Rich kich...

Objavljeno danas u 10:31, autor: xena7

---

Svi imamo neku svoju definiciju kiča…a i neki svoj doživljaj istog.Jedna od negde zapisanih definicija kaže da je ”kič niskovredno stvaralaštvo sa umetničkim pretenzijama i ciljem dostupnosti što širem krugu ljudi. Najčešće povlađuje nerazvijenom ukusu i izvesnim potrebama ljudi koje su na granici vrednosne i moralne neprihvatljivosti, ali sa jakim emocionalnim nabojem”…Kao i sve negativno i loše,kič je uzeo zamah u vreme krize i bede u društvu…to što je ekonomska kriza dovoljno je loše,ali ona kod nas nije novost,traje već godinama..mi sa njom,naravno niko ne zna kako,adaptivnim mehanizmima, uslovno rečeno, nekako izlazimo na kraj…ali kako ona dugo traje,tu pored nje,raste i stasava njena mlađa sestra,moralna kriza,mnogo gora i opasnija od one prve… jedna od njenih karakternih osobina je kič…
Srećna sam što sticajem okolnosti nemam baš vremena da sedim pred magičnom kutijom…ne bih znala da dočaram svoju, prvo reakciju iznenađenja a zatim mešavinu razočaranosti i tuge,kad na nekom porodičnom slavlju u gostima videh neku decu koja sva opijena i ogrnuta nekim providnim maramama na maminim štiklama plešu pred ekranom petkom uveče uz turbo zvuke sa poznate televizije…mislim,radila sam to i ja..samo se u pozadini čuo soundtrack iz “Briljantina” i “Streets on fire”…
Isti ti, novi klinci prepričavaju vulgarne i neukusne šale iz pomenutog šou programa,koji blješti,šljašti sa nezaobilaznim animal print detaljima i perjem……i pored svega fascinira me publika…svi imaju osmeh poput onog koji se viđa kod pripadnika sekti u stanju transa i aplaudiraju kad se uključi signal za aplauz…
Kad bih komentarisala sve trenutne tv šou programe koji nikad ne prestaju da me iznenađuju,to bi potrajalo..Pomenula bih onaj kad se jedan divan trenutak (bar bi trebalo da bude) u životu svakog čoveka koji se zove venčanje i koji bi trebalo da bude intimno slavlje u okviru porodice i dragih prijatelja,pretvori u događaj koji prati milionski auditorijum do detalja…čak i do onih kad kamera krene za “akterima svadbe” u intimne prostorije koje se zovu toalet…
...Ili možda onaj kad najbolniji trenuci iz vašeg života posredstvom kamera dođu do svake babe koja ih pred zgradom prepričava…a o onom,ne znam kako bih ga nazvala,kvizu..šou programu…gde žene,muževi,brać,sestre,deca,itd… sede na sofi u publici nasuprot takmičaru u stolici,dolaze do predinfarktnog stanja i menjajući sve boje na licu,suznih očiju saznaju sve i svašta od osobe za koju su samo pre par minuta tvrdili da sve znaju i da nema ništa što bi ih iznenadilo…o njima neću ni da pričam…
Tabloidi sa kojekakvim slikama celulita,donjeg veša,porodičnih drama poznatih lica i fotografijama njihovih stanova koji liče na muzeje ili salone nameštaja..su posebna priča…kao i sapunske opere i reality zabave…tema za neki novi blog,možda..
Sve je to posledica ove divne nam realnosti..ništa tu nije novo…novo je samo gaženje ljudskog dostojanstva…i eksperimentisanje…hajde da napravimo test situaciju…da vidimo,dokle možemo da ponizimo ljudsko biće,tj.na šta je sve čovek spreman i šta bi sve uradio za novac…i kad o tome razmišljam hvata me osećaj strepnje.....kad čovek u krizi da bi preživeo sve materijalno rasproda,sledeći korak su tajne.Prvo one od opšte dobrobiti,a zatim i lične,one koje su najveća intima.Šta je čovek kad ostane bez dostojanstva..i šta je sledeće?
Kako se boriti? …kad je tv u pitanju,triput ura za divnu spravu koja se zove daljinski upravljač..a kad su deca u pitanju uticati koliko možemo na izbor kanala, emisija, novina, sadržaja,…ponuditi im nešto zanimljivo,sadržajno,novo,dok možemo…kad malo porastu valjda će sami prepoznati vrednosti i izabrati ih…

MOĆ JEDNOG ČOVJEKA

Ovaj video klip odlično oslikava moć koja se krije u svima nama – pod uslovom da smo spremni istrajati u svojim namjerama. Viktor Igo je jednom rekao da budućnost pripada ljudima koji vjeruju u ljepotu snova.

