Moć
U Putu kojim se ređe ide naveo sam razliku između duhovne i političke moći. Politička moć u suštini je sposobnost da nekog naterate ili navedete da radi ono što vi želite. Tu funkciju ima struktura u organizaciji. Politička moć zapravo se ne nalazi u samoj toj osobi, već u položaju koji ona zauzima u hijerarhiji ili u količini novca koji je uložila u stvaranje organizacija. Ipak, ta moć omogućuje joj da radi ono što ona želi. Politička moć uvek je „privremena“. Neko može da je ima određeno vreme, ali onda mora da je napusti, ako ne zbog zamene ili isteka mandata, onda zbog starosti ili, eventualno, smrti – bilo prirodne ili nasilne.
Duhovna moć, pak, nema nikakve veze sa organizacijom ili strukturom. Nju ne donosi položaj niti novac, već leži u samom biću neke osobe. Ona se ogleda u sposobnosti uticaja na druge, često sopstvenim primerom, odnosno samo time što je neko osoba kakva jeste. Politički moćnici obično ne poseduju mnogo duhovne moći. Duhovni moćnici najčešće se nalaze među siromašnima i obespravljenima.
...
Dok je politička moć dostupna samo relativno malom broju ljudi, duhovnu moć mogu skoro svi da dostignu. Premda je ona u znatnoj meri božji dar, ljudi mogu, počinjući od stvaranja sopstvene duše, da izaberu da zapuste ili neguju svoju dušu. Ako odaberete svesnost, učenje i razvoj, onda ste odabrali put duhovnog razvoja koji se odvija u vašem biću i ne stiče se položajem.
Razmatrajući dihotomiju između biti i raditi, teolozi su vekovima zaključivali u korist biti. Drugim rečima, ko ste vi – koja vrsta osobe – mnogo je važnije nego šta stvarno radite. To se teško prihvata u našoj sredini usmerenoj na delo. Ne mogu vam reći koliko sam samo puta na kraju radnog dana došao kod Lili i rekao joj: „Danas sam uradio nešto fenomenalno s Tomom. Sjajno sam to izveo.“ Problem je bio u tome što bi Tom potom došao na sledeću seansu i ponašao se kao da se ništa nije dogodilo. Onda bih ga posle izvesnog vremena zapitao šta misli o prošloj seansi. „A šta s njom?“ – pitao bi Tom. Onda bih ga podsetio na onu briljantnu stvar koju sam uradio ili rekao, a Tom bi se češkao po glavi i komentarisao: „Jedva da se toga sećam kao kroz maglu.“
Drugi put bi, opet, Tom došao na seansu i uzviknuo: „Bože, doktore Pek, ono što ste rekli prošle nedelje potpuno mi je izmenilo život.“ Tada je bio moj red da se češkam po glavi i da se pitam šta sam ja to važno uradio ili rekao. Tom bi mi onda kazao: „Zar se ne sećate da ste mi na kraju seanse, baš dok sam izlazio iz kancelarije, rekli to i to. Hvala vam.“ Nisam se sećao da sam rekao bilo šta toliko isceljujuće. To zapravo i nije bilo nešto što sam uradio već što je „isteklo“ iz moga bića.
...
Tačno je da najbolji psihoterapeuti na kraju nauče, ako dovoljno dugo ostanu u praksi, da odustanu od pokušaja da izleče pacijente. Oni treba maksimalno da se trude da izgrade najbolji mogući odnos – ili zajednicu – sa svojim pacijentima, pa će u okviru tog odnosa, sasvim prirodno, doći do izlečenja bez potrebe da se bilo šta „radi“.
Najbolji način da se moć, duhovna ili privremena, iskoristi – jeste da se ona prenese na druge.
Kultura
Kultura može da se definiše kao sistem isprepletanih uzora i vrednosti, implicitnih i eksplicitnih, u okviru neke organizacije. Svaka organizacija, čak i brak, ima svoju kulturu. Govorimo o porodičnoj kulturi. O kulturi u poslovanju napisano je mnogo. Sasvim je normalno da svako društvo ima svoju kulturu. Čak i oni koji ne umeju da razmišljaju u smislu sistema znaju da se američka kultura razlikuje od francuske kulture, koja se, opet, razlikuje od japanske.
...
Koncepcija kulturološkog relativizma mnogo je doprinela proširenju naših umova – umova kojima je veoma potrebno proširenje. Na primer, sasvim jasno se sećam kada sam kao devetnaestogodišnjak s jednom grupom Amerikanaca bio na krstarenju i kad se brod ukotvio u Napulju. U jedanaest sati uveče naša grupa šetala je ulicama duž prelepog napuljskog zaliva. S nama su šetale i gomile Napolitanaca raznih godina. Moji sunarodnici bili su iznenađeni videvši s njima i decu od dve do dvanaest godina. „Zašto bi oni morali da budu u krevetu?“ – čudili su se Napolitanci. „Kakvi su ti Italijani kad decu drže budnu u jedanaest sati uveče? To je užasan odnos prema deci“ – mislili su Amerikanci.
