ZAVET – SLAVIŠA PAVLOVIĆ

Kad bolje razmislim, koliko god da nam zvezde nisu naklonjene moramo znati da su to samo zvezde i da se pre ili kasnije moraju ugasiti. Dakle, zvezde se gase, ali svemir ostaje. On je beskonačan, nema kraja. Zar nam to ne govori da su naše mogućnosti beskonačne, neograničene, baš kao vasiona?

Ono što ponekad vidimo, što nam otkupi i ukrade poglede, ne predstavlja istinit odraz, već samo viziju, čudnovatu fatamorganu lepote. Prava vrednost je duša, u njoj je skrivena naša spoljašnjost, naš sjaj, koji nekako nikad ne bledi, ne nestaje, dar od Boga koji, istaknut na pravi način, premašuje vidljivo i govori nam o slepilu površnosti. Uvek treba zaviriti u dušu, jer je u njoj, duboko, poput lavirinta, skrivena naša istinska lepota, naš žar, vatra i savršenstvo.
Jer, ma koliko to čudno zvučalo, ljubav se uvek može uporediti sa mačem sa dve oštrice. Prva oštrica, udaljenija, poput Eskalibura prividno budi najčistija osećanja, preplavljujući telo nekom začaranom energijom. Blagotvornom. Snažnom. Okrepljujućom. Ona je ta koja naše ciljeve načini ostvarljivim. Drugu oštricu ne vidimo. Ona jeste bliža, samo, od uprtih pogleda ka prvoj, mi se ne osvrćemo. Vidici su nam suženi. Tupi. Neretko, poneseni zaslepljenošću, ne upotrebljavamo svest, zdrav razum, pa tako nesvesni sami sebi nabijamo vrh oštrice u srce. Nakon toga, postajemo slabi, krhki, ranjivi… Tu ranjivost, taj neuspeh, ispoljavamo pogrešno. Kroz ljutnju. Bes. Trudimo se da prikrijemo stvarno stanje, sve više upadajući u vrtlog izgubljenosti, jer nas rđa i bezljubavna hladnoća oštrice sve više prlja Ipak, lek postoji. Ali se pametni leče. Oni drugi nastavljajući sa povređivanjem, ne primećuju da lek postoji u isto tako naoštrenom maču. Samo treba usmeriti pažnju na prvu oštricu. Tu se zapravo krije eliksir izlečenja. Ne u oštrici.Već u iskustvu. Svakom se dogodi.

NE STAJ, KRENI DALJE

Možda ćeš nekad zaista pomisliti da nisi sposoban za uspeh, tapkaćeš u jednom mestu, tražeći način da se otrgneš svega, dođeš do spasenja koje u tom trenutku nije poraz, već samo prosečnost zauvek udaljena od pobede. Biće ti teško da se odbraniš od naleta onih koji čine sve da te privole da udišeš prašinu sa dna zajedno sa njima i budeš bezbrižan u toj prosečnosti. Ne staj, nemoj se povlačiti, razmisli, i kreni dalje, makar te ti koraci iz prašine vodili ka gorem, u blato, gde ti se na prvi pogled ne piše dobro. Biće još gore, vući ćeš se, potonućeš do kolena. Pomislićeš da je kraj onog trenutka kada se kišne kapi obruše na tebe, ali hrabrost koju si ispoljio neće ostati nenagrađena. Voda će sa tebe isprati blato i postaćeš čist kao izvorska voda, za razliku od njih koji će zauvek udisati prašinu prosečnosti.

Postoje trenuci kada neprijatelje najednom poštujemo više nego prijatelje. Neprijatelj je iskren, od njega očekujes napad, ali kada ti prijatelj probode nož u leđa, ne možeš, a da ne shvatiš, da iskrenost neprijatelja zavređuje poštovanje, za razliku od prijatelja koji, nakon svega, predstavlja samo gorku kapljicu razočarenja za tebe, jer si ga posmatrao onim što on nikada nije, niti će ikada biti.

Nekad verujem da u životu svako obećanje treba prihvatiti sa dozom sumnje, neverice, čak i kao laž, jer viteške karakteristike u svetu bez vitezova ne mogu postojati. Sve više mi se čini da danas ljudi olako daju obećanja, a još lakše ih ne ispunjavaju.
Verujem da je osnovni zadatak svakog od nas da ovaj svet načinimo boljim, da svi postanemo vitezovi, ne po mačevima koje nosimo, već po rečima iza kojih stojimo.

Ako moram da padnem, potrudiću se da padnem na odskočnu dasku.

Slaviša Pavlović – Pogledi sa strane (u pripremi)

SUNCE

Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna.

Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po čijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.

Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i sunčane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oči i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna, i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da on pati dubokom i silnom strašću ljudi.

To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo čudnu i magijsku lepotu Iluzije.
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša…

Jovan Dučić

VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 2.