SNJEŽNA PAHULJICA

Reci mi, ako znaš, koliko je teška jedna snježna pahuljica? – upita sjenica golubicu dok su zajedno promatrale kako snijeg polagano sipi i stvara bijeli pokrivač.

-Ništa, čak i manje od ništa – odgovori golubica ne premišljajući previše.

- Sad ću ti dokazati da i ona ima svoju težinu.

I sjenica joj ispriča svoju ptičiju dogodovštinu.

-Odmarala sam se na borovoj grančici kad je počeo da pada snijeg. Nije bilo vjetra, snijeg je mirno i tiho padao. A budući da nisam znala šta raditi pametnije, počela sam da brojim pahuljice koje su se slagale jedna na drugu kraj mene na grančici. Pala je, ako se ne varam 3751 pahuljica i sve je bilo savršeno mirno, a kad se spustila 3752. pahuljica, grančica na kojoj sam stajala je pukla i morala sam odletjeti.
E sad vidiš da i pahuljica ima svoju težinu – zaključi mudro sjenica.
A golubica, sjećajući se valjda simbolike mira koja se uz nju vezuje, pomisli za sebe i promrsi:»Možda nedostaje samo još jedan čovjek da cijeli svijet «padne» u mir!»

“Trijumf zla sastoji se i u tome da jedan dobar čovjek ne mrdne ni prstom.” - Edmund Burke

HODAJUĆI NA RUKAMA

Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje.
Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti.
Nije reč o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima. Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,…
Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

Miroslav Mika Antić

PRIČA O ZVIJEZDI

Priča počinje na morskoj obali, u romantičnoj stjenovitoj uvali s pjeskovitim morskim žalom.

Noću je veliki talas na pjeskovitu obalu izbacio stotine morskih zvijezda. Prekrasne su, a golemo je prirodno bogatstvo otkriveno pogledu. No, zasjalo je sunce, žari i prži zvijezde i one umiru. Na obali su i dva čovjeka. Svaki dolazi iz drugog smjera. Prvi, hodajući prema sredini, gleda u to bogatstvo koje umire i tužan misli: koja ljepota, koja dragocjenost, kolika vrijednost, a umire i nestaje. Zar je moguće da tolika ljepota, tolika raskoš morskih dubina propada u jednom trenutku. A koliko ih samo ima. Nepravda je to što te prekrasne morske zvijezde moraju uginuti i nestati. A očigledno moraju. Tužan korača dalje i razmišlja o tome kako je to stvarno velika šteta. I samo razmišlja.

Drugi, dolazeći sa suprotne strane, šeta lagano i zabrinutog pogleda, ali se svaki čas sagne i nešto baca prema moru. I nešto radi. A kad su se sreli, prvi čovjek vidi da drugi u more baca morsku zvijezdu. Prišavši mu potpuno blizu prvi čovjek upita:

“A šta to vi radite?”

Drugi odgovara:“Vraćam zvijezde moru!”

Prvi začuđeno pita: “Ali zbog čega? Pogledajte koliko ih samo ima? Za sve njih nema šanse!”

A drugi se čovjek sagne, uzme u ruke jednu zvijezdu i baci je u more odgovarajući:

“Ali za ovu ima šanse!”

FUSNOTA O STVARANJU MASA

Neki ljudi su mladi i ništa
više,
a neki ljudi su stari i ništa
više,
a neki ljudi ni stari ni mladi
i samo to.

I da muve nose odjeću
i sve zgrade izgore u
zlatnoj vatri
Da se nebo zaljulja kao trbuh
striptizete
i sve atomske bombe
zaplaču,
neki bi ljudi bili mladi i ništa
više,
a neki ljudi stari i ništa
više,
a ostali bi bili isti
ostali bi bili isti
ono nekoliko drukčijih
dovoljno brzo uklanja policija
ili njihove majke, braća, ostali; i
oni sami.

Sve što ostaje ono je što vidiš.

Teško je….

