Sem Haris: Nauka može da da odgovore na moralna pitanja

http://www.ted.com/talks/lang/scc/sam_harris_science_can_show_what_s_right.html

SREĆAN JE KO UMIJE DA VOLI

Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla.

Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voljeti sve, da je sposobnost da osjećamo ono što daje vrijednost i i ljepotu našem postojanju. Gdje god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija.

Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Ljepota nije ništa, vidio sam lijepe muškarce i lijepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj ljepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako osjeća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je njegovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.

Ali sreća je uvijek bila tamo gdje je neko umio da voli i živio za svoja osjećanja; ako ih je njegovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Ljepota ne pruža radost onome ko je posjeduje, već onome ko umije da je voli i da joj se divi.

Herman Hese

VOLJETI JE KAO JESTI VIŠNJE

- Da li je tebi uopšte jasno da se ti i ja non-stop svađamo oko nečega?
Gotovo sve vrijeme se svađamo.

- A ti? Voliš li višnje?!

- Da. Mnogo. Kakve to sad ima veze?

- A ispljuneš li koštice kada ih jedeš?!

- Da, naravno!!!

- E isto tako je i u ljubavi…NAUČI DA PLJUJEŠ KOŠTICE, A ISTOVREMENO I DA VOLIŠ VIŠNJE!

MEDITACIJE LJUBAVI 10.

Posmatrajte svoju egzistenciju i primetićete koliko ste je podredili drugim ljudima. Kakav je rezultat? Ljudi vas na kraju ščepaju u smrtonosni zagrljaj. Njihovim prihvatanjem, odobravanjem, laskanjem, prekorima, oni u suštini kontrolišu vaše ponašanje; ljudi imaju moć da ispune vašu usamljenost svojim prisustvom; mogu da uzdignu vaš duh na sedmo nebo svojim pohvalama, kao što imaju moć da vas svedu na običnu krpu svojim kri­tikama i odbacivanjima...

...Osnovni put ka samoostvarenju ne prolazi kroz mno­štvo ljudi - on prolazi kroz aktivnosti u koje se upušta­mo ne obazirući se na uspeh ili korist. Nasuprot onome što je opšteprihvaćeno mišljenje, lek protiv usamljenosti nije u traženju društva već u kontaktu sa stvarnošću - u trenutku kada stupite u dodir sa stvarnošću, tek tada spoznajete šta je sloboda i šta je ljubav. Odvojite se od drugih, i tako ćete steći sposobnost da ih volite.

Nemojte misliti kako treba pre svega da se družite sa ljudima da bi ste ispoljili svoju ljubav. To ne bi bila ljubav, već jednostavno privlačnost ili saosećanje. Među­tim, ljubav je prvo što se rađa u vašem srcu pri dodiru sa stvarnošću. Ne toliko ljubav prema određenoj stvari ili osobi, već sama ljubav po sebi: određeni stav, predodređenost za ljubav. Ta ista ljubav počeće nakon toga da zrači ka spoljnom svetu stvari i drugih ljudi.

...

Možete pronaći nekoga ko će vam dati podatke o me­hanici, matematici, stranom jeziku, ili vas naučiti da vo­zite bicikl ili radite na kompjuteru. Ali u onome što je stvarno važno - život, ljubav, stvarnost - niko vas niče­mu ne može naučiti. Sve što vam učitelji mogu reći sa­mo su formule, ali u istom trenutku kada prihvatite ne­ku formulu, počinjete da vidite stvarnost kroz filter koji je neko drugi stvorio. Ako prihvatite formule, ostajete zarobljeni - usahnućete i nikada, do svoje smrti, nećete doživeti šta znači kada sami spoznate svet oko sebe.

...

Mogli biste pokušati da uporedite svoja iskustva sa muzikom, poezijom ili slikom. Ali u dubini duše znate da niko neće moći tačno da shvati šta ste videli ili doživeli - nešto što vas čini potpuno nesposobnim da to izrazite recima drugom ljudskom biću, a još manje da ga tome naučite.

Upravo to doživljava neki učitelj kada mu tražite da vas nauči nečemu o životu, Bogu ili objektivnoj stvarno­sti. Sve što može da učini je da vam prenese neku for­mulu, niz povezanih reci. Ali od kakve koristi za vas?

...

Sami idete napred. Eto šta znači osloboditi se svih formula - onih koje potiču od drugih ljudi, koje ste na­učili iz knjiga, onih do kojih ste došli polazeći od sopstvenih iskustava. Međutim, najstrašnije za ljudsko biće je da se upusti u svet nepoznatog, bez zaštite bilo kakve formule.

