„Svetiljka teluje oko...
ako li oko tvoje bude kvarno
i telo će tvoje biti tamno."
Lk. 11,34
Mnogi od nas misle da bi svet mogao biti spašen samo ako bi se združile dobra volja i tolerancija. To je lažna ideja. Svet ne može biti spašen dobrom voljom ili tolerancijom, već jasnoćom misli. Od kakve bi koristi bilo da ste tolerantni prema drugima, ako ste istovremeno ubeđeni da ste samo vi u pravu, i da greši svako ko misli drukčije? To nije tolerancija - to je samo popustljivost, a ona ne vodi sjedinjavanju srca, već njihovom razdvajanju, jer vi ste onaj koji je gore, dok su drugi dole, i ta pozicija može da rodi samo osećanje superiornosti u vama, uz osećanje ozlojeđenosti u drugima, a tako se stvara samo još veća netolerancija.
Autentična tolerancija rađa se isključivo iz oštre svesti o golemom neznanju kojim smo svi bez razlike zagađeni kada je istina u igri.
Jer, istina je u svojoj suštini tajna. Duh može intuicijom dopreti do nje, ali nije u stanju da je uhvati, još manje da je izrazi recima. Naše mentalne strukture mogu da ukazu na nju, da usmere našu pažnju u pravcu istine, ali ne mogu da je prevedu u verbalni oblik.
Uprkos tome, svi strasno govore o „vrednosti dijaloga" - ali na šta se svodi taj dijalog? U najgorem slučaju, „dijalog" je samo maska kojom pokušavamo da ubedimo drugoga u prednost naše pozicije; u najboljem, „dijalog" nas spašava da ne postanemo žaba u svojoj bari, žaba koja misli da je u toj bari sadržan vaskoliki svet.
Šta se događa kada se različite žabe iz različitih bara okupe da razmene sopstvena iskustva i ubeđenja? Događa se da se njihov vidik širi sve dok ne obuhvati postojanje drugih, različitih, žaba; međutim, one istovremeno ne uspevaju ni da pojme okean istine koji ne može biti zatvoren u granice mentalne bare. I tako sirote žabe nastavljaju svoje prepirke... nastavljaju da govore o „mom" i „tvom", o „tvom" iskustvu, „tvojim" ubeđenjima, „tvojoj" i „mojoj" ideologiji, itd. Opštenje kroz formule nikada neće obogatiti one koji to čine, jer formule, kao granice bare, samo razdvajaju - dok isključivo bezgranični okean spaja.
Ali da bi stigli do tog okeana istine koji ne zna za ograničenja, neophodno je imati bistrinu duha i lucidnost misli. Šta je ta lucidnost misli, i kako se dolazi do nje?
Prvo što treba da znate je sledeće: nije neophodno naučiti mnogo stvari. Jasna misao je tako jednostavna da je može imati i desetogodišnje dete. Ono što je potrebno nije, dakle, da nešto dobro naučite, već suprotno od toga - da se odučite; ne traži se talenat, već hrabrost.
Da biste shvatili ovo razmatranje, zamislite dete u naručju stare i ružne sluškinje. Dete je suviše malo da bi u glavi imalo predrasude odraslih; međutim, dok se IjuIjuška u naručju te žene, ono ne barata etiketama koje je proizveo njegov mozak, kao „crna žena", „bela žena", „ružna", „ljupka", „stara", „mlada", „majka", „sluškinja", već barata stvarnošću. Ta žena uzvraća na njegovu potrebu za ljubavlju - to je stvarnost koja pokreće to dete, ne ime te žene, njena figura, njena vera ili rasa. Njemu su to potpuno nevažne stvari. Dete još uvek nema stavove ili predrasude.
To je područje u kome se može ostvariti lucidnost misli. Da bi ga dostigli, treba odbaciti sve naučeno i oživeti u sebi duh deteta, koji je još imun od iskustava iz prošlosti, kao i od uslovljenosti koje nam potpuno zatvaraju put da pogledamo stvarnosti u lice.