Čarls Bukovski

DALEKO U NAMA

Dižemo ruke
Ulica se u nebo penje
Obaramo poglede
Krovovi u zemlju silaze
Iz svakog bola
Koji ne spominjemo
Po jedan kesten izraste
I ostaje tajanstven za nama
Iz svake nade
Koju gajimo
Po jedna zvezda nikne
I odmiče nedostižna pred nama
Čuješ li metak
Koji nam oko glave obleće
Čuješ li metak
Koji nam poljubac vreba

Evo to je to nepozvano
Strano prisustvo svoga
Jeza je na pučini čaja u šolji
Rđa što se hvata
Na rubovima našeg smeha
Zmija sklupčana u dnu ogledala
Da li ću moći da te sklonim
Iz tvoga lica u moje
Evo ga treća je senka
U našoj izmišljenoj šetnji
Neočekivani ponor
Između naših reči
Kopita što tutnje
Pod svodovima naših nepca
Da li ću moći
Na ovom nepočin-polju
Da ti podignem šator od svojih dlanova

Uznemirena šetaš
Podočnjacima mojim
Na nevidljivoj rešeci
Pred usnama tvojim
Nage reči me zebu
Otimamo trenutke
Od bezobzirnih testera
Ruke se tvoje tužno
U moje ulivaju
Vazduh je neprohodan

Šušte zelene rukavice
Na granama drvoreda
Veče nas pod pazuhom nosi
Putem koji ne ostavlja trag
Kiša pada na kolena
Pred prozorima odbeglim
Dvorišta izlaze iz kapija
I dugo gledaju za nama

Noćima nestaje tama
Čelične grane hvataju
Prolaznike za ruke
Samo nepoznati dimnjaci
Slobodno hodaju ulicama
Prosečenim kroz našu nesanicu
U olucima zvezde nam trule

Bdiš mi u bori između veđa
Čekaš da se razdani
Na mome licu
Voštana noć
Tek je dogorela
Do nokata praskozorja
Crne opeke
Već su popločale
Ceo nebeski svod

Nad mirnim vodama
Zubate oči lete
Oko nas modre usne
Na granama lepršaju
Krici udaraju o plavet
I padaju na jastuke
Kuće nam se kriju
Iza uskih leđa
Šake hvataju
Za nejake oblake
Vene nam valjaju mutne
Postelje i stolove
Izlomljenih kostiju
Podne na ruke nam palo
I smrknulo se
Otvorena raka na licu zemlje
Na tvome na mome licu

Na raskrsnicama
Podočnjaci dana
Sreću nam se modri
Ako okrenem glavu
Sunce će s grane pasti
Sahranila si osmehe
U dlanovima mojim
Kako da ih oživim
Senka mi je sve teža
Neko joj vezuje krila
Oči otvaraš dobra
Sklanjaš me nemo
Noć me iznenadna traži
U dnu drvoreda
Platan cigaretu pali

Otrovni zeleni
Časovi marširaju
Preko našeg čela
Putujemo iz tela
Ćutanjem koje vuku
Pogledi naši ludi
Između očnih kapaka
Stežem ti nagi pogled
Bol u njemu da zdrobim

Kako dugmadima ovim
Tučanim da gledamo
Smeje nam se tama
Kosama nas bičuje
Kako jezikom ovim
Papirnatim da govorimo
Reči nam ga suvog
Pod nepcima zapale
Kako sa telom ovim
Od živog peska da opstanemo
Razularene kašike
Odnose nam zrno po zrno
Kako drvenim rukama ovim
Lišenim lišća da se grlimo
Ginu nam karanfili sa usana
Ginu nam u vrelome pesku

Kuće su izvrnule
Gorke džepove soba
Da ih vihor pretraži
Duž naših rebara
Ulične svetiljke
Svlače haljine krvave
Dva smo lista novina
Surovo zalepljena
Na ranu večeri
Zapaljene ptice
iz obrva mojih
na ključnjače su ti pale

Teku nam hodnici mutni
Sa trepavica niz lice
Ljutom usijanom žicom
Gnev nam porubljuje misli
Nakostrešene makaze
Oko golorukih reči
Otrovna kiša večnosti
pohlepno nas ujeda

Ruše se stubovi koji nebo drže
Klupa sa nama polako
U prazno propada
Zar da dovek čamimo
U kamenom ćutanju
Kroz oči kroz čelo
Reči će nam prolijati
Razbežali se dani
Zar da dovek čekamo sunce
Da nam se kroz rebra zažuti
Slušamo kako nam srca
U grlu mrtvih stubova lupaju
Istrčali smo iz grudi

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja
Laste iz tvojih zenica
Na jug se sele
sa jasika u grudima tvojim
Lišće ne opada
Na nebu tvojih reči
sunce ne zalazi

Sijalicu dobru pališ
U tuzi mojoj smeđoj
Livadu mi prostireš
Na grudima svojim
Golubove okupljaš
U radosti mojoj bele
Cigaretu mojih briga
U srcu svome gasiš
U grozdu tamjanike
Na moje usne čekaš

U moru bih spavao
U zenice ti ronim
Na pločniku bih cvetao
U hodu ti leje crtam
Na nebu bih se budio
U smehu tvom ležaj spremam
Igrao bih nevidljiv
U srce ti se zatvaram
Tišini bih te oteo
U pesmu te oblačim

