ISTINITA PRIČA O SILVESTERU STALONEU


Silvester Stalone je rođen u siromašnoj porodici u Njujorku. Porodica mu je bila toliko siromašna da ga je majka čak rodila na školskom pragu. Nesreća prilikom porođaja oštetila mu je jedan facijalni živac ostavljajući pritom paralizovanim dio usne, jezik i bradu. Kao za posljedicu imao je nejasan izgovor i oborenu donju usnu.Uprkos njegovim ograničenjima, Stalone je imao kristalno jasnu namjeru, a to je da postane glumac. To nije samo bila obična želja, već potpuno uvjerenje da će postati glumačka zvijezda i bio je neumoljiv u izvođenju svoje namjere.

Priču koja slijedi ispričao je Silvester Stalone jednom svom prijatelju, a ovaj ju je prepričao na jednom od svojih seminara.


Otprilike priča ide ovako…

…Stalone je od početka znao šta hoće da radi i šta hoće da postane.
Znao je da će biti u filmskom biznisu i tačka. Ne samo na televiziji, već na i filmskom platnu. Želio je da inspiriše ljude, ne iz razloga da bi bio popularan, već da bi zaista inspirisao ljude i pokazao im za šta su sposobni, i kako mogu da prevaziđu životne prepreke. Jer u svom pravom životu, osjećao se kao da je to i sam radio.

