NE, NE I NE.

                                                                            

==========================

Ne gledaj – mogao bi vidjeti.
Ne slušaj – mogao bi čuti.
Ne razmišljaj – mogao bi nešto naučiti.
Ne donosi odluke – mogao bi donijeti pogrešne.
Ne hodaj – mogao bi pasti.
Ne živi – mogao bi umrijeti.
==========================
http://www.mudremisli.com/2009/09/ne-ne-i-ne/

Bruce H. Lipton - BIOLOGIJA VJEROVANJA 23.

Izvor

Kako um upravlja tijelom

Moji zaključci o načinu na koji vjerovanja upravljaju biologijom

zasnovani su na mojim istraživanjima kloniranih endotelijalnih

stanica, stanica koje tvore unutrašnju stjenku krvnih žila.

Endotelijalne stanice koje sam uzgajao u kulturi stanica pomno

su nadzirale svoj svijet i mijenjale svoje ponašanje u skladu s podacima

koje su očitavale iz okoliša. Kada bi im se dale hranjive tvari, stanice

bi se kretale prema tim hranjivim tvarima sa staničnim ekvivalentom

otvorenih ruku. Kada bih stvorio toksični okoliš, uzgojene stanice

bi se udaljavale od podražaja u nastojanju da se obrane od štetnih tvari.

Moje istraživanje je bilo usredotočeno na membranske percepcijske

prekidače koji upravljaju prijelazom iz jednog ponašanja u drugo.

Glavni prekidač što sam ga proučavao bio je proteinski receptor

koji reagira na histamin, molekulu koju tijelo koristi na

način koji je ekvivalentan lokalnom znaku za uzbunu. Otkrio

sam da postoje dvije vrste prekidača, H1 i H2, koji reagiraju na

isti signal. Kada se aktiviraju, prekidači s histaminskim receptorima

H1 izazivaju zaštitnu reakciju, vrstu ponašanja otkrivenu kod kultura

stanica u koje je dodana otrovna tvar. Prekidači koji sadrže histaminski

receptor H2 na histamin reagiraju reakcijom rasta, slično ponašanju

uzgojenih stanica u prisutnosti hranjivih tvari.

Kasnije sam otkrio da adrenalin, signal u tjelesnom sustavu

koji je ekvivalent znaka za opću uzbunu, također ima prekidače

koji sadrže dva različita receptora za očitavanje adrenalina, nazvana

alfa i beta. Adrenalinski receptori izazivali su potpuno jednaka stanična

ponašanja kao i oni koji reagiraju na histamin. Kada je adrenalinski

alfa-receptor dio IMP – prekidača (IMP - Integralni membranski proteini),

on nakon registriranja adrenalina izaziva zaštitnu reakciju. Kada je dio

prekidača beta-receptor, isti adrenalinski signal pokreće reakciju rasta.

Sve je to bilo zanimljivo, no najuzbudljivije otkriće je uslijedilo

kada sam u svoje kulture tkiva istovremeno uveo i histamin

i adrenalin. Otkrio sam da adrenalinski signali, koje oslobađa središnji

živčani sustav, nadjačavaju utjecaj histaminskih signala koji

se proizvode lokalno. Tu na scenu stupa politika zajednice koju

sam ranije opisao. Pretpostavimo da radite u banci. Upravitelj

podružnice da vam nalog. Dođe izvršni direktor banke i da vam

suprotan nalog. Koji nalog ćete slijediti? Želite li zadržati posao,

smjesta ćete izvršiti nalog izvršnog direktora. U našu biologiju

ugrađen je sličan prioritet koji stanicama nalaže da slijede upute

»glavnog gazde« živčanog sustava čak i kada su ti signali u sukobu

s lokalnim podražajima.

Bio sam uzbuđen rezultatima svojih eksperimenata jer sam

smatrao da su na razini pojedinačne stanice otkrili istinu koja

vrijedi za višestanične organizme - da je um (to jest djelovanje

preko adrenalina iz centralnog živčanog sustava) jači od tijela

(djelovanje preko lokalnog histaminskog signala). Implikacije

tih eksperimenata želio sam jasno iznijeti u svom znanstvenom

radu, međutim moje je kolege na ideju da ubacim vezu uma i

tijela u članak o staničnoj biologiji skoro udarila moždana kap.

