SREĆA JE PUT

Ubjeđujemo sami sebe da će život biti bolji
kad se vjenčamo, dobijemo bebu,
a zatim drugu bebu. Onda smo isfrustrirani
zato što djeca nisu dovoljno
velika i bićemo zadovoljniji kada porastu.
Nakon toga, isfrustrirani smo
zato što imamo posla sa pubertetlijama. Sigurno ćemo biti srećniji kada izađu iz tog razdoblja. Govorimo sebi da će nam život biti potpun kada se naš supružnik dozove pameti, kada kupimo ljepša kola, kada budemo u mogućnosti da odemo na lijepo putovanje, ili kada odemo u penziju.

Prava je istina da ne postoji bolji trenutak za sreću od ovog trenutka. Ako ne sada, kada? Tvoj život će uvijek biti ispunjen problemima. Najbolje je da to priznaš sebi i da odlučiš da svejedno budeš srećan. Sreća je pravi put. Zato, čuvaj svaki trenutak koji imaš, i čuvaj ga još više zato što si ga podijelio sa nekim posebnim, dovoljno posebnim da bi provodio vrijeme sa njim… i zapamti da vrijeme nikoga ne čeka. Zato, prestani da čekaš…

Da otplatiš kola.

Da kupiš novu kuću ili stan.
Da ti djeca odu od kuće.
Da se vratiš na studije.
Da završiš studije.
Da izgubiš 10 kg.
Da dobiješ 10 kg.
Da se oženiš (udaš).
Da se razvedeš.
Da dobiješ djecu.
Da odeš u penziju.
Da dođe ljeto.
Da dođe proljeće.
Da dođe zima.
Da dođe jesen.
Da umreš.

Nema boljeg trenutka za sreću od ovog. Sreća je put, a ne cilj.

OPTIMIZAM I ZDRAVLJE

Brajan Trejsi veli da je optimizam vjerovatno jedina osobina koja se povezuje sa uspjehom i srećom. Često se misli da su optimisti ljudi koji gledaju svijet kroz ružičaste naočare. Ipak, po definiciji, optimisti su zapravo samo realni ljudi koji se trude da riješe probleme. Da bi uspjeli u tome moraju biti fleksibilni, ali iznad svega čvrsto stajati na zemlji. Zbog ove dvije osobine optimisti su ljudi koji postižu dobre rezulate i dugoročno imaju bolje zdravlje od pesimista.

Naime, istraživanje sprovedeno na Harvard univerzitetu pokazalo je da su studenti koji su u 25-oj godini bili optimisti bili mnogo zdraviji nakon 30 godina. Optimisti imaju mnogo stabilniji kardiovaskularni sistem, otporniji imunološki sistem i bolje reaguju na stres od pesimista. Takođe, imaju jači osjećaj samoefikasnosti zbog čega češće vode zdraviji životni stil.

Optimisti s vremenom razviju ukorijenjenu naviku da im mozak svakodnevno šalje signale za aktivan život. Tačnije, mozak optimiste tjera da umjesto kontemplativnog, emotivnog života počnu živjeti aktivan, odnosno život u pokretu.

Na koncu, optimisti su po pravilu druželjubivi, u kontaktu su sa svijetom oko sebe i zbog toga imaju naviku da probleme gledaju direktno u oči i rješavaju ih usputno. Ovakav životni stil dovodi do kratkoročnog zasićenja i umora, ali dugoročno nas održava u životnoj kondiciji. Slično se dešava ljudima koji počnu da se bave nekom fizičkom aktivnošću kao što su sklekovi. Prvih nekoliko dana svi mišići se upale, ali nakon toga možemo uraditi daleko više sklekova uz malo napora. Upravo ta sposobnost povezivanja sa svijetom, odnosno pokretanje konkretnih koraka ka ostvarivanju ciljeva poboljšava zdravlje.

Međutim, nijedan čovjek, bez obzira koliko optimističan bio neće uspjeti prebroditi nerealne prepreke. Optimisti su iznad svega realisti. Stoga oni svoje ciljeve – kad postane očigledno da su previsoko postavljeni – prilagođavaju okolnostima. Optimisti će ciljeve, ako je potrebno, zamijeniti u potpunosti novim ciljevima i na koncu opet imati osjećaj zadovoljstva i ispunjenosti. Sposobnost da se cijeli život stavi u novi okvir, da mu se pronađe novo značenje i smisao je neizbježan dio optimistične strategije.

Stoga, kad vas sljedeći put zadesi kriza u životu – a svi ih imamo – možete uraditi dvije stvari: 1) izdržite pritisak, ili, ako je pritisak suviše veliki 2) revidirajte svoje poglede, ciljeve i očekivanja i prilagodite ih trenutnoj situaciji. Srećno!

