ISTINA

Od svega čemu me je život naučio, moj najgorči nauk, onaj što me najviše obespokojava i uzrujava, jeste uvjerenje da su istinoljubivi ljudi najrjeđa vrsta na zemlji. Vapijućim pogledom brodolomnika tražio sam oko sebe ljude kojima bi istina bila važna, čista istina, ono što stvari jesu same po sebi, a jedva da sam našao ijednog. Tražio sam ih u okolini i nadaleko, među umjetnicima i među ratarima, među neukim svijetom i među učenima. Poput Ibn Batute uzeo sam hodočasnički štap i, kao i on, prokrstario svijetom u potrazi za ovozemaljskim svecima, za ljudima ozbiljne spekulativne duše kroz koje se prelama kristalni odraz bića stvari. I našao sam ih, svega nekoliko, zbog čega sam očajan!
Da, osjećam očajnu potištenost, jer je duši neophodno da se nadahnjuje srodnim dušama, a onaj ko iz svega voli istinu želi da ga prožme dah istinoljubivih duša. Ništa drugo nisam našao uokolo do političare, ljude nezainteresovane da sagledaju svijet onakvim kakav jeste, spremne jedino da upotrijebe stvari po svom nahođenju. Politika je prisutna na akademijama, i u školama, u knjizi poezije i u istorijskoj knjizi, u strogom drzanju moralnog čovjeka i u raskalašnom ponašanju razvratnika, u frizerskom salonu i u monaškoj ćeliji. Politika je itekako prisutna čak i u laboratorijama: hemičar i histolog unose u svoje eksperimente brižljivo prikrivenu izbornu naklonost. Da bi na kraju, jednog dana, držeći pred sobom jednu od najslavnijih i najapstraktnijih knjiga koje su se pojavile u Evropi u poslednjih 30 godina, čuo njenog autora kako kaže na maternjem jeziku: Ja sam iznad svega političar! Taj čovjek je napisao djelo o infinitezimalnoj metodi protiv pobjednicke militarističke stranke u svojoj zemlji.
Potrebno je, dakle, iznova se potvrditi obavezom prema istini, pravom na istinu.
Hose Ortega i Gaset

Pokoravajte se svom srcu; ono jedino će vam kazati istinu, iskustvo, razum – sve je to prašina i taština.
Turgenjev

Do najvećih i najvažnijih istina u životu, i o životu, mi ne dolazimo nekim svesnim i planskim radom, ne nalazimo ih odjednom gotove i izljuštene kao što se nalazi samorodan dragocen metal. Istina vam se ne “objavljuje” nekim čudom, u trenucima nadahnuća; ne otkrivamo je ni u najiskrenijim ljudskim priznanjima. Mi do istine dolazimo uzgred, često slučajno, iako samo na izgled slučajno, ne po onome što ljudi rade, govore ili pišu, nego u trenucima kad se odaju, pletući laž kojom žele da se zaklone i da obmanu nas ili sebe. Razmišljajući o onome što smo u svetu čuli i videli, mi u srećnim trenucima naslućujemo, naziremo i, najposle, saznajemo – tu istinu.
Andrić

Pazi ne samo da li je istina to što govoriš već da li onaj kome se govori podnosi istinu.
Seneka

Vrijeme ima dva dana: dan za tebe i dan protiv tebe. Kad je dan za tebe, ostavi hvalisanje i odreci se oholosti. Kad je dan protiv tebe, strpi se. Ne leti prije nego sto ti izraste perje. Tvoje je srce knjiga tvog oka i pazi dobro sta ćeš zapisati. Ti si danas skriven pod jezikom svojim i govor je u vlasti tvojoj sve dok ga ne izrekneš. Kad izrekneš ti si u vlasti njegovoj, jer jedna riječ često odnese blagodat i pribavi kaznu. A za istinu? Za istinu se ne brini. Istina obara uvijek onog ko se bori protiv nje.
Drejzer

ZNAKOVI PORED PUTA

Što ne boli - to nije život, što ne prolazi - to nije sreća.
*
Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućnim i podnošljivim.
*
Ljudi koji ne paze šta govore i ne vode računa kad šta govore ni pred kim govore, a mnogo više misle o tome kako izgledaju i kakav utisak ostavljaju dok govore, nisu ni prijatni ni korisni, i sa priličnom verovatnošću može se kazati da će celog života biti i sebi i drugima nezgodni i teški. Ali, s druge strane, ljudi koji samo na to paze i samo o tome vode računa, a ni o čemu drugom – nisu ništa bolji. Naprotiv. U ovom slučaju pravi put je zaista – u sredini.
*
Kad god sam i gde god sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili pretjeranu osjetljivost za ličnu čast i dostojanstvo, uvijek sam, gotovo po pravilu, nailazio i na ograničen um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu, kratkovidu sebičnost.
*
Znatan broj nesporazuma, sukoba i nezgoda u duhovnom životu jednog naroda dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osjećaju potrebu da brinu narodnu brigu, da ‘strijepe’ za budućnost naroda, da ga brane od opasnosi koje samo oni vide. To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan, u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti, a s njom prenose i svoje kratke mjere i bijedne račune. Od takvih, duhom malih ljudi, postaju često veliki gonioci novih istina i mučitelji ljudi.

