ZORAN ŽIVKOVIĆ - ODBACIVANJE PESNIŠTVA

Posle prvog jedinog dolazi drugo jedino.

*

Pesnici nisu čitali između pesama, kad su saželi ceo život u par ritma, očajnički prizivajući prošla vremena, ili dok smelo srcem truju sledeća.
Umetnost srca, ponovljena bezbroj puta, otupljujuće je dosadna, dok se 'pak dimenzija njima sužava.
Pesniče, ti si poklonik novih ideja?
Stvaraoc, kreator onoga u nama je pak vešt lažov, jer se rupa na saksiji rađa sama.
Oh, kulturno li ojađenog naroda, gde se pak svako za svakog zanima, al' vapaj se ne čuje dalje od jednog metra.
Tuđa samospoznanja, nije li nas njihovog manjka sramota, tek kada iscrpimo izvorišta svoga? I unutar rama platna našeg života, akvarelna tehnika zahteva tonalitet tuđih boja.
Svako od nas piše pesmu velikog života, ali najnepismeniji imaju najviše ploda, presipaju iz čaše u čašu, dok ne nestane i sama voda. I umetnost je tu umetak, služi samo kao pristup, dok čitaoc korak po korak, sve je bliži primordijalnom kriku.
Oslepi nas klatno, kroz zvukove u rečima, pisac nam se udvara, i zavede nas u neku avliju mračnu.
Placebo, to mi postajemo oni, gde se na početku kostur ne vidi, u mraku nam šapuću reči koje nam tope kosti.
Da li nas boli? Nimalo, jer mi svi volimo da presipamo.
Ali pesnik ima potrebu da iskoristi, gde nam polako, gotovo neprimetno u kalup pretače kosti.
I otud plodno tlo za umetnike bez umetnosti, blede marionete sitne pasije, što im vid zastaje kod prve opsene,
veličamo ih unutar svoje idolatrije.
Nejakog li bića, pesnik, pesnik što uzdiše punim plućima.
I otud postajemo i mi pesnici, pretočenih kostiju u par cigli, koje uzidamo u veliki zid realnosti.
I dok često zaslepljeni propuštamo pitanje: gde nam naše srce stoji? mi kao bledi instrumenti polažemo sebe na oltar, čekajući da budemo žrtvovani negde u toj čuvenoj "simbiozi" pesnika i "nas samih"...
Ali potreba, zaista postoji, i opstaje.
Lovac i oružje.
Bedno ne uspevamo da promenimo sebe, dok nam tuga sama traži sebe, dok ljubav sama traži sebe,
mi se svi pomoću konca krećemo.
Zadrmaj konce, Maestro!

A ipak, samo je jedno sigurno.

              Ako umrem ove noći, sahranite me u zelenom.

Rasprostrite krošnje jablana, okitite me cvetovima kestena, zasadite travu u mojim ustima, uvijte me lozom. Na mestu gde zastanem, na crnu zemlju prolijte vodu, golog me blatom zamažite, sa žirom i kukuruzom, među svinje bacite.

Ako umrem ove noći, mene nikad ni bilo nije.

I ako vam negde uz prašnjavi put, goli koren nogu saplete, i to su moje ruke.

Ako vam velike kapi obrve skvase, i to su moje suze, ili vetar vam kišobran oduva, i to su moje usne,

igraću se sa vama, samo ako, ako ove noći umrem.

I ako zaista preminem, na podnožje planine me bacite, da bi moj duh mogao da se uspenje,

nemojte me saditi na vrhu planine.

              Ako me noćas putevi puste, i ja na mestu klonem, padnem, sahranite neki cvet umesto mene.

Zatrpajte ga grumenima zemlje, tišinu mu na latice spustite, neka cvet zaboravi mene, kada ne budem imao puteve.

              Ako umrem noćas, dok me u zemlju spuštate, setite se poljupca u čelo, na očima novčića, a u ustima tela Hrista. I kada konačno postanem zemlja, zaboga, pustite vetrove, aman ljudi prdnite!

              Ako umrem noćas, pocepajte sve moje pesme, zapalite sve moje, zapalite sve što goret’ može

ali ostavite mi šume.

Ubijte me sutra ujutru, ako noćas umrem, kada nađete moju lešinu, pljunite, pljunite na mene i šutnite me, kao kakvo pregaženo stvorenje.

Ako su tu krila rasla, isčupajte mi ih, jer ako umrem noćas, mene nikad ni bilo nije.

Ja nikad nisam proputovao zemlju kao moje reči, i moje telo zaista je njima bezvredno osim u tome što ih rađa. Sve ono što sam dao nikad nije doputovalo do mene, kao lasta, lasta, da li se ona seća svog prvog doma? Posle svake zime...

Ako umrem ove noći od tuge, tuga neće sa mnom umreti, i zato zaboravite me.

