Izbor odgovornosti
Većina ljudi koji se obraćaju psihijatrima pate ili od takozvane neuroze ili poremećaja ličnosti. Kao što sam naveo u Putu kojim se ređe ide, ta stanja su u krajnjoj liniji poremećaji odgovornosti. Neurotičar, na primer, preuzima previše odgovornosti, a osoba sa poremećajem ličnosti nedovoljno. Tako su to dva potpuno oprečna odnosa prema svetu i problemima. Kada se ta dva tipa ljudi sukobe sa okolinom, neurotičar automatski preuzima krivicu na sebe, dok osoba s poremećajem ličnosti pretpostavlja da drugi greše.
Čak je i obrazac govora drugačiji kod neurotičara nego kod osobe sa poremećajem ličnosti. Kod neurotičara se uočavaju izrazi kao „ja treba da“, „trebalo bi da“ i „ja ne bih“ koji, donekle, ukazuju da o sebi misli kao o inferiornoj ličnosti i da je ubeđen da uvek gubi putokaz i stalno donosi pogrešne odluke. Poremećena ličnost veoma često u govoru koristi „ne mogu“, „ne bih mogao“, „moram“ i „morao sam“, pretpostavljajući se kao biće koje je ubeđeno da nema moć odlučivanja i da njegovim ponašanjem upravljaju spoljne sile nad kojima on uopšte nema kontrolu.
Do 1950. godine, termin „poremećaj ličnosti“ uopšte nije postojao kao posebna dijagnoza ili kategorija. Većina psihičkih poremećaja spadala je pod neuroze, a neuroze su se delile na dve kategorije: odvojeni ego i sintoni ego. Neuroza sa odvojenim egom je bolest u kojoj se ego bori protiv problematičnog stanja. Pošto osoba nije želela da ostane u takvom stanju, rado je radila na njegovom prevazilaženju.
Neuroza sa sintonim egom, s druge strane, odnosi se na stanje u kome ego ne želi čak ni da nazre, a još manje da vidi, postojeće stanje kao problematično.
...
... s neurotičarima se relativno lako radi na psihoterapiji zato što oni preuzimaju odgovornost za svoje teškoće, pa, prema tome, vide sebe kao osobe s problemima. Mnogo se teže radi s ljudima poremećene ličnosti zato što oni sebe ne vide kao izvor svojih problema. Smatraju da svet treba da se menja, a ne oni, pa tako ne priznaju potrebu za samoispitivanjem.
Prema tome, znatan deo egzistencijalne patnje u životu jeste ona koja proizlazi iz razdvajanja – ili odabiranja – onoga za šta smo odgovorni, a za šta nismo, kao i održavanja zdrave ravnoteže između ta dva pola. Očito je da osoba sa poremećajem ličnosti izbegava egzistencijalnu patnju. Ali, dešava se da nije očito da i neurotičar radi to isto. Neurotičar će, polazeći od toga da je za sve sam odgovoran, u krajnjem slučaju, prolaziti više kroz patološku patnju, iako stvarno izbegava egzistencijalnu patnju koju donosi pravljenje izbora, onu vrstu patnje koja prati donošenje odluke.
Problem razlučivanja između onog za šta jesmo, a za šta nismo odgovorni u ovom životu, stalan je problem ljudske egzistencije. Nikada nije u potpunosti razrešen. Moramo stalno da ocenjujemo i utvrđujemo našu odgovornost u promenljivom toku događaja koji čine život. Ne postoji obrazac po kome se to radi. Svaka situacija je drugačija i zato stalno iz početka moramo da određujemo za šta smo odgovorni, a za šta nismo. To moramo da radimo hiljadama puta, skoro do poslednjeg dana života.
Izbori prepuštanja
Disciplina je oruđe za rešavanje životnih problema. Svaka disciplina je neki oblik predavanja. Disciplinovanost u razlučivanju za šta smo odgovorni, veoma je bitna pošto moramo da prođemo kroz egzistencijalnu patnju odlučivanja kada i čemu da se prepustimo, a čemu ne, bilo da su u pitanju naš ego, ljubav, Bog, pa čak i zle sile.
...
Prepuštanje svetlosti moglo bi da se definiše kao prepuštanje izboru koji vrši svest, pa prema tome, oku – spoljašnjem, a posebno unutrašnjem. Zatim sledi izbor da li da se prepustimo ljubavi ili ne, odnosno donesemo odluku da li da se proširimo ili ne. To nije nimalo lako. Ljubav je često veoma tanana i misteriozna. U Putu kojim se ređe ide,
definisao sam ljubav kao nečiju želju da se proširi u cilju podsticanja duhovnog razvoja, bilo svog ili neke druge ličnosti. Ovom definicijom želim da pokažem da je ljubav nešto mnogo šire od romanse, braka ili roditeljstva. Kaluđeri i kaluđerice, recimo, nemaju ništa od toga, ali mnogi među njima veliki su zaljubljenici u suštinski smisao sveta.
