Ne poznajem ljude. Beznadezno,
vec godinama ih trazim i bezim od njih.
Ne razumem ljude? Ili ih mozda suvise dobro
razumem? Daleko bolje od ovih
koji imaju jasno oblicje, grubo
meso i kosti sto se brzo lome
na slabasni dasak ako im se priblizis strasno,
razumem one iz legendi, mrtve.
I zivima se vracam od njih
osnazen, sam i druzeljubiv,
kao da idem od skrivenog vrela
reci koja bezvoljno nalazi usce.
Ne razumem reke. Bezglavo jure...
Izvor je obecanje koje more samo ispunjava,
mnogoliko, nepostojano, vazdasnje more.
U buducnosti, kao u dalekom zdencu,
moguce forme zivota spavaju
u snu bez snova, nesvesne nule,
spremne da postanu odraz bozanskih misli.
Medju tim bicima koja ce jednog dana tek biti
sanjas i ti svoj san, nemoguci druze.
Ne razumem ljude. Al' nesto u meni dodaje ovde
da bih tebe razumeo lako, k'o sto razumem
zivotinje, kamenje, lisce,
moje vazdasnje, nemuste, verne drugare.
Sve se u ovom zivotu svodi na problem
vremena, dugog, sirokog vremena ciji se ritam
nikad ne uklapa sa drugim jadnim ritmom
naseg vremena, ljudskog, krhkog i sturog.
Kada bi ljudsko vreme i bozansko
bili jedno, ova beleska koju u meni pokrenu ritam
stopljena s tvojom prirodno bi se slila u dvoglas
i ne bi bez odjeka muklo nestala pred ravnodusnim pukom.
Al' ne cuvam se od zaborava
okruzen telima skoro savremenim
koja su ziva na drukciji nacin nego sto moje telo zivi,
ovo od lude zemlje koje se bori
da bude krilo i da dosegne zid
isprecen izmedju tvojih buducih godina i mojih.
Jedino zelim da spustim ruku na prijateljsku ruku,
da druge oci podele sa mnom ovo sto vidim.
Neces saznati s koliko ljubavi trazim danas
po belom ambisu sutrasnjice
sen tvoje duse da bih naucio od nje
kako cu prema novoj meri da krotim strasti.
Ako me danas vec klasifikuju ljudi
u svoje fise, epohe i fioke,
odbacuju me: jedni sto sam hladan a drugi sto sam cudak,
a u mom ljudskom drhtaju nalaze samo uspomene mrtve.
I ne treba da znaju da je moj jezik,
ako je jednom pevao o svetu, pokretala ljubav, nista vise.
Niti cu moci da ti kazem koliko se borim
da ne umine moja rec, da ne ucuti
sa mnom, nego da stigne do tebe, kao odjek,
kao oluja koja je prosla i ostavila
u mirnom vazduhu uspomenu, nerazgovetne zvuke.
Neces saznati kako vaspitavam strah
da bih pretvorio glas u hrabrost,
dok zaboravu dajem bezvredne udese
koji bujaju naokolo, s glupim uzitkom
spoticu, ruse i gaze nase zivote,
zivot koji ces uskoro biti, koji sam ja skoro vec bio.
Jer predosecam, odvojen tako od ljudi,
da ce morati moj da bude buduci covek,
da ce da nasele ovu samocu jednog dana,
u mome odsustvu, cisti drugovi s tvojim likom.
Ako se odricem danas zivota posle cu ga pronaci
u tvome pamcenju i u skladu sa mojom zeljom.
Kada u kasni sat, citajuci jos uvek
pod sjajem stone lampe, odlozim knjigu
da bih slusao kisu koja podseca, teska,
na pijanicu sto mokri u hladnoj gradskoj tmini,
nesto lomno u meni sapuce tada:
slobodni elementi sputani u mom telu
jesu li samo zbog ovog dovedeni na zemlju?
Zar nema niceg vise? A ako ima gde da ga nadjem?
Dato mi je da zivim samo u ovom svetu
koji je ponekad bez tebe pust. Zelim da me zavolis kao senku,
sa nostalgijom, kao sto ja tokom zivota voleh
istinu nekih davnih ljudi, kroz pesmu iskazanu.
Jednom, kad se oslobode ljudi uzasa, magle
i primitivnog sveta gde smo ponovo dosli,
pa kad sudbina spusti u dugom miru
jos nerodjenu tvoju ruku na knjigu u kojoj leze
zaboravljeni stihovi moji, otvorices je:
znam da ces osetiti kako ti stize moj glas,
ne iz stare knjizevnosti, nego iz zive
dubine tvoje utrobe, s nemustim nemirom
kojim ces umeti da vladas. Saslusaj me i pokusaj da me razumes.
Ako se moja dusa u limbu necega seti
znacice da su u tebi moji snovi i zelje
imali opravdanje. Znacice da sam ziveo.
L.S. (Izvor)
