Čudno je raspoloženje u gradu krajem leta. Ljudi jure da uhvate svaki trenutak zabave koji su propustili zato što su radili nešto drugo. Odvratna atmosfera lažnog zabavljanja. Noć za gutljaj viskija više. Ili vinjaka. Bogovi klime su očito iznervirani kolektivnim dernekom, pa posle svih ovih lepih dana, poslednji vikend leta šalju kišu. Na ulici sam video prljavu, već izgaženu i mokru dečiju patofnu. Ne mogu da zamislim tužniju sliku. Iako je možda patofnu bacilo kroz prozor debelo doktorsko dete koje je ljuto jer ga roditelji teraju da ide na časove klavira, meni to nije palo ni na kraj pameti. Ne, ova patofna je pala sa noge deteta koji bi rado učilo da svira klavir, ali će morati da se zadovolji harmonikom zbog teške ekonomske situacije. Dete će izgrditi jer je izgubilo patofnu, iako je ona spala kada ga je otac grubo podigao i odneo ispred izloga, ne sa slatkišima ili igračkama, već izloga sa materijalima za šivenje. Dete je obožavalo da gleda končiće, sitne šare i nepravilne površine materijala, da donosi samo odluke šta je lepo, šta nije, šta je previše grubo i previše grebe, šta je nežno i meko, a onda je otac došao i odveo dete usput mu, doduše nenamerno, skinuvši patofnu. Detetu su se smejali što nije imalo jednu patofnu. Ono je imalo mnogo šta da kaže. Moglo je da opiše neverovatne boje i površine koje deca naviknuta da gledaju igračke i slatkiše razumnih cena nisu poznavali. Dete je volelo Harmsa, harmoniku, reči na h, ni samo verovatno ne znajući zašto, ali je imalo tu potrebu za plemenitošću koju debela doktorska deca i ostali mršavi i debeli, doktorski i nedoktorski zlotvori nisu razumeli. Ta patofna je ostala na ulici jer se dete nikad nije vratilo po nju, sve dok je ja nisam našao. Dete je sad devojka koja spava na fotelji na rasklapanje, duboko udiše i pomera grudi na kojima se zbog hladnoće u sobi jasno vide bradavice. Devojka ima jednu patofnu i drugu bosu nogu. Ja se pentram po njenim snovima i držeći patofnu u ruci izlazim iz njene glave, padam na tepih, šunjam se do dna kreveta i stavljam joj patofnu na bosu nogu. Ljubim joj kuk koji je malo izvirio iznad donjeg dela pidžame, to je bio odvuek deo tela koji sam najviše voleo, koji je najviše prizivao moje prste da ga pipam, kao da tu leži sva lepota sveta. Ljubeći kuk zavoleo sam Harmsa, iako sam ga prilično malo čitao u životu. Zavoleo sam harmoniku i reči na h. Hleb. Helikopter. Hrana. Hotel. Harison Ford. Bez Ford, samo Harison. Hotlajn. Himen. Hi Men. Huk. Heftalica. Sedim na podu i nabrajam reči na h, potpuno bez ikakvog smisla i ikakvog reda, ali mi se čini da bi se devojci koja spava to jako dopalo. Doktore, imam problem, moj brat misli da je kokoška. Pa što ga niste doveli kod mene u ordinaciju? Pa znate, nisam mogao, trebaju mi jaja. To je ono što ja u osnovi mislim o vezama. Potpuno su iracionalne i često sulude, ali izgleda da nam svima trebaju ta jaja. Zašto bi išta imalo smisla? Devojka iz čijih snova sam skočio u sobu misli da je duša gasovita stvar koja se nalazi u grudima, malo iznad srca. Gas je teško uhvatljiv. U ovoj sobi su se ukrstila dva gasa koja lebde po sobi i komentarišu da su tela koja leže, jedno na krevetu, drugo na podu, vrlo patetična, ali opet vrlo ljudska. Biti čovek znači biti patetičan. Nije patetičnost kada neko voli balade Scorpionsa. To je samo nedostatak ukusa. Druga duša prokomentariše da bajke nisu šta su nekad bile. Nisu ni duše što su nekad bile, ali neka im. Gasovi se opet vraćaju u grudi. Ležim na podu, a ona se polako budi. Umesto staklene cipelice ima patofnu. Umesto prinčevog imanja ima samopouzdanje. Nisu bajke kakve su bile, teško bi bilo reći da će živeti do kraja života srećno i zadovoljno. Gasovi u grudima se nadaju tome, ali bogami i rade na ispunjenju forme klasične bajke. Ono što zasigurno znam je da će ona moći opet da mi priča o bojama i šarama koje je ona videla, a ja nisam ili nisam na taj način. I znam da je meni jasno da je bačena patofna sigurno najtužnija stvar koja postoji.
Bojan Marjanović