Mnogobrojni paradoksi dovode u pitanje mitove i opšte mišljenje današnjeg doba. U poglavlju o ljubavi u Putu kojim se ređe ide, vidim da sam morao najpre da pričam o svemu onome što nije prava ljubav (kao romansa, na primer) da bih srušio naše stereotipe. Recimo, svi smo učili da je bolje davati nego primati. Mislim da bi bilo primerenije da kažemo da je isto tako dobro primati kao i davati. Ipak, mnogi ljudi osećaju neurotsku krivicu po tom pitanju i smatraju da moraju da se prilagode kulturološkim ili religijskim idealima o dobročinstvu, što može da izazove više gorčine i otpora nego ljubavi u pravom smislu.
Jedan od razloga što je ljudima teško da primaju jeste taj što se osećaju zloupotrebljeno, kao da zauvek nekome nešto duguju. Na početku braka Lili i ja smo napravili nešto što smo nazvali „banka krivica“. Kad bih uradio nešto umesto Lili, to je značilo da imam novca u banci krivice. Kada bi ona nešto uradila umesto mene, moj račun (moja vrednost) bi padao. Kao i mnogim parovima, i nama je trebalo mnogo godina da se izvučemo iz te gluposti. Neki ljudi, zbog vaspitanja i kulture, smatraju da moraju da odbiju svaki kompliment ili lepu reč. Nesposobnost da se prima ljubav destruktivna je skoro koliko i nesposobnost da se pruža.
Takođe su nas učili da je „ljubav nežna i slatka“, pa, ipak, ponekad moramo da pokažemo ono što se zove grubost ljubavi. Ljubav je često nejasna; ponekad zahteva nežnost, a ponekad ozbiljnost. Istina je da ne možemo da volimo kako treba ako sebe stalno dajemo drugima, a sebi ništa ne pružamo. Ako se i prepustimo ljubavi, ne znači da treba da postanemo otirač.
Isto kao što u životu moramo da biramo šta spada u našu odgovornost, tako moramo da odlučimo – i kad se prepustimo ljubavi – kada da volimo druge a kada sebe.
Smatram da je ključ za ljubav rad na samom sebi. Ne možemo da volimo druge ukoliko s ljubavlju ne izgrađujemo sebe. Videćete kod mnogih parova da ljudi pokušavaju u ime ljubavi da izleče i preobrate jedno drugo. Pokušaji da menjamo i preobratimo onog drugog izkazuju sebičnost, nadzor i nedostatak ljubavi, bez obzira koliko mi drugačije mislili. Lili i ja smo morali godinama da radimo da bismo sebe izlečili od potrebe da menjamo jedno drugo i da bismo stigli do one vrste ljubavi koja objedinjuje prihvatanje i razumevanje.
Zbog pogrešnih ubeđenja, mnogi ljudi izjednačavaju ljubav s „rađanjem“; smatraju da treba da urade nešto samo zato što oni sami ili drugi to od njih očekuju. Paradoks je što često baš nerađenje ničega – samo biti ono što jeste, a ne neprimetno usredsređivanje pažnje na ono što radite – predstavlja pristup sa više ljubavi. Za mene, recimo, ništa nije zabavnije od razgovora o teologiji, ali jedna od stvari kroz koju sam ispoljio ljubav bila je da deci ne pričam mnogo o teologiji, jer bih im propovedao na način koji bi im bio dosadan. U mom romanu Prijateljska pahulja, dvanaestogodišnja Dženi pita oca da li veruje u zagrobni život. Njegov odgovor glasi: „Postoje pitanja koja su toliko važna da svako treba sam da smisli svoj odgovor.“ U tom slučaju, neiznošenje sopstvenog mišljenja bio je čin pun ljubavi i poštovanja prema kćerki.
Zatim imamo pitanje predavanja istini, koje je daleko složenije i zahteva više od pukog prihvatanja naučno dokazanih činjenica ili praćenja naučnih metoda u laboratoriji.
U knjizi Put kojim se ređe ide naveo sam da je posvećenost realnosti – istini – jedno od četiri osnovna pravila dobrog života. Govoreći o tome, napomenuo sam da ponekad i neotkrivanje dela istine može biti čin ljubavi. Ali, čak i ta trunčica „prevare“ može da bude opasna, pa osećam da moram da dam stroge kriterijume za određivanje tog malog broja prilika u kojima bi moglo da bude dozvoljeno malo bele laži. Činjenica je da je prećutkivanje ključnog dela istine ordinarna crna laž. Takvo laganje ne odražava ljubav, već je odraz mržnje. Svaka trunka takve laži stvara sve veću tamu i konfuziju u svetu. Iznošenje istine – posebno kada zahteva i određenu hrabrost – predstavlja pravi čin ljubavi. Smanjuje tamu i konfuziju, a pojačava svetlost, koja je svetu beskrajno potrebna.