Pravda! Koliko je puta izgovorena i napisana ta zvučna riječ koja uistinu i nema svog sopstvenog smisla i značenja. jer postoji samo u odnosu prema riječi ‘nepravda’, kao njen opozit i korektiv. Postoje onolike pravde koliko su puta tu riječ izgovorili ili napisali oni koji su trpjeli (ili mislili da trpe) nepravdu. Pravda – to nema sadržine, to označava želju i potrebu onih koji nemaju snage i ne vide načina da se sami brane i zaštićuju, u svemu, vazda, i na svakom mestu.
*

Drevna je istina koju svi znamo, a o kojoj nikad ne vodimo dovoljno računa, da narodi posle pobede često teže stradaju nego posle poraza. To nije samo stoga što je posle uspona lakši pad a posle pada verovatniji uspon, nego i stoga što ljudi i narodi obično ne ispituju stvarne uzroke svojih pobeda, lako zaboravljaju prilike i uslove pod kojima su pobedili, i tako padaju u sudbonosnu grešku da svoje osećanje pobede protežu i na nove događaje i nove opasnosti, koje zahtevaju nove napore. Tako se može kazati da je jedan narod najteže ugrožen u trenutku kad je ceo prožet svešću o svojoj pobedi. Oslabljen naprezanjima koja je od njega tražila stečena pobeda, narod je tada najmanje sposoban za nove žrtve i napore, a njegovo pobedničko osećanje koje ga još drži, zavodi ga na shvatanja i postupke koji traže i jedno i drugo.

Samo jedno mudro vođstvo i zdrava kolektivna svest mogu obezbediti narodu plodove pobede i sačuvati ga od opasnoti koje vrebaju na svakog pobednika.
*
Ko u ovom svijetu ne umije da organizuje sam svoj život, nije vrijedan da živi, a ko ga sa uspjehom organizuje, izgubi pri tome toliko snage i svježine da mu i ne vrijedi mnogo što živi.
*
U prvoj polovini života čovek želi i radi ono čega će se u drugoj polovini stideti i odricati, a druga polovina mu prođe u uzaludnim pokušajima da se popravi ili bar zataška onošto se radilo u provoj. Tako se na kraju sve potire i svodi na nulu. Ostaju samo kajanje i stid.
*
Ko nosi u sebi veliku, istinsku strast, taj je nesrećan i mučen više nego stotina drugih ljudi zajedno, ali je pošteđen od mnogih sitnih briga i nedaća koje muče većinu ostalih ljudi celog veka i svakog dana pomalo.
*
Dođe vreme kad se čovek nađe pred mračnim, neprelaznim jazom koji je godinama, polagano i nesvesno, sam sebi kopao. Napred ne može, natrag nema kud. Reči nestalo, suze ne pomažu; sramota ga da jaukne; a i koga da zove? Ne seća se pravo ni svoga imena. Tada vidi čovek da na zemlji postoji samo jedno isninsko stradanje, to je: muka nemirne savesti.

*

U izuzetnim i sudbonosnim događajima kao što su ova bombardovanja iz vazduha, kao i u vremenima teških političkih progona, držanje većine ljudi je slično. Plašljivima i samoživima se čini da je sve što se dešava – svaka pojedinost – upereno protiv njih lično. Plitkoumni ljudi, kao i oni koji su po prirodi lakomisleni i bezbrižni, ne misle o tim događajima uopšte, sve dok ih ne osete na svojoj koži. Jedino razborit čovek trudi se da sve promene u društvu i javnom životu posmatra hladnokrvno i tumači pravilno, i da prvo uoči i oceni njihovo opšte značenje, a tek posle toga ispituje u kojoj meri ti događaji mogu i njega lično da pogode, i onda nastoji da se ukloni i zaštiti – ukoliko mu je to mogućno i moralno dopušteno.

*

Duga i duboka samoća nije tako mrtva i jednolična kao što može da izgleda onima koji je ne poznaju. Kao i aktivni život, ona poznaje promene i suprotnosti. Čas je gorka kao lek, od kojeg ne biva bolje, čas bljutava i otužna kao svagdašnjica, od koje je čovek pobegao, čas slatka i opojna kao nagoveštaj neke druge, još veće i zanosnije slasti koju samo slutimo.
*

Dobro je i prirodno sećati se prošlosti i misliti na budućnost, ali živeti ma i delimično u budućnosti ili prošlosti - nezdravo je, čak i opasno. To znači kočiti i potkradati svoj sadašnji život, ne spasavajući ništa od prošlosti i ne čineći ništa za budućnost. Glavnim delom svoga bića, najboljim snagama srca i razuma čovek treba da je uvek i ceo u sadašnjem trenutku, koji je jedini pravi i jedini mogući život koji živimo.
*
Ono što je najgore kod tih malih kućnih tirana – malih samo po prostranstvu njihove vlasti a nikako po težini i oštrini njihove tiranije – to je njihova ćudljivost i samovolja. Nepredvidljivost njihovih ćudi muči nas isto toliko koliko i te ćudi same. A najgori i najteži su oni tirani koji su i sami, u sebi, mučeni i nesrećni. Oni misle da bi, mučeći druge, mogli olakšati svoju muku, a to je kobna zabluda i jalov posao, jer sve i da polovinu zemlje popale, zajedno sa ljudima i svima živim stvorovima, njihova muka ne bi za dlaku manja bila. Ali to oni ne mogu nikad uvideti.
*
Kad god posmatramo neki nov oblik života u njegovom nastajanju, nama pada u oči najpre ono što je u suprotnosti sa našim navikama, ukusom i shvatanjima, ono što nas odbija i sa čim ne možemo da se složimo. A tek docnije uspevamo da uočimo sve ono što je razumno i korisno i što tu novost čini opravdanom i neizbežnom.
*
Zemlje velikih ostvarenja su i zemlje velikih nepravdi.
*
Kad naiđe neka bolest na nas, mi se uvijek iznenadimo, i u tom iznenađenju ima neke gorčine i pobune, kao protiv mučkog prepada i nepravde. Upravo to iznenađenje i to ogorčenje pokazuju najbolje da se nikad nismo izmirili sa životom ovakvim kakav je, i da negdje u najdubljem dnu našem postoji i traje nada da bismo mogli nekako izbjeći neumitnom toku života i uvjerenje da bi stvarno moralo biti tako. Jer svaka, i najmanja, klica života nosi sa sobom i svijest o trajanju i savršenstvu.
*

