NE, NE I NE.

                                                                            

==========================

Ne gledaj – mogao bi vidjeti.
Ne slušaj – mogao bi čuti.
Ne razmišljaj – mogao bi nešto naučiti.
Ne donosi odluke – mogao bi donijeti pogrešne.
Ne hodaj – mogao bi pasti.
Ne živi – mogao bi umrijeti.
==========================
http://www.mudremisli.com/2009/09/ne-ne-i-ne/

Bruce H. Lipton - BIOLOGIJA VJEROVANJA 23.

Izvor

Kako um upravlja tijelom

Moji zaključci o načinu na koji vjerovanja upravljaju biologijom

zasnovani su na mojim istraživanjima kloniranih endotelijalnih

stanica, stanica koje tvore unutrašnju stjenku krvnih žila.

Endotelijalne stanice koje sam uzgajao u kulturi stanica pomno

su nadzirale svoj svijet i mijenjale svoje ponašanje u skladu s podacima

koje su očitavale iz okoliša. Kada bi im se dale hranjive tvari, stanice

bi se kretale prema tim hranjivim tvarima sa staničnim ekvivalentom

otvorenih ruku. Kada bih stvorio toksični okoliš, uzgojene stanice

bi se udaljavale od podražaja u nastojanju da se obrane od štetnih tvari.

Moje istraživanje je bilo usredotočeno na membranske percepcijske

prekidače koji upravljaju prijelazom iz jednog ponašanja u drugo.

Glavni prekidač što sam ga proučavao bio je proteinski receptor

koji reagira na histamin, molekulu koju tijelo koristi na

način koji je ekvivalentan lokalnom znaku za uzbunu. Otkrio

sam da postoje dvije vrste prekidača, H1 i H2, koji reagiraju na

isti signal. Kada se aktiviraju, prekidači s histaminskim receptorima

H1 izazivaju zaštitnu reakciju, vrstu ponašanja otkrivenu kod kultura

stanica u koje je dodana otrovna tvar. Prekidači koji sadrže histaminski

receptor H2 na histamin reagiraju reakcijom rasta, slično ponašanju

uzgojenih stanica u prisutnosti hranjivih tvari.

Kasnije sam otkrio da adrenalin, signal u tjelesnom sustavu

koji je ekvivalent znaka za opću uzbunu, također ima prekidače

koji sadrže dva različita receptora za očitavanje adrenalina, nazvana

alfa i beta. Adrenalinski receptori izazivali su potpuno jednaka stanična

ponašanja kao i oni koji reagiraju na histamin. Kada je adrenalinski

alfa-receptor dio IMP – prekidača (IMP - Integralni membranski proteini),

on nakon registriranja adrenalina izaziva zaštitnu reakciju. Kada je dio

prekidača beta-receptor, isti adrenalinski signal pokreće reakciju rasta.

Sve je to bilo zanimljivo, no najuzbudljivije otkriće je uslijedilo

kada sam u svoje kulture tkiva istovremeno uveo i histamin

i adrenalin. Otkrio sam da adrenalinski signali, koje oslobađa središnji

živčani sustav, nadjačavaju utjecaj histaminskih signala koji

se proizvode lokalno. Tu na scenu stupa politika zajednice koju

sam ranije opisao. Pretpostavimo da radite u banci. Upravitelj

podružnice da vam nalog. Dođe izvršni direktor banke i da vam

suprotan nalog. Koji nalog ćete slijediti? Želite li zadržati posao,

smjesta ćete izvršiti nalog izvršnog direktora. U našu biologiju

ugrađen je sličan prioritet koji stanicama nalaže da slijede upute

»glavnog gazde« živčanog sustava čak i kada su ti signali u sukobu

s lokalnim podražajima.

