ANDRIĆEV SAVJET

Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosječnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvijek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precjenjuju, ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savjet.
Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni lijevo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od svijeta oko sebe (što manje to bolje!), ali mnogo od sebe i svoga djela. Uvjeren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše blizu cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je željela da uradi i postigne. Želite mnogo, težite smjelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smjelo ka savršenstvu velikih djela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jeftinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svijet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage. Htjeti daleko i željeti mnogo, kad je riječ o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije grijeh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači iznevjeriti i sebe i druge, ostati dužan životu. Budite nepovjerljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj ocjeni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smjelo i gledajte daleko.

Andrić

http://www.mudremisli.com/2010/10/andricev-savjet/

Bruce H. Lipton - BIOLOGIJA VJEROVANJA 18.

Izvor

Farmacijski novac

Smatram da se glavni razlog za praktički potpuno zanemarivanje

istraživanja energetskih metoda liječenja svodi na dolare

i eure. Farmaceutska industrija teška milijarde dolara ulaže svoj

novac namijenjen znanstvenim istraživanjima u traženje magicbullet

lijekova (Takozvanl magic bullet su lijekovi koji prouzrokuju

izlječenje od neke bolesti ili sprječavaju određenu bolest.)

u obliku kemikalija, jer tablete znače novac. Kada bi se energetsko

liječenje moglo pretvoriti u oblik tablete, proizvođači lijekova brzo

bi postali zainteresirani.

Umjesto toga, oni devijacije u fiziologiji i ponašanju u odnosu

na neku pretpostavljenu normu identificiraju kao jedinstvene

poremećaje ili disfunkcije, i zatim educiraju javnost o opasnostima

od tih opasnih poremećaja. Naravno, previše pojednostavljena

simptomologija korištena u definiranju disfunkcija, koja prevladava

u reklamama farmaceutske industrije, uvjerava gledatelje

da ih je zadesila ta određena pošast. »Brinete li? Briga je primarni

simptom medicinskog stanja zvanog tjeskobni poremećaj. Prestanite

s brigama. Recite svom liječniku da vam prepiše Ovisni -

kozac, novi lijek u obliku ružičastih tableta.«

U međuvremenu, mediji u pravilu izbjegavaju pitanje smrti

koje uzrokuje medicina, te usmjeravaju našu pozornost na opasnosti

od ilegalnih droga. Upozoravaju nas da korištenje droga da

bi se pobjeglo od životnih problema nije rješenje naših problema.

Zanimljivo - baš sam htio upotrijebiti tu istu rečenicu kako

bih izrazio svoju zabrinutost zbog pretjerane upotrebe legalnih

droga. Jesu li one opasne? Upitajte ljude koji su umrli prošle go-

dine. Korištenje medikamenata da bi se suzbilo tjelesne simptome

omogućava nam da ignoriramo osobne teškoće koje možda

imamo kada ti simptomi nastupe. Pretjerana upotreba lijekova

omogućava nam bijeg od vlastite odgovornosti.

Naša manija za lijekovima podsjeća me na posao u zastupstvu

automobila koji sam radio za vrijeme koledža. Jednog petka

u 16:30 u trgovinu je ušla jedna bijesna žena. Kontrolna žaruljica

u njezinom automobilu je svijetlila, iako joj je automobil već

nekoliko puta bio popravljen zbog tog istog problema. U 16:30

poslijepodne, tko želi raditi na zakučastom problemu i nositi se

s bijesnom mušterijom? Svi su šutjeli, osim mehaničara, koji je

rekao: »Ja ću se pobrinuti za to.« Odvezao je auto u radionicu,

demontirao kontrolnu ploču, izvadio žaruljicu koja je svijetlila i

bacio je. Zatim je otvorio limenku soka i pripalio cigaretu. Nakon

odgovarajućeg vremena, tijekom kojeg je mušterija mislila

da on popravlja automobil, mehaničar se vratio i rekao ženi da je

automobil spreman. Oduševljena vidjevši da kontrolna lampica

više ne bljeska, sretno se odvezla u zalazak sunca. Iako je uzrok

problema i dalje bio prisutan, simptom je nestao. Slično tome,

farmaceutski lijekovi potiskuju tjelesne simptome, no gotovo nikada

se ne usmjere na uzrok problema.

