ŽIVOT U ORGANIZACIJI
Izbori
Možemo da verujemo da pravimo izbor u ličnom životu kao pojedinci, kao da jedinke žive u većoj ili manjoj izolaciji. Međutim, u stvarnosti nije tako. Ljudi su društvena bića i praktično sve naše odluke donosimo pod uticajem ili u sklopu raznih organizacija u kojima delujemo. Pod organizacijom ne podrazumevam one poslovnog karaktera. Porodice su organizacije i mnogi principi koji važe za porodice važe i za posao, a i obrnuto. Čitavo naše društvo je organizacija. Svako druženje organizacija je na najmanjem nivou. Svaki odnos između dvoje ili više ljudi uključuje i neku vrstu organizacije.
Prema tome, organizacijsko ponašanje obuhvata čitavu sferu ljudske psihologije, pošto se, u suštini, svo ljudsko ponašanje odvija u sklopu jedne ili više organizacija. Organizacijsko ponašanje uključuje ne samo ponašanje pojedinaca u privremenim grupama već i funkcionisanje čitave grupe – pa čak i same organizacije. To polje je ogromno, pa ću se zato usredsrediti na organizacijske izbore, koje ja smatram najvažnijim, odnosno odluke i dela koji utiču na druge ljude – bilo dobro ili loše. Ako odluka koju donosimo šteti samo nama, mi jednostavno možemo da radimo šta god hoćemo, da preuzmemo odgovornost za to i da snosimo posledice svojih dela. Ali, kada su tu uključeni drugi, zalazimo sasvim jasno u carstvo etike i pitanje pristojnosti.
Civilizovanost
Petnaest godina pokušavam da ponovo oživim dve presudne reči: zajednica i civilizovanost. Kada govorimo o zajednici u postojećem društvu, obično mislimo na bilo koju zajednicu ljudi. Recimo, govorićemo o Moristaunu kao zajednici ljudi. Ali, Moristaun je samo geografski sakupljena grupa ljudi koji imaju određenu poresku osnovu i nekoliko zajedničkih komunalnih službi. Teško da imaju bilo šta drugo zajedničko što ih povezuje kao ljudska bića. Ili ćemo o prezbiterijanskoj crkvi u nekom gradu govoriti kao o zajednici, premda se najčešće u stvarnosti vidi da ljudi koji sede u klupama jedni uz druge nisu u stanju da razgovaraju o stvarima koje ih muče, niti o onome što im je najvažnije u životu. Takve zajednice ljudi nazivam pseudozajednicama.
Po mom shvatanju u zajednici mora da postoji neka komunikacija, pa prava zajednica podrazumeva stalnu i visokokvalitetnu komunikaciju između svojih članova. Prvi put sam o zajednici pisao u knjizi Drugačiji bubanj: stvaranje zajednice i mir. Moja osnovna preokupacija u poslednje vreme, međutim, nije pisanje, već rad s ljudima na osnivanju i razvoju Fondacije za podsticanje zajednice. Ova obrazovna fondacija ima zadatak da razrađuje principe zajednice, pod čim podrazumevamo zdravu i nepatvorenu komunikaciju u okviru grupe i između grupa.
Rad u Fondaciji naveo me je da u vreme kriza u društvu i sve većih nevolja pokušam da oživim još jednu reč koja je izgubila svoje značenje, a to je „civilizovanost“.
Danas se pod civilizovanošću podrazumeva izveštačena pristojnost.
Međutim, činjenica je da Bog zna koliko već dugo ljudi učtivo zabadaju jedni drugima nož u leđa i učtivo vređaju jedni druge. Do boljeg određenja ovog pojma došao sam zahvaljujući Oliveru Herfordu, engleskom džentlmenu iz prošlog veka, koji je čuven po svojoj izreci: „Džentlmen je neko ko nikada namerno ne povređuje osećanja druge osobe.“ Ja ovo tumačim da je ponekad možda potrebno da povredimo tuđa osećanja, ali najvažnija je namera, odnosno da znate šta radite. Da biste to znali, morate da imate svest. Zato u knjizi na tu temu Svet koji čeka da se rodi civilizovanost definišem „ne kao puku izveštačenu učtivost“, već kao „svesno motivisano društveno ponašanje koje je etičko u prepuštanju višoj sili.“
Pretpostavlja se da svako ko je odlučio da bude svestan želi i da bude pristojna osoba. Sada se javlja najveći problem: da bismo bili pristojni, moramo da budemo svesni ne samo svojih motiva već i motiva organizacije – ili sistema – u kome delujemo. Pristojnost zahteva i organizacijsku i ličnu svesnost. Prema tome, ako težimo većoj civilizovanosti, moramo sve više da razmišljamo pomoću sistema.