Bio sam uzbuđen rezultatima svojih eksperimenata jer sam

smatrao da su na razini pojedinačne stanice otkrili istinu koja

vrijedi za višestanične organizme - da je um (to jest djelovanje

preko adrenalina iz centralnog živčanog sustava) jači od tijela

(djelovanje preko lokalnog histaminskog signala). Implikacije

tih eksperimenata želio sam jasno iznijeti u svom znanstvenom

radu, međutim moje je kolege na ideju da ubacim vezu uma i

tijela u članak o staničnoj biologiji skoro udarila moždana kap.

Tako sam stavio samo jedan kriptičan komentar o razumijevanju

važnosti studije, međutim nisam mogao reći kakva je to važnost.

Moji kolege nisu htjeli da uključim te implikacije jer je um neprihvatljiv

biološki koncept. Bioznanstvenici su konvencionalni

njutnovski znanstvenici - ako nije materija... ne računa se. »Um«

je nelokalna energija i stoga za materijalističku biologiju nije relevantna.

Nažalost, ta percepcija je »vjerovanje« koje se u kvantno-mehaničkom

svijetu pokazalo očigledno pogrešnim!

Christopher deCharms skenira mozak u stvarnom vremenu

http://www.ted.com/talks/lang/scr/christopher_decharms_scans_the_brain_in_real_time.html