Pokušavao je sve vrijeme da nađe posao i filmskom biznisu i nije bilo kao ”Adrijanaaaaa!” (onaj njegov promukli glas) i da su mu odmah rekli da je zvijezda i primili ga da glumi. Nije uopšte bilo tako.
Gledali su ga i govorili su mu da izgleda kao idiot, da treba da radi nešto drugo, „…nema mjesta za tebe, nećeš nikada biti zvijezda u filmovima, niko neće da gleda nekog ko izgleda tako glupo i govori samo sa jedne strane usana.“ I dobijao je ne, ne, ne i ne. Svuda su ga odbijali.
Tom prilikom je rekao: ”Bio sam izbačen više od 30 puta od svake agencije.”
Govorio je: „Došao bih u 4 sata ujutru prvi i sjedio bih do jutra. Iz dana u dan.“
I tako je najzad i dobio svoju prvu ulogu. Glumio je nekog pljačkaša kojeg su pretukli za nekih 20 sekundi. I uradio je takva 3 kratka filma. Nikada nije dobio ništa veliko. Odbijanje, odbijanje i samo odbijanje. I konačno je shvatio da to više ne ide tako. I promjenio je pristup. Rekao je: ”Umirao sam od gladi, nisam imao ni za grijanje u mom stanu, žena mi je svaki ubogi dan gunđala za vratom da idem da tražim posao”. Tu ga je drugar upitao: ”Pa dobro, zašto onda nisi išao tražiti neki posao?” Stalone mu je odgovorio: ”Jer sam znao da ako pronađem posao, zadovoljio bih glad i smirio bih se. Ovo je bio jedini način da uradim to što hoću i da porušim sve ostale mostove iza sebe da se ne bih više mogao vratiti. Ako bih našao novi posao, ušao bih u taj ritam gdje bih imao sigurnost od posla, izgubio bih vatrenu želju za glumom i moj san bi nestao. Želio sam da držim tu glad, ta glad je bila moja jedina prednost. Moja žena to nije mogla da razumije. Mnogo sam se svađao sa njom, bio sam švorc, bilo je hladno, nisam imao para. Užas! Ali jednoga dana otišao sam u javnu biblioteku, jer je tamo bilo toplo. Nisam prosto htio ništa da čitam, već samo da se ugrijem. Bio sam tamo i sjedio sam na stolici i neko je ostavio neku knjigu. Bacio sam pogled na knjigu. Bile su to neke priče od Eda Grauna. Počeo sam da čitam i bilo mi je jasno sve o čemu je pisao.” I drugar ga je pitao: ”I kako ti je ta knjiga pomogla?” Stalone je rekao: ”Ta knjiga me je izvukla. Navela me je da pomislim kako mogu da utičem na druge ljude, da ih dotaknem, da ne mislim samo o sebi. Možda i odlučim da budem pisac, pomislio sam. Pokušavao sam da napišem nekoliko scena, ništa nije uspijevalo, bio sam i dalje švorc. Nisam imao ni 50 dolara. I konačno, jednog dana se desilo da sam prodao jednu skriptu za 100 dolara. Ubrzo sam međutim i potrošio taj novac, pa sam i dalje sam nastavljao po starom. Bio sam toliko švorc da sam prodao i ženin nakit. Znate… postoje neke stvari u životu koje ne biste smjeli nikada da radite. To je bio kraj naše veze. Toliko sam bio propao, nismo imali para, nismo imali hrane. Nismo imali ništa.
Alii najviše na svijetu što sam volio, to je bio moj pas. Volio sam tog psa, jer on mi je pružao neprekidnu ljubav i radost (za razliku od žene). Ali bili smo toliko na dnu da nisam mogao ni psa više da hranim. I otišao sam u prodavnicu alkoholnih pića, bio je to najtužniji dan moga života. Stajao sam ispred te prodavnice i pokušavao da prodam svog psa strancima. Da ga prodam za 50$. I jedan čovjek je naišao i htio je da ga kupi.
Pregovarali smo dugo i prodao sam mu na kraju psa za 25 dolara. Kada sam odlazio odatle, plakao sam. Najgora stvar koja mi se ikada u životu desila!
Dvije nedelje kasnije gledao sam borbu između Muhameda Alija i nekog bijelca (ne znam tačno kako se zvao). I bijelac dobija nevjerovatne batine, ali i dalje nastavlja da se bori! I pala mi je na pamet ideja!
Čim se meč završio počeo sam da pišem scenario. Pisao sam 20 punih sati (za koje nisam spavao). Cijeli film sam napisao za 20 sati. Na kraju sam se tresao, bio sam tako uzbuđen. Znao sam šta sam htio i znao sam zašto sam to htio. Trebalo je samo da to sprovedem u djelo. Krenuo sam konačno sa namjerom da prodam agencijama skriptu. No oni su čitali i govorili, ”pa ovo je smiješno, ovo je predvidljivo”. (Zapisao sam sve stvari koje su mi rekli i pročitao sam ih na noć dodjele Oskara, kad smo pobijedili. Najveća osveta je masovni uspjeh.) Pokušavao sam i dalje da prodam scenario, ali niko nije htio, i dalje sam pokušavao, gladan sam, nemam para. I konačno sam naišao na ljude koji su pročitali scenario i vjerovali u skriptu i zavoljeli je! Ponudili su mi 125 000 dolara za skriptu. Ja sam im uzvratio: “Vi mora da se šalite!“ Ok, rekao sam, prodaću vam pod jednim uslovom, da ja glumim glavnu ulogu u tom filmu. Oni su počeli: ”O čemu ti pričaš?! Pa ti si pisac.” Stalone je odgovorio: ”Ne-ne-ne, ja sam glumac!”, ”Ne-ne-ne, ti si pisac!”, ”Ne-ne! Ja sam GLUMAC! To je moja priča i ja sam Roki’. Moram dobiti glavnu ulogu.”
”Nema šanse, nećemo ti platiti 125 000 da igraš u nekom filmu. To je bacanje para.” Htjeli su Rajana O’Nila da igra Rokija. Stalone je govorio da je on Roki, oni nisu htjeli. I on pobjesni i reče: ”Ako nećete, ne morate.” I krenu da izlazi iz sobe.
(Tu je čovjek, koji mu nudi 125 000 dolara za scenario, on odbija uprkos bijedi u kakvoj je bio. Nevjerovatna vjera i vizija!)
Znao je koliko zaista vrijedi i bio je u potpunosti predan tome.
Nekoliko nedelja kasnije su ga ponovo pozvali. Ponudili su mu sada 250 000 dolara, ali da ne igra u svom filmu.
Odbio ih je opet. Posljednja ponuda im je bila 325 000 dolara!! Željeli su ovu stvar. On je rekao: ”Ne, nema šanse!” i konačno su se sporazumjeli i dali su mu 35 000 dolara. I snimili su film sa malim budžetom, nisu vjerovali da će uspjeti. Ipak nisu htjeli mnogo novaca da troše na njega. Uložili su oko milion dolara u film „Roki“, a na kraju su zaradili 200 miliona!!!
Što je interesantno… drug ga je upitao, i šta si uradio sa svim tim novcem? Tih 35 000 nije mali novac!?
”Prva stvar koju sam uradio, jeste da sam cijeli dan stajao ispred prodavnice alkoholnog pića i nadao se da će doći čovjek kome sam prodao moga psa. Htio sam da ga otkupim.“
Šta se desilo?
”Već treći dan sam stajao tamo i taj čovjek je konačno naišao. Vidio sam ga i nisam mogao da povjerujem…eno moga psa! Pogledao sam ga i rekao mu: Gospodine, da li me se sjećate? Prošlo je oko mjesec i po dana, prodao sam vam moga psa. Onda sam bio bez para i umirao sam od gladi, on je moj najbolji prijatelj, sigurno ga volite takođe, ali moram da ga imam nazad. Znam da ste mi platili 25$, ali ja ću vam dati 100$ za njega. ”Ne, nema šanse, to je moj pas sada, ne možete ga kupiti više”.

I promijenio sam pristup, pa sam mu rekao 500$ za psa!
Čovjek je rekao: ”Apsolutno nema šanse”
Ok, onda 1000$ za psa: ”Nema šanse da ga kupiš za bilo koje pare”

Drugar ga je opet upitao: “I šta si uradio?!“

”Znao sam šta treba da radim, pa sam preuzeo stvar u svoje ruke, još jednom sam promijenio pristup, ali sam na kraju ipak dobio psa!!”

“I? Koliko te je to koštalo?” – nestrpljiv je bio prijetelj.

Stalone je odgovorio: ”15 000 dolara i uloga u Rokiju”.

*****

Snovi nikad ne umiru – umiru samo sanjari.