...

Tako će se u vama pokazati neobična promena, mož­da ne tako očigledna u početku, ali koja će, međutim, vo­diti radikalnom preobražaju. Jer, posle „viđenja", nikada više nećete biti isti kao pre. Doživećete ushićenost slo­bodom, izuzetno poverenje koje potiče od saznanja da svaka formula, koliko god bila sveta, nema nikakvu vrednost; i vi nikada više nećete bilo koga zvati učiteljem

Zato odbacite knjige i formule, skupite hrabrosti da ostavite svoga učitelja, ko god da je, i sami gledajte svet oko sebe.

Antoni De Melo

UVREDE

Osnovna postavka je sljedeća:
“Nikada ne možete uvrijediti nekoga ko ne želi da bude uvrijeđen.”
To je toliko jednostavno i jasno da to ne treba ni razmatrati.
Ali, razmotrimo uvrede kao pojavu, šta one predstavljaju?
Uvreda je uvijek izraz karaktera onoga koji je šalje, kombinovana s dozom frustracije i esencijom mržnje.
Ni u psovci ni u kletvi, mržnja se ne ogleda toliko jasno koliko u pokušaju uvrede (da li će pokušaj uspjeti, zavisi od gorenavedene postavke).

Proces formiranja uvrede je otprilike sljedeći :
1. vrijeđač nema argumente kojima bi se suprotstavio sagovorniku
2. vrijeđač se zbog pomanjkanja argumenata osjeća inferiorno
3. osjećaj inferiornosti puni vrijeđača mržnjom
4. mržnja se transformiše u gnjev
5. gnjev se transformiše u “verbalni mač”, pokušaj da se suparniku umanji vrijednost i da se on time povrijedi (pokušaj uvrede)
6. umanjivši (u svojoj glavi) vrijednost sagovorniku, vrijeđač se osjeća BOLJIM
7. vrijeđač osjeća olakšanje.

Vrijeđajući druge, mi ustvari govorimo o sebi samima – o svojoj nemoći, o svom strahu, o svojoj nesamouvjerenosti. To je ujedno naš pokušaj da se oslobodimo unutrašnje napetosti.
S druge strane, vrijeđajući se zbog nečijih riječi, mi potvrđujemo svoju nemoć, strah, nesamouvjerenost.

***

Uvrede su, dakle, još jedna od stvari koje treba prevazići na putu ka tome da se postane čovjek!

LOŠA NARAV

Jednom bijaše jedan mali dječak koji je imao jako lošu narav. Otac vidjevši to, dade mu jednog dana punu kesu eksera i reče: “Svaki put kada pobjesniš i izgubiš kontrolu nad sobom zakucaj jedan ekser u ovu ogradu.”

Prvog dana dječak je zakucao 37 eksera u ogradu. Tokom sljedećih nekoliko mjeseci on je međutim naučio da kontroliše svoj bijes, tako da se broj ukucanih eksera postepeno smanjivao. Otkrio je vremenom da je lakše kontrolisati svoju narav, nego zakucavati eksere u ogradu.

I tako je došao i dan, da tokom cijelog dana nije nijednom pobjesnio. Rekao je to svom ocu, a otac mu je uzvratio sljedećim zadatkom: “A sada, svakoga dana kada budeš uspio da iskontrolišeš svoju narav, iščupaj iz ograde jedan ekser.”

Mjeseci i godine su prolazili i jednog dana mladić je počupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku, odveo ga do ograde, a potom rekao: “Dobro si uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda više nikada neće biti ista.”

“Kada u bijesu kažeš neke stvari, one ostavljaju ožiljak kao što su ove rupe u ogradi. Možeš čovjeka ubosti nožem i izvući nož, poslije toga nije važno koliko puta kažeš da ti je žao, rane ostaju.”

“Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizička. Prijatelji su stoga zaista vrlo rijetki dragulji, oni čine da se smiješ, ohrabruju te da uspiješ u nečemu, oni su spremni da te saslušaju, da podijele tvoju bol, da imaju lijepe riječi i uvijek da im je srce otvoreno za tebe!”

“Zato ne zaboravimo da kažemo svom prijatelju: “Molim te oprosti mi ako sam ikada napravio rupu na tvojoj ogradi.”

MALI PRINC 21.

XXI poglavlje

Tada se pojavi lisica:
-Dobar dan, rece lisica.
-Dobar dan, uctivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide nista.