Sistemi
...
... godinama sam već „znao“ da je ljudsko telo – kao i telo svakog živog bića – sistem. Ali, pre studija medicine nisam znao da su ti sistemi izuzetno složeni i lepi. Tada mi je do svesti doprlo još nešto što sam već dugo „znao“, ali samo nejasno. Pošto je svaka ćelija sastavni deo nekog organa, a svaki organ deo sistema, a svaki takav sistem sastavni deo čitavog tela, da nije možda i moje telo deo nekog većeg sistema?
Drugim rečima, da nisam možda ja – moje biće – samo jedna jedina ćelija nekog organa koji pripada nekom džinovskom organizmu? Naravno da jesam...
Tako sam postao vatreni pobornik „teorije sistema“. Osnovno načelo teorije sistema (koja zapravo nije teorija već činjenica) jeste da je sve neki sistem. Čak i na nivou koji je mnogo vidljiviji nego što je potrebno za ćelije, organe, sisteme organa i pojedinca, jasno je da smo svi mi sastavni delovi sistema ljudskog društva. Tek sad smo se probudili i shvatili činjenicu da je čitavo to društvo povezano s vodom, zemljištem, šumama i atmosferom, odnosno ekosistemom.
Teoretičari ovakvog sistema često vide čitavu planetu kao jedan jedini organizam. Naša Zemlja je, naravno, deo solarnog sistema. A ako krenemo dalje u svemir, sigurno ćemo videti da su i galaksije u određenim sistemima kao i sam univerzum.
Pored činjenice da je sve što postoji deo nekog sistema, po teoriji sistema ukoliko se promeni jedna komponenta sistema, moraju da se menjaju i svi ostali delovi. Zar nismo poslednjih desetak godina na neki način spoznali tu činjenicu u našem društvu. Shvatili smo da u suštini sve što radimo ima uticaja na našu životnu sredinu, i te posledice mogu da budu korisne ili da nas unište.
Gotovo svako ko ima kola doživeo je da ih odveze u radionicu zbog neke male opravke i da mu kola stanu čim izađe iz radionice i pođe kući. Kada se to desi, možete da grdite mehaničara što je loše uradio posao. Ali, po pravilu, ništa nije loše urađeno. Upravo je prisustvo sasvim novog dela izazvalo tananu promenu u motoru – čitavom sistemu – i potrebno je podešavanje ostalih delova, što ponekad kod starijih delova motora ne može da se učini jer oni pucaju.
Ljudski odnosi takođe su sistemi, posebno brak. Dok smo radili kao psihoterapeuti s bračnim parovima, Lili je smislila termin „labavost“, pod kojim je podrazumevala da u braku mišljenje koje partneri daju jedno o drugom treba da bude labavo – odnosno više fleksibilno nego fiksno. Stalno smo se u praksi uveravali da kad god bi se jedan partner u braku značajnije promenio ili razvio uz pomoć psihoterapije, drugi partner bi zbog toga takođe morao da se promeni ili razvije, inače će se sistem – brak – raspasti.
Ne mislim da do promena dolazi samo zbog psihoterapije. Ima puno stvari koje mogu da menjaju prirodu braka. Priroda mog braka s Lili promenila se čim smo dobili decu. Promenila se i kad su deca ušla u pubertet i kada su otišla od kuće. Morala je da se promeni i kad se menjala naša finansijska situacija: kad smo od ljudi koji su primali pomoć, posle dvadeset godina, postali značajni donatori. Svakako da se menjala i kada smo iz srednjih godina prešli u starije doba i kada sam se penzionisao.
Prema tome, teorija sistema podrazumeva da moramo da budemo u stanju da se prilagođavamo – ponekad i veoma brzo – da se sistem ne bi raspao. Ali, da bismo stekli sposobnost za tako brzo menjanje, moramo stalno da budemo svesni sistema kojima pripadamo. A u tom grmu i leži zec. Stepen ljudske svesti je različit. I dok je skoro svako svestan sebe kao jedinke i zna svoje goruće probleme i želje, ne znamo sasvim jasno kakva je naša društvena motivisanost niti senku iz koje ta maotivisanost eventualno proizlazi. Čak i kod relativno visokog stepena svesnosti, većina nas ostaje prilično nesvesna složenih organizacija i društvenih sistema kojima pripada.
