EPITAF ZA OBMANUTE
Kad umrem,
tako mi je žao što će mi obući frak
i zadenuti u rever cvet umesto rane,
a ja sam za života
sa vojničkih košulja uzimao kroj.
Zar niste primetili da mi se oči
nežnije od aprila
duboko negde u vidicima
večito potmulo dime!
Ja sam onaj neznani junak
koji je bezbroj puta s vama odlazio u mrak
i ponovo se vraćao u svaki živi stroj
od Termopila do Hirošime.
Dobro zapamtite ovu koračnicu
sastavljenu od reči pomalo prljavih i modrih.
Hteo bih da se ona zarije u vaše srce
kao bajonet u vojničke živote.
Ja sam sadio groblja u travi
i iz kalpaka srkao čorbu na Odri;
ja sam Evropu kupio za jetrenu paštetu,
a ujutro joj pucao u trbuh od sramote.
Dobro zapamtite ovu koračnicu.
Ja sam nosio brnjicu od bodljikave žice
i pevao i smejao se
ponekad i polulud od bolova.
Ja sam bio kapela,
ljuljao sam se obešen i žut na raskršćima
i zvonio kao zvona celog sveta sam.
A danas,
samo sam obična kožna vreća puna kostiju
i sećanja
i olova,
ali bar znam da me niko neće prevariti
jer suviše znam.
Kad čujem tišinu,
zatvoriću se u sobu i jaukaću.
Tišina je zločin s predumišljajem,
topla i meka omča licemerja oko vrata.
Tišina je lirska međuigra za fabrikovanje dece
i dvoličan način da se čovek izleči od straha
i pokuša da bude još jednom jak.
Samo,
ja više nemam hrabrosti za takvu ljubav
zbog koje ću ponovo ići da ubijam
mrtve vojnike iz poslednjeg
i pretposlednjeg rata.
Dobro zapamtite ovu koračnicu.
Hoću da vam se zarije duboko u gola srca
kao usijana zvezda u avgustovski mrak.
Ja,
koji sam nekad zubima srljao
u zadimljene godine
i šakama vidike deljao i dero,
ja,
koji sam nekada mlatarao vetrenjačama udova
i gromko pevao velikim poderanim ustima,
taj isti ja,
danas,
samo sam mali,
žalosnosmešni,
neregrutovani heroj,
osuđen da raspredam paučinu svakidašnjice
svojim rapavim prstima.
Ismejaće me
ako gospođu mater,
bože mi oprosti: trudnu,
uhvatim za ruku i odvedem na bal,
da bi buduće bebe bele od mleka i zuba
naučile na vreme dvoličnost ove igre
u kojoj se gomila uskomešala.
Izrugaće se
što ne razumem ovu svilenu tugu
i ovu svilenu ljubav,
i što od iste duge krojim i šal
i vešala.
Da su bar zadimljene davne godine,
ne bi imalo šta da se objašnjava.
Reklo bi se: bio je,
pa šta,
- bar zore na njega liče.
A ovako sam penzionisani budilnik
koji uvek zakašnjava
iako srljam da prvi svitanja otkukuričem.
Ponekad mi se još u očima
usire daleki vetrovi što zaudaraju na pokolj,
zar niste primetili,
usire se davni riđi brodolomi,
pa lomim sanjive ruke od bola i od želja.
Tu neće moći da pomogne nijedan očni lekar:
nama su duše razroke jer gledali smo široko,
široko kao kraj u kome su nas okotile
matere naše ružne i voljene
zelene od loze i kiša,
žute od sveća i ćutanja,
i plave od uspavanki i veselja.
Šta ću ja u ovoj tišini
kad sam za nemire stvoren?
Šta ću tu gde je ljigavo
od negovanih ruku?
Sunce mi se kao svrdlo uvrće u potiljak
i poslednji se osmeh od moga daha zborao.
Sad i ako tuku
- drukčije nekako tuku,
i nijedan mrav nije postao orao,
mada je dosta da samo poželi
i postao bi orao.
Nema više oluja.
