Suština dobrog razmišljanja jeste da postanemo svesniji, što je, opet, preduslov za dobro rešavanje problema. Ali, šta je svesnost? Zašto je ona suština?
Svest je nešto kao što su, recimo, ljubav, molitva, lepota i zajednica, koje su previše velike, kompleksne i tajanstvene da bi se objasnile jednom odgovarajućom definicijom...
...
Ne iznenađuje činjenica što ne postoji jedna odgovarajuća definicija svesti. U većini slučajeva možemo da definišemo samo one stvari koje su „manje“ od nas. Ubeđen sam da sve te stvari, koje su suviše „velike“ za jednu pojednostavljenu definiciju, uključujući i svest, u krajnjoj liniji imaju neke veze s Bogom. Zbog toga je, na primer, muslimanima zabranjeno da slikaju Boga...
Dobro i zlo
... Kad imamo slobodnu volju, moramo da odlučimo da razmišljamo ili ne razmišljamo, da razmišljamo plitko ili duboko.
Ali, zašto bi neko odabrao da ne razmišlja duboko? Zašto bi neko odabrao da razmišlja samo prosto, površinski i refleksno? I ovde je odgovor da je to zbog toga što, uprkos svesti koju imamo, mi, kao i ostala živa bića, više volimo da izbegnemo bol. Duboko razmišljanje često je mnogo bolnije od plitkog. Kada integralno razmišljamo, moramo da podnesemo pritisak svakovrsnih razloga i činjenica koji se sukobljavaju u našem umu. Kao što integritet nikada ne ide bez bola, svesnost je neizbežno povezana s bolom.
Pre nego što pređemo na detaljnije razmatranje bola, dopustite mi da ponovim da nismo na ovom svetu samo da bismo imali bezbolan život – da nam bude ugodno, da budemo srećni i zadovoljni sve vreme. Realnost je da bolna osećanja prate rešavanje problema i da je proces sticanja sve veće svesti, gledano uopšteno, težak kao i sam život. Ali on donosi i mnogobrojne koristi, od kojih je najveća da ćemo postati uspešniji u životu. Bićemo svesni većeg izbora koji imamo u rešavanju raznovrsnih situacija i svakodnevnih životnih problema. Bićemo svesniji igara koje ljudi igraju, pa ćemo tako biti spremniji da se odupremo drugima da manipulišu nama i da nas teraju da radimo ono što nije u našem interesu. Bićemo u prilici da bolje odredimo kako da mislimo i u šta da verujemo, da se ne bismo prepuštali onome što nam nameću masovni mediji, porodica i kolege.
...
Možda mislite da zarad svesti ne vredi trpeti taj neizbežni bol, ali tako možete da razmišljate samo dok ne uvidite cenu koja se plaća za nerazvijenu svest i necelovito razmišljanje. U svetu ima mnogo zla: nepotrebne patnje pojedinaca, ogromni poremećaji ljudskih odnosa, rasulo u društvu. Sve to postoji samo zato što ne razmišljamo i ne razvijamo svest.
Zlo, greh i razlikovanje ovih pojmova
Premda mora da se napravi velika razlika između zla i ludila, bolesti i greha, u Ljudima laži rekao sam da nam nešto kada ga nazovemo odgovarajućim imenom, daje i određenu moć nad tim. Smatram da zlo može da se definiše kao specifičan oblik mentalne bolesti i trebalo bi ga podvrći intenzivnom naučnom istraživanju barem onoliko koliko i ostale važne duševne bolesti. Ali, zlo je još uvek zlo. Aušvic, Maj Laj, Džonstaun i bombardovanje Oklahome jesu činjenice. Zlo nije izmišljotina iz mašte nekog primitivnog religioznog uma koji pokušava da objasni nepoznato. Ono je više nego „bolest“.
