TOPLI DORUČAK
U povesti koja se ovde saopštava imena junacima biće podeljena na kraju umesto na početku izlaganja.
Posto je trazila kolegu s kojim bi spremala “Matematiku I”, počeli smo da učimo zajedno, a kako nije bila iz provincije kao ja, učili smo u velikoj kući njenih roditelja. Učili smo od sedam do devet, zatim bi nam bio donet doručak, a potom bismo nastavili do deset, a od deset do jedanaest obnavljali smo uglavnom pređeno gradivo.
Sve to vreme ja sam u ruci držao kamen, koji bi, za slučaj da zadremam, ispadao na pod i budio me pre no što se ma šta primeti. Rezultati su bili takvi, da je veoma brzo zapazila kako ja ne uspevam da je pratim i da moje znanje sve više i više zaostaje za njenim.
Tek što je položila ispit, stigla je da se upita šta se to dogodilo sa mnom, što se toga dana nisam pojavio na polaganju.
U vreme kada je trebalo spremati “Matematiku II” srela me je iznenada jednog jutra zapazivši nove zakrpe na mojim laktovima i novoizraslu kosu, koju nije videla ranije. Sve se ponovilo kao i prvi put. Svakog jutra dolazio sam u određeno vreme, a ona je silazila kroz zelen i slojevit vazduh, kao kroz vodu punu hladnih i toplih struja, otvarala mi vrata, sanjiva, sa onim svojim pogledom kojim se razbijaju ogledala.
I dalje sam odlazio u jedanaest časova i ona je opet ubrzo opazila da ne uspevam da održim pažnju, da moji pogledi ostare za sat i da zaostajem. Kada ni tog puta nisam izašao na ispit, na njeno veliko iznenađenje mojeg imena uopšte nije bilo na spisku za taj, ni za bilo koji drugi dan tog ispitnog roka.
Celo proleće smo proveli u učenju, a kada je prispeo junski rok, ona je shvatila već unapred da se ja ni ovog puta na ispitu neću pojaviti. Vrativši se kući zadovoljna postignutim uspehom, zapazila je da sam u žurbi kod nje zaboravio svoje sveske i među njima je našla i moj indeks.
Sa zaprepašćenjem je ustanovila da uopšte ne spremam matematiku, da nisam čak ni upisan na Građevinski fakultet, nego na jedan drugi, gde redovno dajem ispite.
Setila se beskrajnih časova zajedničkog učenja, koji su za mene morali biti uzaludan napor bez svrhe, čisto gubljenje vremena, i postavila sebi pitanje: zbog čega? Razmišljala je, i došla do jedinog zaključka: sve je bilo ne zbog ispita, nego zbog nje.
Odmah je otišla u iznajmljenu sobu gde sam stanovao, i pošto su joj dali adresu jednog malog mesta blizu Soluna, pošla je ka egejskoj obali da me traži.
Pred vratima pomilovala je velikog belog bika i polako mu se popela na sapi. Kada sam ga i sam pojahao, poterao sam ga duž mora, tako da je s dve noge gazio vodu, a s dve zemlju. U prvi mah bila je začuđena kada sam počeo da je svlačim. Komad po komad njene odeće padao je u vodu, a zatim i ona je počela mene da raskopčava. Bik pod nama činio je sve što bismo inače morali sami činiti i ona više nije uspevala da razlikuje ko joj pričinjava zadovoljstvo, bik ili ja.
U vreme kada je trebalo spremati “Matematiku II” srela me je iznenada jednog jutra zapazivši nove zakrpe na mojim laktovima i novoizraslu kosu, koju nije videla ranije. Sve se ponovilo kao i prvi put. Svakog jutra dolazio sam u određeno vreme, a ona je silazila kroz zelen i slojevit vazduh, kao kroz vodu punu hladnih i toplih struja, otvarala mi vrata, sanjiva, sa onim svojim pogledom kojim se razbijaju ogledala.