Bezuslovno samoprihvatanje

Bezuslovno samoprihvatanje, ne tako pitka i ne tako tipična reč u srpskom jeziku (na engleskom: uncondicional self acceptance), je reč koja označava jedan veoma važan psihološki pojam. Bezuslovno samoprihvatanje predstavlja jednu vrstu odnosa, stava prema sebi. Svaki stav (pa tako i svaki stav prema sebi) uključuje misaonu komponentu (ono što mislimo o sebi, kako sebe procenjujujemo itd.), afektivnu komponentu (ono što osećamo prema sebi, npr. ljubav, mržnju, anksioznost, smirenost itd.) i konativnu komponentu (tendenciju da nešto učinimo za sebe ili prema sebi u skladu sa onim što osećamo i mislimo o sebi). Dakle, bezuslovno prihvatanje sebe je stav prihvatanja sebe kao osobe bez obzira na način na koji mislimo, osećamo ili se ponašamo u nekom aktuelnom, prošlom ili budućem kontekstu. Kako sama reč kaže, to je prihvatanje sebe bez uslovljavanja, odnosno prihvatanje sebe bez nametnutih ili samonametnutih uslova, standarda ili imperativa za koje pogrešno mislimo da moramo ostvariti da bismo sebe prihvatili, voleli i cenili.
Bezuslovno samoprihvatanje je cilj, tačnije ideal konačnog ishoda svake dobre psihoterapije ili svakog dobrog programa psihološkog ličnog rasta i razvoja. U psihoterapiji, terapeut zauzima stav bezuslovnog prihvatanja klijenta. Terapeut klijenta prihvata (ne kritikuje, ne odbacuje, ne omalovažava i nisko vrednuje itd.) bez obzira šta klijent govori, oseća ili čini. Ovakva vrsta odnosa koju terapeut inicira od samog početka terapije podstiče klijenta da tokom terapijskog procesa i on/ona sam/a nauči i zauzme isti takav stav prema sebi.
Bezuslovno samoprihvatanje kao koncept zvuči jako lepo i jednostavno, ali u praksi postizanje ovog cilja predstavlja dugotrajan i težak proces. Zašto? Zato što smo svi mi od malih nogu učeni (prvo unutar porodice a kasnije i unutar drugih društvenih grupa) da “moramo” misliti, osećati i ponašati se na određeni način u određenim situacijama (obično na način na koji su nas učili naši roditelji), i ako tako ne činimo onda smo loše osobe, loši ljudi. S obzirom da je svako dete (a i skoro svaki čovek) željan ljubavi, pažnje i prihvatanja, svako od nas je tokom ranog a naročito kasnijeg detinjstva, adolescencije i mladalaštva naučio i usvojio određene standarde i norme ponašanja kojih se pridržava i kao odrasla osoba. Deo tih standarda je društvenog porekla (zajednički su svima nama koji živimo u istom društvu i istoj kulturi) a deo je nasleđe porodičnog miljea u kome smo rasli... Kada se pridržavamo ovih usvojenih ili samokonstruisanih standarda mi konstatujemo da je sve ok sa nama i da nemamo razloga da sebe ne prihvatamo i ne poštujemo kao osobu. Ali kada prekršimo neke od ovih standarda, mnogi od nas skloni su da sebe surovo kritikuju, omalovažaju, podcenjuju, ne poštuju, odbacuju, stvaraju osećanja krivice i/ili mržnje prema sebi itd, jednom rečju ne prihvataju sebe kao osobu u celosti. Ovakva vrsta odnosa prema sebi nužno nosi sa sobom patnju, depresivnost, strahovanja, osećanja krivice i stida.
Potpuno suprotni ekstrem ovome bio bi potpuno nekritički stav prema sebi i drugima, potpuno odsustvo bilo kakvih normi ponašanja, bezobzirnost prema drugima, sebičnost, makevijalizam (princip da cilj opravdava sredstvo) odsustvo bilo kakvog poštovanja prema drugima, odsustvo osećanja krivice, pa čak i brutalnost, takve osobe često nazivamo psihopatama i antisocijalnim osobama. Dok su osobe koje su sklone neprihvatanju i samoporažavanju sebe (to su osobe koje često nazivamo neurotičarima) štetne po sebe, psihopate i antisocijalne ličnosti su štetne i opasne po druge i društvo u celini...
Svima nama je lako da volimo, cenimo i prihvatamo sebe, da budemo ponosni na sebe i srećni kada se ponašamo u skladu sa svim onim standardima koje smo sebi postavili i koje smatramo pravičnim, privlačnim i socijalno prihvatljivim. Ali šta se dešava kada u tome ne uspemo, kada neke od tih standarda ne ostvarimo (npr: ne ostvarimo željeni uspeh u oblasti koja nam je jako važna, povredimo nekog, načinimo greške, ponašamo se sebično, ostavi nas voljena osoba, osećamo se depresivno, očajno, besno, uplašeno, postiđeno itd), kako onda da bezuslovno prihvatimo sebe i da i u takvim situacijama volimo, cenimo i poštujemo sebe kao osobu?
