Ima toliko toga u vezi s mojom sudbinom što ne mogu da kontrolišem ali druge stvari ipak potpadaju pod moju nadležnost. Postoje određeni lozovi koje mogu da kupim i tako povećam svoje šanse u pronalaženju zadovoljstva. Mogu da odlučim kako ću da provodim vreme, s kim ću da razgovoaram, s kim ću da delim svoje telo, život, novac i energiju. Mogu da odaberem šta ću da jedem, čitam, učim. Mogu da biram kako ću da se nosim sa nesrećnim okolnostima u životu - da li ću da ih posmatram kao prokletstva ili kao mogućnosti (i u situacijama kada ne mogu da se nateram na optimistički stav jer previše sažaljevam sebe, mogu da odaberem da nastavim da menjam svoj stav). Mogu da biram reči i ton glasa kojim ću da ih izričem drugima. I najvažnije od svega, mogu da biram svoje misli.
Poslednji koncept je za mene radikalno nova ideja. Ričard iz Teksasa mi je nedavno na njega skrenuo pažnju kada sam mu se požalila na svoju nemoć da prestanem sa mozganjem. Rekao mi je: "Njupalice, moraš da naučiš kako da biraš svoje misli, na isti način na koji biraš odeću koju ćeš da obučeš. To je moć koju možeš da povećaš. Ako baš toliko želiš da kontrolišeš sve u životu, onda radi na svom umu. To je jedina stvar koju bi trebalo da pokušaš da kontrolišeš. Batali sve ostalo. Jer, ako ne možeš da naučiš kako da savladaš svoje misli, onda si u gadnom sosu."
Na prvi pogled, ovo deluje skoro kao nemoguća misija. Kontrolisati svoje
misli? Umesto obrnuto? Ali zamislite da to zaista možete? Ovde se ne radi ni o represiji ni o poricanju. Represija i poricanje su podloga za zamršene igre samoubeđivanja kako se negativne misli i osećanja ne događaju. Ono o čemu Ričard govori je zapravo priznanje postojanja negativnih misli, razumevanje odakle su i zašto izviru, a zatim - s velikom dozom praštanja i jačanja sebe - njihovo odbacivanje. Ovo je vežba na koju vas svaki dobar psiholog nagoni tokom klasične psihoterapije. U njegovoj ordinaciji možete da dokučite zašto se ove destruktivne misli uopšte javljaju; možete da ih prevaziđete uz pomoć duhovnih vežbi. Naravno, njihovo prevazilaženje je velika žrtva. U pitanju je prekidanje starih navika, prijatne mrzovolje i poznatih obrazaca. Za sve ovo potrebni su volja i trud. To nije učenje koje jednom čujete i očekujete da ga odmah savladate. U pitanju je konstantan oprez i voljna sam da ga izvedem. Moram, zbog sopstvene snage.
Devo farmi le ossa je kako to zovu Italijani. U prevodu: "Moram da očvrsnem."
*
Tišina i samoća su univerzalno prepoznatljive prakse i postoje dobri razlozi za njihovo upražnjavanje. Disciplinovanje verbalnih sposobnosti je način prevencije rasipanja energije kroz usta. Pričanjem se iscrpljujemo, puneći svet rečima, rečima, rečima, umesto iskrenošću, mirom i blaženstvom.
*
Donesete neku grandioznu odluku u vezi s tim šta bi trebalo da radite ili šta biste želeli da budete, a onda se stvore okolnosti koje vam momentalno razotkriju koliko zapravo ne poznajete sebe. Ne znam koliko puta je Svamidži za života to izgovorio i ne znam koliko je još puta moj guru to ponovila posle njegove smrti, ali izgleda da još uvek nisam sasvim apsorbovala suštinu njegove omiljene izjave:
"Bog obitava u tebi takvom kakav jesi."
Kakav JESI.
Da postoji jedna sveta istina u vezi sa jogom, bila bi sažeta u toj rečenici. Bog obitava u tebi takvom kakav
jesi, upravo takvom kakav jesi. Njega ne zanima da li ćemo usvojiti ličnu praksu u cilju povinovanja nekim ekscentričnim pogledima o tome kako bi religiozna osoba trebalo da izgleda ili se ponaša. Čini se da smo svi stekli predstavu o tome kako, radi dostizanja svesnosti, moramo dramatično da menjamo svoj karakter, odnosno, da se odreknemo svoje ličnosti. Ovo je klasičan primer onoga što istočnjaci nazivaju pogrešnim shvatanjem. Svamidži je često ponavljao da oni koji se svakodnevno odriču sebe, stalno pronalaze nešto novo čega će se odreći, međutim, ono što obično uspevaju da steknu je samo depresija a ne smirenje. Svamidži je neumorno propovedao da askeza i odricanje - sami po sebi - nisu ono što nam je potrebno. Da bismo spoznali boga, moramo da se odreknemo samo jedne stvari - svog osećaja odvojenosti od boga. Stoga ostanimo onakvi kakvi jesmo, unutar svoje prirodne ličnosti.
*
Uzgred, otkrila sam svoju reč.
Otkrila sam je u biblioteci, naravno, knjiški moljac kakva sam. Pitala sam se koja je moja reč još od onog dana u Rimu kada mi je moj italijanski prijatelj Đulio rekao da je rimska reč SEKS i kada me je upitao za moju. Tada nisam znala odgovor ali mi se reč s vremenom nekako sama nametnula. Prepoznala sam je čim sam je ugledala.
I to tokom poslednje nedelje boravka u ašramu. Čitala sam stari tekst o jogi kada sam naišla na opis drevnih duhovnih tragača. U pasusu sam ugledala sanskrtsku reč ANTEVAZIN koja znači "onaj koji živi na granici". U stara vremena to je bio književni opis i ukazivao je na osobu koja je napustila užurbani centar svetskog života kako bi živela na rubu šume gde obitavaju duhovni učitelji.
Antevazin više nije bio jedan od seljana - niti domaćin koji živi po tradicionalnim principima. Međutim, još uvek nije bio postao transcendent - niti jedan od onih mudraca koji žive duboko u neistraženim šumama, u potpunosti ostvaren.
Antevazin je bio nešto između. Obitavao je na granici. Živeo je s pogledom na oba sveta ali je gledao u nepoznato. I bio je istraživač.
Kada sam pročitala ovaj opis, bila sam toliko uzbuđena da mi se oteo glasan uzvik. To je moja reč, dušo! U moderno doba, naravno, ta slika neistražene šume bi mogla da bude figurativna, pa čak i granica bi takođe mogla da bude figurativna. Ali je na njoj i dalje moguće živeti. I dalje je moguće živeti na toj svetlucavoj granici između starog, uvreženog mišljenja i novih shvatanja, u stanju večnog učenja. U figurativnom smislu, ovo je granica koja se stalno pomera - dok napredujete u svojim učenjima i shvatanjima, ta misteriozna šuma nepoznatog uvek ostaje nekoliko koraka ispred vas, tako da ste prinuđeni da putujete svetlosnom brzinom kako biste je pratili. Morate da ostanete pokretni i gipki. Pa čak i klizavi...
Ja sam samo klizavi
antevazin - ni tamo ni ovamo - učenica večno pomerajuće granice nadomak čudesne, strašne šume nepoznatog.
Izvodi iz knjige Elizabeth Gilbert - Jedi, moli, voli
