... ja se opet sećam balijskog koncepta "gumenog vremena" koji ukazuje na to da je vreme vrlo relativan i rastegljiv pojam. "Četiri nedelje" za Vajan nemaju isto značenje kao za mene. Jedan dan za nju ne mora da se sastoji iz dvadeset četiri sata; ponekad je duži a ponekad kraći, u zavisnosti od duhovne i emotivne prirode tog dana. Kao i u slučaju misteriozne starosti mog vrača, dani se ponekad broje a ponekad vagaju.
*
Sveti Antonije je jednom napisao da je otišao u pustinju gde se zavetovao na ćutanje ali su ga svakodnevno napadale svakojake vizije - anđeoske i demonske. Rekao je da u samoći ponekad srećemo demone koji izgledaju kao anđeli, a ponekad anđele koji izgledaju kao demoni. Kada su ga pitali kako da ih razlikujemo, svetac je rekao da se to može dokučiti tek kada vas stvor napusti. Ukoliko ostanete smrknuti, tvrdio je, onda je to bio đavo. Ukoliko ostanete raspoloženi, onda vas je posetio anđeo...
Devetog dana mog ćutanja, uveče sam se prepustila meditaciji na plaži. Kada sam počela sunce je bilo na zalasku, a kada sam završila bila je prošla ponoć. Sećam se da sam rekla svom umu: "Evo ovako ćemo, Liz. Ovo ti je jedinstvena prilika da mi pokažeš sve što te rastužuje. Hoću sve da vidim. Ne pokušavaj ništa da sakriješ. "Jedna po jedna, moje tugaljive misli i sećanja počeli su da se javljaju, ustajući i predstavljajući se. Pogledala sam svaku misao, svaki tužan događaj, i priznala njihovo postojanje, osećajući užasan bol (ne trudeći se da sebe zaštitim od njega). Zatim sam rekla toj tuzi: "U redu je. Volim te. Prihvatam te. Dođi u moje srce. Prošlo je." Zapravo sam osećala kako tuga (poput živog stvora) ulazi u moje srce (kao da je prava prostorija). Onda sam rekla: "Dalje?" I sledeći komadić tuge bi isplivao na površinu. Pozdravila bih ga, iznova proživela, blagoslovila i pozvala u svoje srce. Učinila sam to sa svakom tužnom misli koja mi se ikada javila - dokle god me je poslužilo sećanje - sve dok nisu nestale.
Onda sam rekla svom umu: "Sada mi pokaži sav bes." Jedan po jedan, iskrsnuli su svi moji ispadi besa. Videla sam ih sve i priznala njihovo postojanje. Osećala sam svaki delić iskonskog gneva, kao da se po prvi put događaju, i rekla im: "Dođite u moje srce. Tu možete da se odmorite. Tu ste bezbedni. Prošlo je. Volim vas." Ovo je trajalo satima. Lelujala sam između moćnih stubova suprotstavljenih osećanja - proživljavajući svaki čin besa kao da se upravo tada događao, posmatrajući ga kako ulazi u moje srce i leže pored svoje braće, odustajući od borbe.
Onda je došao najteži deo. "Pokaži mi svoj stid", tražila sam od svog uma. Blagi bože, kakve sam tada videla užase. Patetična kolona svih mojih neuspeha, laži, sebičnosti, ljubomora, gordosti. Nisam trepnula ni pred jednim od njih. "Pokaži mi ono najgore", zahtevala sam. Kada sam pokušala da pozovem tu sramnu četu u svoje srce, svaki je oklevao na vratima, govoreći: "Ne, ne želiš me unutra... zar ne znaš šta sam učinio?" i svakom bih odgovorila: "Da, želim te. Čak i tebe. I ti si ovde dobrodošao. U redu je. Oprošteno ti je. Ti si deo mene. Sada možeš da se odmoriš. Prošlo je."
Kada se sve završilo, bila sam prazna. U mom umu više nije bilo borbe. Pogledala sam u svoje srce, u svoju dobrotu, i sagledala njegovu veličinu...
Takođe sam nekako znala da je taj trenutak smirenja bio privremen. Znala sam da još uvek nije bio kraj, da će moja tuga, bes i stid opet jednog dana da se išunjaju iz mog srca i zauzmu mi um. Znala sam da ću s tim mislima opet morati da se borim, sve dok polako i odlučno ne promenim svoj život. Čekao me je težak i naporan posao. Ipak, u mračnoj tišini na plaži, moje srce je mom umu tada reklo: "Volim te, nikada te neću napustiti i uvek ću se brinuti o tebi." To obećanje je isplovilo iz mog srca i popelo se do usta. Tu je zastalo i mogla sam da osetim njegov ukus, dok sam se s plaže vraćala u iznajmljenu kolibu. Pronašla sam praznu svesku, otvorila prvu stranicu - i tek tada otvorila usta i izgovorila te reči u vazduh, puštajući ih na slobodu. Tek kada su te reči razbile tišinu, dopustila sam olovki da ovekoveči tu veličanstvenu izjavu:
"Volim te, nikada te neću napustiti i uvek ću se brinuti o tebi."
Bile su to prve reči koje sam napisala u svojoj intimnoj svesci, reči koje će me nositi dalje i kojima ću se mnogo puta vraćati u naredne dve godine, uvek tražeći pomoć - i uvek je dobijajući, čak i u trenucima najveće tuge ili straha. I ta sveska, natopljena ljubavnim obećanjem, bila je jedini pravi razlog zbog kojeg sam preživela naredne godine svog života.
Izvodi iz knjige Elizabeth Gilbert - Jedi, moli, voli