Ono što čini srž bezuslovnog samoprihvatanja jeste upravo to, da prihvatamo sebe u svim situacijama bez obzira šta se dogodilo, kako se osećamo, mislimo i ponašamo. Da li to podrazumeva nekritičnost prema sopstvenom ponašanju i počinjenim postupcima? Ne apsolutno nikako!!! Poželjno je i korisno da budemo kritični prema svojim postupcima, mislima i osećanjima ali ne i prema sebi kao celovitoj osobi.
Ljudi mogu naučiti da bezuslovno prihvataju sebe tako što će prvo naučiti da prave razliku između onoga što misle, osećaju i rade u odnosnu na to kakvi su oni kao osobe... Misliti da ste loši zato što ponekad činite greške, loše se ponašate prema sebi ili drugima, ponekad ste sebični itd., ne znači da ste Vi loša osoba, takva vrsta zaključka predstavlja logičku grešku koju nazivamo greška preterane generalizacije. Razmislite, da li druge ljude procenjujete samo na osnovu jednog ili nekoliko ponašanja (ako to činite vaše procene su veoma neprecizne i pogrešne) ili na osnovu jednog mnogo većeg uzorka ponašanja?
Dakle, budite kritični prema svom ponašanju, prema svojim postupcima, prema svojim pogrešnim obrazcima mišljenja i osećanja ali nemojte misliti da ste Vi zbog toga loša osoba. Svi ljudi su nesavršena i pogrešiva bića i stoga često greše, što ne znači da su po definiciji grešnici. Grešnici su oni koji uviđaju da su njihovi postupci loši ali oni i dalje svesno nastavljaju da se tako ponašaju jer uviđaju da od takvog ponašanja imaju ličnu dobit. Ali većina ljudi se ne ponaša tako u većini situacija.
Stoga, možete biti strogi prema svojim postupcima, možete osećati žaljenje i kajanje (umesto krivice i mržnje prema sebi) ako ste nešto pogrešili, to će vas motivisati da promenite svoje ponašanje i da se u budućnosti trudite da to ispravite...
Problemi nastaju kada uslove koje ljudi sebi postavljaju ne uspeju da ostvare. Mnogi od nas su tada skloni da pogrešno zaključe i duboko veruju da zbog toga nisu u stanju da prihvate i vole sebe i da ne mogu biti srećni u životu. Ovakva vrsta verovanja se može iskazati u rečenici “Ako nisam uspeo da ostvarim to i to, ako sam u prošlosti činio/la greške, ako nisam voljen/a u meri kojoj to želim itd, Ja ne mogu voleti sebe, Ja sam loša, manje vredna ili čak bezvredna osoba“. Upravo ovakav stav, ovakvo uverenje dovodi do patnje a ne sami neuspesi ili loše životne okolnosti.
Ovakav način razmišljanja ne samo da je iracionalan sa stanovišta logike, realnosti i ljudske prirode već je veoma štetan i opasan po nas same i sliku koju gradimo o sebi (laički rečeno – samopouzdanje). Dok god verujemo u takva iracionalna uverenja nikada nećemo biti u stanju da volimo i cenimo sebe, a ko ne može da voli i ceni sebe ne može ni da voli i ceni druge (članove svoje porodice, prijatelje, partnera, svoju decu itd.). Dogmatskim (apsolutističkim, rigidnim) pridržavanjem ovakvih stavova osudili smo sebe na doživotno nezadovoljstvo, patnju a ponekad i nesreću u zavisnosti od toga koliko daleko smo spremni da sebe poražavamo. Ako ste skloni takvom stavu prema sebi, razmislite pre svega da li vam takav stav koristi, šta time postižete, da li ćete postati bolja osoba ako sebe mrzite i omalovažavate? Sigurno da ne. Samo ćete sebi stvoriti dodatnu patnju i bol. Pored lepih stvari koje nam se dešavaju život nužno uključuje i seriju negativnih okolnosti i događaja koji su sami po sebi dovoljno loši da nam dodatna patnja koju samo skloni da sami stvaramo nije uopšte potrebna.
I na kraju, budite kritični prema sopstvenom ponašanju, mišljenju i osećanjima koje imate, budite fleksibilni, zauzmite stav bezuslovnog prihvatanja sebe. Trudite se da promenite sve što smatrate nepoželjnim (iako to često uopšte nije lako) ali ne osuđujte sebe kao osobu, naučite da oprostite sebi da bi ste mogli da opraštate i drugima, jer svi mi grešimo, ljudi su pogrešiva i nesavršena bića. Kažite sebi: “Ako sam pogrešio, nisam uspeo da ostvarim ono što sam želeo/la itd., trudiću se da to popravim i daću sve od sebe da u budućnosti to ne činim, to što grešim ne znači da sam grešnik ili loša osoba, moja ličnost, moj identitet je nešto mnogo šire i veće od mojih postupaka koje svakako mogu menjati“. Budite dosledni u ovakvom novom načinu odnošenja prema sebi... Ako se budete dosledno suprotstavljali vašim iracionalnim idejama o sebi, postepeno ćete naučiti kako da budete fleksibilniji, uspešniji, samozadovljniji, naučićete da volite i poštujete sebe a taj vaš stav prenećete i na druge ljude u vašoj okolini.

