U prevodu - izgubljeno

ŠTA SI TI ČOVJEČE?

Radoholici misle da su srećni. Oni se tako zavaravaju. Oni se, zapravo, izgube u radu, tako da nikada ne moraju sebe da pogledaju u oči. Spenser Džonson

Ono od čega bježiš i za šta se vezuješ samo su dvije strane u tebi. Antoni de Melo

Usredsredi se samo na trenutke u kojima si uspijevao ono što si želio – i ta snaga će ti pomoći da postigneš sve što hoćeš. Paolo Koeljo

Nikada ne gledaj tamo gdje ne želiš da ideš. Spenser Džonson

Zlo goveče – june dovijeka. Crnogorska poslovica

Onaj ko voli mora da zna i da se izgubi i da se povrati. Paolo Koeljo

Ne, ništa novo nema da dođe, nego nov treba da bude čovjek u svemu. Isidora Sekulić

Uvijek je potrebno znati kada prestaje jedna etapa u životu. Ako uporno nastojiš da je očuvaš duže no što je neophodno, gubiš radost i smisao onog što ti predstoji. Paolo Koeljo

http://www.mudremisli.com/2010/11/sta-si-ti-covjece/

Bruce H. Lipton - BIOLOGIJA VJEROVANJA 42.

Opstanak onih koji najviše vole

Možda se slažete da su Rumijeve riječi o moći ljubavi plemenite,

međutim možda mislite da se ne uklapaju u ova problematična

vremena, kada se prikladnijim možda čini preživljavanje

sposobnijih. Nije li Darwin u pravu s tvrdnjom da je nasilje u srži

života? Nije li nasilje prirodno u prirodnom svijetu? Što je sa svim

tim dokumentarnim filmovima koji prikazuju životinje kako vrebaju

druge životinje, životinje koje love druge životinje i ubijaju

ih? Nemaju li ljudi urođenu sklonost nasilju? Logika ide ovako:

Životinje su nasilne, ljudi su životinje, dakle ljudi su nasilni.

Ne! Ljudi nisu »zaglavili« s prirođenom, opako natjecateljskom

prirodom ništa više nego što smo zaglavili s genima koji

nas čine bolesnima ili nasilnima. Čimpanze, koje su genetski najbliže

ljudima, nude dokaze da nasilje nije nužno dio naše biologije.

Jedna vrsta čimpanzi, bonobo (još i patuljaste čimpanze, op.

prev.), stvaraju miroljubive zajednice s kodominantnim mužjacima

i ženkama kao predvodnicima. Za razliku od drugih čimpanzi,

zajednica bonoba ne funkcionira na temelju etike vođene

nasiljem, nego na temelju etike koja se može opisati sloganom,

»vodite ljubav, a ne rat.« Kada se čimpanze u tom društvu uzrujaju,

ne upuštaju se u krvave borbe; svoju energiju koja podriva

zajedništvo rasprše upražnjavanjem seksa.

Nedavno istraživanje biologa Roberta M. Sapolskyja i Lise

J. Share sa sveučilišta Stanford otkrilo je da čak ni divlji babuni,

jedne od najagresivnijih životinja na ovom planetu, nisu genetski

predodređeni da budu nasilni. [Sapolsky i Share, 2004.] U jednoj

opsežno proučavanoj skupini babuna agresivni mužjaci umrli su

od zaraženog mesa koje su pronašli u turističkoj kanti za smeće.

Nakon njihove smrti iznova se uspostavilo društveno uređenje

zajednice. Istraživanje sugerira da su ženke pomogle u usmjeravanju

preostalih, manje agresivnih mužjaka u ponašanja koja su više

surađivačka, što je dovelo do jedinstveno miroljubive zajednice.

U uvodniku časopisa Public Library of Science Bilogy u

kojem je objavljeno stanfordsko istraživanje, Frans B. M, deWaal

sa sveučilišta Emory je napisao: »... čak i najdivljiji primati ne

moraju zauvijek ostati takvima.« [deWaal, 2004.]

Pored toga, bez obzira na to koliko ste National Geographicovih

dokumentaraca pogledali, kod ljudi ne postoji imperativ »tko jači

taj kači«. Mi smo na vrhu hranidbenog lanca grabežljivac-plijen.