Dan ti bogat u naručju
Nosim
Mlade jele duž pogleda
Sadim
Gradovima tvog ćutanja
Lutam
Rosu ti sa trepavica
Berem
Noć vitku ti preko pasa
Lomim
Brižne zore sa krovova
Zovem

Mladost nam lista
Zelena duž svojih ulica
Obrazi kuće sjaje se
Kada prođemo
Stopalima našim
Pločnici igraju karte
Zvezda smo iznenadna
na licu prolaznika
Jata iznenađenja
Hranimo sa dlana

Iz tvojih dlanova
Piju živu vodu ptice
Plave i smeđe ptice
Koje nam iz očiju izleću
Kad nadaleko nema nijednog lovca
Tvoji dlanovi obasjavaju
Naše dve zamišljene grudve zemlje
Kad sunce kasni

Ruke tvoje plamsaju
Na ognjištu usred mog lica
Ruke tvoje otvaraju mi dan
Ruke tvoje cvetaju
U udaljenoj pustinji u meni
Gde još niko nije zakoračio
Ruke tvoje sanjaju u mojima
san svih ozvezdanih ruku na svetu

Naš dan je zelena jabuka
Na dvoje presečena
Gledam te
Ti me ne vidiš
Između nas je slepo sunce
Na stepenicama
Zagrljaj naš rastrgnut
Zoveš me
Ja te ne čujem
Između nas je gluhi vazduh
Po izlozima
Usne moje traže
Tvoj osmeh
Na raskrsnici
Poljubac naš pregažen
Ruku sam ti dao
Ti je ne osećaš
Praznina te je zagrlila
Po trgovima
Suza tvoja traži
Moje oči
Uveče se dan moj mrtav
S mrtvim tvojim danom sastane
Samo u snu
Istim predelom hodamo

Bez tvojih pogleda reka sam
Koju su napustile obale
Vetar me za ruku vodi
Tvoje ruke odsekao je suton
Bele ulice preda mnom beže
I prsti se klone moga čela
Na kome se svet zapalio
Reči su mi u travu zarasle
Tišina ti je raznela glas
Stvari mi siva leđa okreću
Po tami moga tela
Opaka svetlost šestari

Idem
Od jedne ruke do druge
Gde si
Zagrlio bih te
Grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas
Čujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle
Iz presahlih dlanova
Blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim
Pa oči zaklapam
Idem
Od jedne slepoočnice do druge
Gde si

Patos sam žut
U praznoj sobi u kojoj sediš
Samo da me tvoja senka uteši
I stepenište sam drveno
Kojim iz sobe na ulicu silaziš
Samo da se sa senkom tvojom poigram
Lišće sam suvo
Duž ulica kojim prolaziš
Da tvoju senku čujem
I stena sam naga kraj druma
Kojim se udaljuješ
Da me tvoja senka odene

U ovoj noći bez jutra
Ko je ta svetiljka sa ugla
Pogledom me tvojim obavija
I prati do našeg oslepelog stana
I svetli na pustim nasipima vena
I ko je ta ptica
Na napuklom nebu moga srca
Jedina ptica
Glasom me tvojim k sebi zove
Jer ne ume bela
na zemlju da sleti

Među dlanovima
grejao sam ulicu
Kojom si se vratila
Glas ti je po krovovima
Zaboravio belinu
Časovi sa kojima sam samovao
Dižu se pred tobom
Sa snežnih stolica

Pod očnim kapcima
Spavaju ti ljubičice
Pretvaram se sav u sunce
Nad tvojim ružnim snom
Otvaraš mi širom
Sve prozore na čelu
Berem za tebe bele
Lokvanje iz moje krvi
Daješ zeleno lišće
Mome stablu od pepela

Ovo su ti usne
Koje vraćam
Tvome vratu
Ovo mi je mesečina
Koju skidam
Sa ramena tvojih
Izgubili smo se
U nepreglednim šumama
Našeg sastanka
U dlanovima mojim
Zalaze i sviću
Jabučice tvoje
U grlu tvome
Pale se i gase
Zvezde moje plahe
Pronašli smo se
Na zlatnoj visoravni
Daleko u nama

Sa tela sumrak svlačim
Dan mi je našao lice
Vetar kosu razveselio
Pogled mi začuđen lista
Senka iz sunca niče
Svet na pragu srca stoji
Opet obroncima plavim
U glas ti bistri silazim
Po našu čarobnu lampu

Vasko Popa

The Best Photos of the Year 2009

EPITAF ZA OBMANUTE

Kad umrem,
tako mi je žao što će mi obući frak
i zadenuti u rever cvet umesto rane,
a ja sam za života
sa vojničkih košulja uzimao kroj.