Vladimir Mišić dipl. psiholog
http://www.vaspsiholog.com/?p=51

Elizabeth Gilbert - Jedi, moli, voli 8.

Izvor

Verujem da sve svetske religije u suštini žele da otkriju metaforu. Kada želite da zadržite vezu sa bogom, zapravo pokušavate da se premestite sa zemaljskog u večno... i stoga vam je potrebna neka veličanstvena ideja kako biste tamo dospeli. Mora da bude velika, ta metafora - zaista velika i magična i moćna, jer bi trebalo da vas prenese na udaljeno mesto. To mora da bude najveći brod koji možete da zamislite.
Religiozni rituali se često razvijaju iz mističnih eksperimenata. Neki hrabri tragač krene u potragu za novom stazom ka božanskom, doživi transcendentalno iskustvo, i vrati se kući kao prorok. On ili ona sa sobom donose priče o raju i mape kako se do njega stiže. Zatim drugi ponove te reči, dela, molitve ovog proroka ne bi li i sami dospeli tamo. Ponekad je taj poduhvat uspešan - a ponekad je, poput kombinacije slogova i primene religije koja se prenosi s generacije na generaciju, moguće odvesti mnoštvo ljudi na drugu stranu. Naravno, ne uspeva to uvek. Neminovno je da čak i najoriginalnije ideje s vremenom očvrsnu u dogmu ili prestanu da deluju na svakoga.
...
Budite oprezni..., ne upuštajte se u opsesivno ponavljanje religijskih rituala iz čiste navike... Fleksibilnost je podjednako neophodna za religioznost, baš kao i disciplina.
Odlučite li da je prihvatite, vaš posao je da tragate za metaforama, ritualima i učiteljima koji će vam pomoći da se približite božanskom. Jogistički tekstovi kažu da bog odgovara na svete molitve i trud ljudskih bića na svaki način koji smrtnici odaberu za obožavanje - dok god su te molitve iskrene. Kao što jedna rečenica iz Upanišada kaže: "Ljudi idu različitim putevima, direktno ili izokola, u zavisnosti od svog temperamenta, birajući onaj koji smatraju najboljim  ili najprikladnijim - i svi stižu do Tebe, kao što se reka uliva u more."
Drugi cilj religije je pokušaj da napravimo smisao od našeg haotičnog života i objasnimo neobjašnjivo koje svakodnevno gledamo oko sebe: patnju nevinih, nagrađivanje zlih - šta tu možemo da preduzmemo? Zapadna tradicija tvrdi "Sve će se to srediti posle smrti, u raju ili paklu"... Na istoku, međutim, Upanišade odbacuju svaki pokušaj pravljenja smisla od svetskog haosa. Oni čak nisu sigurni ni da li je svet uopšte haotičan, već smatraju da nama samo izgleda takav jer smo ograničenog čula vida. Ovi tekstovi nikome ne obećavaju pravdu ili osvetu, mada tvrde da postoje posledice za svako delo - stoga pažljivo birajte svoje ponašanje. Možda te posledice nećete videti u dogledno vreme. Joga uvek šire gleda na stvar. Štaviše, Upanišade navode da takozvani haos može da ima božansku ulogu, čak i ako to trenutno ne možete sami da prepoznate: "Bogovi vole tajnovitost i ne vole očiglednost." Dakle, najbolje što možemo da učinimo, reagujući na sopstveno nerazumevanje i opasnosti ovog sveta, jeste da održavamo unutrašnju ravnotežu - uprkos svem ludilu koje se dešava oko nas.
...
Međutim, ono što vidim kod nekih prijatelja je da sa starenjem sve više čeznu da veruju u nešto. Ali ta čežnja nailazi na brojne prepreke, uključujući i njihov intelekt i zdrav razum. Uprkos svoj njihovoj inteligenciji, ti ljudi i dalje žive u svetu koji se ljulja na velikim, opasnim talasima krajnje bezosećajnosti. Naravno svi oni proživljavaju velika i užasna iskustva bilo patnje ili radosti, ali ta velika iskustva bi trebalo da imaju duhovnu vezu kojom izražavamo bilo tugu ili zahvalnost, ili tragamo za razumevanjem. Postavlja se pitanje - šta obožavati, kome se moliti?
...
... Mislim da ste slobodni da tražite svaku metaforu koja će vas pomeriti sa ovog podeljenog sveta, svaki put kad osetite potrebu da budete uzvišeni ili utešeni. Zbog toga se ne treba stideti. Radi se o istoriji traganja za svetošću. Da ljudski rod nije evoluirao u svom istraživanju božanskog, mnogi od nas bi još uvek obožavali zlatne egipatske kipove mačaka. I ova evolucija religijskog mišljenja svakako uključuje veliki deo branja voća. Uzmite svako delo, svugde gde ga možete naći, i nastavljajte da se krećete ka svetlosti.
Hopi Indijanci su smatrali da svaka svetska religija sadrži jednu duhovnu nit i da sve te niti večito tragaju jedna za drugom želeći da se spoje. Kada se sve niti konačno budu isprepletale, od njih će nastati uže koje će nas izvući iz ovog mračnog istorijskog kruga u sledeće carstvo. U savremenoj istoriji, dalaj-lama ponavlja istu ideju...