MISLI NADE - SLAVIŠA PAVLOVIĆ

Kad bolje razmislim, koliko god da nam zvezde nisu naklonjene moramo znati da su to samo zvezde i da se pre ili kasnije moraju ugasiti. Dakle, zvezde se gase, ali svemir ostaje. On je beskonačan, nema kraja. Zar nam to ne govori da su naše mogućnosti beskonačne, neograničene, baš kao vasiona?

Nada nikad nije uzaludna, ma kako uzaludno izgledalo nadati se. Ona je proizvod naših najdubljih misli, želja i očekivanja, koja nas dalje navode da težimo njihovom ostvarenju, pa tako ponekad, bez obzira koliko se to činilo nemogućim, uspevamo. Siguran sam da nijedno umetničko delo i nijedan veliki izum ne bi postojali da im se naučnici i umetnici nisu nadali.

Strepnja je jedno od osećanja koje se ne može opravdati, jer ona predstavlja samo dodatak našem strahu da će se desiti ili možda neće ono čega se plašimo, a da pritom na to ne možemo uticati. Iako znamo da neke stvari ne možemo promeniti, mi i dalje strepimo, plašimo se, nepomirljivi smo sa sudbinom. To je cena ljudske pameti. Čini mi se da životinje nemaju takvih problema. One su u prednosti kada su osećanja u pitanju. Njihov mozak im ne dozvoljava takav luksuz, pa su im i osećanja čistija. Kada se plaše, plaše se, kada vole, vole, kada mrze, one mrze. Kladim se da je u nekim slučajevima mnogo bolje biti životinja nego čovek.

Ako je uspeh ispunjenje cilja, mi nikad nećemo biti dovoljno uspešni. Kad ostvarimo jedan, tragamo za ostvarenjem drugog. Uvek postoje želje, uvek postoje ciljevi, a mi, ma koliko uspešni bili, nećemo biti zadovoljni, osim kad nas očima posmatraju oni čiji se uspeh ne može ravnati sa našim. Takvi smo mi ljudi, umesto da budemo srećni zbog onog što imamo, mi smo nesrećni zbog onog što nemamo.

Koliko puta se čoveku zadesi da potone, upadne u neki vrtlog beznađa i ne radi ništa, verujući da se samo nekim čudom može izvući. Potom se pad nastavi. Čudo se mora izazvati, isprovocirati, prizvati da bi se pojavilo. Nekad je dovoljno da čovek samo mahne rukom na gore, pokaže trud i želju za postojanjem, za opstankom, a zvezde će onda prepoznati put kojim to čudo treba da vode.


Slaviša Pavlović - Zavet

Roman ZAVET - Slaviša Pavlović

Ono što ponekad vidimo, što nam otkupi i ukrade poglede, ne predstavlja istinit odraz, već samo viziju, čudnovatu fatamorganu lepote. Prava vrednost je duša, u njoj je skrivena naša spoljašnjost, naš sjaj, koji nekako nikad ne bledi, ne nestaje, dar od Boga koji, istaknut na pravi način, premašuje vidljivo i govori nam o slepilu površnosti. Uvek treba zaviriti u dušu, jer je u njoj, duboko, poput lavirinta, skrivena naša istinska lepota, naš žar, vatra i savršenstvo.

***
Jer, ma koliko to čudno zvučalo, ljubav se uvek može uporediti sa mačem sa dve oštrice. Prva oštrica, udaljenija, poput Eskalibura prividno budi najčistija osećanja, preplavljujući telo nekom začaranom energijom. Blagotvornom. Snažnom. Okrepljujućom. Ona je ta koja naše ciljeve načini ostvarljivim. Drugu oštricu ne vidimo. Ona jeste bliža, samo, od uprtih pogleda ka prvoj, mi se ne osvrćemo. Vidici su nam suženi. Tupi. Neretko, poneseni zaslepljenošću, ne upotrebljavamo svest, zdrav razum, pa tako nesvesni sami sebi nabijamo vrh oštrice u srce. Nakon toga, postajemo slabi, krhki, ranjivi... Tu ranjivost, taj neuspeh, ispoljavamo pogrešno. Kroz ljutnju. Bes. Trudimo se da prikrijemo stvarno stanje, sve više upadajući u vrtlog izgubljenosti, jer nas rđa i bezljubavna hladnoća oštrice sve više prlja. Ipak, lek postoji. Ali se pametni leče. Oni drugi nastavljajući sa povređivanjem, ne primećuju da lek postoji u isto tako naoštrenom maču. Samo treba usmeriti pažnju na prvu oštricu. Tu se zapravo krije eliksir izlečenja. Ne u oštrici. Već u iskustvu. Svakom se dogodi.

You Must Be Evil ; Chris Rea