I dalje sam odlazio u jedanaest časova i ona je opet ubrzo opazila da ne uspevam da održim pažnju, da moji pogledi ostare za sat i da zaostajem. Kada ni tog puta nisam izašao na ispit, na njeno veliko iznenađenje mojeg imena uopšte nije bilo na spisku za taj, ni za bilo koji drugi dan tog ispitnog roka.
Celo proleće smo proveli u učenju, a kada je prispeo junski rok, ona je shvatila već unapred da se ja ni ovog puta na ispitu neću pojaviti. Vrativši se kući zadovoljna postignutim uspehom, zapazila je da sam u žurbi kod nje zaboravio svoje sveske i među njima je našla i moj indeks.
Sa zaprepašćenjem je ustanovila da uopšte ne spremam matematiku, da nisam čak ni upisan na Građevinski fakultet, nego na jedan drugi, gde redovno dajem ispite.
Setila se beskrajnih časova zajedničkog učenja, koji su za mene morali biti uzaludan napor bez svrhe, čisto gubljenje vremena, i postavila sebi pitanje: zbog čega? Razmišljala je, i došla do jedinog zaključka: sve je bilo ne zbog ispita, nego zbog nje.
Odmah je otišla u iznajmljenu sobu gde sam stanovao, i pošto su joj dali adresu jednog malog mesta blizu Soluna, pošla je ka egejskoj obali da me traži.
Pred vratima pomilovala je velikog belog bika i polako mu se popela na sapi. Kada sam ga i sam pojahao, poterao sam ga duž mora, tako da je s dve noge gazio vodu, a s dve zemlju. U prvi mah bila je začuđena kada sam počeo da je svlačim. Komad po komad njene odeće padao je u vodu, a zatim i ona je počela mene da raskopčava. Bik pod nama činio je sve što bismo inače morali sami činiti i ona više nije uspevala da razlikuje ko joj pričinjava zadovoljstvo, bik ili ja.
Iznenadila se kad me posle toga više nije videla. Ni tog, ni sledećih dana, ni sledećih nedelja, ni sledećih ispitnih rokova. Više nikada.
Začuđena, zaključila je da njena procena mojih osećanja nije bila tačna. Zbunjena što ne može da odgonetne u čemu je stvar, sedela je jedno pre podne u sobi u kojoj smo godinama zajedno učili i tada joj je pogled slučajno pao na “Vedžvudov” pribor za čaj, koji je još od doručka stajao na stolu. Tada je shvatila.
Mesecima, iz dana u dan s ogromnim naporima i beskrajnim gubljenjem vremena i snage radio sam s njom samo da bih svako jutro dobio topao doručak, jedini obrok koji sam mogao sebi priuštiti tokom tih godina.
Shvativši to, upitala se još nešto. Je li moguće da sam je u stvari mrzeo?
Začuđena, zaključila je da njena procena mojih osećanja nije bila tačna. Zbunjena što ne može da odgonetne u čemu je stvar, sedela je jedno pre podne u sobi u kojoj smo godinama zajedno učili i tada joj je pogled slučajno pao na “Vedžvudov” pribor za čaj, koji je još od doručka stajao na stolu. Tada je shvatila.
Mesecima, iz dana u dan s ogromnim naporima i beskrajnim gubljenjem vremena i snage radio sam s njom samo da bih svako jutro dobio topao doručak, jedini obrok koji sam mogao sebi priuštiti tokom tih godina.
Shvativši to, upitala se još nešto. Je li moguće da sam je u stvari mrzeo?
***
Na kraju, ostaje još jedna obaveza: da se, kako je u početku obećano, junacima ove povesti podele imena. Ako se čitalac već nije setio, evo i te odgonetke.
Na kraju, ostaje još jedna obaveza: da se, kako je u početku obećano, junacima ove povesti podele imena. Ako se čitalac već nije setio, evo i te odgonetke.
Moje ime je Balkan. Njeno – Evropa.