Tako sam stavio samo jedan kriptičan komentar o razumijevanju

važnosti studije, međutim nisam mogao reći kakva je to važnost.

Moji kolege nisu htjeli da uključim te implikacije jer je um neprihvatljiv

biološki koncept. Bioznanstvenici su konvencionalni

njutnovski znanstvenici - ako nije materija... ne računa se. »Um«

je nelokalna energija i stoga za materijalističku biologiju nije relevantna.

Nažalost, ta percepcija je »vjerovanje« koje se u kvantno-mehaničkom

svijetu pokazalo očigledno pogrešnim!

Christopher deCharms skenira mozak u stvarnom vremenu

http://www.ted.com/talks/lang/scr/christopher_decharms_scans_the_brain_in_real_time.html

Bezuslovno samoprihvatanje

Bezuslovno samoprihvatanje, ne tako pitka i ne tako tipična reč u srpskom jeziku (na engleskom: uncondicional self acceptance), je reč koja označava jedan veoma važan psihološki pojam. Bezuslovno samoprihvatanje predstavlja jednu vrstu odnosa, stava prema sebi. Svaki stav (pa tako i svaki stav prema sebi) uključuje misaonu komponentu (ono što mislimo o sebi, kako sebe procenjujujemo itd.), afektivnu komponentu (ono što osećamo prema sebi, npr. ljubav, mržnju, anksioznost, smirenost itd.) i konativnu komponentu (tendenciju da nešto učinimo za sebe ili prema sebi u skladu sa onim što osećamo i mislimo o sebi). Dakle, bezuslovno prihvatanje sebe je stav prihvatanja sebe kao osobe bez obzira na način na koji mislimo, osećamo ili se ponašamo u nekom aktuelnom, prošlom ili budućem kontekstu. Kako sama reč kaže, to je prihvatanje sebe bez uslovljavanja, odnosno prihvatanje sebe bez nametnutih ili samonametnutih uslova, standarda ili imperativa za koje pogrešno mislimo da moramo ostvariti da bismo sebe prihvatili, voleli i cenili.
Bezuslovno samoprihvatanje je cilj, tačnije ideal konačnog ishoda svake dobre psihoterapije ili svakog dobrog programa psihološkog ličnog rasta i razvoja. U psihoterapiji, terapeut zauzima stav bezuslovnog prihvatanja klijenta. Terapeut klijenta prihvata (ne kritikuje, ne odbacuje, ne omalovažava i nisko vrednuje itd.) bez obzira šta klijent govori, oseća ili čini. Ovakva vrsta odnosa koju terapeut inicira od samog početka terapije podstiče klijenta da tokom terapijskog procesa i on/ona sam/a nauči i zauzme isti takav stav prema sebi.
Bezuslovno samoprihvatanje kao koncept zvuči jako lepo i jednostavno, ali u praksi postizanje ovog cilja predstavlja dugotrajan i težak proces. Zašto? Zato što smo svi mi od malih nogu učeni (prvo unutar porodice a kasnije i unutar drugih društvenih grupa) da “moramo” misliti, osećati i ponašati se na određeni način u određenim situacijama (obično na način na koji su nas učili naši roditelji), i ako tako ne činimo onda smo loše osobe, loši ljudi. S obzirom da je svako dete (a i skoro svaki čovek) željan ljubavi, pažnje i prihvatanja, svako od nas je tokom ranog a naročito kasnijeg detinjstva, adolescencije i mladalaštva naučio i usvojio određene standarde i norme ponašanja kojih se pridržava i kao odrasla osoba. Deo tih standarda je društvenog porekla (zajednički su svima nama koji živimo u istom društvu i istoj kulturi) a deo je nasleđe porodičnog