Ali moji sunarodnici nisu shvatili ili nisu razmišljali o tome da je sijesta deo italijanske kulture – barem je tada bila, a to je bilo pre više od četrdeset godina. Svi, odrasli i deca, odlaze na spavanje između dva i pet popodne. U to vreme ništa ne radi. Sve se ponovo budi oko pet-šest sati. Ljudi najnormalnije večeraju tek u devet uveče. Deca nisu zakasnila u krevet, niti im neko nešto loše čini što su još uvek budna. Da su moji sunarodnici znali nešto više o kulturološkom relativizmu, možda ne bi tako arogantno osuđivali Italijane.
Ponekad, opet, nije dobro ni da ne kažete svoj sud. Godine 1969. Lili i ja bili smo u turističkoj poseti Indiji. Među Amerikancima koji posećuju Indiju kao da postoje dva tipa. Jedna vrsta vraća se oduševljena lepotom Indije, a druga užasnuta onim što su doživeli. Mi smo spadali u ove druge. Bili smo užasnuti ne samo siromaštvom i bedom već i neverovatnom neefikasnošću. Jedanaest dana posmatrali smo kako se stvari po navici rade loše, premda bi sasvim lako mogle dobro da se obave. Prvi put u životu dogodilo nam se da shvatimo da tolerancija može da bude preterana, mada je obično vrlina. Videli smo da ljudi tolerišu ono što nama izgleda kao nepodnošljiva neefikasnost.
To je za nas bila zagonetka sve do pretposlednjeg dana. Bili smo na doručku. Jedan konobar ispustio je posudu sa šlagom na pod u sali za doručak. Ne obrisavši šlag rasut po podu, samo se izgubio. Ostali konobari, glavni konobari, šefovi prošli bi, pogledali gomilu šlaga, pregazivši preko nje. Čitava sala bila je u tragovima šlaga po podu. To smo gledali kao primer odakle potiče beda u Indiji. Ali zašto? Konačno nam je sinulo o čemu se radi. Nijedan od konobara niti ostalih zaposlenih koji su bili na dužnosti nije zadužen za brisanje prosutog šlaga. To radi čistač, pripadnik niže kaste, a on dolazi tek popodne. Iz tog incidenta, kada smo o njemu razmislili, shvatili smo da je bukvalno svaka neefikasnost koju smo primetili bila posledica sistema kasta, koji je, mada odavno van zakona, još uvek duboko usađen u indijsku kulturu i svi vode život u skladu s njim. Kulturološki relativizam tvrdio bi da nema ničeg lošeg u sistemu kasta. Ne slažem se s tim. Po mojoj proceni to je greška u kulturi, i to ne samo zato što je samo po sebi nepristojno već i zato što je izuzetno neefikasno i degradira čitavo društvo.
Ni američka kultura nije bez svojih grešaka, mada one možda nisu toliko velike kao ta greška u sistemu kasta. Mogao bih da navedem na desetine velikih grešaka u američkoj kulturi, ali, po mom mišljenju, najveći problem u SAD nisu greške u kulturi već činjenica da kultura propada. Još početkom šezdesetih godina naši najvažniji kulturni uzori ozbiljno su dovedeni u pitanje. Smatram da je to bilo ispravno. Međutim, to nas je dovelo do toga da sve veći broj ljudi sve manje zna kako treba da se ponaša. Uništili smo mnoge stare kulturne nazore, a i dalje ih uništavamo. Sada se postavlja ozbiljno pitanje da li ćemo biti u stanju da stvorimo nove i pogodnije norme. Ne znam odgovor na to pitanje. Budućnost našeg društva sve je mračnija.
Norme u principu uspostavljaju ili menjaju, podržavaju ili ruše oni koji su na vlasti u organizacijama, bez obzira da li je ta organizacija porodica ili posao. Nešto ranije naveo sam da najveća moć koju imaju direktori jeste moć da sopstvenim duhom stvore duh organizacije kojom rukovode, a iz toga proističe njihova moć da stvaraju kulturu organizacije...
Tu dužnost često napuštaju ne samo rukovodioci u poslovnom svetu već i porodični lideri. U vreme propadanja kulture sve više roditelja ne zna tačno kako da se ponaša s decom. Često se čini da oni od svoje dece očekuju da uspostave porodičnu kulturu, kao da se oni ustežu da pokažu moć neophodnu za uspostavljanje jasnih porodičnih vrednosti i nazora. Roditelji ne bi smeli da budu despoti, ali ni deca ne treba da budu odgovorna za stvaranje porodične kulture. Ako im se da odgovornost, postaće ili veoma konfuzna ili veliki tirani. Moć stvaranja duha u organizaciji više je nego analogna moći stvaranja njene kulture. To dvoje je nerazdvojivo. Na kraju krajeva, duh organizacije prožima njenu kulturu.