»Čekajte« - reći ćete - »vremena su se promijenila.« Sada

smo bolje educirani o opasnostima lijekova i otvoreniji za alternativne

načine liječenja. Točno je da zato što polovica Amerikanaca

posjećuje terapeute komplementarne medicine tradicionalni

liječnici više ne mogu zabijati glave u pijesak i nadati se da će

drugi pristupi nestati. Osiguravateljska poduzeća čak su počela

plaćati usluge koje su nekoć proglašavali šarlatanstvom, a velike

sveučilišne bolnice dopuštaju prisutnost ograničenog broja takvih

terapeuta u svojim prostorima.

Međutim, čak i danas vrlo je malo znanstvenog žara usmjereno

na procjenjivanje djelotvornosti komplementarne medicine.

Američki Nacionalni institut za zdravlje (National Institute of

Health) jest priznao struku »alternativne medicine«, zahvaljujući

pritisku javnosti. Ali, to je samo simbolična gesta kako bi se umirilo

aktiviste i potrošače koji troše mnogo novaca na alternativnu

zdravstvenu skrb. Ne postoje ozbiljni istraživački fondovi za

istraživanja energetske medicine. Kvaka je u tome da se bez istraživanja

koja ih potvrđuju, načini liječenja zasnovani na energiji

službeno označavaju kao »neznanstveni«.

Beu Loto: Optičke iluzije pokazuju kako vidimo

http://www.ted.com/talks/lang/scc/beau_lotto_optical_illusions_show_how_we_see.html

Okrugla soba

U cilju da pokažemo da dečiji snovi nisu tako jednostavni, kao što su smatrali Freud i njegova škola, odnosno da oni nisu samo kauzalno uslovljeni i da imaju svoje izvorište samo u individualno nesvesnom i da isključivo predstavljaju ispunjenje želja, kao i u cilju da napravimo uvod za jungovsko razumevanje i tumačenje dečijih snova, izložiću san jedne visoko inteligentne osobe srednjih godina koja je u četvrtoj godini svoga života sanjala dole navedeni san.


Ako bi taj neobičan i veoma originalan san pokušali da redukujemo samo na ispunjenje želja, kauzalnu determinisanost i na izvorište samo u individualno nesvesnom, on bi izgubio i svoju lepotu i svoj suštinski smisao, koji primarno bazira na arhetipskom i finalnom; a ono što je sigurno, u njemu nećemo naći ništa od infantilne, polimorfno perverzne seksualnosti na kojoj psihoanalitičko tumačenje dečijih snova i snova uopšte primarno insistira.


Vratimo se snu: devojčica od četiri godine nalazi se potpuno sama u veoma osvetljenoj okrugloj sobi i sedi za velikim radnim stolom, a soba je bez vrata i prozora, tako da postoji samo jedan jedini otvor, a to je otvor na podu koji služi isključivo za dostavljanje hrane. Već i sama ta pregnantna i impresivna slika upućuje na to da se, bez sumnje, radi o natprosečno nadarenom detetu, koje se nesvesno, negde duboko u sebi, već u svojoj četvrtoj godini života opredelilo za knjigu, simbol znanja, mudrosti i sveta i to u jednoj ekstremnoj formi, bez kontakta sa spoljašnjim svetom, osim kontakta za uzimanje hrane.


I sama činjenica da je soba okrugla, odnosno u obliku mandale, i jako osvetljena, ali bez vidljivog izvora svetlosti, govori o autentičnoj, možemo reći o arhetipskoj potrebi za saznanjem, i svetlom koje se nalazi u samoj snevačici, koje ima i po svom izvoru i po svom intenzitetu, kao i po ambijentu koji osvetljava arhetipski karakter.


Ovaj izrazito prospektivan san potvrđuje nam Jungovo mišljenje da ima dečijih snova u kojima je sadržana čitava sudbina deteta, odnosno čitav njegov budući život. Jer snevačica se potpuno posvetila nauci i vrlo je uspešna u svojoj univerzitetskoj karijeri i to u jednom pozitivnom smislu, budući da je sve što je postigla na polju nauke i na polju karijere autentični izraz njenih intelektualnih i moralnih kvaliteta, kojima odiše cela atmosfera sna: ona je potpuno sama za radnim stolom u sobi prepunoj knjiga koja ima oblik mandale, a koja je osvetljena svetlom koje se nalazi u samoj snevačici.


Međutim, nedavno se, posle tri i po decenije, kod iste osobe pojavljuje jedan veoma interesantan kompenzatorni san, koji je imao funkciju da koriguje jednostranost svesnog stava preinvestiranog u svet nauke i saznanja.