Kada lažemo, obično pokušavamo da izbegnemo odgovornost za svoja dela i bolne posledice koje će ona proizvesti, kako to zamišljamo. Večno sam zahvalan svojim roditeljima što su me još kao malog naučili jedan važan i delotvoran izraz: „Suoči se s muzikom“, u smislu suoči se s posledicama; ne skrivaj; ne laži; živi na svetlu. Premda ima veoma jasno značenje, ja sam tek danas shvatio koliko je to neverovatan izraz. Zašto „muzika“? Zašto bi se suočavanje s nečim što je potencijalno bolno moglo nazvati suočavanje s muzikom kad obično o muzici mislimo kao o zadovoljstvu i nečem lepom? Ne znam da odgovorim na ta pitanja, ali znam kako je nastao taj izraz. Možda reč „muzika“ odgovara u nekom dubljem, mističnom smislu. Jer kada se prepustimo onome što nam poštenje nalaže, mi smo u skladu s realnošću i naš život će, mada nikada bezbolno, postati melodičniji.
Govorio sam o izboru istine, kao da je laž nešto što prvenstveno namenjujemo drugima. Međutim, još lakše lažemo sami sebe. Svakako da te dve vrste nepoštenja pothranjuju jedna drugu u sve bujnijim obmanama. Međutim, dok neke ljude možemo da varamo samo ponekad, naša sposobnost zavaravanja sebe neograničena je. Međutim, i to ima svoju cenu. Samozavaravanje nije čin ljubaznosti ili nežnosti prema sebi. Sasvim obrnuto, on samo doprinosi tami i konfuziji u našem biću, i slaže senke jednu preko druge. Izbor da budete pošteni prema sebi, izbor je duhovnog zdravlja, pa, prema tome, najlepši izbor koji za sebe ikada možemo da napravimo.
U carstvu ličnih ubeđenja, suočavamo se s mnogo složenih izbora koje nauka nije spremna da potvrdi. Ako odlučimo da verujemo da je nešto tačno, da li je to, onda, zbog toga i tačno? Ako jeste, predavanje istini ne bi bilo ništa drugo do prepuštanje sebi. Pošto je Bog sinonim za istinu, odlučujući da se prepustimo Bogu, prepuštamo se istini koja je viša od nas. U knjizi Ljudi laži, napisao sam da, budući da nam je data sloboda izbora, možemo da se prepustimo i pogrešnim stvarima. Takođe sam objasnio da postoje samo dva oblika postojanja: prepuštanje Bogu i dobroti, ili čovekovo odbijanje da se prepusti bilo čemu što je izvan njegove volje, što automatski vodi prepuštanju zlim silama, ili „Ocu laži“. Citirao sam C. S. Luisa: „U univerzumu ne postoji neutralan teren. Svaki kvadratni metar, svaki delić sekunde je ili u rukama Boga ili u rukama njegovog protivnika satane“. Možda smatramo da možemo da stojimo negde između Boga i đavola ne opredeljujući se ni za dobro ni za zlo. Ali „ne birati isto je što i birati“. Hodanje po ogradi između to dvoje na kraju postane nepodnošljivo i odluka o neprepuštanju više ne važi.
Izbor vokacije
Većina ljudi pod pojmom „vokacija“ podrazumeva ono što čovek radi da bi se izdržavao, odnosno nečiju profesiju ili karijeru. Praktično, taj pojam odnosi se na aktivnost koja donosi prihod. Religijska definicija, međutim, mnogo je doslovnija, a opet kompleksnija. „Vokacija“ doslovno znači poziv...
...
...Srednje doba često je vreme kad dolazi do promene u karijeri. Ali, manje se uočavaju duhovna i etička pitanja u vezi s nečijom vokacijom. Da li sam ja, kao naučnik, pozvan da radim na razvoju oružja? Da li sam, kao advokat, pozvan da branim nekoga za koga mislim da je kriv? Da li, kao ginekolog, treba da obavljam abortuse?...
...
...Činjenica da imamo vokaciju ne znači automatski da ćemo je slediti. Isto tako, činjenica da želimo nešto da radimo – čak i da imamo talenta za to – ne mora da znači da je to baš ono što Bog želi da mi radimo.
Neki ljudi odabrani su za brak i porodični život, drugi su pozvani da budu neoženjeni ili, čak, kaluđeri. Bez obzira da li neko veruje ili ne veruje u sudbinu, poziv se često prihvata tek posle snažne ambivalencije...
...
Sasvim je jasno da ispunjenje vokacije ne garantuje sreću – kao u slučaju namučenog umetnika Van Goga – ali često donosi duševni mir kao rezultat ispunjenja. Zato je pravo zadovoljstvo gledati ljudsko biće koje radi ono za šta je stvoreno. Oduševimo se kada vidimo roditelja koji iskreno voli da se bavi decom. Deluje nam kao da se sve uklapa. Isto tako, kada vidimo ljude čiji se posao i način života ne uklapaju u njihovu vokaciju, uviđamo da tu nešto „škripi“. To je velika šteta.
Verujem da je božja jedinstvena vokacija za svakoga od nas zasigurno poziv na ličnu sreću, ali ne obavezno sreću koja se meri stereotipnim merilima uspeha...
Skot Pek