Kad u bojažljivom čoveku obamre strah, onda se i takvog treba pribojavati isto kao i onog koji je prirodno hrabar. Možda i više.
*
Prokletstvo i pokor ovog svijeta su ljudi kratke pameti i tvrda srca. Ljudi u kojima se sretnu oba ta nedostatka, to su pustinje u ljudskom društvu i od njih dolazi najveća nesreća. Istina je da nesreće, često i mnogo veće, mogu ponekad da dođu i od ljudi jakog razuma i dobra srca, ali to su izdvojene tragedije koje se dešavaju povremeno i rijetko, dok glupi i neosjećajni ljudi neprekidno šire oko sebe smrtonosan pustinjski dah. Oni uporno i dosljedno svlače sve na niži plan. To obaranje stepena vrijednosti svega oko sebe, to je njihova svagdašnja hrana. I opšta muka i nesreća.
*
Mi bismo bili potpuno srećni, ili bar blizu sreće, kad bismo zaista imali sve ono što zavidljivci koji nas okružuju misle da imamo, i kad bismo sve to imali onako i pod onakvim uslovima kako to njima izgleda.
*
Onaj ko je moj prijatelj, taj mi ne postavlja pitanja. Onom kome sam prijatelj , ja i nepitan kazujem ono što želi da zna.
*
Mislim da ste i vi uvideli kako je teško sagledati i najočigledniju istinu, kako čovjek, uopšte, sporo uči i kako skupo plaća to malo što u svom kratkom vijeku nauči.
*
Mudar je onaj koji pojave svijeta oko sebe ne gleda nikad izdvojene i usamljene, nego povezane što je više i šire mogućno sa svim ostalim što se u svijetu javlja i dešava. To, naravno, nije cijela mudrost života, ali je svakako jedan od uslova za njeno postizanje.
*
Malo koja bolest unakazi tako čovjeka iznutra i pomeri njegove odnose prema okolini kao hipohondrija; ona učini čovjeka samoživim, sebičnim i sujetnim, i do te mjere sumnjičavim i nepoverljivim da postane nepodnošljiv okolini, a nesposoban da primi ičiju pomoć, utjehu ili saučešće. Takav čovek ne oseća život, ne vidi svijet, ne voli ljude, i sav je usredsređen na svoje jadno tijelo i vezan za njega tucetom bolesti kojima ga sam zaražava, sam ga liječi od njih, i sam opet zaražava.

*
Video sam da mnogi rodoljubi koji slepo obožavaju svoju zemlju ne daju nikom da riječ jednu nepovoljnu ili samo kritičnu kažu o njoj. Čudno je samo kako ti isti rodoljupci, kad god se povede govor o ma kom od njihovih sunarodnika, sude strogo, često i nepravedno, i kako nemilosrdno i bezobzirno izražavaju taj svoj sud.

*
Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. Oni osećaju potrebu da se štite i brane, i zbog toga često i neočekivano i podmuklo napadaju.

ISTINA NEMA PUTA

“Šta ljudsko biće može učiniti – šta ti i ja možemo učiniti – da stvorimo potpuno drugačije društvo?!
Mi ovdje sebi postavljamo veoma ozbiljno pitanje. Može li išta biti učinjeno, uopšte? Šta može biti učinjeno? Hoće li nam neko reći?
Ljudi su nam govorili. Takozvane duhovne vođe, koji tobože razumiju ove stvari bolje od nas, govorili su nam pokušavajući da nas saviju i ukalupe u neki novi obrazac, i to nas nije odvelo daleko; sposobni i obrazovani ljudi su nam takođe govorili i ni to nas nije odvelo daleko.
Rečeno nam je da svi putevi vode ka istini – vi imate svoj put kao Hindu, neko drugi ima svoj put kao Hrišćanin, a neko treći kao Musliman, i svi se oni prepliću na istim vratima – što je, kada razmislite, očigledan apsurd. Istina nema puta, i u tome i jeste ljepota istine, to i jeste život. Mrtve stvari imaju put jer su statične, ali istina je nešto živo, pokretno, nešto što ne počiva na određenom mjestu, nešto što nije hram, što nije džamija ili crkva, mjesto gdje vas nijedna religija, učitelj, filozof, ni bilo ko, ne može odvesti.
Tada ćete uvidjeti da je ova živa stvar ustvari ono što vi zaista jeste – vaš bijes, vaša okrutnost, vaše nasilje, vaš očaj, vaša patnja i tuga u kojoj živite. U razumijevanju svega ovoga je istina, i to možete razumjeti jedino ako znate kako da gledate na sve ove stvari u životu. A ne možete ih gledati kroz ideologiju, kroz prozor riječi, kroz nade i strahove.”

Krišnamurti

ZAŠTO LJUDI VIČU JEDNI NA DRUGE?!

Hinduistički svetac, posjetivši rijeku Gang kako bi se okupao, naišao je na jednu porodicu čiji su članovi ljutito vikali jedni na druge. Okrenuo se svojim učenicima nasmijan i upitao:

„Šta mislite, zašto ljudi viču jedni na druge kad su ljuti?“

Učenici su razmišljali neko vrijeme, te jedan od njih reče: „Vičemo zato što gubimo svoj mir.“

„Ali, zašto trebate vikati kad je druga osoba pored vas?! Mogli biste mu reći to što mu imate za reći na nježniji način.“, dodao je svetac.