Sanja da putuje na odmor i pri izlasku iz voza primećuje da joj je nestao ruksak u kome su se nalazile njene najznačajnije i najvažnije knjige koje se više nikad ne mogu nabaviti, ali to saznanje ne prekida njen odlazak na višestruko zasluženi odmor niti pobuđuje u njoj, kao što bi se moglo očekivati, s obzirom na sadržaj navedenog sna iz detinjstva, snažne emocije na gubitak njoj veoma važnih knjiga, već se miri sa njim.


Bravo i snu, bravo i snevačici koja je napisala scenario za taj svoj san! Snu na njegovoj korektivnoj mudrosti, a snevačici ne samo što je imala hrabrosti da sanja i zapamti ovaj san, već i da shvati i prihvati i njegovu poruku i njegovu pouku i da ga poveže sa svojim snom o okrugloj sobi prepunoj knjiga. Jer svaka jednostranost, pa i najpozitivnija, remeti harmonično funkcionisanje ličnosti.


Međutim, bilo je potrebno nekoliko decenija dok snevačica nije potpuno zadovoljila svoju arhetipsku potrebu za znanjem i saznanjem i konačno smogla hrabrosti da izgubi svoje najznačajnije i najdraže knjige i da ode na odmor bez njih, što predstavlja metaforu za saznanje da svoju psihičku energiju, povremeno, barem kada ide na odmor, treba i mora da investira u sadržaje koji se nalaze izvan domena nauke i saznanja.


Sve nas ovo upućuje na zaključak da se svi dečiji snovi ne mogu i ne smeju tumačiti jednodimenzionalno, odnosno samo kauzalno i u svetlu isključivo individualno nesvesnog niti kao posledica ispunjenja želja, kao što to čini psihoanalitička škola, već ih treba posmatrati i finalno i u svetlu kolektivno nesvesno. Jer arhetipske snove srećemo kod dece daleko češće nego što se to obično pretpostavlja.

dr. Ivan Nastović

http://www.ivannastovic.com/okrugla_soba.html

Elizabeth Gilbert - Jedi, moli, voli 3.

