Danas je Avgusteum jedno od najtiših i najusamljenijih mesta u Rimu, ukopano duboko u zemlju. Oko njega je grad tokom vekova rastao i razvijao se. (Otprilike, jedan inč godine je opšte pravilo za akumulaciju vremenskog đubreta.) Saobraćaj se iznad spomenika danas uvija u užurbanom krugu i niko više ne silazi dole - koliko mogu da primetim - osim kada je prinuđen da olakša bešiku. Ali zgrada još uvek odoleva, dostojanstveno stojeći na rimskoj zemlji, čekajući neku novu inkarnaciju.
Izdržljivost Avgusteuma je toliko ubedljiva da se, uprkos svojoj prolaznosti, neumorno prilagođava prevrtljivim vremenima. Meni Avgusteum liči na osobu koja je vodila krajnje razuzdan život - koja je možda počela kao domaćica, zatim je neočekivano postala udovica, onda je odlučila da pleše za novac, završivši nekako kao prvi ženski stomatolog na svetu da bi se potom okušala u politici - ali koja je sve vreme uspevala da zadrži delić sebe.
Gledam u Avgusteum i razmišljam o tome kako moj život verovatno nije ni približno haotičan kao što sebe ubeđujem. Pre bi se reklo da je ovaj svet haotičan, donoseći nam svima promene koje niko ne može da predvidi. Avgusteum me upozorava da se ne vezujem za neku od staromodnih predstava o sebi, za ono što predstavljam, kome pripadam ili u kakve svrhe sam nekada želela da obitavam. Juče sam možda nekome bila veličanstvena građevina, dovoljno istinito - ali bih sutra mogla da budem skladište za municiju. Čak i u Večnom gradu, poručuje tihi Avgusteum, moramo uvek da budemo spremni za nemirne i beskrajne talase transformacije.
*
Mislim da ljudi prave decu iz milion različitih razloga - ponekad iz iskonske želje da neguju novi život, ponekad u nedostatku drugih izbora, ponekad kako bi ispunili želju svom partneru ili obezbedili sebi naslednika, ponekad bez nekog naročitog razloga. Nisu sve želje za potomstvom iste, niti su svi razlozi za to uvek sebični. Baš kao što ni sve želje za nemanjem dece nisu iste. Niti su svi razlozi za to uvek sebični.
*
Izlazak iz braka je težak, ne samo zbog pravno-finansijskih komplikacija ili naglog preokreta u životu. (Kao što me je moja prijateljica Debora jednom mudro posavetovala: "Niko još nije umro od deljenja nameštaja.") U pitanju je emotivni kolaps koji razara, šok od skretanja sa puta konvencionalnog načina života i gubitka svake utehe koja tolike ljude večno drži na tom putu. Stvaranje porodičnog života sa supružnikom je najosnovniji način da pojedinac pronađe kontinuitet i prozre suštinu američkog (ili bilo kog drugog) društva. Ovu istinu iznova otkrivam svaki put kada odem u Minesotu, u posetu porodici moje majke, i kada se iznova uverim da svi godinama besprekorno igraju svoje uloge. Prvo ste dete, onda ste tinejdžerka, onda ste mlada udata žena, onda ste majka, onda odete u penziju, onda ste baka - u svakoj fazi znate ko ste, znate šta vam je dužnost i znate gde treba da sedite na porodičnom skupu. Sedite sa drugom decom, odnosno sa tinejdžerima, odnosno sa mladim majkama, odnosno sa penzionerkama. Sve dok na kraju ne sednete u fotelju devedesetogodišnje bakice, zadovoljno posmatrajući svoje potomke. Ko ste vi? Zaboga - vi ste osoba koja je sve ovo stvorila. Zadovoljstvo ovog saznanja je momentalno, štaviše, univerzalno je priznato. Od koliko sam samo ljudi čula izjavu kako su im deca najveći uspeh i uteha u životu? Na to mogu uvek da se oslone tokom psihičkih kriza ili u trenutku sumnje u suštinu svog postojanja - Ako ništa drugo, u ovom životu sam bar podizala decu.
Ali šta ako, bilo slučajno ili iz nužde, ne učestvujete u tom utešnom krugu porodice i kontinuiteta? Šta ako iz njega iskoračite? Gde sedite na porodičnom skupu? Kako obeležavate protok vremena bez straha da ste upravo prokockali svoje vreme na Zemlji a da pri tom niste bili značajni? Moraćete da nađete neki drugi smisao, neku drugu meru po kojoj ćete prosuditi da li ste ili niste uspešno ljudsko biće. Lično, volim decu, ali šta ako ih nemam? Kakva sam ja to onda osoba?
Virdžinija Vulf je napisala: "Na drugom kraju kontinenta života žene pada senka mača." S druge strane tog mača, nastavlja ona, leži uvreženo pravilo, tradicija i red, gde je sve kako treba. Ali s druge strane tog mača, ukoliko ste dovoljno ludi da ga pređete i odaberete život koji ne prati uvreženo pravilo: "Sve je konfuzija. Ništa ne prati regularni tok." Njen argument je bio da prelazak preko senke tog mača ženi može da donese mnogo zanimljiviji život, ali ne možete se opkladiti da će on ujedno biti i opasan.
Srećna sam što bar imam svoje pisanje. To je nešto što ljudi mogu da shvate. Ah, razvela se samo da bi se posvetila svojoj umetnosti. To je donekle istina, mada ne u potpunosti. Mnogi pisci imaju porodice. Toni Morison, daću samo jedan primer, nije dozvolila da je podizanje sina spreči u osvajanju tako trivijalne stvari kao što je Nobelova nagrada. Ali Toni Morison je zacrtala sebi put i ja moram zacrtati svoj. Bagavad Gita - drevna indijska knjiga joge - tvrdi da je bolje nesavršeno živeti svoju sudbinu nego savršeno živeti imitaciju nečijeg života. Stoga ja sada počinjem da živim svoj život. Naizgled nesavršen i trapav ali tipičan prikaz mene same...
Izvodi iz knjige Elizabeth Gilbert - Jedi, moli, voli
