BELEŠKA IZUZETNE LIČNOSTI

Čini nam se da je u celom svetu strahovito ogromna produkcija duha koja kroz pero ide na hartiju; i da je strahovita nesrazmera između te produkcije i dejstvovanja duhova koja bi kroz jake ličnosti išla neposredno u ljude i život. Mislimo, s jedne strane na ljude koji celom svojom ličnošću hrane jedan talent u sebi; i, s druge strane, na ljude koji sve, eventualno i talent, prinose neposrednim funkcijama cele svoje ličnosti među ljudima.
Oni prvi, su ljudi ambiciozni, koji veruju da je neki ideal baš u njih ušao i da je postiziv iz njih. Ti ljudi, sve što rade, rade sa krajnjim ciljem da u ime onog talenta postanu izuzetni.
Ovi drugi su bića od sasvim druge loze; oni nose osećanje da čovek ne može imati potpuno doživljenje neke vrednosti samo u sebi; oni stavljaju ideal van sebe, u opštost, ili još dalje; ti ljudi izrađuju u sebi ne jednovalntnu ličnost, nego jednovalentnost svoga i opštih ideala.

Ljudi koji grade od sebe izuzetnost, jesu kao spirala: uvek se ponavlja tačno isti skok i u istoj dimenziji. To insistiranje na istom ostvaruje, naravno, rastenje i što je još važnije, izgleda da rastenje može ići u nedogled. Ljudi koji od sebe grade prosto ličnost, jesu kao tmast komad na nakovnju: dinamički sudari izrađuju sve prostranije, sve mekše, sve opštije prilagodljivo višedimenzionalno platno.
Spirala ima jednu funkciju i jednu lepotu; ona se ima takva kakva; ili pokvarena, isteglena u ono jednoliko iz čega se izvela. Raskovano platno je početak za sve funkcije i za sve lepote, podrazumevajući eventualno i spiralu.

Onaj prvi, ambiciozni subjekat, radi i bori se da savlada  i ubedi i ostali svet kao subjekte. Ovaj drugi, uvek s pogledom unutra u neku gužvu ili čvor, i s gestovima kako bog dadne, taj sve objektivizira, radi sa istim interesom za ljude, stvari, pojmove, ideale, utopije.
To su ona široka bića, one neegoistične prirode koje nose u sebi volju da budu pre svega društvo i ovaj svet, koje vole sa osobitim zanosom bilo šta: grad u kojem žive, jedan javni vrt, neku knjižicu. To su ljudi koji su uvek puni priča o stvarima u celom svetu; koji sa istim rečnikom hvale čestitost svog kuma i anamskog cara; koji čučnu i prave ma čijem detetu kulu od šljunaka i ne gledaju pri tom na sat; koji za stari turski ibrik kažu da je pravi labud, i ne znaju pri tom za figuru, samo znaju za srodstvo objekata.
To su ljudi koji ne hrane u sebi nikakvu egzotičnu biljku, hrane samo regeneraciju svoje istrošenosti, da bi se opet trošili. Društvo ljudsko je nesrećno što je među darovitim osobama malo tako sazdanih ličnosti.

Snažne i skroz pozitivne ličnosti deluju kao priroda, celom površinom svojom; dejstvuju celinom u celini. Ti ljudi počinju tesko, time što punu hrabrost  i punu etičku ozbiljnost primenjuju na neku običnu i sitnu stvar. Posle, hrabrost i stvar rastu zajedno, neraspoznanljivo, pod istim imenom; jednim od onih prostih imena koja se danas više ne javljaju ni kao naslovi knjiga, ni kao natpisi na grobovima, recimo:
“Na svakom poslu ceo čovek” ili  “Nije nikog vodio, svi su za njim išli” ili “Ono je mogao što je svima trebalo”
Doduše, tim se ljudima nikada ne priviđaju ni njihovi nadgrobni spomenici ni njihove knjige, ni njihove biografije ili ulice. Završne vrednosti vide oni uvek daleko od sebe; u jednom malom svetu vrednosti koji je harmoničan deo celog sveta.