Nedostatak organizacijske i društvene svesnosti veoma je ozbiljna pojava da sam morao da je nazovem rupa u umu. Mada je ta rupa često prazna, ponekad više liči na parče švajcarskog sira. Na primer, neki službenik verovatno će shvatiti da je njegovo preduzeće složen sistem, ali možda nikada neće moći da prihvati da o svojoj porodici razmišlja kao o jednom sistemu. Drugi mogu da budu potpuno svesni da je njihova porodica sistem, ali ne mogu da prihvate da je i organizacija u kojoj su zaposleni isto tako sistem.
Rupa u glavi – ta nesvesnost u razmišljanju o radnoj organizaciji – često se pothranjuje našim samoljubljem. Recimo, u jednoj velikoj proizvodnoj kompaniji, verovatno radnici na montažnoj traci misle da su oni srž kompanije i malo razmišljaju, ili uopšte ne razmišljaju o ostalim zaposlenima i njihovim ulogama. Pre svega, oni su ti koji stvarno proizvode, zar nisu? Prodavci mogu da misle da su oni srž kompanije. Oni prodaju proizvod i kad prodaja ne bi išla, kompanija ne bi ni postojala. Ljudi iz marketinga misle da su oni najvažniji jer da nema njih da obezbede tržište, prodavci ne bi mogli da prodaju...
Isto u principu važi i za naše društvo i rasizam i klasicizam koji ga prožimaju. Neprimećivanje da i drugi oko nas daju svoj doprinos dovelo je do nedostatka civilizovanosti, najverovatnije zato što se trudimo da postanemo svesniji sebe, pa nam ne preostaje snage za razvijanje organizacijske i društvene svesti. Međutim, ne postoji mogućnost da se razvijemo u prosvećenije društvo sve dok većina ne počne ne samo da bude lično svesna već i da razmišlja u okviru čitavih sistema i da proširuje svest da bismo ispunili rupu u glavi.
Etika
Jedan moj prijatelj bio je prvi oboren i uhvaćen američki pilot u Severnom Vijetnamu. Prvih dana svog sedmogodišnjeg zatvora on i njegove kolege zatvorenici bili su sistematski mučeni. U izvanrednoj knjizi o svemu što je tamo doživeo, jasno govori o tome da su njegovi stražari imali svesno organizacijsko ponašanje. Tačno su znali šta rade. Bili su svesni svoje namere i šta postižu batinama i još brutalnijim odnosom prema svojim žrtvama. Znali su da će maltretiranjem izvući priznanja – bez obzira koliko lažna – koja mogu da iskoriste za propagandu i misiju svoje organizacije. Ipak, čak i Amerikanci koje je užasnula naša necivilizovanost, samim ulaskom u Vijetnamski rat, nikada ne bi smatrali da tortura može da bude pristojna, niti na bilo koji način opravdana reakcija.
Prema tome, civilizovanost nije samo društveno ponašanje koje je isključivo „svesno motivisano“. Ono mora da bude i etičko. Koristim ovaj primer zato što je toliko očigledan, a ne zato da bih zaobišao činjenicu da mnogo suptilnija necivilizovanost predstavlja pravi i sve veći problem u našem društvu. I to je takođe neetički čin.
Biti etičan znači biti, barem, „humanista“, što prema definiciji znači smatrati da su ljudi veoma vredni i da se tako, koliko god je to moguće, prema njima treba i odnositi. Ako mislimo da su ljudi dragoceni, ne maltretiramo ih.
Nedavno je religiozna desnica mnogo kritikovala „sekularni humanizam“. Verujem da bi se većini tih kritičara moglo savetovati da sami postanu humaniji. I pored toga, smatram da su oni donekle u pravu. Sekularni humanizam je kao kuća izgrađena na pesku. Kada stvari ne idu kako treba – kada posao ide loše ili dođe do svađe – svetovni humanistički stavovi mogu lako da se izgube. Na primer, mediji su poznati kao posebno svetovno carstvo. Oni koji rade u medijima ne samo da sebe generalno smatraju za humaniste već misle da njihov rad na stalnom obaveštavanju ljudi ima važnu ulogu u održavanju civilizovanosti i humanosti u društvu. I u tome ima izvesne istine. Međutim, poznati su mi brojni slučajevi kad su reporteri lako i brzo bacili svoj humanizam kroz prozor u želji da dođu do interesantne priče.