Izvor

Sećam se nečeg što mi je jednom rekao Đulio, suprug moje prijateljice Marije. Sedeli smo u bašti kafića, vežbajući konverzaciju, kada me je upitao šta mislim o Rimu. Odgovorila sam da mi se veoma dopada, naravno, ali da ipak imam neki osećaj da to nije moj grad, mesto gde bih mogla da dočekam kraj života. Bilo je nečeg u vezi s Rimom što ne pripada meni ali nikako nisam mogla da dokučim šta. Kao i uvek kada o nečemu ćaskamo, odnekud iskrsne vizuelna potvrda naših zaključaka. U ovom slučaju je to bila tipična Rimljanka - fantastično očuvana, okićena skupocenim nakitom, obučena u usku suknju s prorezom skoro do kuka, nataknuta na visoke potpetice i noseći one ogromne okrugle naočari koje podsećaju na trkačke automobile (i verovatno isto toliko koštaju). Šetala je malog, ljupkog psa na dijamantskom povocu, dok je krzno na njenom okovratniku izgledalo kao da je napravljeno od kože njenog prethodnog malog, ljupkog psa. Odisala je neverovatnim glamurom, nešto u stilu "Pogledaćeš me, ali ja ću odbiti da pogledam tebe". Bilo je teško zamisliti da je ikada, pa makar i na deset minuta, bez maskare. Takva žena je u svemu sušta suprotnost meni; oblači se u stilu koji moja sestra opisuje ovako: "Stivi Niks ide na čas joge obučena u pidžamu."
Đuliju sam pokazala tu ženu i rekla: "Vidiš, Đulio - to je Rimljanka. Rim ne može istovremeno da bude njen i moj grad. Samo jedna od nas pripada ovde. Mislim da oboje znamo koja."
Đulio je odgovorio: "Možda ti i Rim jednostavno imate različite reči."
"Kako to misliš?"
Pojasnio je: "Da bi razumela tajnu grada i njegovog naroda moraš da znaš koja je njihova reč."
Onda je nastavio da mi objašnjava, malo na engleskom, malo na italijanskom, žustro gestikulirajući rukama. Otprilike, svaki grad ima svoju reč koja ge definiše, koja identifikuje većinu njegovih stanovnika. Ukoliko pročitaš njihove misli dok prolaze pored tebe, na ulici ili negde drugde, otkrićeš da većina razmišlja o istoj stvari. Ono što je većini na umu - to je reč tog grada. I ukoliko se tvoja lična reč ne poklapa sa rečju tog grada, onda zaista tu ne pripadaš.
"Koja je reč ovog grada?", upitala sam.
"SEKS", odgovorio je.
"Ali zar to nije stereotip o rimu?"
"Nije."
"Ma sigurna sam da u Rimu postoje neki ljudi koji razmišljaju i o drugim stvarima osim o seksu."
Đulio je insistirao: "Ne postoje. Ovde i danju i noću svi razmišljaju samo o SEKSU."
"Čak i u Vatikanu?"
"To je nešto drugo. Vatikan nije deo Rima. Oni imaju drugu reč. Njihova reč je MOĆ."
"Mislila sam da je VERA."
"Nije nego MOĆ", ponovio je. "Veruj mi. Ali rimska reč je SEKS."
Sada, ako je verovati Đuliju onda se ta mala reč SEKS provlači ulicama Rima, tekući niz njegove fontane i odjekujući u vazduhu poput saobraćajne vreve. Razmišljanje o njoj, oblačenje za nju, traganje za njom, dilema oko nje, odbijanje nje, pravljenje sporta i igre od nje - to je sve što svi u Rimu rade. Što malo bolje pojašnjava zašto Rim, uprkos svoj svojoj neodoljivosti, nikada ne može da bude moj grad. Bar ne u ovom trenutku mog života. Upravo zato što SEKS trenutno nije moja reč. Stoga ta rimska reč, dok kovitla ulicama, uspeva samo da me okrzne i prozuji dalje, ne ostavljajući nikakav trag. Ne učestvujem u toj reči, što znači da ne živim u potpunosti ovde. Suluda teorija koju je nemoguće dokazati, znam, ali mi se dopada.
Đulio me pita: "Koja je reč za Njujork?"
Jedan trenutak razmišljam a onda odlučujem. "Mislim da je DOSTIGNUĆE."
(Što se donekle ali značajno razlikuje od reči za Los Anđeles, a koja je po mom mišljenju: USPEH. Kasnije ću o tome izneti kompletnu teoriju sa svojom švedskom prijateljicom Sofi i ona će mi otkriti da je reč za Stokholm zapravo ASIMILACIJA, što nas je obe bacilo u depresiju.)
Pitala sam Đulija: "Koja je reč za Napulj?" On odlično poznaje jug Italije.
"BORBA", zaključio je. "Koja je reč bila u tvojoj porodici, kada si bila mala?"
Ovo je bilo teško. Pokušavala sam da se setim reči kojom bih obuhvatila ŠTEDNJU i NEOZBILJNOST. Ali Đulio je već bio kod sledećeg, najočiglednijeg pitanja: "Koja je sada tvoja reč?"
E, na to definitivno nisam mogla da mu odgovorim.
I posle nedelju dana mozganja ne uspevam da pronađem ništa bolji odgovor. Naravno, znam nekoliko reči koje to definitivno nisu. Nije BRAK, evidentno. Nije ni PORODICA (iako je to reč predgrađa u kojem sam godinama živela sa svojim suprugom i budući da se više nisam uklapala u nju, postala je veliki uzrok moje patnje). Više nije ni DEPRESIJA, hvala nebesima. Ne brinem što ne delim stokholmsku reč ASIMILACIJA. Ali ne osećam ni da se još uvek u potpunosti pronalazim u njujorškom DOSTIGNUĆU, iako je to zaista bila reč koja me oličavala kao dvadesetogodišnjakinju. Možda bi moja reč mogla da bude TRAGANJE. (I opet, budimo iskreni - mogla bi lako da bude i SKRIVANJE.) Poslednjih meseci u Italiji moja reč je umnogome bila ZADOVOLJSTVO, ali ta reč se ne poklapa sa svim delovima mog bića, u protivnom ne bih toliko žudela za putovanjem u Indiju. Znam. Moja reč je DUHOVNOST, iako od mene pravi mnogo bolju osobu nego što jesam, naročito kada se u obzir uzme količina vina koju sam u poslednje vreme unela u sebe.
Ne znam odgovor na ovo pitanje i pretpostavljam da je ova godina posvećena upravo tome. Pronalaženju moje reči. Ali jedna stvar koju mogu sa sigurnošću da kažem je da to nije SEKS.
Odgovorno to tvrdim jer, kažite vi meni zašto su me noge same odvele u diskretan butik na Vija Kondoti, gde sam - pod stručnim nadzorom svilene, mlađahne italijanske prodavačice - potrošila nekoliko bajkovitih sati (i novac u visini transkontinentalne avionske karte), kupivši dovoljno donjeg veša da opslužim sultanov Harem iz hiljadu i jedne noći? Kupila sam grudnjake svih oblika i boja, zatim prozirne negližee i vickaste gaćice u svim bojama uskršnjih jaja, tange od belog satena i najnežnije svile, haltere od ručno pravljene čipke i u suštini samo jedan, a ubrzo i sve varijante čipkastog, bodija sa srcima.
Nikada u životu nisam imala ništa slično. Zašto onda to ne bih sada? Dok sam izlazila iz radnje, vukući te kese nestašnog sadržaja, najednom sam se setila pitanja koje je ponavljao navijač iza mene na stadionu, u trenutku kada je Laciov napadač Albertini u ključnom trenutku šutnuo loptu nekud u prazno, iz potpuno nepoznatog razloga, upropastivši tako šansu za gol.
"Per chi???", zaurlao je čovek na ivici ludila. "Per chi???"
Za koga??? Za koga je bila ta lopta, Albertini? Nikog nema tamo!
Posle višečasovnog delirijuma u prodavnici donjeg rublja, na ulici sam se setila ove rečenice i šapatom je ponovila sebi: "Per chi???"
Za koga, Liz? Za koga sva ta dekadentna erotičnost? Nikoga nema tamo. Bilo mi je ostalo još samo par nedelja boravka u Italiji i apsolutno nisam imala nikakvu nameru da se s nekim kresnem. Ili jesam? Da li me je na rimskim ulicama konačno sustigla ta famozna reč? Je li to bio poslednji pokušaj da postanem Italijanka? Je li to bio poklon sebi ili poklon nekom, još uvek nepoznatom, ljubavniku? Je li to bio pokušaj da počnem da lečim svoj libido nakon seksualnog brodoloma svoje poslednje veze?
A onda sam se zapitala: "Hoćeš sve to da poneseš u Indiju?"

