Sećam se nečeg što mi je jednom rekao Đulio, suprug moje prijateljice Marije. Sedeli smo u bašti kafića, vežbajući konverzaciju, kada me je upitao šta mislim o Rimu. Odgovorila sam da mi se veoma dopada, naravno, ali da ipak imam neki osećaj da to nije moj grad, mesto gde bih mogla da dočekam kraj života. Bilo je nečeg u vezi s Rimom što ne pripada meni ali nikako nisam mogla da dokučim šta. Kao i uvek kada o nečemu ćaskamo, odnekud iskrsne vizuelna potvrda naših zaključaka. U ovom slučaju je to bila tipična Rimljanka - fantastično očuvana, okićena skupocenim nakitom, obučena u usku suknju s prorezom skoro do kuka, nataknuta na visoke potpetice i noseći one ogromne okrugle naočari koje podsećaju na trkačke automobile (i verovatno isto toliko koštaju). Šetala je malog, ljupkog psa na dijamantskom povocu, dok je krzno na njenom okovratniku izgledalo kao da je napravljeno od kože njenog prethodnog malog, ljupkog psa. Odisala je neverovatnim glamurom, nešto u stilu "Pogledaćeš me, ali ja ću odbiti da pogledam tebe". Bilo je teško zamisliti da je ikada, pa makar i na deset minuta, bez maskare. Takva žena je u svemu sušta suprotnost meni; oblači se u stilu koji moja sestra opisuje ovako: "Stivi Niks ide na čas joge obučena u pidžamu."
Đuliju sam pokazala tu ženu i rekla: "Vidiš, Đulio - to je Rimljanka. Rim ne može istovremeno da bude njen i moj grad. Samo jedna od nas pripada ovde. Mislim da oboje znamo koja."
Đulio je odgovorio: "Možda ti i Rim jednostavno imate različite reči."
"Kako to misliš?"
Pojasnio je: "Da bi razumela tajnu grada i njegovog naroda moraš da znaš koja je njihova reč."
Onda je nastavio da mi objašnjava, malo na engleskom, malo na italijanskom, žustro gestikulirajući rukama. Otprilike, svaki grad ima svoju reč koja ge definiše, koja identifikuje većinu njegovih stanovnika. Ukoliko pročitaš njihove misli dok prolaze pored tebe, na ulici ili negde drugde, otkrićeš da većina razmišlja o istoj stvari. Ono što je većini na umu - to je reč tog grada. I ukoliko se tvoja lična reč ne poklapa sa rečju tog grada, onda zaista tu ne pripadaš.
"Koja je reč ovog grada?", upitala sam.
"SEKS", odgovorio je.
"Ali zar to nije stereotip o rimu?"
"Nije."
"Ma sigurna sam da u Rimu postoje neki ljudi koji razmišljaju i o drugim stvarima osim o seksu."
Đulio je insistirao: "Ne postoje. Ovde i danju i noću svi razmišljaju samo o SEKSU."
"Čak i u Vatikanu?"
"To je nešto drugo. Vatikan nije deo Rima. Oni imaju drugu reč. Njihova reč je MOĆ."
"Mislila sam da je VERA."
"Nije nego MOĆ", ponovio je. "Veruj mi. Ali rimska reč je SEKS."
Sada, ako je verovati Đuliju onda se ta mala reč SEKS provlači ulicama Rima, tekući niz njegove fontane i odjekujući u vazduhu poput saobraćajne vreve. Razmišljanje o njoj, oblačenje za nju, traganje za njom, dilema oko nje, odbijanje nje, pravljenje sporta i igre od nje - to je sve što svi u Rimu rade. Što malo bolje pojašnjava zašto Rim, uprkos svoj svojoj neodoljivosti, nikada ne može da bude moj grad. Bar ne u ovom trenutku mog života. Upravo zato što SEKS trenutno nije moja reč. Stoga ta rimska reč, dok kovitla ulicama, uspeva samo da me okrzne i prozuji dalje, ne ostavljajući nikakav trag. Ne učestvujem u toj reči, što znači da ne živim u potpunosti ovde. Suluda teorija koju je nemoguće dokazati, znam, ali mi se dopada.
Đulio me pita: "Koja je reč za Njujork?"
Jedan trenutak razmišljam a onda odlučujem. "Mislim da je DOSTIGNUĆE."