Reke odevene u kičme od mulja,
u bedra od riba,
odevene u trbuhe od algi,
ravnodušno teku.
Nema više oluja
u krvi žutih trava
i grana nad bivšim brzacima.
Šta mi vredi da izvirem
i svake noći sanjam da ću odlutati nekud,
kad sam izgubio ušće,
pa se smušeno osvrćem i kotrljam preko obala
pod nebom
preoranim sunčanim zracima.
Pokusao sam najiskrenije,
ali ne razumem se u kamenje što miruje
i to mi je sva krivica.
Možda sam samo zbog ljuljaški imao obraza
da ostanem
ovom svetu u gostima.
Inače,
šta ću ovako divno lud sa ovih 25 ptica
u mojoj krvi i kostima?
Možda postoji nekakva molitva koja sve rešava
i sve oprašta.
Možda i u kockama uzidanim u drumove
živi nekakav nemir neprestan i dug.
Ali šta ćemo kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao bašta
od aprila do septembra,
pa onda opet ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.
Šta ćemo
kad smo se mi trudili sve da razumemo
a nismo sve razumeli?
Šta ćemo kad smo pošteno navlačili bezazlene grimase
na oljuštena lica?
Šta ćemo
kad smo silom u sebi davili grmljavine
i šumeli,
ali nakazno šumeli,
nepromišljeno razapeti između račundžija
i samoubica?
Da su mi opet one stare, zadimljene godine,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i drveću u kosu vezujem duge.
Ili da širim ruke neka se slapovi neba
na mene s urlikom ruše.
Svraćao bih u jednu divnu krčmu
na drumu odavde do tuge
gde su stolovi burad baruta,
a gosti smeju da puše.
Javno bih okolo pričao da sam toranj,
da strah za oblake značim,
i trčao bih niz polja
da se s matorim šumama rvem.
Uopšte,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i u sve dane žmureći zakoračim,
pa posle,
kad se osvrnem,
da pljunem na katastrofe
koje su pretile da me zgaze i smrve.
A ovako,
u meni sve vreme škrguće
jedan neugledni Don Kihot
i ja bih večito da se borim!
A trube su pretopljene u čajnike.
Sad ponovo samo violine sviraju.
Svake večeri tempiram krevet i budilnik
i opet nikako da izgorim,
jer i mine su postale starije i pametnije,
pa prvo dobro razmisle,
a onda – ne eksplodiraju.
Pustite neka za mnom kao slučajno
mašu zelene ruke granja.
Pustite neka na mene pljušte svetovi.
Moram da kisnem ovako nerazuman.
Oprostimo se od nekih stvari običnim gestovima
i odlutajmo bez osvrtanja.
Sačuvajmo oči za nove neke svetlosti
što se ljušte kao cvetovi
iza prvih šuma.
A kad me budu proneli
govoriće se kako je umro jedan jablan
koji je svakog jutra brstio visine,
pa je svu njušku zvezdama pozlatio.
Ispašće
kao da nisam živeo do bedara u mulju
u barama zelenim.
Najzad:
ako izbrojimo na prste,
- svima se isto hvata.
Mojsije,
onaj što je rasklapao mora
i izmišljao obećane zemlje,
zakonodavac i pesak
i ukrotitelj hlebova,
Odisej,
onaj što je svisnuo od zevanja i dosade
kad se vratio,
i ja,
- svi mi smo na kraju pošteno udešeni.
Izmisliće da smo vodili drvorede,
a bili smo samo procvetali čiviluci
za sušenje odranih koža.
Izmisliće da smo u dahu nosili svežine,
a bili smo ustajali u svojoj nespretnosti,
odeveni u nakazanu koru.
Ništa mi nismo uticali na jutro
da se ne presijava kao oštrica noža.
Živeli smo,
i sa životinjskim smislom za praktično
organizovali zanimljive programe
za telad koja čekaju,
dok smo odraslima vezivali za gubice
korpu ćutanja
uoči poslednjeg velikog crvenog mukanja
u zoru.