Zar niste primetili da mi se oči
nežnije od aprila
duboko negde u vidicima
večito potmulo dime!

Ja sam onaj neznani junak
koji je bezbroj puta s vama odlazio u mrak
i ponovo se vraćao u svaki živi stroj
od Termopila do Hirošime.

Dobro zapamtite ovu koračnicu
sastavljenu od reči pomalo prljavih i modrih.
Hteo bih da se ona zarije u vaše srce
kao bajonet u vojničke živote.

Ja sam sadio groblja u travi
i iz kalpaka srkao čorbu na Odri;
ja sam Evropu kupio za jetrenu paštetu,

a ujutro joj pucao u trbuh od sramote.

Dobro zapamtite ovu koračnicu.
Ja sam nosio brnjicu od bodljikave žice
i pevao i smejao se
ponekad i polulud od bolova.

Ja sam bio kapela,
ljuljao sam se obešen i žut na raskršćima
i zvonio kao zvona celog sveta sam.

A danas,
samo sam obična kožna vreća puna kostiju
i sećanja
i olova,

ali bar znam da me niko neće prevariti
jer suviše znam.

Kad čujem tišinu,
zatvoriću se u sobu i jaukaću.
Tišina je zločin s predumišljajem,
topla i meka omča licemerja oko vrata.

Tišina je lirska međuigra za fabrikovanje dece
i dvoličan način da se čovek izleči od straha
i pokuša da bude još jednom jak.

Samo,
ja više nemam hrabrosti za takvu ljubav
zbog koje ću ponovo ići da ubijam
mrtve vojnike iz poslednjeg
i pretposlednjeg rata.

Dobro zapamtite ovu koračnicu.
Hoću da vam se zarije duboko u gola srca
kao usijana zvezda u avgustovski mrak.

Ja,
koji sam nekad zubima srljao
u zadimljene godine
i šakama vidike deljao i dero,
ja,
koji sam nekada mlatarao vetrenjačama udova
i gromko pevao velikim poderanim ustima,
taj isti ja,
danas,
samo sam mali,
žalosnosmešni,
neregrutovani heroj,
osuđen da raspredam paučinu svakidašnjice
svojim rapavim prstima.

Ismejaće me
ako gospođu mater,
bože mi oprosti: trudnu,
uhvatim za ruku i odvedem na bal,
da bi buduće bebe bele od mleka i zuba
naučile na vreme dvoličnost ove igre
u kojoj se gomila uskomešala.
Izrugaće se
što ne razumem ovu svilenu tugu
i ovu svilenu ljubav,
i što od iste duge krojim i šal
i vešala.

Da su bar zadimljene davne godine,
ne bi imalo šta da se objašnjava.
Reklo bi se: bio je,
pa šta,
- bar zore na njega liče.
A ovako sam penzionisani budilnik
koji uvek zakašnjava
iako srljam da prvi svitanja otkukuričem.

Ponekad mi se još u očima
usire daleki vetrovi što zaudaraju na pokolj,
zar niste primetili,
usire se davni riđi brodolomi,
pa lomim sanjive ruke od bola i od želja.

Tu neće moći da pomogne nijedan očni lekar:
nama su duše razroke jer gledali smo široko,
široko kao kraj u kome su nas okotile
matere naše ružne i voljene
zelene od loze i kiša,
žute od sveća i ćutanja,
i plave od uspavanki i veselja.

Šta ću ja u ovoj tišini
kad sam za nemire stvoren?
Šta ću tu gde je ljigavo
od negovanih ruku?

Sunce mi se kao svrdlo uvrće u potiljak
i poslednji se osmeh od moga daha zborao.

Sad i ako tuku
- drukčije nekako tuku,
i nijedan mrav nije postao orao,
mada je dosta da samo poželi
i postao bi orao.

Nema više oluja.
Reke odevene u kičme od mulja,
u bedra od riba,
odevene u trbuhe od algi,
ravnodušno teku.

Nema više oluja
u krvi žutih trava
i grana nad bivšim brzacima.

Šta mi vredi da izvirem
i svake noći sanjam da ću odlutati nekud,
kad sam izgubio ušće,
pa se smušeno osvrćem i kotrljam preko obala
pod nebom
preoranim sunčanim zracima.

Pokusao sam najiskrenije,
ali ne razumem se u kamenje što miruje
i to mi je sva krivica.

Možda sam samo zbog ljuljaški imao obraza
da ostanem
ovom svetu u gostima.