Učenici su dali još nekoliko odgovora, ali nijednim svetac nije bio zadovoljan.

Napokon im je i objasnio:

„Kada su dvoje ljudi ljuti jedno na drugo, njihova srca se jako udalje. Kako bi pokrili tu udaljenost moraju vikati da bi čuli jedno drugo. Što su ljući, to će jače morati vikati da bi se čuli i pokrili tu veliku udaljenost.

Šta se događa kad se dvoje ljudi voli?! Ne viču jedno na drugo već govore nježno, zato jer su njihova srca jako blizu. Razlika između njih ne postoji ili je jako mala…“

Hinduistički svetac je nastavio:

„Kad se vole još više, šta se događa? Oni ne govore, već šapuću i još se više približe međusobno u svojoj ljubavi. Na kraju ne trebaju više niti šaptati, samo se gledaju i to je sve. Tako su blizu dvoje ljudi jedno drugome kad se vole.“

Za kraj im je još rekao i ovo:

„Dakle, kada se svađate, ne dopustite da se vaša srca udalje. Ne izgovarajte riječi koje vas međusobno sve više udaljavaju, jer će inače doći dan kad će udaljenost postati tako velika da nećete naći put kojim ćete se vratiti. Tada biste mogli završiti i na sudu na primjer, zbog razvoda.“

PRIČA O JEDNOJ NEOBIČNOJ ŽABI

Bila jednom jedna grupa žaba.
Okupile su se da bi se takmičile u penjanju.
Cilj je bio popeti se na vrh jednog tornja.
Velika masa se okupila ispod tornja da gleda takmičenje i da navija kao i svake godine uostalom.
Utrka je počela.
Iskreno rečeno, niko iz publike nije vjerovaoda se ijedna žaba može popeti na vrh tornja, Jer se to nikad prije nije ni desilo.
Mogle su se čuti riječi poput:”Previše je teško!”
ili
“Nikad se niko neće popeti na vrh.”
I zaista, malo po malo, žabe su počele da odustaju.
Jedna po jedna.
Napredovale su samo one što su bile najspremnije.
Masa je već počela da viče:

“Previše je teško, nikada to nećete uspjeti!”
Žabe su sve više odustajale, a publika je bila sve glasnija:”Nemoguće je popeti se na vrh!
To nikad nikome nije uspjelo!”.
Ipak ostalo je par najupornijih žaba.
One su se samouvjereno penjale ka vrhu tornja. No publika je izgleda imala uticaja na njih, i nastavila je da im dobacuje sa zemlje, tako da su na kraju odustale sve žabe osim jedne koja je sigurno grabila ka vrhu.
Publika je i dalje bila neumoljiva u svojim poklicima,

“Odustani, niko to nije uradio, pa nećeš ni ti. Šta glumiš?! Šta si sebi umislila?!”
No žaba se je i dalje penjala. Publika je vikala, a žaba se penjala.
I na kraju, žaba se popela na vrh!
Prvi put ikad da je to nekome uspjelo. Prvi put je nemoguće postalo moguće. I naravno poslije toga svi su htjeli da se slikaju sa tom žabom.
Svi su htjeli da je vide i upoznaju. Svi su htjeli da znaju kako joj je to uspjelo. Niko nije mogao da vjeruje.

ŽABA JE BILA GLUVA.

MEKSIČKI RIBAR

Mali brod se zaustavio uz obalu jednog malog meksičkog sela.
Američki turista je rekao jednom meksičkom ribaru da je riba jako kvalitetna i pitao ga koliko mu dugo treba da je ulovi.
«Ne dugo», rekao je Meksikanac.
«Ali onda zašto ne ostaneš duže i uloviš više?!»
Ribar mu je objasnio da mu je to što ulovi sasvim dovoljno da podmiri potrebe svoje porodice.
Amerikanac ga na to upita:»Šta onda radiš sa ostatkom svog slobodnog vremena?»
«Puno spavam, malo pecam, igram se sa svojom djecom, pričam sa ženom. Naveče idem u selo da vidim prijatelje, popijem par tekila, sviram gitaru i pjevam. Vrijeme mi je ispunjeno.», odvrati meksički ribar.
Amerikanac mu na to reče:»Ja imam diplomu sa Harvarda i mogu ti pomoći…Trebao bi duže pecati svaki dan. Tada bi mogao ribu i prodavati. Sa zarađenim novcem mogao bi kupiti novi čamac. Poslije toga bi po istom principu mogao kupiti i drugi čamac, pa treći itd. i imao bi cijelu flotu ribarskih čamaca. Onda bi mogao umjesto da prodaješ nekom ribu, napraviti svoju fabriku da ljudi dolaze od tebe da kupuju. I mogao bi se iz ovog malog sela preseliti u npr. Meskiko siti, Los Anđeles ili čak Njujork. Od tamo bi mogao voditi svoje poslove.
«Koliko bi to dugo trajalo?», upita ga Meksikanac.
«Oko 20-25 godina.», odgovori Amerikanac.
«I šta poslije toga?», znatiželjno ga upita Meksikanac.
«Poslije toga bi postalo jako interesantno. Kada bi tvoj biznis postao vrlo velik,
mogao bi početi prodavati akcije i praviti milione.»
«Dobro, i šta poslije toga?!»
«Pa poslije toga bi se mogao povući u neko malo selo, spavati do kasno, igrati se sa djecom,
pecati ribu, pričati sa ženom, a naveče piti tekilu, svirati i pjevati sa svojim prijateljima. Prosto uživati.»