S obzirom na prilike u svetu, ako integralno razmišljate, nemoguće je prevideti njegovo postojanje. Mnogi previđaju zlo ili ne žele da ga vide onakvim kakvo jeste, delimično zato što ne žele da budu „svesniji“ od ostalih. Često u štampi nailazimo na članke u kojima se izvršioci nekog zlodela kvalifikuju samo kao „bolesni“. Mislim da reč „bolestan“ više odgovara osobama koje su pogođene nečim za šta postoji izlečenje i želja za izlečenjem. Premda zli posmatraju svet iz „bolesne“ perspektive, razlika je u tome što se mnogi „bolesnici“ svojom mukom bave u sebi, i bolno se previjaju ukoliko ne odluče da potraže pomoć. Zli ljudi idu drugačijim putem. Oni ne pate. Pošto se oni okomljuju na druge i koriste ih kao žrtve, pate ljudi oko njih. Razmislite o nevoljama koje izazivaju osobe koje imaju veoma visoko mišljenje o sebi, koje su zaljubljene same u sebe i smatraju da su uvek ispravne ili, čak, daleko više od toga.
Pošto je toliko destruktivno, zlo je najveća bolest. Međutim, poremećaj u razmišljanju ne oslobađa čoveka odgovornosti za ono što radi. Imamo mogućnost izbora da razmišljamo ili ne razmišljamo i, premda zlo treba shvatiti kao psihijatrijsku dijagnozu, to ne znači da ljudi ne treba da idu u zatvor kada izvrše neki zločin. U potpunosti se slažem sa zakonom koji veoma retko oslobađa ljude krivice zbog ludila. Sasvim je tačno da kad god imamo izbora, treba da se smatramo za uračunljive.
U knjizi Ljudi laži odgovorno izjavljujem da su neki ljudi zli. Ko su ti ljudi? Veoma je važno da razlikujemo zle ljude od običnih kriminalaca i zle ljude od običnih grešnika. Kao psihijatar, izvesno vreme radio sam u zatvorima sa osuđenicima. Dok mnogi ljudi smatraju da se problem zla odnosi samo na zatvorenike, tu sam retko sretao stvarno zle ljude. Sigurno je da su oni destruktivni, i obično to više puta pokažu. Međutim, postoji izvesna vrsta slučajnosti u njihovoj destruktivnosti. Pored toga, iako oni generalno negiraju odgovornost za svoja zlodela, postoji i određena otvorenost prema njihovom zlu. Oni sami to lako i brzo uočavaju, izjavljujući da su uhvaćeni samo zato što su „pošteni kriminalci“. „Pravi zločinci“, reći će vam, „uvek ostaju van zatvora“. Jasno je da im takvi zaključci služe da bi sebe opravdali. I oni su, po mom mišljenju, stvarno tačni.
Većina ljudi koji čine zla sebe smatra za obične građane. Žive svuda. Mogu da budu siromašni ili bogati, obrazovani ili neobrazovani. Većinom nisu označeni kao „kriminalci“. Često su „solidni građani“ koji se dobro uklapaju u društvo i, posmatrano površinski, govore ispravne stvari. Mogu da budu društveno aktivni, nastavnici, policajci ili bankari, studenti ili roditelji...
...
Sigurno je da zla dela ne čine uvek zle osobe. Da nije tako, svi bismo bili obeleženi kao zli, jer svi radimo zle stvari. Međutim, smatram da bi bila velika greška ako bismo razmišljali o grehu ili zlu samo u smislu njihove veličine. Greh se u najširem smislu definiše kao „gubljenje putokaza“, što znači da činimo greh svaki put kad ne pogodimo metu. Greh je ništa manje nego propust da večito ostanemo savršeni. A, pošto nismo u stanju da neprestano budemo savršeni, svi smo grešnici. Obično ne radimo najbolje što možemo, i tada svaki put činimo nekakav greh – protiv nas ili drugih.
Tačno je da postoje manji ili veći zločini. Možda je manje ružno pokrasti bogataša nego siromaha, ali to je ipak krađa. Pred zakonom postoji razlika u prevari... Sigurno da sva ta dela nemaju istu težinu, a možda su sva teška u određenim okolnostima. Bitna je činjenica da su sve to laži i prevare.