Inače,
šta ću ovako divno lud sa ovih 25 ptica
u mojoj krvi i kostima?

Možda postoji nekakva molitva koja sve rešava
i sve oprašta.
Možda i u kockama uzidanim u drumove
živi nekakav nemir neprestan i dug.

Ali šta ćemo kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao bašta
od aprila do septembra,
pa onda opet ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.

Šta ćemo
kad smo se mi trudili sve da razumemo
a nismo sve razumeli?

Šta ćemo kad smo pošteno navlačili bezazlene grimase
na oljuštena lica?

Šta ćemo
kad smo silom u sebi davili grmljavine
i šumeli,
ali nakazno šumeli,
nepromišljeno razapeti između račundžija
i samoubica?

Da su mi opet one stare, zadimljene godine,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i drveću u kosu vezujem duge.

Ili da širim ruke neka se slapovi neba
na mene s urlikom ruše.

Svraćao bih u jednu divnu krčmu
na drumu odavde do tuge
gde su stolovi burad baruta,
a gosti smeju da puše.

Javno bih okolo pričao da sam toranj,
da strah za oblake značim,
i trčao bih niz polja
da se s matorim šumama rvem.

Uopšte,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i u sve dane žmureći zakoračim,
pa posle,
kad se osvrnem,
da pljunem na katastrofe
koje su pretile da me zgaze i smrve.

A ovako,
u meni sve vreme škrguće
jedan neugledni Don Kihot
i ja bih večito da se borim!

A trube su pretopljene u čajnike.
Sad ponovo samo violine sviraju.

Svake večeri tempiram krevet i budilnik
i opet nikako da izgorim,
jer i mine su postale starije i pametnije,
pa prvo dobro razmisle,
a onda – ne eksplodiraju.

Pustite neka za mnom kao slučajno
mašu zelene ruke granja.

Pustite neka na mene pljušte svetovi.
Moram da kisnem ovako nerazuman.

Oprostimo se od nekih stvari običnim gestovima
i odlutajmo bez osvrtanja.

Sačuvajmo oči za nove neke svetlosti
što se ljušte kao cvetovi
iza prvih šuma.

A kad me budu proneli
govoriće se kako je umro jedan jablan
koji je svakog jutra brstio visine,
pa je svu njušku zvezdama pozlatio.

Ispašće
kao da nisam živeo do bedara u mulju
u barama zelenim.

Najzad:
ako izbrojimo na prste,
- svima se isto hvata.

Mojsije,
onaj što je rasklapao mora
i izmišljao obećane zemlje,
zakonodavac i pesak
i ukrotitelj hlebova,

Odisej,
onaj što je svisnuo od zevanja i dosade
kad se vratio,
i ja,
- svi mi smo na kraju pošteno udešeni.
Izmisliće da smo vodili drvorede,
a bili smo samo procvetali čiviluci
za sušenje odranih koža.

Izmisliće da smo u dahu nosili svežine,
a bili smo ustajali u svojoj nespretnosti,
odeveni u nakazanu koru.

Ništa mi nismo uticali na jutro
da se ne presijava kao oštrica noža.

Živeli smo,
i sa životinjskim smislom za praktično
organizovali zanimljive programe
za telad koja čekaju,
dok smo odraslima vezivali za gubice
korpu ćutanja
uoči poslednjeg velikog crvenog mukanja
u zoru.

Miroslav Antić

DVA MAČA

U staro vrijeme, majstori koji su kovali katane
bili su često slavniji od samuraja koji su te
mačeve nosili. Od dvojice najboljih nikako nisu
mogli da izaberu prvog. Tako se dogovore da
svaki od njih iskuje po jednu katanu, koje će
se ispitati, nakon čega će proglasiti najboljeg.

Ispit je bio u tome da se katane pobodu u korito
jednog potoka sa oštricom okrenutom uvis.
Tako i učine. Bila je jesen i riječicom je plovilo
otpalo lišće. Kako je koji list nailazio na mač prvog
majstora tako je bivao prepolovljen. Međutim, na
katanu drugog kovača nije naišao niti jedan list …

Koja je katana bila bolja??

U priči o maču nije u pitanju oštrina mača. Mač je uJapanu i kod samuraja smatran za oružje koje stvara mir, a ne uništenje i rat. Iz tog mača kojegje lišće obilazilo je isijavao mir i dao je jasno do znanja lišću da će biti presječeno. Lišće ga je zato i obilazilo. To je mač koji je stvarao mir. Onaj drugi mač je bio mač uništenja i destrukcije.

