IZBORI O DRUŠTVU
Moramo da pravimo mnoge izbore pošto imamo različite uloge i pred nama su mnogobrojni zadaci, odgovornosti i izazovi u porodici, poslu i druženju. Naši životi postaju još komplikovaniji kada pogledamo izvan svoje uže porodice i organizacije kojoj pripadamo ili s kojom imamo redovne kontakte. Svejedno da li smo deca, glave porodice, đaci ili službenici, mi pripadamo i jednoj većoj organizaciji koju zovemo društvo. Mi koegzistiramo kao kolektiv ljudskih bića koji nije ograničen gradovima, državama, regionima i nacijama. Svi smo mi neizbežno građani sveta. A kao članovi takvog društvenog poretka, pitamo se šta znači državljanstvo.
Jedan sekularni psihijatar, moj stari poznanik, koji je među prvima pročitao knjigu Put kojim se ređe ide, napisao mi je o toj knjizi sledeće: „Iz nje sam shvatio da ništa nije tako dobro kao besplatan ručak.“ U izvesnom smislu bio je u pravu. Pomoć koju dobijamo od društva nije besplatna. Samo izvestan stepen odgovornosti koji prevazilazi puko plaćanje poreza može da bude u korist sugrađana. Ali, sasvim je drugo pitanje da li smo zainteresovani da budemo dobri građani. Ako imamo snage i volje za to, moramo da odaberemo kako da budemo najbolji građani u okviru svojih mogućnosti. Mi imamo i mogućnost da se isključimo, da ne brinemo, da izbegnemo svaku odgovornost za dobrobit društva. Kao što je slučaj i sa svim izborima u životu, svaki put ima i svoje posledice.
Ako pobliže preispitamo teškoće građana i društvo pogledamo realističnije, neizbežno nailazimo na izvestan broj paradoksa. Kad god uzmete u obzir sve dimenzije jedne situacije i ako nijedan deo realnosti ne nedostaje na slici, verovatno se suočavate s nekim paradoksom. Drugim rečima, svaka istina je paradoksalna, i to nigde toliko ne važi kao kod pravljenja izbora o društvu.
Paradoks dobra i zla
...
... Ja malo znam o tome kakvu ulogu ima đavo u ovom svetu, ali kako sam jasno rekao u knjizi Ljudi laži, s obzirom na razvoj prvobitnog greha, većini ljudi nije potreban đavo da bi ih povukao u zlo. Oni su sasvim sposobni da se sami opredele za zlo. U Putu kojim se ređe ide ukazao sam da bi lenjost mogla da bude suština onoga što teolozi zovu prvobitni greh. Kad kažem lenjost, ne mislim na fizičku letargiju, već na mentalnu, emocionalnu ili duhovnu inerciju. Prvobitni greh uključuje i našu sklonost ka samoljublju, strah i ponos. Te združene ljudske slabosti ne samo da doprinose zlu već i sprečavaju ljude da upoznaju sopstvenu „senku“. Pošto nemaju dodira sa svojim gresima, oni koji nisu dovoljno skromni da vide svoje slabosti, u stanju su da najviše doprinesu zlu, bilo svesno ili nesvesno. Ratove započinju pojedinci ili grupe kojima nedostaju svest i celovitost.
...
Reč „đavolski“ (dijaboličan) izvedena je od grčke reči „diaballien“, što znači odeliti, fragmentizovati. Najdijaboličniji aspekti podeljenosti naše kolektivne svesti jesu one stvari koje su toliko uobičajene da su se institucionalizovale. Tamo gde postoji institucionalizovano zlo, kao recimo rasizam, polna nejednakost, starosna diskriminacija ili strah od ljudi, nalazimo dvostruke mehanizme opresije i dehumanizacije. Kada se određeni slojevi društva sistematski smatraju za beznačajne ili nerelevantne, ili se prema njima odnosi s prezirom, neminovne su posledice po integritet čitavog društva.
Da bismo mogli da se borimo sa institucionalizovanim društvenim zlom, moramo da imamo u vidu da ono što zovemo dobro mora da bude dobro za većinu ljudi, za duži period, a ne samo pitanje „da li je to dobro za mene?“ Ta varijanta zlatnog pravila znači da smo mi u opasnosti ukoliko koristimo dvostruka merila, odnosno opraštamo sebi sopstveno ponašanje ali strogo okrivljujemo druge za isti prekršaj ili nešto još manje...
Često su sile zla više prikrivene nego izražene. Skoro isto tako užasno kao i samo zlo jeste njegovo negiranje, što je slučaj sa osobama koje kroz život idu s ružičastim naočarima. Zapravo, negiranje zla može na izvestan način da podstiče samo zlo...
S druge strane, ima i onih koji na svet gledaju s cinizmom i kao da veruju da zlo viri iza svega. Njihova vizija je mračna, čak i usred nevinosti i lepote. Oni traže najgore u svemu i nikada ne uočavaju ono što je pozitivno i životno. Kada su beznađe i cinizam naši demoni, rizikujemo da sledimo zlo. Iako ne možemo da izbegnemo svoje demone, možemo da odaberemo da im se ne radujemo ili da se ne udružujemo s njima. Da bismo bili zdravi, moramo s njima sami da se borimo.