ISKUSTVO

Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da ne treba verovati.
Iskustvo nas uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.
Svetu, međutim ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom. Svetu ne trebaju oni koji su ostali bez zabluda i snova. Oni kojima je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.
Svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala, spremni za najveće podvige i žrtve.
Beznadežan slučaj ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi čovek. On je kompromitovao sve ideale i ciljeve. Da su na svetu samo takvi, život bi se zaustavio.
Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.
Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali. Oni koji bi se poubijali kada bi svega bili svesni.
Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da pređe svoj put i potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji zakon!

Matija Bećković – O međuvremenu

MEĐUVREME

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od traženja rešenja,
koje je uvek na dohvat naših kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi međuvreme,
ako već ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad – tad ću eksplodirati.
Ko će da skuplja parčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije između nas.
Ono je između mene i mene.

Ne kradi mi međuvreme,
bojim se – upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaćeš međuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.

Nikola Vranjković

OBARANJE POSTOJEĆEG U IME NEČEG BOLJEG

To je naposljetku samoća: umotati se u svilu sopstvene duše, učauriti se i čekati metamorfozu, jer ona neće izostati. Čovjek u međuvremenu živi od svojih doživljaja i telepatski proživljava tuđe živote…
Najzad, čovjek sam ovlada svojom ličnošću. Ničije misli ne kontrolišu moje; ničiji me stavovi, hirovi ne pritiskaju. Sada duša počinje da raste u novostečenoj slobodi, čovjek iskopava neizmjeran unutrašnji mir, tihu radost i osjećanje sigurnosti i odgovornosti prema samom sebi.”

Avgust Strindberg

Što se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima… Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dijele na dvije kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu riječ.
Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali osobne crte obiju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obavezani biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti – uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera – to imajte u vidu…

Prva kategorija je uvijek – gospodar svog vremena, a druga – gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga ka cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje.

Dostojevski

Vremenom je počeo da se prepušta jedinom zadovoljstvu koje je ranije sebi uskraćivao: onima koji su dolazili da ga obiđu pripovijedao je o svojim putovanjima. Slušajući ga ljudi iz Lavildjea upoznavali su svijet, a djeca otkrivala čudesa. On bi pripovijedao polako, posmatrajući u vazduhu stvari koje drugi nisu vidjeli… Kad bi mu usamljenost okovala dušu, odlazio bi na groblje, da razgovara sa Elen. Ostatak svog vremena prepuštao se liturgiji navika koje su mu pomagale da odagna tužne misli. Povremeno, za vjetrovitih dana, spuštao bi se do jezera i provodio sate posmatrajući ga, jer mu se činilo da pred sobom vidi, ispisan na vodi, neobjašnjiv prizor, blag, koji bješe njegov život.

Alesandro Bariko

BALADA OHRIDSKIM TRUBADURIMA

Mudrosti, neiskusno sviću zore.
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko, iščezne, što je nisko, istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva; jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati

Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,

Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Ali niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili: I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.

Branko Miljković

ŠTA PROPUŠTAMO U ŽIVOTU?

Bilo je hladno zimsko jutro. Nedaleko od ulaza u podzemnu željeznicu u Vašingtonu jedan čovjek je svirao violinu. Izveo je šest kompozicija Johana Sebastijana Baha za 43 minuta. Za to vrijeme, pored njega je prošlo nešto više od hiljadu ljudi. Većina njih žurila je ka svom radnom mjestu.
Tri minuta nakon što je počeo da svira, primijetio ga je jedan srednjovječni čovjek i usporio korak, pogledao muzičara, pa u svoj sat i otišao. Minut kasnije, violinista je dobio prvu napojnicu. Jedna žena je, i ne osvrćući se ka njemu, u kutiju od instrumenta ubacila nekoliko kovanica. Nedugo potom, jedan mladić se naslonio na zid preko puta violiniste i odslušao deo Bahove partite u D-molu. Naglo je pogledao na sat i užurbanim korakom nastavio ka željenom cilju. Bilo je očigledno da je kasnio na posao.
Zatim je naišao jedan trogodišnji dječak koji je, iako ga je majka požurivala, zastao i pažljivo promatrao violinistu. Nije se opirao kada ga je majka povukla za ruku, već je mirno nastavio dalje, ne skrećući pogled sa muzičara. I nekoliko druge dece je primijetilo violinistu, ali su ih roditelji, i to bez izuzetka, primorali da krenu dalje.