Naše preživljavanje ovisi o hranjivim organizmima niže hijerarhiji,

međutim nas ne jedu organizmi koji se nalaze više u hranidbenom

lancu. Bez prirodnih grabežljivaca, ljudi su pošteđeni toga da postanu

»plijen« i cjelokupnog nasilja koje taj izraz podrazumijeva.

To naravno ne znači da su ljudi izvan zakona prirode, jer na

posljetku ćemo i mi biti pojedeni. I mi smo smrtni i nakon našeg

kraja, poželjno nakon dugog života bez nasilja, ostaci našeg tijela

će biti pojedeni, prerađeni i vraćeni natrag u okoliš. Poput zmije

koja grize svoj rep, ljude na vrhu hranidbenog lanca naposljetku

će proždrijeti organizmi koje su najniže u tom lancu - bakterije.

No, prije nego što zmija zagrize svoj rep, nećemo nužno živjeti

život bez nasilja. Usprkos našem visokom položaju u hranidbenom

lancu, mi smo sami sebi najgori neprijatelj. Ljudi se sukobe jedni s

drugima više od bilo koje druge životinje. Niže životinje se ponekad

sukobe jedna s drugom, međutim i najagresivniji susreti između

pripadnika iste vrste ograničeni su na prijeteće stavove, glasanja i

mirise, i ne završavaju smrću. Također, u društvenim populacijama

koje nisu ljudske, glavni uzrok nasilja unutar jedne vrste je ili borba

za prostor, vodu i hranu nužnih za preživljavanja, ili odabir partnera

za parenje. Nasuprot tome, nasilje u ljudskoj zajednici koje je izravno

povezano s osiguravanjem onoga što je nužno za život je gotovo

zanemarivo. Ljudsko nasilje je najčešće povezano sa stjecanjem

materijalne imovine koja nije nužna za život ili s distribucijom i

kupnjom droga, koje koristimo da bismo pobjegli od noćne more

svijeta kojeg smo stvorili; ili sa zlostavljanjem djece i bračnih

partnera koje se prenosi s naraštaja na naraštaj. Možda najrašireniji

i najpodmukliji način ljudskog nasilja je ideološka kontrola.

Različiti vjerski pokreti i vlade su tokom povijesti uvijek iznova

gurali svoje sljedbenike u agresiju i nasilje kako bi izašli na kraj s

neistomišljenicima i nevjernicima.

Većina ljudskog nasilja nije ni nužna ni nasljedna, genetska,

»životinjska« vještina preživljavanja. Imamo sposobnost i, mišljenja

sam, evolucijski zadatak zaustaviti nasilje. Najbolji način da ga se

zaustavi je da se shvati, kao što sam istaknuo u posljednjem poglavlju

ove knjige, da smo duhovna bića koja jednako toliko trebaju ljubav

koliko i hranu. No, nećemo napraviti sljedeći korak u evoluciji tako

što ćemo samo razmišljati o tome, jednako kao što nećemo promijeniti

vlastite živote i živote svoje djece ako budemo samo čitali knjige.

Pridružite se zajednicama istomislećih ljudi koji rade prema napretku

ljudske civilizacije, temeljeni na shvaćanju da je preživljavanje onih

koji najviše vole jedina etika koja će osigurati ne samo zdrav osobni

život nego i zdrav planet.

Sjećate li se onih loše pripremljenih, podcijenjenih karipskih studenata

koji su se, poput stanica koje su proučavali u svom kolegiju histologije,

udružili i oblikovali zajednicu uspješnih studenata? Iskoristite ih kao uzore

i pomoći ćete stvaranju filmski sretnog završetka ne samo za pojedince

izmučene samosabotirajućim vjerovanjima nego i za ovaj planet.

Upotrijebite inteligenciju stanica da pogurnete čovječanstvo na višu prečku

evolucijske ljestvice, gdje oni koji najviše vole čine više od pukog

preživljavanja - oni cvatu.

Na pragu novog vremena - Elektricni svemir 1/7 (3/40)

http://www.youtube.com/watch?v=pRB7ePnKssM ...