U životu rutinski varamo i sebe i druge. Najgori među nama to rade primitivno, pa čak i pod prisilom. „Najplemenitiji“ to rade suptilno i u svoju korist, čak i kada veruju da to ne čine. Nije bitno da li se to radi svesno ili nesvesno; prevara se dešava. Ako zamišljate da imate dovoljno skrupula da nikada nešto tako ne učinite, zapitajte se da li možda na neki način ne lažete sebe. Ili se možda šalite. Budite potpuno pošteni pred sobom pa ćete shvatiti da činite greh. Ako to ne uvidite, onda niste potpuno iskreni prema sebi, što je opet greh.
Prema tome, svi smo mi grešnici u ovoj ili onoj meri. Međutim, zli ljudi ne mogu precizno da se definišu na osnovu veličine njihovih greha ili dela. Njih ne karakteriše greh sam po sebi, već suptilnost, upornost i postojanost njihovih greha. Ljude koji su zli... karakteriše krajnost u koju idu da bi izbegli svest o svom zlu.
Senka
Karl Jung smatra da je koren zla u „odbijanju ljudi da se sretnu sa senkom“. Pod „senkom“ podrazumeva onaj deo našeg uma u kome se nalaze stvari kojih radije ne bismo da se sećamo, već stalno pokušavamo da ih sakrijemo i od sebe i od drugih, gurajući ih u svesti pod tepih.
Većina ljudi, kada je pritisnuta uza zid dokazima za svoj greh, neuspeh ili nesavršenstvo, uviđa senku. Pod „odbijanjem“ Jung podrazumeva nešto mnogo aktivnije. One koji su prešli granicu razdvajanja greha od zla karakteriše apsolutno odbijanje osećanja sopstvene grešnosti. To je zbog toga što kod njih nije osnovni nedostatak u tome da nemaju svesti; oni odbijaju da podnose bol. Drugim rečima, to zlo ne čini sam greh koliko odbijanje da se on prizna.
Zli ljudi su, u stvari, često veoma inteligentne osobe koje mogu da budu svesne u mnogim oblastima, ali na veoma specifičan način nisu spremni da uvide svoju senku. Najkraća definicija zla jeste da je zlo „militantno neznanje“. Zlo, međutim, nije opšte neznanje; preciznije rečeno, to je militantno nespoznavanje senke. Zle osobe odbijaju da podnose bol krivice i trude se da spreče senku da uđe u svest kako se ne bi „srela“ s njom. Umesto toga one se veoma trude, često uz ogroman napor, i nasilno pokušavaju da unište dokaz svoga greha, bilo koga ko o njemu govori ili ga predstavlja. U tom aktu destrukcije leži njihovo zlodelo.
...
Naravno da niko nije toliko nezdrav da nije ni najmanje svestan. Isto tako, niko nije toliko zdrav da je potpuno svestan. Postoji više stadijuma svesnosti, budući da se neki ljudi više trude, a neki manje. Stepen svesnosti teško je izmeriti. Čak i sredstva koja se koriste za merenje mentalnog zdravlja – standardni psihološki testovi – teško da mogu da odrede pravi nivo nečije svesti. To možemo samo da pretpostavimo na osnovu nečijeg ponašanja. Količina nečije svesti možda se najbolje može izmeriti postojanošću opšteg pristupa razmišljanju. Na primer, osoba koja je više orijentisana na uprošćeno razmišljanje ima manji stepen svesti nego osoba koja celovito misli.
Tako su razmišljanje i svest međusobno povezani u jedan paralelan odnos. Svesnost je osnova razmišljanja, a razmišljanje je osnova čitave svesti. Kad god dođe do propusta u razmišljanju, postoji i odgovarajući nedostatak u nivou svesti te osobe. Tako se celokupno ljudsko ponašanje, dobro, loše i osrednje određuje obimom ili nedostatkom kvaliteta razmišljanja i svesti.
...
Skot Pek