Tokom 43 minuta, koliko je svirao tokom jutarnje špice u metrou, samo šest osoba nakratko je stalo i poslušalo muziku. Dvadesetak ljudi mu je dalo novac, ali niko od njih nije imao vremena ni želje da čuje šta svira. Violinista je zaradio 32 dolara i 17 centi.
Niko nije primijetio kada je prestao da svira. Nije se čuo aplauz niti ijedan znak zahvalnosti. Niko ga čak nije ni prepoznao, a bio je jedan od najboljih svjetskih violinista. Džošua Bel je tog hladnog januarskog jutra na Stradivarijevoj violini, vrijednoj 3,5 miliona dolara, odsvirao najkomplikovanije muzičko djelo ikada napisano. Samo tri dana ranije, Bel je nastupio u prepunoj sali čuvene bostonske dvorane. Koncert je bio unaprijed rasprodat, iako je najjeftinija karta bila skoro 100 dolara.
Ovo je istinita priča. Belov nastup u metrou organizovalo je nekoliko novinara uglednog američkog lista “Vašington post” kako bi saznali nešto više o ukusu i prioritetima svojih sugrađana i na osnovu toga utvrdili kolika je zaista moć njihovog opažanja. Jer, ako nemamo vremena da stanemo i poslušamo svjetski poznatog violinistu dok izvodi jedno od najboljih muzičkih djela, koliko drugih lijepih stvari propuštamo u životu?
Britanski pisac Džon Lejn, autor bestselera „Ljepota beskraja: Umjetnost svakodnevnog života“, smatra da je glavni problem savremenog društva nedostatak percepcije ljepote koja nas okružuje. On tvrdi da ljudi mogu da je prepoznaju, ali im, u svakodnevnoj borbi za boljim životom, postaje nevažna i daleka.
“Danas, nažalost, pogrešni prioriteti zasjenjuju ljepotu življenja”, kaže Lejn.
Za razliku od njega, novinar Džin Vejngarten, koji je i inicirao ovaj eksperiment, upotrebio je Kantovu teoriju o ljepoti i zaključio da ljudi opažaju univerzalno lijepo samo u optimalnim uslovima. On, naime, smatra da bi se ti isti ljudi, ukoliko bi samoinicijativno prisustvovali Belovom koncertu, bez dvoumljenja divili njegovoj virtuoznosti. To je potvrdio i njemački muzikolog Teodor Adorno, rekavši da će nam se uvijek više svidjeti koncert, za koji smo uredno platili ulaznicu, nego muzika koju smo tom prilikom čuli.

(preneseno iz Blica)

SOK OD NARANDŽE

Priznati stručnjak na polju ljudskih potencijala
držao je predavanje. Nakon uvodnog govora,
on uze narandžu u ruke i zagonetno upita publiku:
»Ako stisnem iz sve snage ovu narandžu,
šta će izaći iz nje?»
Neka mlada djevojka iz prvog reda
dobaci:»To vam je jako glupo pitanje.
Ako stisnete narandžu onda će iz narandže
izaći sok od narandže.
To je ono što je unutra.
Ne može ništa drugo izaći iz nje.»
Stručnjak reče:»Tačno. To i jeste odgovor
na moje pitanje. Razlog zašto će iz narandže
izaći narandžin sok je taj što je samo to unutra.
A sad ako proširimo metaforu i zamislimo
da vas neko tako stisne. Da vas stisnu vaši
problemi, brige, strahovi, da vas ogovara,
da vas neko uvrijedi, da vam nanese bol i sl.
I iz vas izađu bijes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba itd.
Vi biste rekli da to što je izašlo iz vas je zbog toga što
vam je neko rekao ovo ili uradio ono, ali prava istina
je da ono što iz vas izađe, je ono što vi imate u vama.
Upamtite, iz vas će uvijek i baš uvijek izaći ono
što je u vama ako vas neko “stisne”.
Iz narandže nikada neće izaći sok od jabuke.
Isto tako iz vas nikad neće izaći ono što već nije u vama.»

KOKOŠ U ORLU

Jednog dana neki čovjek nađe orlovsko jaje i stavi ga pod kokoš.
Nakon izvjesnog vremena orlić se je izlegao istovremeno kad i pilići.Počeo je da živi i ponaša se kao ostali pilići. Odrástao je sa njima.

Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu misleći da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižući se po koji pedalj iznad tla.

Prošle su godine međutim i orao je ostario.
Jednog dana

ugledao je u visini, na vedrom nebu,
čudesnu pticu moćnih raširenih krila, kako lebdi na vjetru.
Stari orao gledao je zadivljeno uvis.

«Šta je to?» – pitao je.

«To je orao, kralj ptica», rekla mu je jedna kokoš.

«On pripada nebu, dok mi kokoši pripadamo zemlji.»

I tako je orao umro među kokošima cijeli život ne znajući ko je.

DEFINISANJE LJUBAVI

Puno se priča o navodnim poteškoćama oko definisanja “ljubavi”. Budući da je sam izvor tog osjećaja tajanstven (Zašto volim ovu osobu, a ne neku drugu?), pretpostavlja se da se riječima ne može obuhvatiti ljubav prema drugom čovjeku. Kako vam se sviđa ova definicija?!

Nekoga volimo kad su nam njegove ili njezine potrebe i želje podjednako važne kao i naše sopstvene. U najboljem slučaju, briga za dobrobit druge osobe veća je od brige o sebi ili se izjednačava s njom. Pitanje koje postavljam ljudima kako bih im pomogao odrediti vole li uistinu drugu osobu glasi:

“Da li biste se bacili pred tu osobu da je zaštitite od metka?” Smisao je u tome da se ljubav izražava postupcima. Onim što radimo, a ne riječima, iznova definišemo ono što jesmo te do koga i do čega nam je stalo. Ljude stalno upozoravam na to. Mi smo verbalna vrsta i jako smo naklonjeni riječima kad nešto treba objasniti – i nekoga prevariti. Najgore je prevariti sebe. Ono u šta odlučujemo vjerovati blisko je povezano s dubokim potrebama – npr. sa snom o savršenoj ljubavi kojeg nosimo u sebi, s bezuslovnim prihvatanjem kakvo samo majka može pružiti. Zbog takvih želja sami sebe varamo na najgori način, podložni smo razočarenjima i prepuštamo se nadi da smo, naposljetku, pronašli osobu koja će nas zauvijek voljeti takvima kakvi jesmo.