miljea u kome smo rasli... Kada se pridržavamo ovih usvojenih ili samokonstruisanih standarda mi konstatujemo da je sve ok sa nama i da nemamo razloga da sebe ne prihvatamo i ne poštujemo kao osobu. Ali kada prekršimo neke od ovih standarda, mnogi od nas skloni su da sebe surovo kritikuju, omalovažaju, podcenjuju, ne poštuju, odbacuju, stvaraju osećanja krivice i/ili mržnje prema sebi itd, jednom rečju ne prihvataju sebe kao osobu u celosti. Ovakva vrsta odnosa prema sebi nužno nosi sa sobom patnju, depresivnost, strahovanja, osećanja krivice i stida.
Potpuno suprotni ekstrem ovome bio bi potpuno nekritički stav prema sebi i drugima, potpuno odsustvo bilo kakvih normi ponašanja, bezobzirnost prema drugima, sebičnost, makevijalizam (princip da cilj opravdava sredstvo) odsustvo bilo kakvog poštovanja prema drugima, odsustvo osećanja krivice, pa čak i brutalnost, takve osobe često nazivamo psihopatama i antisocijalnim osobama. Dok su osobe koje su sklone neprihvatanju i samoporažavanju sebe (to su osobe koje često nazivamo neurotičarima) štetne po sebe, psihopate i antisocijalne ličnosti su štetne i opasne po druge i društvo u celini...
Svima nama je lako da volimo, cenimo i prihvatamo sebe, da budemo ponosni na sebe i srećni kada se ponašamo u skladu sa svim onim standardima koje smo sebi postavili i koje smatramo pravičnim, privlačnim i socijalno prihvatljivim. Ali šta se dešava kada u tome ne uspemo, kada neke od tih standarda ne ostvarimo (npr: ne ostvarimo željeni uspeh u oblasti koja nam je jako važna, povredimo nekog, načinimo greške, ponašamo se sebično, ostavi nas voljena osoba, osećamo se depresivno, očajno, besno, uplašeno, postiđeno itd), kako onda da bezuslovno prihvatimo sebe i da i u takvim situacijama volimo, cenimo i poštujemo sebe kao osobu?
Ono što čini srž bezuslovnog samoprihvatanja jeste upravo to, da prihvatamo sebe u svim situacijama bez obzira šta se dogodilo, kako se osećamo, mislimo i ponašamo. Da li to podrazumeva nekritičnost prema sopstvenom ponašanju i počinjenim postupcima? Ne apsolutno nikako!!! Poželjno je i korisno da budemo kritični prema svojim postupcima, mislima i osećanjima ali ne i prema sebi kao celovitoj osobi.
Ljudi mogu naučiti da bezuslovno prihvataju sebe tako što će prvo naučiti da prave razliku između onoga što misle, osećaju i rade u odnosnu na to kakvi su oni kao osobe... Misliti da ste loši zato što ponekad činite greške, loše se ponašate prema sebi ili drugima, ponekad ste sebični itd., ne znači da ste Vi loša osoba, takva vrsta zaključka predstavlja logičku grešku koju nazivamo greška preterane generalizacije. Razmislite, da li druge ljude procenjujete samo na osnovu jednog ili nekoliko ponašanja (ako to činite vaše procene su veoma neprecizne i pogrešne) ili na osnovu jednog mnogo većeg uzorka ponašanja?
Dakle, budite kritični prema svom ponašanju, prema svojim postupcima, prema svojim pogrešnim obrazcima mišljenja i osećanja ali nemojte misliti da ste Vi zbog toga loša osoba. Svi ljudi su nesavršena i pogrešiva bića i stoga često greše, što ne znači da su po definiciji grešnici. Grešnici su oni koji uviđaju da su njihovi postupci loši ali oni i dalje svesno nastavljaju da se tako ponašaju jer uviđaju da od takvog ponašanja imaju ličnu dobit. Ali većina ljudi se ne ponaša tako u većini situacija.