Narcizam i ponašanje narcisa u vezi

Smešak se podrazumeva! On je stalno urezan na našem licu i već znamo iz kojeg ćemo ga ugla pokazati da nam donese najveću korist. (Kristopher Lash)

“Neka te svi primećuju, jer ti to zaslužuješ!…” glasi slogan reklame za prodaju farbe za kosu. U njemu je sažeta ideja koja je dominantna u narcističkoj kulturi u kojoj živimo. Svaki dan, mediji nas bombarduju sa porukama tipa „budite savršeno zategnuti, neka vaša koža bude savršena, izgledajte mlađe…“ Muškarci se vrbuju za konzumiranje onog piva koje će uticati da se osećaju kao „pravi muškarci“. Izloženi imperativu lepote, mladosti i zdravlja, veliki broj mladih ljudi teži ka savršenstvu.
I ne samo da moramo da budemo savršeni, nego vredimo i samo onoliko koliko uspemo da nas drugi vole. You are nothing, till somebody loves you, you are nothing till somebody cares!... su stihovi ljubavne pesme koja ide u pozadini reklame za ponudu besplatnih minuta na mobilnom isključivo za parove! Dakle, ideja je da budemo savršeni i voljeni!
Šta dobijamo postavljajući pred sebe ove visoke zahteve? Najčešće frustraciju i osećanje potištenosti kada nas realnost demantuje… a često nas demantuje! Većini ljudi koji su po svojoj prirodi pogrešivi i puni mana teško je da dostignu kriterijume savršenosti koje savremeno društvo propagira. Kada im to ne pođe za rukom (a uvereni su da bi im moralo poći za rukom) osećaju se depresivno i bezvredno.
Glavni produkt narcističke kulture u kojoj živimo jeste narcistički tip ličnost. Smatramo da bi bilo korisno da opišemo ovaj tip ličnosti i način njegovog ophođenja prema drugima kao i njegovo ponašanje u partnerskim odnosima.
Zdravorazumsko shvatanje narcizma svodi se na ideju da su narcisi osobe koje vole samo sebe i nikoga drugog. Ono što je međutim istina jeste da je narcistična osoba u toj meri prazna da ona ne voli sebe niti ima kapacitete da voli bilo koga drugog. Ono što narcis voli jeste ideja kakav bi on voleo da bude. On je zaljubljen u zamišljenu savršenu sliku sebe.
Za narcisa je karakteristično da nema čvrsto uporište u sebi samom i da nema ličnost za sebe. On sliku o sebi stiče kroz mišljenja koje drugi imaju o njemu. To mu je jako važno i stoga on teži da se dopadne drugima i na taj način izgradi sebe. Drugim rečima, njegova ličnost je uvek lažna jer se formira u skladu sa očekivanjima drugih a ne njegovim sopstvenim. On teži da stekne tuđe dopadanje i na bazi toga gradi svoje samopoštovanje. Iako često deluje kao da mu drugi nisu potrebni, oni su mu preko potrebni jer bez njih on je ništa. S obzirom da predstava o sebi zavisi od toga koliko se on dopada drugima, bez drugih on ostaje prazan nemajući predstavu o sebi samom, bez drugih on ostaje bez sopstvenog identiteta.
Suočen sa pritiskom savršenog izgleda, narcis se vrlo često okreće intenzivnom bavljenju svojim telom. Zahtevajući od sebe savršenu figuru, on besomučno vežba, panično broji svaku kaloriju i podleže estetskim korekcijama. Svi ovi napori u svojoj osnovi imaju činjenicu da se izgled i vitka linija izjednačavaju sa ličnom vrednošću. Narcis smatra da što je lepši, zgodniji, uspešniji, jednom rečju savršeniji to više i vredi kao ličnost.
