Robert Gupta: Muzika je lek, muzika je zdrav um

http://www.ted.com/talks/lang/scc/robert_gupta.html

MEDITACIJE LJUBAVI 8.

Zamislite da ste u pozorištu gde gledate neku operu; usred zanosne arije iznenada se setite da ste zaboravili da zaključate automobil. Bojite se za svoj automobil, ali ne možete ni da izađete iz sale, što vas sprečava da uživate u muzici. Eto savršene slike kako žive mnogi od nas. Ži­vot je zanosna arija za onoga ko ima uši; ali retka su, ve­oma retka ljudska bića koja uopšte mogu da je čuju.

Zašto? Zato što su zauzeti osluškivanjem meteža koji su u njihov mozak usadile njihove uslovljenosti i ubeđenja. To je primarni razlog; zatim sledi drugi - nji­hove veze. Kačenje je glavni ubica života. Da bi ste stvar­no čuli simfoniju života, sva vaša čula treba da se uskla­de sa svakim instrumentom orkestra. Vi možete uživati u violinama ili klaviru više nego u drugim instrumenti­ma, ali to ne umanjuje vašu sposobnost da čujete muzi­ku u celini. Međutim, ako se to pretvori u isključivost, postajete gluvi za ostale zvuke, i slepi čak i za taj instru­ment koji najviše volite, jer mu pridajete nesrazmernu važnost u odnosu na njegovo mesto u orkestru.

Pogledajmo sada osobu ili stvar za koju ste se veza­li i dali joj moć da vas učini srećnim ili nesrećnim. Da biste se usredsredili na osvajanje te osobe ili stvari, i ustoličili se pred njom u cilju opsesivnog i isključivog uživanja, izgubili ste osećaj za čitav ostatak sveta - okamenili ste se. Skupite hrabrost da vidite koliko ste posta­li tupi i slepi za sve ostalo, otkako ste postali plen takve zavisnosti.

Uzmimo da se u vama probudi želja da raščistite sve svoje veze. Ali kako to učiniti?

Odricanje i ukidanje nisu od velike pomoći, jer ako bi se ukinuo neki instrument u orkestru, to ne bi poni­štilo vašu isključivu ljubav za taj instrument. Vama je potrebno da shvatite, da postanete svesni, a ne da se odričete. Ako su vam veze prouzrokovale patnje, to vam već pomaže da shvatite. Ako ste bar jedanput u životu osetili sladak ukus slobode i životne radosti koja vam je podarena odvajanjem, i to pomaže da svesno čujete zvuk ostalih „instrumenata" u orkestru.

Onog dana kada stignete do ove spoznaje, kada ne­stane vaše isključivosti, živećete od trenutka do trenut­ka, totalno uronjeni u sadašnjost, noseći sa sobom tako malo svoje prošlosti da vam duh može proći kroz ušice igle; bićete slobodni od strepnji pred budućnošću kao ptice nebeske i cveće u polju. I volećete samo život, svim svojim srcem, čitavom svojom dušom, svim svojim du­hom i snagama. Postaćete uronjeni u večnu sadašnjost. Tada ćete u sebi otkriti odgovor na pitanje: »Učitelju, šta treba da učinim da bih zadobio večni život?"

Antoni De Melo

BESMRTNA PESMA

 

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.Brige…
Zar ima briga?
Tuge…Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao…

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budeš odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi još otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Ništa se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?Čega da nam je žao?Ako ti jave: umro sam,
ti znaš – ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Miroslav (Mika) Antić

MALI PRINC 19.

XIX poglavlje

Mali princ se pope na neku visoku planinu. Jedine planine koje je dotada poznavao bila su tri vulkana koji su mu dopirali do kolena. A ugasenim vulkanom sluzio se kao stolicicom. "Sa jedne visoke planine kao sto je ova, pomisli on u sebi, obuhvaticu pogledom celu planetu i sve ljude..." Ali je primetio samo ostre kamene vrhove.
-Dobar dan, rece on za svaki slucaj
-Dobar dan... dobar dan... dobar dan... odgovori odjek.
-Ko ste vi? upita mali princ.
-Ko ste vi... ko ste vi... ko ste vi... odgovori odjek.
-Budite mi prijatelji, ja sam sam, rece on.
-Ja sam sam... ja sam sam... ja sam sam, odgovori odjek.
"Cudne li planete! pomisli on tada. Sva je suva i siljata i sva slana.

I ljudi nemaju maste. Ponavljaju ono sto im se kaze... Kod kuce sam imao jednu ruzu: ona je uvek govorila prva..."

Antoan de Sent Egziperi

UČITELJ I KONJ

Ispred dućana u jednoj tijesnoj kineskoj uličici stajao je privezan jedan konj.
Svaki put kada bi neko pokušao da prođe pokraj njega, konj bi se ritnuo zadnjim nogama. I niko od straha nije imao smjelosti da prođe.

Uskoro se pored dućana okupi poveća grupa seljaka svi u glas raspravljajući koji je nasigurniji način da prođu pokraj konja nepovrijeđeni.

Odjednom neko dotrča vičući: „Evo ide stari učitelj. On će sigurno znati kako da prođe pokraj konja.“

Gomila je čekala sa uzbuđenjem da vidi šta će stari učitelj učiniti.
Utom se i on pojavi iza ugla, i vidjevši situaciju, okrenu se i izađe na drugu stranu sporednom ulicom.

*****

Princip opuštenog (neusiljenog) djelovanja možemo naučiti posmatranjem vode. Kada vodeni tok stigne do kamena na svome putu, on se ne bori sa njim da ga prevrne i skloni…on ga naprosto zaobiđe. I tako nesmetano teče dalje.