Pretpostavke, stereotipi i kruta ubeđenja

...
Neke od najčešćih, a često destruktivnih, pretpostavki zasnivaju se na stereotipima o samima sebi i drugim ljudima. Stereotipno razmišljanje obavezno podrazumeva usamljeno ophođenje i kategorisanje ljudi i stvari bez razmišljanja, a zatim donošenje ocena na osnovu pretpostavki koje se vezuju za te kategorije. Takve pretpostavke često se pokažu kao pogrešne...
Dok neki ljudi ukalupljenog mišljenja mogu da uhvate trunku istine, oni najčešće suviše uprošćavaju stvari da bi uvideli male razlike ili sličnosti prilikom poređenja i donošenja zaključaka. Ekstremni slučajevi mogu iz takvih pretpostavki da stvore bazu za pokretanje ili vrednovanje potencijalno destruktivnih dela...
Etiketiranje ljudi i stvari uvek nosi i skrivenu odgovornost. Ono umanjuje ili uništava njihovu vrednost. Po mom mišljenju, pretpostavka da je neko ko je fizički lep uvek ljubazniji i pametniji od nekog ko ima fizički nedostatak ostaje samo ubeđenje, i ne može da bude istina. I pored toga, studija napravljena na tu temu pokazuje da većina ljudi više voli one koje smatra privlačnim i češće im pripisuje pozitivne vrednosti...
Etikete su nam potrebne da bismo odredili vrednost nekih stvari. Ponekad moramo da donesemo privremenu odluku dok ne dobijemo više informacija ili iskustva o nekoj situaciji ili osobi. Ali, u većini slučajeva skloni smo krutom ophođenju iz potpuno pogrešnog razloga. Kada koristimo etiketiranje za postavljanje pretpostavki i nepravedno nekoga diskriminišemo, ili tražimo opravdanje za sebe, mi zanemarujemo šire poznavanje osobe ili prilika ukoliko nemamo dovoljno informacija koje bi potvrdile naše zaključke. Ponekad posledice mogu da budu destruktivne prirode ne samo za druge već i za nas same.

Uobičajeno zločinačko razmišljanje

...
Većina obrazaca uobičajenog zločinačkog razmišljanja nije jednostavna, niti pravolinijska. Zatim postoji sklonost nekih među nama da sebe uvek vide kao žrtvu. Ljudi koji tako misle ne preuzimaju odgovornost za svoj izbor. Ima i onih koji nemaju vremensku perspektivu, što dovodi do toga da žive prvenstveno u sadašnjosti i ne ulažu u budućnost niti uzimaju u obzir posledice nečijih dela.
Jedan vid zločinačkog razmišljanja naročito se ističe zato što preovladava u populaciji koju ne čine kriminalci. To je „stav vlasništva“ ili takozvanog „osećanja prava“. Taj stav sa sobom nosi samouverenost koja se svodi na izrazit narcizam. Ljudi sa izuzetnim „osećanjem prava“ u stanju su da nađu opravdanje ako povrede nekog ili nešto, ne dovodeći u pitanje svoja prava. Ukoliko se njihovo mišljenje zasniva na kompleksu niže vrednosti, oni smatraju da imaju prava sebe da vide kao bespomoćne, a često i kao žrtve...
Kod drugih „osećanje prava“ stvara kompleks više vrednosti. Neko može da veruje da će uvek biti najbolji u svemu... Takvo razmišljanje postaje problematično kada su ljudi spremni da povrede druge diskriminacijom, iskorišćavanjem i drugim vrstama potcenjivanja, lišavajući ih istih prava, mogućnosti i pristupa vrednim stvarima...