(Što se donekle ali značajno razlikuje od reči za Los Anđeles, a koja je po mom mišljenju: USPEH. Kasnije ću o tome izneti kompletnu teoriju sa svojom švedskom prijateljicom Sofi i ona će mi otkriti da je reč za Stokholm zapravo ASIMILACIJA, što nas je obe bacilo u depresiju.)
Pitala sam Đulija: "Koja je reč za Napulj?" On odlično poznaje jug Italije.
"BORBA", zaključio je. "Koja je reč bila u tvojoj porodici, kada si bila mala?"
Ovo je bilo teško. Pokušavala sam da se setim reči kojom bih obuhvatila ŠTEDNJU i NEOZBILJNOST. Ali Đulio je već bio kod sledećeg, najočiglednijeg pitanja: "Koja je sada tvoja reč?"
E, na to definitivno nisam mogla da mu odgovorim.
I posle nedelju dana mozganja ne uspevam da pronađem ništa bolji odgovor. Naravno, znam nekoliko reči koje to definitivno nisu. Nije BRAK, evidentno. Nije ni PORODICA (iako je to reč predgrađa u kojem sam godinama živela sa svojim suprugom i budući da se više nisam uklapala u nju, postala je veliki uzrok moje patnje). Više nije ni DEPRESIJA, hvala nebesima. Ne brinem što ne delim stokholmsku reč ASIMILACIJA. Ali ne osećam ni da se još uvek u potpunosti pronalazim u njujorškom DOSTIGNUĆU, iako je to zaista bila reč koja me oličavala kao dvadesetogodišnjakinju. Možda bi moja reč mogla da bude TRAGANJE. (I opet, budimo iskreni - mogla bi lako da bude i SKRIVANJE.) Poslednjih meseci u Italiji moja reč je umnogome bila ZADOVOLJSTVO, ali ta reč se ne poklapa sa svim delovima mog bića, u protivnom ne bih toliko žudela za putovanjem u Indiju. Znam. Moja reč je DUHOVNOST, iako od mene pravi mnogo bolju osobu nego što jesam, naročito kada se u obzir uzme količina vina koju sam u poslednje vreme unela u sebe.
Ne znam odgovor na ovo pitanje i pretpostavljam da je ova godina posvećena upravo tome. Pronalaženju moje reči. Ali jedna stvar koju mogu sa sigurnošću da kažem je da to nije SEKS.
Odgovorno to tvrdim jer, kažite vi meni zašto su me noge same odvele u diskretan butik na Vija Kondoti, gde sam - pod stručnim nadzorom svilene, mlađahne italijanske prodavačice - potrošila nekoliko bajkovitih sati (i novac u visini transkontinentalne avionske karte), kupivši dovoljno donjeg veša da opslužim sultanov Harem iz hiljadu i jedne noći? Kupila sam grudnjake svih oblika i boja, zatim prozirne negližee i vickaste gaćice u svim bojama uskršnjih jaja, tange od belog satena i najnežnije svile, haltere od ručno pravljene čipke i u suštini samo jedan, a ubrzo i sve varijante čipkastog, bodija sa srcima.
Nikada u životu nisam imala ništa slično. Zašto onda to ne bih sada? Dok sam izlazila iz radnje, vukući te kese nestašnog sadržaja, najednom sam se setila pitanja koje je ponavljao navijač iza mene na stadionu, u trenutku kada je Laciov napadač Albertini u ključnom trenutku šutnuo loptu nekud u prazno, iz potpuno nepoznatog razloga, upropastivši tako šansu za gol.
"Per chi???", zaurlao je čovek na ivici ludila. "Per chi???"
Za koga??? Za koga je bila ta lopta, Albertini? Nikog nema tamo!
Posle višečasovnog delirijuma u prodavnici donjeg rublja, na ulici sam se setila ove rečenice i šapatom je ponovila sebi: "Per chi???"
Za koga, Liz? Za koga sva ta dekadentna erotičnost? Nikoga nema tamo. Bilo mi je ostalo još samo par nedelja boravka u Italiji i apsolutno nisam imala nikakvu nameru da se s nekim kresnem. Ili jesam? Da li me je na rimskim ulicama konačno sustigla ta famozna reč? Je li to bio poslednji pokušaj da postanem Italijanka? Je li to bio poklon sebi ili poklon nekom, još uvek nepoznatom, ljubavniku? Je li to bio pokušaj da počnem da lečim svoj libido nakon seksualnog brodoloma svoje poslednje veze?
A onda sam se zapitala: "Hoćeš sve to da poneseš u Indiju?"
Izvodi iz knjige Elizabeth Gilbert - Jedi, moli, voli