Uronite duboko u sebe i proučite svoje reakcije u odnosu na ljude i situacije. Iznenadiće vas i zgroziti ako uočite koliko je zaštitnih mehanizama u pozadini vaših reakcija. Nikada ne reagujete na konkretnu realnost određene osobe ili stvari, već na principe, ideologije, čitav sistem političkih, ekonomskih, religioznih i psiholoških mišljenja u vama; vi reagujete na unapred stvorene ideje i predrasude, bilo pozitivne ili negativne. Suočite se sa svakom posebno - osobom, stvari ili situacijom - i pokušajte da otkrijete predrasude koje stvaraju barijeru između realnosti pred vama i vaših programiranih percepcija i projekcija te stvarnosti. Ova vežba daće vam takvo božanske otkrovenje da vam to ni Sveti spisi ne bi darovali.
Predrasude i unapred stvorene ideje nisu jedini neprijatelji jasnog mišljenja. Postoji još jedan par: želja i strah. Da bismo došli do jedne jedine misli koja nije zagađena emocijama kao što su želja, strah i sebični interes, potreban je zastrašujuće strog asketizam. Mi uglavnom pogrešno mislimo da je naše razmišljanje plod mozga; međutim, ono je plod srca, koje je uvek prvo da izvede zaključke, prosleđujući zatim mozgu da formuliše rezonovanje koje će opravdati takav stav. I ovde imate pred sobom jedno božanske otkrovenje. Analizirajte neke zaključke do kojih ste došli, i videćete koliko su zagađeni interesom. To je istina koja važi za svaki zaključak, osim ako ga smatrate privremenim. Mislite, recimo, na upornost kojom se držite svojih zaključaka o ljudima - da li su ti vaši sudovi potpuno slobodni od emocija? Ako verujete da jesu, to je po svoj prilici zato što još niste dovoljno duboko proučili sebe.
Pred nama je glavni uzrok svih podela i sukoba među nacijama i pojedinim ljudima. Tvoji interesi ne podudaraju se sa mojim, kao što se tvoje misli i zaključci ne slažu sa mojim. Koliko uopšte znate osoba čiji je način razmišljanja bar ponekad suprotan njihovim ličnim interesima!? I koliko ste puta vi lično razmišljali na takav, objektivan način? Koliko ste puta uspeli da dignete nepremostivu prepreku između misli koja vam se javlja u mozgu, i strahova i želja koji se bore u vašem srcu? Svaki put kad pokušate, shvatićete da ono što je potrebno za lucidnost misli nije um, inteligencija - bilo bi previše lako - već hrabrost koja poražava strahove i želje; jer, u trenutku kada nešto želite ili od nečeg strepite, vaše srce se, svesno ili nesvesno, postavlja kao prepreka na putu vaše misli.
Mnogi geniji potvrdili su da za otkrivanje istine nisu potrebne teoretske formulacije, već srce sposobno da odbaci svoju uslovljenost i lične interese, kad god se rađa neka misao; srce koje nema šta da štiti niti da želi, srce koje ostavlja duh slobodnim da ide svojim putem, oslobođeno okova, bez straha, slobodno, u traganju za istinom; srce uvek spremno da prihvati nove činjenice i da promeni svoje poglede na svet.
Takvo srce postaje "čarobna lampa", koja razgoni tmine sa čitavog tela Čovečanstva. Kada bi svako ljudsko biće bilo obdareno takvim srcem, niko više ne bi etiketirao sebe kao „komunistu", „kapitalistu", „hrišćanina", „muslimana" ili „budistu". Lucidna jasnoća njihovih vizija otkrila bi im da su sve misli, sve predrasude, sva verovanja, samo znaci njihovog neznanja.
U toj spoznaji, zidovi koji razdvajaju njihove uvažene bare srušili bi se, otvorivši put okeanu koji sjedinjuje sve narode u istini.
Antoni De Melo