Vaš je problem što premalo razmišljate

... Pojedinci u veoma teškim psihičkim bolestima, kao i u nekim oblicima šizofrenije, očito su žrtve poremećenog razmišljanja i mogu da budu toliko van realnosti da ne mogu dobro da obavljanju svakodnevne aktivnosti. Ipak, svi se na poslu i u društvu srećemo s narcisoidnim, opsesivno kompulzivnim ličnostima i pasivnim zavisnim ljudima. Možda je njihovo mentalno zdravlje na staklenim nogama, ali oni uspevaju da deluju „normalno“ i da žive. Činjenica je, međutim, da i kod njih postoji poremećaj razmišljanja. Narcisoidne osobe ne mogu da razmišljaju o drugim ljudima. Opsesivno kompulzivne ličnosti ne mogu da sagledaju problem u celovitosti. Pasivni zavisni ljudi ne mogu sami da razmišljaju.
Kod svih psihijatrijskih oboljenja na kojima sam godinama radio uvek je postojao neki poremećaj u razmišljanju. Većina ljudi koji odlaze na terapiju pate ili od neuroze ili od poremećaja ličnosti. Među ljudima koji nikada ne odlaze kod psihijatra, takođe su česta stanja koja su posledica poremećenog načina razmišljanja. Ta stanja su, u suštini, iluzije odgovornosti i kao takva odražavaju suprotan način razmišljanja i odnosa prema svetu i životnim problemima.
Neurotična osoba ima iluziju da je odgovorna za sve i svakoga i, zbog toga, često na sebe preuzima previše odgovornosti. Kada neurotičari dođu u sukob sa svetom, skloni su da odmah prihvate krivicu. Osoba sa poremećajem ličnosti živi u iluziji da nema nikakvu odgovornost ni za sebe ni za druge. Prema tome, ona verovatno neće preuzeti dovoljnu odgovornost. Kada su u konfliktu sa drugima, te osobe automatski polaze od pretpostavke da svet greši.
Želim da naglasim da svi mi živimo sa određenim iluzijama. Te iluzije psiholozi nazivaju zdravim iluzijama jer nam one pomažu da izdržimo u prelaznim periodima života i ulivaju nam nadu. Uzmimo, na primer, iluziju romantične ljubavi. Bez nje ljudi ne bi stvarali porodicu...
... nisu sve iluzije loše, ukoliko se na njih ne oslanjamo predugo i više nego što mogu da nam koriste. Problem se javlja kada nam iluzije sprečavaju razvoj... Prema tome, blaga neuroza ili neznatan poremećaj ličnosti ne moraju da se posmatraju kao životni problem. S druge strane, dugotrajna neuroza i poremećaj ličnosti produbljuju se sve više ako se ne leče. Mogu toliko da se razviju da postanu stene koje nam potpuno zakrčuju put.
Karl Jung je napisao: „Neuroza je uvek zamena za legitimnu patnju.“ Ali zamena može da postane još bolnija od legitimne patnje koju pokušavamo da izbegnemo. Sama neuroza postaje najveći problem... Verni formi, mnogi će tada pokušati da izbegnu ovaj bol i problem koji se ponovo javlja, taložeći tako sloj po sloj neuroze. Srećom, neki imaju hrabrosti da se suoče sa svojom neurozom i počinju, obično uz pomoć psihoterapeuta, da uče da se suočavaju sa stvarnom patnjom. U svakom slučaju, kada izbegnemo pravu patnju koju donosi hvatanje u koštac s problemima, istovremeno izbegavamo i razvoj kroz koji bismo prošli rešavajući problem. Stoga u mentalnoj bolesti prestajemo da se razvijamo u duhovnom smislu i počinjemo da stagniramo. Ukoliko ne ozdravi, ljudski duh vene.

Previše razmišljanja – tuđi problem

Iako sebi često nanosimo štetu zbog jednostranog razmišljanja, postoje i trenuci kada ljudi možda žele da nas povrede zato što se usuđujemo dobro da razmišljamo. Ukoliko mnogo razmišljamo, a drugima se to baš ne dopada, to je njihov problem, a ne naš. Ukoliko koristite mozak, to obavezno stvara probleme kod onih koji teže da vas iskoriste, zloupotrebe, nadziru ili drže u zavisnosti ili strahu. Oni možda nesvesno žele da vas spreče da shvatite smisao lične moći, koja je u direktnoj vezi sa umećem dobrog i samostalnog razmišljanja.
Mnogo napora ulaže se u to da poverujemo u sve što pročitamo u novinama i sve što nam vlada kaže. Pre svega, ne mislimo svojom glavom, te tako lako postajemo plen kojim se vlada i manipuliše. Da bi nas zadržali u zavisnom položaju, uče nas da nije potrebno mnogo da razmišljamo. Moji roditelji su imali naviku da mi govore: „Skoti, ti previše razmišljaš.“ Koliko je samo učitelja i roditelja izgovorilo to isto. Užasno je to reći bilo kome. Mozak nam je dat zato da bismo razmišljali. Međutim, živimo u kulturi koja malo ceni intelekt, sposobnost da se dobro razmišlja, zato što se to smatra za nešto različito, a možda i opasno. Za bilo koga ko ima vlast u rukama, recimo roditelje, poslodavce ili vladu, samostalno razmišljanje može da znači neku vrstu pretnje.
Najčešća reakcija na ono što pišem jeste da nisam rekao ništa naročito novo. Radi se o tome da pišem o stvarima o kojima većina ljudi razmišlja, ali se ne usuđuju da o tome govore. Došli su do saznanja da nisu sami, niti ludi, a to je velika uteha u sredini koja ne podstiče razmišljanje, a često ni iskrenost. I, zaista, morate da imate hrabrosti da budete drugačiji, da se usudite da budete ono što jeste. Ako odlučimo da samostalno razmišljamo, moramo da se spremimo da se odbranimo od negodovanja. Rizikujemo da na nas gledaju kao na ekscentrike ili nezadovoljnike. Može da nam se dogodi da nas izbace iz društva budući da smo drugačiji i neobični u najgorem smislu te reči. Ali ako rešimo da izgradimo svoju ličnost, moramo da počnemo i da razmišljamo.
Mnogi ljudi možda čitavog života rade da bi stekli slobodu koja im je stvarno potrebna za samostalno razmišljanje. Međutim, taj put ka slobodi otežavaju društveni nazori, među kojima je i mit da odrasla osoba više ne može mnogo da se menja. A mi smo, zapravo, sposobni da se menjamo tokom čitavog života, čak i na najsuptilniji način. To je samo pitanje izbora. Kad se suočimo s krizom srednjih godina, često se dešava da naše razmišljanje kreće novim i samostalnim pravcem. Neki ljudi, opet, počinju samostalno da razmišljaju tek pred smrt. Nažalost, kod mnogih se to nikada ne dogodi.


Skot Pek