Ljudski ideal je dovesti se u situaciju da te uopšte ništa ne može ni napasti.

http://www.creativeartmagazine.rs

http://www.creativeartmagazine.rs/

DVIJE SJEMENKE

Dvije sjemenke ležale jedna do druge
u plodnoj proljećnoj zemlji.
Prva sjemenka kaže: “Želim narasti!
Želim pustiti korijenje duboko
u zemlju pod sobom i mladice
kroz zemljinu koru iznad sebe…
Želim razviti svoje nježne pupoljke
da najavljuju dolazak proljeća…
Želim osjećati toplinu sunca na
licu i blagoslov jutarnje rose
na svojim laticama»

I tako je ova sjemenka narasla.

Druga je sjemenka rekla: “Bojim se. Pustim li korijenje u zemlju pod sobom, ne znam šta će me dočekati u mraku. A probijem li se kroz tvrdu zemlju iznad sebe, mogu oštetiti svoje osjetljivemladice…
Šta ako pustim svojim pupoljcima da se rastvore, a puž ih pokuša pojesti?
Da se rascvjetam, dijete bi me možda iščupalo iz tla. Ne.
Mnogo je bolje čekati dok ne bude sigurno.”

I tako je druga sjemenka čekala.

Kokoš koja je čeprkala po ranoproljetnoj zemlji tražeći hranu, pronašla je sjemenku što je čekala i odmah je pojela.

POUKA PRIČE:

One, koji odbijaju da rizikuju i da rastu…proguta život.

Daj svoj doprinos naučnom istraživanju popunjavanjem ankete.

VODONOŠA

Jedan nosač vode u Kini imao je dvije velike glinene posude za vodu. Obje su visile na štapu kojeg je nosio na ramenima. Svaka na po jednoj strani. Jedna je posuda bila oštećena, a druga je bila čitava. Iz oštećene posude voda je curila cijelim putem prema kući. Nosač je donosio kući samo polovinu vode u posudi.
Za svo to vrijeme čitava posuda je bila ponosna na svoj rad, jer je u njoj nosač donosio kući mnogo više vode nego u oštećenoj, dok se je oštećena posuda zbog toga sramila.
Jednog je dana oštećena posuda rekla svom nosaču: “Stidim se, jer ti ne mogu služiti onako kako bih željela. Ja nisam dostojna tebe.”
Nosač joj odgovori: “Nemaš razloga da se stidiš. Pa zar nisi primijetila da cvijeće raste samo na tvojoj strani, ali ne i na strani na kojoj nosim čitavu posudu?! E to je zato što sam znao za tvoj nedostatak i posijao sam cvijeće na tvojoj strani puta.
Svaki si dan TI to cvijeće zalijevala. Već dvije godine berem to čudesno cvijeće koje mi donosi radost. Kada ti ne bi bila takva kakva jesi, to me cvijeće ne bi radovalo iz dana u dan.”

***

Doživjeti istinsku radost života znači pridonijeti onom cilju koji i sami smatramo veličanstvenim, biti snaga prirode umjesto grozničave, sebične, sitne duše.
Džordž Bernard Šo

OGLEDALCE

Kada je profesor završio s predavanjem, upitao je iz navike:

„Ima li pitanja?“ ne očekujući nikakvo pitanje. Zato se našao jako iznenađen kada ga je jedan od studenata upitao:

”Profesore koji je smisao života?”

Neki od studenata koji su već bili izlazili samo su se podrugljivo podsmjehnuli na pitanje svog kolege i nastavili svojim putem. Zatečen, profesor je dugo vremena posmatrao studenta pitajući se je li pitanje bilo ozbiljno ili samo neka šala. Na koncu je uvidio da je student ipak ozbiljno postavio pitanje pa mu reče:

“Odgovoriću vam“.

Gurnu ruku u džep i izvuče novčanik iz kojeg izvadi komadić ogledala veličine novčića. I započe svoju priču:

Bio sam dječak u vrijeme u rata. Jednog sam dana na ulici ugledao bezbroj komadića ogledala koje je neko razbio. Kako nisam imao igračke uzeo sam jedan od tih komadića da se poigram.

Uskoro sam shvatio da mogu sunčevu svjetlost usmjeriti u neka mjesta i ćoškove u koje sunce nikad nije moglo doprijeti: duboke jame, tamna prostorija na sjevernoj strani zgrada itd.

Kad sam odrastao shvatio sam da to nije bila samo igra već i metafora onoga što bih mogao činiti u životu. Jer i ja sam djelić jednog ogledala kojeg ne poznajem u potpunosti i svoj njegovoj veličini.