Polazeći od premise savršenstva, narcis poseže za svim sredstvima kako bi sebi dokazao sopstvenu superioronost. Njegova težnja svodi se na to da bude savršen, da ga drugi vole, da ga obožavaju i da mu se dive. Da bi mu to pošlo za rukom, on mora da glumi. Za narcisa, ceo život je scenski nastup, igranka u kojoj on igra ulogu „savršenog sebe“. On unapred ima razrađenu scenografiju, kostimografiju i pomoćne uloge u svojoj životnoj drami koje će mu pomoći da potvrdi svoju savršenost. Tako i partneri sa kojima ostvaruje odnos dobijaju status pomoćnih uloga u predstavi koju narcis igra. Što mu bolje uspeva da stekne obožavanje svog partnera to se više učvršćuje u svojoj ideji da je savršen. Narcis je nesposoban da se veže, da pripada, nesposoban za voljenje i ljubav. Ljubavni odnosi koje ostvaruje u funkciji su sticanja divljenja i obožavanja.
S obzirom da sebe ne vidi realno jer se u potpunosti identifikuje sa svojom idealizovanom slikom, on nije u stanju ni drugu osobu da vidi onakvu kakva ona zaista jeste. Narcis je sklon idealizaciji drugih, te ih vidi kao potpuno savršene ili ako ih ne idealizuje onda ih uopšte i ne vidi! Takvi, nesavršeni drugi nisu vredni njegove pažnje. Ukoliko osobu vidi kao potpuno savršenu, narcis se u nju zaljubljuje i teži sa njom da ostvari ljubavni odnos. Na taj način, ako „ulovi“ nekoga ko je savršen, dokazaće sebi i sopstveno savršenstvo. Partner poprima funkciju ogledala u kojoj se narcis ogleda i kroz drugog stiče sliku o sebi kao o savršenoj osobi. Kada se partnerski odnos uspostavi, narcisu nije dovoljno da ga partner voli ili da ga poštuje, on mora da mu se divi! S obzirom da on kroz partnera vidi sebe, ukoliko se ova veza prekine i ogledalo pukne, narcistička ličnost se u potpunosti raspada.
Narcistične osobe vole da su u centru pažnje. One u razgovoru sa drugima najčešće koriste reči kao što su „ja“ ili „moje“, ističu sopstvena postignuća, bogatstvo i poznanstva sa važnim uticajnim ljudima. Nemaju običaj da se interesuju za ono što bi sagovornik eventualno imao da kaže osim ako se to ne odnosi na primećivanje njegovog dobrog izgleda ili nečega lepog što on poseduje na sebi. Vole da se kreću među poznatima i da drugima stave do znanja da se u „visokim krugovima“ osećaju kao kod kuće. Kroz nizanje profesionalnih uspeha, sticanje bogatstva i poznanstava sa važnim ljdima, oni nastoje da kompenzuju osećanje manje vrednosti i prazninu koju konstantno osećaju.
Važna odlika narcizma jeste i manipulacija. Kao što je već rečeno, u cilju sticanja tuđeg obožavanja, narcis se služi raznim sredstvima. Dobar izgled i osmeh se podrazumevaju.Osmeh je stalno urezan na našem licu i već znamo iz kojeg ćemo ga ugla pokazati da nam donese najveću korist. (Kristopher Lash)
Ukoliko osmehom i dobrim izgledom ne dođe do onoga što je hteo, narcis zapada u stanje narcističkog besa. Narcistički bes posledica je svesti o tome da svet neće da igra onako kako narcis svira… on u jednom momentu biva suočen sa činjenicom da se drugi ne pokoravaju diktatu njegove volje. Vođen potrebom da bude poseban i važan, kada u drugima ne pronađe potvrdu (koja mu je preko potrebna) da je to zaista tako, on zapada u očaj, depresiju i osećanje niže vrednosti. Iz ovog stanja često se vadi uz pomoć droga, alkohola, seksa ili kroz kupovinu luksuznih stvari.
Za razliku od narcisa koji želi sebe da uveri da je veličanstven u svojoj posebnosti, postoji i ona vrsta “negativnog narcisa”. Ovakve ljude karakteriše zarobljenost u mržnji koju osećaju prema sebi. Oni su uvereni da je ceo svet loš pa samim tim da su i oni loši. Oni se rukovode idejom da je “čovek čoveku vuk” i da u ljudskoj prirodi nema ničega lepog i dostojanstvenog. Ono po čemu su oni superiorni u odnosu na druge jeste njihova svest o tome da ne valjaju kao što ne valja ni društvo u kome žive. Drugi toga nisu svesni i to ih čini inferiornima. Ono zbog čega se ovi narcisi osećaju kao posebni jeste njihov intelekt koji im omogućava da sagledaju sav užas ovog sveta i svu ništavnost sopstvenog bića.