Beznadežna vizija društva može još više da se zamuti pod uticajem medija. Kroz njihov ugao gledanja na dramu zla, mediji stalno održavaju neuravnotežen pogled na realnost... Pošto mediji u principu nisu zainteresovani za dobre vesti, ljudi stiču utisak da zaista vlada zlo...
Najlakše je razočarati se, dići ruke i verovati da pošto je svet toliko zao, niko ništa ne može ni da izmeni. Ali, kada bismo malo realističnije pogledali na društvo, prepoznali bismo jake uticaje i dobrih i zlih sila. Svet nije samo lep. Ali, isto tako nije ni samo loš. Prema tome, najveći izazov koji nas očekuje jeste da razvijemo sposobnost sticanja i održavanja uravnoteženijeg sagledavanja. A takvo sagledavanje pokazuje da ima dosta razloga za optimizam, a ne beznađe.
Kao potvrdu ovoga ispričaću vam priču koju sam čuo od svog pokojnog oca. To je priča o jednom orijentalnom mudracu koji je, pedesetih godina, na pitanje novinara da li je pesimista ili optimista, odgovorio:
„Naravno da sam optimista.“
„Ali kako možete da budete optimista i pored tolikih problema u svetu – prenaseljenost, propast kulture, rat, kriminal i korupcija?“ – zapitao je reporter.
„Ali, moj optimizam ne odnosi se na ovaj vek.“ – objasnio je mudrac. „Gajim veliki optimizam za sledeći vek.“
S obzirom na današnju situaciju u svetu, i moj odgovor bio bi sličan tome. Nisam optimista kada je u pitanju naredni vek, ali sa izrazitim optimizmom gledam na dvadeset drugi vek – ako do njega uopšte stignemo.
Biće bitno da održimo uravnoteženu sliku. Baš kao što je potrebno da se razvije svest da bi mogle da se spoznaju realnost zla i naše potencijalne sposobnosti za greh i doprinos zlu, sve jača svest potrebna je i za identifikovanje onoga što je dobro i lepo u ovom životu i uživanje u tome.
Ako smatramo da je svet sam po sebi zao, nemamo razloga da verujemo da može da se poboljša. Ali ako smatramo da su sile dobra, barem donekle, ravnopravne sa silama zla, postoji velika nada za budućnost.
...
... Svi mi treba da naučimo jednu lekciju o mudrosti nepoznatog autora: „Život u kome je sve lako i ugodno možda nije tako lep kao što mi mislimo da bi bio. Tek kroz bolest zapravo počinjemo da cenimo zdravlje. Kroz glad naučimo da cenimo hranu. A pošto poznajemo zlo, lakše možemo da cenimo ono što je dobro.“
Ako je koegzistencija dobra i zla paradoksalna, moramo da prihvatimo taj paradoks da bismo mogli da naučimo da živimo kao celovita bića. Šta je suština celovitosti. Kao ljudska bića kroz celovitnost možemo da primenjujemo paradoks oslobađanja i veličanja. Teologija oslobađanja proklamuje da su hrišćani pozvani za aktivnu ulogu u borbi protiv telesnog greha i zla u društvu, odnosno da preuzmu odgovornost za oslobađanje ljudi od tereta siromaštva i bede. Teologija veličanja je kroz istoriju bila usmerena na veličanje dobrote i lepote na ovom svetu.
U svojoj knjizi „Hrišćanska celovitost“, Tom Lengford ispituje mnoge paradokse koje hrišćani moraju da prihvate da bi bili realni i kompletni ljudi. Jedan od njih je i paradoks veličanja i oslobađanja. Kako ukazuje Lengford,
ljudi koji se usredsređuju isključivo na oslobađanje postaju fanatici i mrzovoljnici, dok će oni koji se usredsređuju samo na veličanje biti bezvredni, izveštačeni i brbljivci. Ponovo smo pozvani da se integrišemo. Težnja ka celovitosti postaje nam neophodna za stalno prihvatanje i vođenje borbe sa silama zla. Međutim, istovremeno moramo da budemo stalno svesni sila dobra i da im budemo iskreno zahvalni što one postoje.
U borbi između dobra i zla moramo da budemo spremni na borbu kroz čitav život. Iako ima nekih razloga za pesimizam, mnogo je čvršće verovanje da svako od nas može da utiče, bez obzira koliko mu se to beznačajno čini, na to da li će svet da se menja na dobro ili na loše. Primedba koja se pripisuje Edmundu Burku služi nam kao osnova za određivanje koja će sila na kraju odneti pobedu:
„Jedina stvar koja je potrebna za pobedu zla jeste da dobri ljudi (moram da dodam i žene) ne rade ništa.“
Skot Pek