Ako neko, dakle, to tvrdi, govoreći riječi koje odavno želimo čuti, nije čudno što zanemarujemo ponašanje koje nije usklađeno s tim riječima. Kad mi ženska osoba kaže: “Neobziran je prema meni, ali znam da me voli”, najčešće pitam je li moguće namjerno povrijediti osobu koju volimo. Bismo li i prema sebi tako postupali? Možemo li voljeti kamion koji nas je pregazio?

Istinska ljubav od nas zahtijeva i hrabrost otvaranja drugoj osobi. Rizik je lako uočiti. Koga od nas nije povrijedila osoba kojoj smo, pogrešno prosuđujući, poklonili povjerenje? Takve su traume temelj cinizma u ljubavi koji prožima naše odnose i navodi nas da se upuštamo u takmičarske igrice, što onemogućuje povjerenje prema drugoj osobi.

Ljudi nerijetko idu iz krajnosti u krajnost, od osamljenosti do samozavaravanja. Najbolja prilika za sreću krije se negdje u sredini. Na koncu, primiti možemo samo ono što smo spremni dati. Zato je istinita izreka da svako dobije bračnog partnera kakvog i zaslužuje, a najveći dio nezadovoljstva koje osjećamo zbog drugih odražavaju naša vlastita ograničenja.

IMAŠ DVA IZBORA

Džeri je menadžer restorana. Uvijek je dobro raspoložen. Kad god bi ga neko pitao kako je, odgovor bi uvijek bio isti:
“Da sam bolje ne bi valjalo!”
Mnogi konobari u njegovom restoranu dali su otkaz kada je on promjenio posao… da bi ga pratili od restorana do restorana. Zašto?
Džeri je umio da motiviše ljude.
Ako je neko od kolega imao loš dan, Džeri je uvijek bio tu da ga ohrabri i da mu ukaže na pozitivne strane čitave situacije. Uočivši to, postao sam znatiželjan. Jednog dana otišao sam do Džerija i pitao ga:
“Ne razumijem! Niko ne može biti pozitivan čitav dan. Kako ti to uspijeva?”
Džeri mi je odgovorio:
“Svakog jutra se probudim i kažem sam sebi, danas imam dva izbora: loše ili dobro raspoloženje.
Uvijek izaberem dobro raspoloženje. Svaki put kada se dogodi nešto loše mogu izabrati da budem žrtva ili da učim iz toga. Ja uvijek odaberem učenje. Kada neko dođe i počne da mi se žali, mogu da prihvatim njegovu žalbu ili mogu da istaknem pozitivnu stranu života. Uvijek izaberem pozitivnu stranu života.”
“Ali to nije uvijek tako lako,” rekao sam mu.

“Da, lako je,” rekao mi je Džeri
“Sve se u životu vrti oko izbora. Kad rješavaš raznorazne gluposti sve je to pitanje izbora. Biraš kako ćeš reagovati na situacije. Biraš kako će drugi uticati na tvoje raspoloženje. Biraš dobro ili loše raspoloženje. Tvoj izbor je kako ćeš proživjeti svoj život.”
Par godina kasnije, čuo sam da je Džeri slučajno učinio nešto što u njegovom poslu nikako nije dozvoljeno činiti. Ostavio je otvorena zadnja vrata restorana. U restoran su upala tri naoružana muškarca. Dok je pokušavao da otvori sef, tresući se od straha, nikako nije uspijevao da pogodi pravu kombinaciju. Jedan od pljačkaša se uspaničio i pucao je u Džerija. Srećom, Džerija su brzo pronašli i prevežen je u bolnicu. Poslije duge i teške operacije i intenzivne njege, Džeri se oporavio. Vidio sam ga šest meseci poslije ranjavanja. Kada sam ga pitao kako je, odgovorio je:

“Da sam bolje ne bi valjalo. Hoćeš li da vidiš ožiljke?”
Odbio sam, ali sam ga pitao o čemu je razmišljao za vrijeme pljačke.
“Prvo što mi je proletilo kroz glavu bilo je da sam trebao da zaključam zadnja vrata.”
“Kada su me pogodili, dok sam ležao na podu, sjetio sam se da imam dva izbora: Da živim ili da umrem. Odlučio sam da živim.”
“Zar te nije bilo strah?” upitao sam ga.
Nastavio je: “Bolničari su bili odlični. Stalno su mi govorili da će sve biti u redu. Ali kada su me unijeli u kola i kad sam im vidio izraze na licima, uplašio sam se. Čitao sam im u očima:

“On je mrtav. Znao sam da je vrijeme za akciju”
“Šta su oni uradili?” pitao sam
“Vidiš, tamo je bila jedna krupna medicinska sestra ko ja me stalno nešto pitala kako bih ostao pri svjesti. Pitala me da li sam na nešto alergičan.”
“Da, na metke,” bio je moj odgovor. Dok su se smijali rekao sam im:
“Biram život. Molim vas, tretirajte me kao da sam živ – ne mrtav.”
Džeri je preživio zahvaljujući dobrim doktorima, ali i zbog svog zadivljujućeg stava. Od njega sam naučio da svakog dana imaš izbor: Uživati u životu ili ga mrziti. Jedina stvar koja je samo tvoja – koju niko osim tebe ne može kontrolisati – je tvoj stav. I ako vodiš računa o tome, sve u životu postaje lakše.