Stoga, možete biti strogi prema svojim postupcima, možete osećati žaljenje i kajanje (umesto krivice i mržnje prema sebi) ako ste nešto pogrešili, to će vas motivisati da promenite svoje ponašanje i da se u budućnosti trudite da to ispravite...
Problemi nastaju kada uslove koje ljudi sebi postavljaju ne uspeju da ostvare. Mnogi od nas su tada skloni da pogrešno zaključe i duboko veruju da zbog toga nisu u stanju da prihvate i vole sebe i da ne mogu biti srećni u životu. Ovakva vrsta verovanja se može iskazati u rečenici “Ako nisam uspeo da ostvarim to i to, ako sam u prošlosti činio/la greške, ako nisam voljen/a u meri kojoj to želim itd, Ja ne mogu voleti sebe, Ja sam loša, manje vredna ili čak bezvredna osoba“. Upravo ovakav stav, ovakvo uverenje dovodi do patnje a ne sami neuspesi ili loše životne okolnosti.
Ovakav način razmišljanja ne samo da je iracionalan sa stanovišta logike, realnosti i ljudske prirode već je veoma štetan i opasan po nas same i sliku koju gradimo o sebi (laički rečeno – samopouzdanje). Dok god verujemo u takva iracionalna uverenja nikada nećemo biti u stanju da volimo i cenimo sebe, a ko ne može da voli i ceni sebe ne može ni da voli i ceni druge (članove svoje porodice, prijatelje, partnera, svoju decu itd.). Dogmatskim (apsolutističkim, rigidnim) pridržavanjem ovakvih stavova osudili smo sebe na doživotno nezadovoljstvo, patnju a ponekad i nesreću u zavisnosti od toga koliko daleko smo spremni da sebe poražavamo. Ako ste skloni takvom stavu prema sebi, razmislite pre svega da li vam takav stav koristi, šta time postižete, da li ćete postati bolja osoba ako sebe mrzite i omalovažavate? Sigurno da ne. Samo ćete sebi stvoriti dodatnu patnju i bol. Pored lepih stvari koje nam se dešavaju život nužno uključuje i seriju negativnih okolnosti i događaja koji su sami po sebi dovoljno loši da nam dodatna patnja koju samo skloni da sami stvaramo nije uopšte potrebna.
I na kraju, budite kritični prema sopstvenom ponašanju, mišljenju i osećanjima koje imate, budite fleksibilni, zauzmite stav bezuslovnog prihvatanja sebe. Trudite se da promenite sve što smatrate nepoželjnim (iako to često uopšte nije lako) ali ne osuđujte sebe kao osobu, naučite da oprostite sebi da bi ste mogli da opraštate i drugima, jer svi mi grešimo, ljudi su pogrešiva i nesavršena bića. Kažite sebi: “Ako sam pogrešio, nisam uspeo da ostvarim ono što sam želeo/la itd., trudiću se da to popravim i daću sve od sebe da u budućnosti to ne činim, to što grešim ne znači da sam grešnik ili loša osoba, moja ličnost, moj identitet je nešto mnogo šire i veće od mojih postupaka koje svakako mogu menjati“. Budite dosledni u ovakvom novom načinu odnošenja prema sebi... Ako se budete dosledno suprotstavljali vašim iracionalnim idejama o sebi, postepeno ćete naučiti kako da budete fleksibilniji, uspešniji, samozadovljniji, naučićete da volite i poštujete sebe a taj vaš stav prenećete i na druge ljude u vašoj okolini.