Problem kod sekularnog humanizma jeste što on ništa ne govori o tome zašto su ljudska bića dragocena, niti zašto bi odnos prema njima trebalo i da bude takav. Osim toga, sekularni humanizam nema korene ni u jednoj vrsti teologije. Zbog toga civilizacijsko ponašanje ne definišem jednostavno kao „etičko“ već kao „etičko u predavanju višoj sili“. Jer, kao što sam već rekao, svetlost, istina i ljubav sinonimi su za Boga, i ako se iskreno prepuštamo tim stvarima, naše ponašanje biće bogougodno, čak iako sebe možda ne smatramo za religiozne osobe.
...
... utvrdio sam da je veoma važno, bolje reći bitno, napraviti razliku između zakonske etike i situacione etike. Zakonska etika proizišla je iz raznovrsnih etičkih propisa koji su korišćeni kroz istoriju. Najraniji je Hamurabijev zakon. Mi ipak mnogo bolje poznajemo Deset zapovesti. Takvi zakoni proglašavaju određena dela za loša i nedopustiva u bilo kakvim okolnostima. Na primer, jedna od Deset zapovesti glasi: „Ne ubij.“ Ne kaže se: „Ne ubij osim za vreme rata“, ili: „Ne ubij osim u samoodbrani“. Ona samo kaže: „Ne ubij“. Nema nikakvog ako, i, ili, ali.
Osnovni princip situacione etike jeste da nikakav etički sud ne sme da se donese o nekom delu bez razmatranja okolnosti u kojima se događa. Za razliku od Deset zapovesti, situaciona etika dopustila bi ubijanje u uslovima kao što su rat i samoodbrana.
Naše društvo evoluira iz uprošćene zakonske etike ka situacionoj etici. To se posebno opaža u zakonskom sistemu. Posetite svog advokata i najverovatnije ćete videti da su mu police ispunjene teškim knjigama. U većini tih teških, debelih knjiga nalaze se primeri iz sudske prakse. U takvim primerima kaže se: „Ugovor se ne raskida, osim ako ne bude kao u slučaju Džona protiv Smita, gde su postojale takve i takve okolnosti“, ili: „Ugovor se ne raskida osim ako ne bude ista situacija kao u slučaju Braun protiv Tejlora.“
Da bi živeo po situacionoj etici, pojedinac bi morao da služi sebi kao čitav zakonski sistem. Da bismo bili zdravi i celoviti, u svom umu morali bismo da posedujemo kompetentnog branioca, kompetentnog tužioca i dobrog sudiju. Ljudi poremećene ličnosti imaju veoma jakog unutrašnjeg branioca, ali veoma slabog tužioca. Ljudi s neurozama često imaju veoma jakog tužioca i slabog branioca, koji nije u stanju da govori u ime svog klijenta. Konačno, ima i onih koji u svojoj glavi imaju prilično kompetentnog i branioca i tužioca, ali, ipak, iz ovog ili onog razloga, imaju mnogo problema pri donošenju odluke zato što im nedostaje dobar sudija.
Svom dušom podržavam kretanje društva (i pojedinaca u donošenju ličnih odluka) ka situacionoj etici. Kao psihijatar, uverio sam se da kruta zakonska etika često ima nehumane posledice. Ali postoje i dve napomene o kojima treba razmisliti. Jedna je da upotreba situacione etike znači da ne postoje pravila, pa zdravi pojedinci imaju obavezu da ponovo razmisle o svom ponašanju svaki put kad se situacija makar i za trunku izmeni. Dok bi bilo pravilno da se neko okrivi u jednoj situaciji, moglo bi da bude pravilno da mu se oprosti u nešto drugačijoj. Ako ne postoje pravila, nikada ne znamo da li je pravilno ono što radimo. Moramo da imamo sposobnost da opstanemo izvan „praznine neznanja“.
Moja druga napomena je da ne želim da kažem da je zakonska etika beskorisna. Tokom poslednjih godina religiozna desnica sve više se buni protiv situacione etike, i, opet, donekle imaju pravo – iako sumnjam da će njihovi predlozi biti regresivni. Razmislite, recimo, o koncepciji pravednog rata. Shodno sadašnjem stupnju ljudske evolucije u kome izgleda nismo u stanju da se oslobodimo rata, smatram da je katoličkoj crkvi odgovaralo da iskoristi situacionu etiku u razvoju koncepcije pravednog rata. Međutim, siguran sam da ne bismo ni pokušali da napravimo razliku između pravednih i nepravednih ratova da ne postoji ta toliko dugo održiva zakonska etika koja glasi: „Ne ubij.“
Skot Pek