Jer ako ja nisam u svemu oko nas, onda me ni bilo nije.


https://docs.google.com/Doc?docid=0AYK2VS2r17uIZGN0NmZqNXRfMWY3dzh6Zmhi&hl=en

POSLUŠNOST

 Besjede učitelja Benkeia pohađali su ne samo učenici zena, već i ljudi iz svih redova i sekti. On nikada nije citirao sutre. Umjesto toga, izgovarao je riječi pravo iz svog srca u srca svojih slušalaca.

Prisustvo mnogobrojnih slušalaca naljutilo je jednog sveštenika Ničiren sekte koga su njegove pristalice napustile da bi slušale o zenu. Sebični Ničiren sveštenik dođe u hram odlučivši da raspravlja sa Benkeiem.

“Hej, zen učitelju”, uzviknu. “Čekaj malo. Ko god te poštuje, poslušaće ono što kažeš, ali čovjek kao što sam ja te ne poštuje. Možeš li mene naterati da ti se pokorim?”

“Dođi gore do mene i pokazaću ti”, reče Benkei.

Sveštenik se ponosno progura kroz gomilu do učitelja.

Benkei se nasmeši. “Pređi na moju lijevu stranu.”

Sveštenik posluša.

“Ne”, reče Benkei, “bolje ćemo razgovarati ako si na desnoj strani. Pređi ovdje.”

Sveštenik ponosno prekorači na desno.

“Vidiš”, primjeti Benkei, “ti mi se pokoravaš i ja mislim da si ti plemenita osoba. Sada sjedi i slušaj.”

PAORSKE BALADE

S proleća, početkom maja, izvi se jedna grana na ruži kraj staze. Pobeže ostalim granama iz grma, i pre svih grana, na svom vrhu, zametnu pupoljak koji se isticao svojom veličinom, gustinom latica koje je zametnuo i ljubomorno ih čuvao, do rascvetavanja.

Najzad, pomolile su se tamno crvene, latice, čija se boja menjala u zavisnosti od ugla pod kojim se u njih gleda. Bio je tu čitav niz nijansi crvene.
Kada je vetar ne njiše, na tananoj dršci, na kojoj se šepurila zarekao bih se da je “tronovao” cvet karmin, crvene boje. Onda ga vetar pomiluje, pomeri levo i desno i on, poput kaleidoskopa, počne da menja boju, pa je slično ljubičastom, pa onda bivao crnih rubova, već sledećeg trena bile su to latice od crvenog somota.

Sedeo sam na terasi i sa uživanjem gledao igru vetra, svetlosti i ružinog cveta, kralja svih cvetova, u kojem je, uvek cvet, pobeđivao.
Sa puno umešnosti, je znao da se izmigolji, i uvek zauzme najbolju pozu, kako bi pokazao svu svoju lepotu.

Još dok joj je drška “pobegla” od ostalih grana, i kada je pupoljak počeo da se puni sa više žara od ostalih pupoljaka, cvet sam namenio tebi.
Sanjao sam, da ćeš me ti pozvati, “kao nekada”.

Ja ću odrezati cvet, i poneti ga tebi na dar, žudeći za tvojim poljupcima, kretnjama i uzdasima, kojima si me, u tim prilikama, darivala.
Nikada nisam sa sigurnošću ustanovio da li je bilo više latica na cvetovima, koje sam ti donosio, ili slasnih poljubaca koje sam od tebe dobijao.
Nikada to nisam brojao, a sada sve manje imam priliku da to učinim.

Telefon, je ostajao nem. Pozivao je sve ređe i ređe, i …
Ostalo mi je nadanje, da će bar još jednom pozvoniti…
Danas sam prošao stazom, pokraj ruža. Čekajući da ga uberem onaj, predivni cvet, “pretvorio se” u ogroman šipak.

“Kakav cvet takav i plod”, pomislio sam. Crven sa ostacima zametka na vrhu, sa malom drškom, na kojoj je stajao.
Ubrao sam ga.

Bila je to ruža, tebi namenjena. Čekala je da me pozoveš, pa da ti zamiriše u punom sjaju.

Čekala…, čekala i ne dočekala.
Pretvorila se u šipak, u “tvoj zaborav”.

Kako da te zaboravim, kada je i „tvoj zaborav” prekrasan, rekao sam ti pružajući ti ga.

Nasmejala si se. “Od ovoga se kuva ukusan čaj”, odgovorila si.
Naravno da je ukusan, potvrdio sam, jer je u mnoštvu koštica koje u sebi čuva, sakupio sve slasti nedočekanih poljubaca, sve rose koje sam budan dočekao, svu strast, koja se ne stišava…

U tvom pogledu nazreo sam, slike zajedničkih trenutaka, nedosanjane snove i neostvarene želje.

Sreća me obuzme.

Pravo je blago posedovati nečiji “zaborav”.
Posedovati “zaborav”, znači, imati sećanja.
Nečija ili na nekog.
Ja imam i jedno i drugo.

Dragan Džigurski