Nije lako biti jedan od takvih. Taj zadatak zahteva stalne, mirne visokog reda funkcije u vreme kriza i nekriza, među prijateljima i neprijateljima.
Zahteva da radimo za rezultate koji se apsorbuju u opštost još topli i tečni, ne grče se i ne hlade u plastiku lično obeležanu, u masku lične zasluge.

Isidora Sekulić

El Tigre y la Nieve-The Tiger And The Snow (Trailer)

VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 8.

Izlazak iz narcizma

Narcisi ne mogu ili ne žele da razmišljaju o drugima. Verujem da se svi rađamo kao narcisoidna bića. Zdravi ljudi prerastu svoj prirodni narcizam, a to mogu samo ako postanu svesniji i nauče da poštuju druge i o njima više razmišljaju. To donosi samo učenje, jer što više učimo, postajemo sve svesniji.
...
Premda se u užasnom periodu oko druge godine pravi prvi gigantski korak izlaska iz infantilnog narcizma, to nikako ne znači da je to jedini ili konačni korak. Narcizam se obično rasplamsava u periodu adolescencije i tada, na primer, adolescentu ni ne pada na pamet da su i nekom drugom članu porodice možda potrebna kola. Upravo u adolescenciji pravi se drugi džinovski korak.
...
Danas takođe znam da sam se u životu najviše trudio da naučim kako da izađem iz narcizma, i da sam najviše naučio u braku. Svet koji čeka da se rodi napisao sam zbog mog narcizma koji se ispoljio na početku naše veze. Tek posle dve godine braka doprlo mi je do mozga da mi je Lili nešto više nego privezak. Trvenje u našoj vezi otvorilo mi je oči. Uvideo sam da se uvek ljutim na nju kad nije kod kuće onda kada mi je potrebna, kao i kad me „gnjavi“ kod kuće, a ja imam potrebu da budem sam. Postepeno sam shvatao da postajem razdražljiv uglavnom zbog toga što u glavi imam jednu glupu pretpostavku da Lili mora uvek da bude tu kad mi zatreba, a da se nekuda izgubi kad mi ne odgovara njeno prisustvo. Pored toga, pretpostavljao sam da bi ona sama nekako morala da zna kad ja šta želim. Trebalo mi je skoro deset godina da se izlečim od te gluposti.
Ovo je, međutim, bio tek početak. Verovatno se moj brak sa Lili, između ostalog, održao i zbog toga što smo oboje, svako na svoj način, u dubini duše uviđavni ljudi. U početku je naša uviđavnost bila prilično primitivna i mora biti da se više bavila našim predstavama o nama samima. Želeli smo da o sebi razmišljamo kao o dobrim ljudima, pa smo se potrudili da budemo dobri. Biti dobar podrazumeva i biti uviđavan. Znali smo da važno pravilo dobrote ili uviđavnosti glasi: „Čini drugima ono što bi želeo da oni tebi čine.“ Zato smo se veoma potrudili da se jedno prema drugom odnosimo onako kako bismo želeli da se drugi odnose prema nama. Nije ispalo dobro zato što smo Lili i ja, kao i mnogi drugi parovi, ušli u brak kao relativno blagi narcisi... Bili smo izuzetno uljudni, ali još ne i mudri, jer smo postupali po narcističkoj pretpostavci da je onaj drugi isti kao mi.
Na kraju smo naučili da je zlatno pravilo tek početak. Da bismo mogli da se razvijamo, morali smo da priznamo i poštujemo „drugost“ jedno kod drugog. Kasnije smo u braku naučili: Čini drugima ono što bi želeo da oni tebi čine kad bi bio isključivo na njihovom jedinstvenom i drugačijem mestu. To ne može lako da se nauči. Lili i ja, iako smo prešli šezdesetu, još uvek to učimo, a ponekad se osećamo kao početnici. Učimo da su razlike koje postoje među nama začin u braku, kao i njegova MUDROST. Izreka: „Dve glave više znaju nego jedna“ ne bi imala nikakvo značenje kada bi obe glave bile iste. Pošto su Lilina i moja glava toliko različite, kada ih spojimo – a to smo radili dok smo vaspitavali decu, raspoređivali novac, planirali godišnje odmore itd. – odluka je svakako bila mudrija od one koju bi jedno od nas dvoje donelo. Prema tome, prerastanje narcizma omogućuje proces koji se zove saradnja, kada ljudi udružuju razum i snagu.