Izvodi iz knjige Elizabeth Gilbert - Jedi, moli, voli

BORHES

Godine samoće su ga naučile da dani, kada se zatvore u sjećanja teže da se izjednače, ali nema ni jednog dana, ni zatvorskog ni bolničkog, koji ne nosi iznenađenje, koji ne vuče za sobom mrežu minimalnih iznenađenja.

Smatram da je jedina moguća osveta zaboravljanje.

Ja ne mogu da spavam osim ako nisam okružen knjigama.

Bilo koja sudbina, bez obzira na njezinu dužinu i složenost, sastoji se od jednog jedinog trenutka, trenutka u kome čovjek jednom za sva vremena shvati ko je.

Pisanje nije ništa drugo nego sprovođenje sna.

Razmjena mišljenja je neophodan uslov za svaku ljubav, svako prijateljstvo i svaki pravi dijalog.

Čovjek riješi da nacrta svijet. Tokom godina ispunjava prostor ucrtavajući pokrajine, kraljevstva, planine, zalive, brodove, ostrva, ribe, kuće, instrumente, zvijezde, konje i ljude. Pred smrt on otkriva da taj strpljivi labirint linija ocrtava njegov sopstveni lik.

Vrijeme je tigar koji me proždire, ali ja sam taj tigar.

Predviđam da će se Čovjek povlačiti sa svakom novom grozotom koju napravi i da će uskoro na svijetu ostati samo razbojnici i vojnici.

Zatvaram oči i vidim jato ptica. Vizija traje jednu sekundu, možda i manje; ne znam koliko sam ptica vidio. Da li je njihov broj bio određen ili neodređen? Taj problem obuhvata i problem postojanja Boga. Ako Bog postoji, broj je određen, jer Bog zna koliko sam ptica vidio. Ako Bog ne postoji, broj je neodređen, jer niko nije mogao da ih izbroji. U tom slučaju vidio sam, recimo, manje od deset, a više od jedne ptice, ali nisam vidio devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri ili dvije ptice. Vidio sam broj između deset i jedan, koji nije devet, osam, sedam, šest, pet i tako dalje. Taj cijeli broj je nezamisliv; dakle Bog postoji.

Svaki život je sačinjen od jednog prostog trenutka, trenutka u kojem čovjek najzad shvata ko je on ustvari.

http://www.mudremisli.com/2010/10/horhe-luis-borhes/