Disfunkcija nasuprot sposobnosti
Danas je veoma moderno da se za organizacije, poslovne i porodične, koristi termin „disfunkcionalan“. On je toliko moderan da kao i „zajednica“ i „civilizovanost“ lako gubi značenje. Dok sam još držao predavanja, običavao sam da povremeno upitam: „Da li bi onaj među vama ko je odrastao u disfunkcionalnoj porodici bio dobar da podigne ruku?“ Niko ne bi podigao ruku. Sve organizacije su manje ili više disfunkcionalne.
Pre nekoliko godina zamolili su me da budem konsultant u jednoj velikoj saveznoj agenciji zato što je bilo očito da je ona disfunkcionalna. U tom sektoru bilo je mnogo problema, ali najveći sam odmah uočio čim sam pogledao nacrt rukovođenja. Šef sektora (zvaću ga Piter) bio je viši službenik. Zapanjio sam se kad sam video da su njegova dva zamenika imenovani kao političari. Političari se uvek postavljaju na najviša mesta. Piter i njegova dva zamenika pokušavali su da me uvere da to nije ništa neobično i da je u sistemu sve u redu. Ali mnogo stvari bilo je pogrešno već na prvi pogled. Tek na kraju naišao sam na još jednog iskusnog službenika pri vrhu koji je bio spreman da prema meni bude otvoren. „Piter je pokriven.“ Očito političari toliko nisu verovali Piteru da su postavili svoja dva čoveka u taj sektor da motre na njega i da ga „miniraju“ kad god smatraju da treba.
Nisam mogao da otkrijem nijedan razlog zašto se Piteru ne bi verovalo. Zaista je bio neverovatno zrela i odgovorna ličnost. Ali, u toj agenciji otkrio sam da je čitava kultura nepoverenja toliko jaka da bi se mogla nazvati kulturom paranoje. Pošto se takva kultura stvarala na vrhu – stvarali su je političari visokog ranga do kojih nisam mogao da dospem – nijedna moja preporuka nije bila prihvaćena i organizacija je i dalje bila disfunkcionalna kao i kad sam stigao u nju.
„Disfunkcionalna“ i „kultura paranoje“ jesu apstraktni pojmovi. Manje je bila apstraktna činjenica da je čovek na vrhu potpuno onesposobljen i da dvojica njegovih zamenika samo gube vreme uhodeći ga. To znači da se stotine hiljada dolara prikupljenih od poreza baca u knalizaciju. Pored toga, moral čitavog sektora je klimav, pa je i njegov učinak razumljivo mali...
Ova priča ima dve pouke. Prva je da se takva nepristojnost ne isplati. Ona je izuzetno skupa i uzaludna. Druga je da se kultura veoma teško menja, bez obzira koliko je sirova i disfunkcionalna.
Već smo videli da je jedan od principa teorije sistema da kad god se menja jedan deo sistema, svi ostali delovi moraju takođe da se promene. Sada stižemo do drugog principa: sistemi se sami po sebi opiru promeni. Oni se opiru izlečenju. Prosta je činjenica da većina organizacija, uprkos jakoj disfunkcionalnosti i neisplativosti, više voli da i dalje bude neuspešna nego da se razvije do višeg stepena civilizovanosti. Zašto je to tako? Prisetimo se koliko je složena definicija civilizovanosti, odnosno da ona glasi: „Svesno motivisano organizacijsko ponašanje koje je etičko u prepuštanju višoj moći.“
Civilizovanost ne dolazi sama po sebi. Da bi se ona ostvarila, neophodni su svesnost i akcija. Necivilizovanost je nama ljudima prirodnija jer smo lenji pa nam je jednostavno lakše da budemo nepristojni.
Ako vam se ovo čini kao pesimistički stav, još uvek ima prostora za optimizam. On se može izvući iz moje izjave da su sve organizacije disfunkcionalne. Da li vam to ne kazuje da mogu da postanu savršene? Stvari ne mogu nikada da postanu savršeno sređene. Neka vas ne obeshrabri početni neuspeh. On je deo kompleksne uloge roditelja i rukovodilaca. U stvari, ako očekujete savršenstvo, samo možete da pogoršate situaciju. Imate pravo da budete zadovoljni što se borite koliko možete na ovome svetu. Vi činite sve što je u vašoj moći. Biti što civilizovaniji u tim kompleksnim i zahtevnim ulogama jeste put mudre sebičnosti, a on zahteva veliki duhovni napor. Zašto se uzbuđujete kad nepristojnost dolazi lakše od pristojnosti? Odgovor na to pitanje je, kao što sam naveo u knjizi Svet koji čeka da se rodi:
Premda je nepristojnost lakša, stvaranje relativno civilizovane organizacije ili kulture, dugoročnije posmatrano, isplativije je. To je i put za stvaranje nečeg što je lekovitije i vitalnije.
Skot Pek