Samopoštovanje nasuprot samoljublju

Opet nailazimo na paradoks. Veoma je važno da dok izrastamo iz narcizma – naša usredsređenost na sebe, a često i osećanje izuzetne važnosti, čine suštinu života – istovremeno učimo koliko smo važni i koliko vredimo.
...
Potom je neophodno da utvrdimo razliku između samoljublja (za koje mislim da je uvek dobro) i samopoštovanja (koje često može da bude predmet rasprave)...
Ponekad, na primer, radimo nešto na neprihvatljiv način. Ako negiramo da je naše ponašanje „loše“ i ne pokušamo da iznađemo način da ga popravimo, niti se potrudimo da nešto iz toga naučimo, onda smo prvenstveno zaokupljeni samopoštovanjem. S druge strane, ako kod nas preovlađuje osećanje samoljublja, najzdravije bi bilo da priznamo svoje greške i sebe, ako treba, ukorimo, da bismo docnije mogli da shvatimo da naš neuspeh u jednom trenutku ne određuje čitavu vrednost naše ličnosti. Potrebni su i momenti u kojima shvatamo da nismo savršeni. Takvi trenuci su od bitne važnosti za naš razvoj jer da biste voleli sebe, morate da posedujete sposobnost da priznate da kod vas postoji nešto na čemu treba da se radi.
Prema tome, postoji razlika između nastojanja da uvek budemo zadovoljni sobom (što je narcisoidno isto koliko i stalno očuvanje samopoštovanja) i nastojanja da sebe smatramo za važnu ličnost, ili ličnost koja ima svoju vrednost (što je zdravo samoljublje). Pravilno shvatanje ovih pojmova i njihovo razlikovanje preduslovi su zrelog mentalnog zdravlja. Da bismo bili dobri, zdravi ljudi, moramo ponekad da zanemarimo svoje samopoštovanje i budemo nezadovoljni sobom. Ali, trebalo bi uvek da budemo u stanju da sebe volimo i sagledamo svoju vrednost, čak i kada sebe ne bismo neizostavno poštovali.
...
...
Ako sebe cenimo, verovatno smatramo da zavređujemo svaki napor koji treba da uložimo u sopstvenu korist... Kao što sam u knjizi Put kojim se ređe ide napisao, da li ćemo sebe smatrati vrednim i važnim prvenstveno zavisi od toga da li su se roditelji prema nama odnosili kao istinski vrednim i važnim bićima. To veoma utiče na naš odnos prema sebi kasnije u životu zato što su te mlade godine kada sve u sebe upijamo, veoma bitne za sticanje osećanja samopouzdanja.
Danas, osamnaest godina nakon pisanja te knjige, smatram da sam bio nepotrebno pesimističan dok sam opisivao problem osobe koja u period zrelosti ulazi s duboko usađenim nedostatkom samopouzdanja. Rekao sam da je skoro nemoguće da takva osoba ikada razvije zdravo osećanje samovrednosti. Danas znam da postoje barem dva načina na koja priličan broj onih koji nikada nisu naučili da cene sebe dok su bili deca mogu to da nauče. Jedan je dugotrajna psihoterapija u kojoj terapeut može da postane, a često i postaje, zamena za roditelja i leči uporno pokazujući pacijentu da vredi...
Postoji još jedan način: Bog kao da se ponekad stvarno neposredno umeša u ljudski život da bi čoveku poslao poruku o njegovoj vrednosti...

Skot Pek