-Evo me ovde, rece jedan glas, pod jabukom...
-Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...
-Ja sam lisica, rece lisica.
-Hodi da se igramo, predlozi joj mali princ. Tako sam tuzan...
-Ne mogu da se igram sa tobom, rece lisica. Nisam pripitomljena.
-Ah! izvini, rece mali princ.
A onda razmislivsi dodade:
-Sta to znaci "pripitomiti"?
-Ti nisi odavde, rece lisica, sta trazis?
-Trazim ljude rece mali princ. Sta znaci to pripitomiti.
-Ljudi imaju puske, rece lisica, i oni love. To je prilicno nezgodno! Ali oni gaje i kokosi. Po tome su zanimljivi. Trazis li kokosi?

-Ne, rece mali princ. Trazim prijatelje. Sta znaci to "pripitomiti"?
-To je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To znaci "stvoriti veze..."
-Stvoriti veze?
-Naravno, rece lisica. Ti si za mene samo mali decak slican stotinama hiljada drugih decaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slicna stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomis bicemo potrebni jedno drugom. Ti ces za mene biti jedini na svetu. Ja cu za tebe biti jedina na svetu...
-Pocinjem da shvatam, rece mali princ. Postoji jedna ruza.... mislim da me je pripitomila...
-To je moguce, rece lisica. Cega sve nema na Zemlji...
-Ah! to nije na Zemlji rece mali princ.
Lisica je izgledala vrlo radoznala:
-Na nekoj drugoj planeti?
-Da.
-Ima li lovaca na toj planeti?
-Ne.
-Gle, pa to je zanimljivo! A kokosi?
-Ne.
-Nista nije savrseno, uzdahnu lisica.
Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
-Moj zivot je jednolik. Ja lovim kokosi, ljudi love mene. Sve kokosi su slicne, i svi ljudi su slicni. Meni je, dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me ti pripitomis, moj zivot ce biti kao obasjan suncem. Upoznacu bat koraka koji ce biti drukciji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj ce me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidis li tamo dole, polja puna zita? Ja ne jedem hleb. Za mene zito ne predstavlja nista. Zitna polja ne podsecaju me ni na sta. A to je zalosno! Ali ti imas kosu boje zlata. Bice divno kada me pripitomis! Zito, koje je pozlaceno, podsecace me na tebe. I ja cu voleti sum vetra u zitu...
Lisica ucuta i dugo gledase malog princa:
-Molim te... pripitomi me, rece ona.
-Vrlo rado, rece mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronadjem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.
-Covek poznaje samo one stvari koje pripitomi, rece lisica. Ljudi nemaju vise vremena da bilo sta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi vise nemaju prijatelja. Ako hoces prijatelja, pripitomi me!
-Sta treba da radim? upita mali princ.
-Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ces sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledacu te krajickom oka, a ti neces nista govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sesces malo blize....
Sutradan mali princ ponovo dodje.
-Bilo bi bolje da si dosao u isto vreme, rece lisica. Ako dolazis, na primer, u cetiri sata popodne, ja cu biti srecna vec od tri sata.

Ukoliko vreme bude odmicalo, bicu sve srecnija. U cetiri sata bicu uzbudjena i uznemirena; upoznacu cenu srece! Ali ako budes dolazio kad ti padne na pamet, nikada necu znati za koji cas da spemim svoje srce... Potrebni su citavi obredi za to.
-Sta je to obred? upita mali princ.
-I to je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To je ono sto cini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan cas od drugih casova. Kod mojih lovaca, na primer postoji jedan obred. Oni cetvrtkom igraju sa seoskim devojkama. Cetvrtak je, dakle, divan dan! Idem u setnju cak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani licili jedan na drugi, i ja ne bih uopste imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se dan rastanka priblizi:
-Ah! rece lisica... Plakacu.
-Sama si kriva, rece mali princ, nisam ti zeleo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim.
-Naravno, rece lisica.
-Ali ti ces plakati, rece mali princ.
-Naravno, rece lisica.
-Znaci, time nista ne dobijas!
-Dobijam, rece lisica, zbog boje zita.
Zatim dodade:
-Idi, pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruze.
-Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruze su se osecale veoma nelagodno.
-Lepe ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas. Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali ona sama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo. Zato sto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj napravio zaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise ili kako ponekad cuti. Zato sto je to moja ruza.
I on se vrati lisici.
-Zbogom, rece joj on...
-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.
-Sustina se ocima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
-Vreme koje su ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.
-Vreme koje sam ulozio oko moje ruze... rece mali princ da bi zapamtio.
-Ljudi su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne treba da zaboravis. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu.
-Ja sam odgovoran za svoju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

Antoan de Sent Egziperi