PREREŽI UŽE ZA KOJE SI PRIVEZAN

Ovo je priča o planinaru, koji se želio popeti na najvišu planinu. U tu se je pustolovinu upustio nakon dugih godina pripremanja. Pošto je svu slavu želio samo za sebe, odlučio je, da će se na planinu popeti sam!
Počeo se uspinjati. Vrijeme je prolazilo, spuštao se mrak. Umjesto da potraži utočište gdje bi prespavao, nastavio je s uspinjanjem, sve dok se nije posve smračilo. Neprozirna noć je zagrlila planinske vrhove. Svud oko njega bila je gusta tama. Nebo i mjesec su bili prekriveni teškim crnim oblacima, nije se vidio ni prst pred okom.
Dok se uspinjao, samo nekoliko koraka prije vrha poskliznu se i poče padati strahovitom brzinom. Mogao je vidjeti samo crne tačke i osjećati silu teže koja ga je neumitno vukla prema dolje. U trenutku očajničkog straha, pred očima mu se počeše odigravati svi lijepi i ružni trenuci njegovog života. Zastade mu dah. Kada je već pomislio da će umrijeti, osjeti iznenada kako ga zaustavlja uže za koje je bio privezan. Njegovo je tijelo visilo u vazduhu. Sve što ga je držalo bilo je uže. U tom je trenutku povikao:
“Bože, pomozi mi!”
Odjednom se s neba začu dubok glas koji mu odgovori:
“Šta želiš da učinim?”
“Spasi me, Bože!”
“Zaista vjeruješ da te mogu spasiti?”
“Naravno da vjerujem!”
“Onda prereži uže za koje si privezan.”
“Molim!“
“PREREŽI UŽE ZA KOJE SI PRIVEZAN.”
Nastala je duga tišina. Čovjek je na kraju ipak odlučio, da će se ipak držati za uže svim svojim snagama.

Spasioci pričaju, kako su sljedećeg dana pronašli planinara mrtvog, smrznutog. Njegovo je tijelo visilo na užetu, za koje se grčevito držao… SAMO TRI METRA OD ZEMLJE.

A vi? Koliko ste vezani za svoje uže?
Da li biste ga prerezali?

MUVE I PČELE

Jednom smo upitali starca Pajsija:
- Vi nam neprestano govorite da pozitivno mislimo. Željeli bismo da nas posavjetujete kako da se suočimo sa sljedećim problemom. Često nam dolaze neki ljudi i kažu da neki sveštenici uzimaju mnogo novca za vršenje svetih dužnosti, kažu da puše i sjede po kafanama, pa čak kažu i da su neki sveštenici upleteni u nemoralne radnje, i uopšte, žestoko ih optužuju a i iznose dokaze kako bi to potvrdili. Šta da odgovorimo ljudima koji optužuju sveštenstvo?
Starac nam je ovako odgovorio:
- Iz iskustva znam da su ljudi podijeljeni u dvije kategorije. Treća kategorija ne postoji. Ljudi pripadaju ili jednoj, ili drugoj kategoriji. Prvi podsjećaju na muvu. Glavna osobina muve je da nju privlači nečistoća. Kada se, na primjer, muva nađe u bašti punoj cvijeća prekrasnog mirisa, ona ga neće ni primjetiti, a zaustaviće se na nekoj nečistoći koju nađe na zemlji. Počeće da kruži unaokolo i osjetiće se sasvim lagodno u smradu. Kada bi muva mogla da govori, i kad biste vi od nje zatražili da vam pokaže ružu u bašti, odgovorila bi vam: „Ja uopšte ne znam kako ruža izgleda. Znam samo gdje da nađem đubre, wc i blato.” Postoje ljudi koji podsjećaju na muvu. Ljudi koji pripadaju ovoj kategoriji navikli su da misle negativno i u životu uvijek traže loše strane, nipodaštavajući i odbijajući prisustvo dobra.

Druga kategorija su oni što podsjećaju na pčelu, čija je glavna osobina da uvijek traga za nečim slatkim i prijatnim da bi na njega sletjela. Kada bi se pčela našla u sobi punoj nečistoće, sa komadićem bonbone u uglu, ona bi zanemarila svu nečistoću i sletjela bi na bonbonu. Kada biste od pčele zatražili da vam pokaže gdje se nalazi baštensko đubre, odgovorila bi: ”Ne znam. Mogu ti reći samo gdje da nađeš cvijeće, slast, med i šećer.„ Ona zna samo za dobre stvari u životu, dok su joj one rđave nepoznate. To je druga kategorija ljudi koja ima pozitivne misli i vidi samo dobru stranu stvari. Oni se uvijek trude da prikriju zlo kako bi zaštitili bližnje, a ljudi prve kategorije se trude da izlože zlo i da ga iznesu na površinu.

Kada neko dođe kod mene i počne da optužuje druge ljude, dovede me u tešku situaciju. I ja im uvijek navedem ovaj primjer. Kažem im da odluče kojoj kategoriji žele da pripadaju, kako bi mogli da nađu ljude iste vrste i da se sa njima druže.

TLO POD NJENIM NOGAMA

Dugo sam vjerovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svijet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mjestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cijene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvjesnosti, promjena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vjernost i solidarnost koje u stvari ne osjećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom “pripadajućih”.

Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bježimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umjetnostima, pjesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.
Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je:

mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lijepo sanjaj.

Salman Ruždi – Tlo pod njenim nogama

SPIRAM TE SA KOŽE

Spiram te sa kože,
Sa minulih ljeta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,
Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljuštim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.
Riječi te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pjesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem,
Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački snijeg,
Proklinjem pjesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.
Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.
Vjetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan riječi,
Samo da postojiš.
Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
Izmislio.

Pero Zubac

DIVNO

Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
žute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim,
i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge,
na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju…
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.
Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.

Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče…
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguće preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više
da mi pokloniš nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje.
Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate,
onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.
Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku…
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.

Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke,
na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju,
na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju…
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.

I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.

Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.

Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.

Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.

Potraži one neke druge

koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju…
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.

Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.

Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.

Dragana Konstantinović