Ali s onim što imam i što mislim da jesam, mogu bar malo svjetla, istine, razumijevanja, dobrote i nježnosti unijeti u tamne i skrivene kutke ljudskih srca i možda promijeniti nešto u čovjeku čije je srce mračno. Ako i drugi ljudi to primijete i shvate, možda se potrude učiniti isto unijeti svjetlo tamo gdje ga nema.

Eto u tome je za mene smisao života i zbog toga još uvijek čuvam komadić ogledala jer mi je svojom igrom svjetlosti pokazao put.

Uspjeh u tvom životu ne zavisi od toga hoćeš li dobiti dobre karte, nego o tome da sa slabim kartama znaš odigrati.

S KIM SE DRŽIŠ ZA RUKE?

Rabin Harold Kušner gledao je djecu koja su na obali mora zidala kulu od pijeska.
Kada su upravo završili zamišljenu kulu, za koju su potrošili mnogo vremena i strpljenja,
došao je talas i sravnao kulu sa zemljom.

Rabin je očekivao suze i bijes.

Djeca su sjela, uzela se za ruke i počela se smijati.
Malo zatim, započela su graditi novu kulu.

Rekao je:
“Spoznao sam da su me djeca naučila veoma važnu životnu lekciju:
sve stvari u našem životu koje stvaramo dugo vremena i s mnogo energije, stvorene su u pijesku. Trajni su samo naši odnosi s ljudima. Prije ili kasnije doći će talas i odnijeti sve ono što smo sagradili s tolikim trudom. Kada se to dogodi, moći će se smijati samo oni koji će imati s kim da se drže za ruke.”

TEPIH NAVAHO INDIJANACA

Navaho Indijanci na rubu svakog tepiha naprave jednu grešku pri tkanju. Veoma je zanimljivo da oni u tom rubu vide mjesto gdje Duh ulazi u tepih i gdje iz njega izlazi .

Uzorak je savršen, ali uvijek postoji mjesto koje sasvim jasno izgleda poput greške.To sasvim tačno odgovara semitskom, istočnjačkom načinu predočavanja savršenosti kojemu je i Isus bio prilično blizak.

Biti savršen ne znači bezuslovno otkloniti svaku nesavršenost.

Nama se s našim zapadnjačkim mišljenjem u kategorijama ili – ili i s našom potrebom da u svemu budemo vješti to svakako čini tako, ali u stvarnosti se savršenost sastoji u sposobnosti prihvatanja nesavršenosti.

Zato onaj ko istinski želi živjeti ne bježi od toga.

Čovjek nesavršenost u svom životu ili prihvata ili je poriče.

Ona je mjesto na kojemu Duh u naš život ili ulazi ili ga napušta.

Ričard Ror

VESEO I TUŽAN ZBOG OBIČNIH STVARI

Vraćao sam se kući, na nezarađeni ručak, kao i svakog dana, umoran od nekorisne upornosti s kojom sam tražio izlaz iz zazidanosti. Navikao sam da tražim i ne nalazim, jedno je zavisilo od mene, drugo ne znam od koga, i ništa nisam imao da predbacim sebi, a nisam mogao da se ljutim što me ne prihvataju. Nekad sam, u ljutini, prijetio mržnjom, a nisam je osjećao. Ni sad je ne osjećam. I hvala bogu.

Da sam drukčiji, da život nosim kao tegobu, da sam ogorčen, počeo bih da se gubim, da pijem, da mrzim, postao bih nezadovoljnik koji se okreće protiv cijelog svijeta.

A ne mogu to. Uprkos svemu, živim kao i drugi ljudi, koji su bez moga biljega, veseo i tužan zbog običnih stvari, veseo zbog dobrih ljudi koji su pomalo zli, tužan zbog zlih ljudi koji su rijetko dobri, srećan zbog žene koja mi je olakšavala život, i zbog djeteta koje je nosila. S djetetom će nam, doduše biti teže, ali, opet ćemo nekako živjeti.

To je jedna od tajni ovoga svijeta: toliki ljudi žive teško, ni sam ne znaš kako ni od čega, a niko ne umire od gladi. Znam, nije pravo što tog malog čovjeka dočekujem s utjehom što neće umrijeti od gladi, ali znam i to da nikad ne vjerujemo u svačiju zlu sreću, i da uvijek postoji nada u bolje.

Od svoje muke nisam uspijevao da stvorim ni veliki bol ni veliki misao. Rođen sam, izgleda, za sitne stvari, kao i većina ljudi i nije mi žao što je tako.

Pošten sam koliko mogu, nikome ne želim suviše zla, htio bih da ljude više volim nego što ih žalim, molim se svojoj sreći da mimo mene prođe ono što me se ne tiče.

Nisam se umorio.

Meša Selimović