Vladimir Mišić dipl. psiholog
http://www.vaspsiholog.com/?p=51

Elizabeth Gilbert - Jedi, moli, voli 8.

Izvor

Verujem da sve svetske religije u suštini žele da otkriju metaforu. Kada želite da zadržite vezu sa bogom, zapravo pokušavate da se premestite sa zemaljskog u večno... i stoga vam je potrebna neka veličanstvena ideja kako biste tamo dospeli. Mora da bude velika, ta metafora - zaista velika i magična i moćna, jer bi trebalo da vas prenese na udaljeno mesto. To mora da bude najveći brod koji možete da zamislite.
Religiozni rituali se često razvijaju iz mističnih eksperimenata. Neki hrabri tragač krene u potragu za novom stazom ka božanskom, doživi transcendentalno iskustvo, i vrati se kući kao prorok. On ili ona sa sobom donose priče o raju i mape kako se do njega stiže. Zatim drugi ponove te reči, dela, molitve ovog proroka ne bi li i sami dospeli tamo. Ponekad je taj poduhvat uspešan - a ponekad je, poput kombinacije slogova i primene religije koja se prenosi s generacije na generaciju, moguće odvesti mnoštvo ljudi na drugu stranu. Naravno, ne uspeva to uvek. Neminovno je da čak i najoriginalnije ideje s vremenom očvrsnu u dogmu ili prestanu da deluju na svakoga.
...
Budite oprezni..., ne upuštajte se u opsesivno ponavljanje religijskih rituala iz čiste navike... Fleksibilnost je podjednako neophodna za religioznost, baš kao i disciplina.
Odlučite li da je prihvatite, vaš posao je da tragate za metaforama, ritualima i učiteljima koji će vam pomoći da se približite božanskom. Jogistički tekstovi kažu da bog odgovara na svete molitve i trud ljudskih bića na svaki način koji smrtnici odaberu za obožavanje - dok god su te molitve iskrene. Kao što jedna rečenica iz Upanišada kaže: "Ljudi idu različitim putevima, direktno ili izokola, u zavisnosti od svog temperamenta, birajući onaj koji smatraju najboljim  ili najprikladnijim - i svi stižu do Tebe, kao što se reka uliva u more."
Drugi cilj religije je pokušaj da napravimo smisao od našeg haotičnog života i objasnimo neobjašnjivo koje svakodnevno gledamo oko sebe: patnju nevinih, nagrađivanje zlih - šta tu možemo da preduzmemo? Zapadna tradicija tvrdi "Sve će se to srediti posle smrti, u raju ili paklu"... Na istoku, međutim, Upanišade odbacuju svaki pokušaj pravljenja smisla od svetskog haosa. Oni čak nisu sigurni ni da li je svet uopšte haotičan, već smatraju da nama samo izgleda takav jer smo ograničenog čula vida. Ovi tekstovi nikome ne obećavaju pravdu ili osvetu, mada tvrde da postoje posledice za svako delo - stoga pažljivo birajte svoje ponašanje. Možda te posledice nećete videti u dogledno vreme. Joga uvek šire gleda na stvar. Štaviše, Upanišade navode da takozvani haos može da ima božansku ulogu, čak i ako to trenutno ne možete sami da prepoznate: "Bogovi vole tajnovitost i ne vole očiglednost." Dakle, najbolje što možemo da učinimo, reagujući na sopstveno nerazumevanje i opasnosti ovog sveta, jeste da održavamo unutrašnju ravnotežu - uprkos svem ludilu koje se dešava oko nas.
...
Međutim, ono što vidim kod nekih prijatelja je da sa starenjem sve više čeznu da veruju u nešto. Ali ta čežnja nailazi na brojne prepreke, uključujući i njihov intelekt i zdrav razum. Uprkos svoj njihovoj inteligenciji, ti ljudi i dalje žive u svetu koji se ljulja na velikim, opasnim talasima krajnje bezosećajnosti. Naravno svi oni proživljavaju velika i užasna iskustva bilo patnje ili radosti, ali ta velika iskustva bi trebalo da imaju duhovnu vezu kojom izražavamo bilo tugu ili zahvalnost, ili tragamo za razumevanjem. Postavlja se pitanje - šta obožavati, kome se moliti?
...
... Mislim da ste slobodni da tražite svaku metaforu koja će vas pomeriti sa ovog podeljenog sveta, svaki put kad osetite potrebu da budete uzvišeni ili utešeni. Zbog toga se ne treba stideti. Radi se o istoriji traganja za svetošću. Da ljudski rod nije evoluirao u svom istraživanju božanskog, mnogi od nas bi još uvek obožavali zlatne egipatske kipove mačaka. I ova evolucija religijskog mišljenja svakako uključuje veliki deo branja voća. Uzmite svako delo, svugde gde ga možete naći, i nastavljajte da se krećete ka svetlosti.
Hopi Indijanci su smatrali da svaka svetska religija sadrži jednu duhovnu nit i da sve te niti večito tragaju jedna za drugom želeći da se spoje. Kada se sve niti konačno budu isprepletale, od njih će nastati uže koje će nas izvući iz ovog mračnog istorijskog kruga u sledeće carstvo. U savremenoj istoriji, dalaj-lama ponavlja istu ideju...

*
Sva ta priča o nektaru i blaženstvu me izluđuje.
Ne znam kako ti, prijatelju moj,
ali moj put ka bogu nije sladak miris tamjana.
Pre je to mačka puštena u kavez s golubovima,
i ja sam ta mačka - ali sam i ptica koja krešti kada je zver pričvrlji.


Moj put ka bogu je protestni miting,
nema mira dok se radnici ne ujedine.
Njihove demonstracije su tako preteće,
Nacionalna garda im ne može prići.


Moj put su preda mnom pretukli do besvesti,
mali crni čovek koga nisam uspela da vidim,
koji boga juri po Indiji, zaglibljen u blato,
bosonog i feminiziran, malarične krvi,
spavajući na dovracima, pod mostovima - beskućnik.
(Što je sinonim za večitog ´tragača za kućom´, znate)
I on sada juri mene, govoreći: "Moja si, Liz?"
Šta znači TRAGAČ? Gde je KUĆA?

Izvodi iz knjige Elizabeth Gilbert - Jedi, moli, voli