I na kraju, kako prepoznati narcisa?

On je sklon da priča samo o svojim ljubavni problemima i o tome koga zna od glumaca, pevača, književnika, reditelja… On ne dozvoljava drugima da dođu do reči. On ističe svoja postignuća i svoje grandiozne planove. On zahteva od sebe da uvek u svakom momentu izgleda sjajno i da niže uspeh za uspehom. On misli da bi njegov nos bio lepši kada bi ga samo malo “secnuo”. On misli da je debeo čak i onda kada mu okolina kaže da je mršav. On kapira ono što je većina ljudi glupa da shvati a to je da su svi glupi i da je svet jedno ružno mesto za življenje.
Hajde da priznamo, svako od nas nosi izvesnu dozu narcizma u sebi. Ipak, nije loše da ponekada preispitamo svoje razloge zašto želimo da doktoriramo, da se krećemo u društvu poznatih pevača, glumaca ili reditelja, operišemo nos, besomučno vežbamo u teretani, držimo dijetu, kupujemo luksuzne stvari…
Da li je to nešto što istinski želimo ili je to deo perfekcionističkog programa koji smo sami sebi nametnuli kako bi dokazali da kao ljudska bića ipak vredimo?

Mia Popić, dipl. psihološkinja
http://www.vaspsiholog.com/2010/09/narcizam-i-ponasanje-narcisa-u-vezi/

PRAVO PRAVCATO ČUDO

Za mene još i sad nema većeg čuda od dvoje koji se vole. Vidim ih na nekom trgu punom automobila i užurbanih prolaznika, na stepenicama, na uglu svoje ulice, na klupi u parku, po kojoj se nahvatala slana. Savršeno odsutni i nepomični oni se grčevito drže jedno drugog, a iznad njih, vidim kako se sama od sebe zida kuća - njihov budući dom: vidim prozore sa zavesama od nežnog tila, dečiju sobu i kuhinju u kojoj se savijaju palačinke sa džemom! Vidim im i oči, ali one me ne primećuju. Sami su u gužvi: koža uz kožu, dah uz dah, usne uz usne. Omamljeni tetrebi, zaljubljeni jeleni, sanjivi galebovi, umorni od ljubavnog leta… Taj prastari prizor uvek je za mene kao nov, poput tek pronađene obale Amerike kad je ugledao onaj pijani mornar sa Kolumbovog broda – oaza u poslovnoj pustinji, čamac na pučini u očima na smrt izmorenog brodolomnika, vatra na Aljasci – uvek je to za mene pravo pravcato čudo! I uvek se pred tim prizorom osećam kao stranac, jer svaki ljubavni par ima svoj tajni jezik, svoj šlager, svoj stih i časovnik ispod kojeg čeka, svoj rukopis, svoj način hoda i svoj zagrljaj u hodu. Zaista je tačno rečeno: “Ljubav je sve ono što se dešava između dvoje koji se vole…”

Za dvoje koji se vole svet je opasan protivnik. Oko njih ratovi, diplomatske peripetije, oko njih poplave i uspesi preko noći, svađe i ruševine, mržnja i ravnodušnost, krunisanje i otkrića, avanture i trke na život i smrt, a oni nepomični ćute i drže se jedno drugog savršeno odsutni u svojoj nevidljivoj kući, zagledani u nepostojeću pucketavu vatru peći, bez reči, bez nadmetanja u duhovitostima, bez zadnjih misli, bez planova, bez ičega, sem tog jednostavnog dodira u tišini. Viknuo bih: gle, čudo nad čudima! Ali prolazim pokraj tog večnog para na klupi u parku, kao lopov koji je upravo ukrao parče sreće; prolazim na prstima da ih ne probudim iz sna i smejem se u sebi onima kojima su za vođenje ljubavi potrebni postelja, svetla pod abažurom, skupa pića i bademi za grickanje, isključeni telefoni i fotografija nagih lepotica za nadraživanje, mirišljava kupatila i organizovano vreme, pa ipak ljubav ne dolazi u te skupe krletke, već dreždi u vetrovitom parku, na klupi sa koje se ljušti boja, pod nebom sa kojeg sipa prljava decembarska susnežica, u večnom strahu da će biti povređena i oterana baterijskom lampom. Podignuto je toliko dosadnih spomenika ljudima koji su činili zlo u ime neizvesnog dobra, toliko spomenika sujeti izlivenoj u bronzu,  pogrešnim otkrićima i netalentovanim pesnicima, mrzovoljnim akademicima i lukavim ministrima, a još se niko nije setio da u nekom parku podigne spomenik ljubavnom paru koji je presedeo na jednoj klupi toliko dugo a nije primetio ni kišu, ni vetar ni sneg: začaran sopstvenim čudom na čijim temeljima stoji ovaj stari svet. Pitam se čemu ova nepravda i ubrzo pronalazim odgovor: dvoje koji se vole na jednoj klupi u parku sami su svoj sopstveni spomenik – trijumfalna kapija ljubavi.

Momo Kapor

http://www.mudremisli.com/2010/11/pravo-pravcato-cudo/