*
Sva ta priča o nektaru i blaženstvu me izluđuje.
Ne znam kako ti, prijatelju moj,
ali moj put ka bogu nije sladak miris tamjana.
Pre je to mačka puštena u kavez s golubovima,
i ja sam ta mačka - ali sam i ptica koja krešti kada je zver pričvrlji.


Moj put ka bogu je protestni miting,
nema mira dok se radnici ne ujedine.
Njihove demonstracije su tako preteće,
Nacionalna garda im ne može prići.


Moj put su preda mnom pretukli do besvesti,
mali crni čovek koga nisam uspela da vidim,
koji boga juri po Indiji, zaglibljen u blato,
bosonog i feminiziran, malarične krvi,
spavajući na dovracima, pod mostovima - beskućnik.
(Što je sinonim za večitog ´tragača za kućom´, znate)
I on sada juri mene, govoreći: "Moja si, Liz?"
Šta znači TRAGAČ? Gde je KUĆA?

Izvodi iz knjige Elizabeth Gilbert - Jedi, moli, voli

DVIJE VRSTE SABATA

Jevreji poštuju Sabat kao dan posvećen Bogu i to je nekada bio dan radosti, ali su, tokom mnogih vijekova, rabini insistirali na pravilima i obredima, šta je dozvoljeno, a šta nije, sve dok ljudi nisu prestali da izlaze iz kuće Sabatom, samo da ne bi slučajno prekršili nešto.

Bal Šem je često razmišljao o tom problemu. Jedne noći usnio je anđela koji ga je poveo na nebo i tamo mu pokazao dva prijestola. “Jedan je za tebe”, rekao je anđeo, “ako budeš pametan, a drugi je za čovjeka čije ću ti ime dati”. Zatim ga je poveo u pakao i tamo mu pokazao dvije stolice. “Jedna je za tebe”, rekao je anđeo, “ako ne budeš pametan, a druga je za čovjeka čije ću ti ime dati”.

U snu je Bal Šem posjetio čovjeka koji bi trebalo da bude sa njim u raju, i vidio je kako on živi među ljudima koji ne nose jevrejsku odjeću, i na Sabat pravi čitav banket, sa mnogo veselja, na koji poziva mnoštvo susjeda i prijatelja. Kada ga je Bal Šem upitao čemu taj banket, čovjek mu je odgovorio: “U djetinjstvu su me učili da je Sabat dan odmora i radosti, moja majka je spremala najukusnija jela, a za vrijeme ručka smo pjevali, igrali i veselili se. Zato to i danas tako radim”.

Bal Šem je pokušao da nauči čovjeka religioznim običajima koje je ovaj očigledno ignorisao, ali ostao je bez argumenata kada je shvatio da bi radost tog čovjeka u dan Sabata bila potpuno uništena.

I dalje u snu, Bal Šem otišao je kod svog sabrata iz pakla. Otkrio je da je to čovjek kruto posvećen zakonima jevrejske zajednice, koji svaki Sabat teško proživljava, bojeći se da nešto ne pogriješi, a za ručkom sjedi kao na užarenom uglju. Kada je Bal Šem pokušao da mu objasni da je njegovo robovanje zakonu i običajima pretjerano, ostao je bez argumenata, jer je uvidio da taj čovjek nikada ne bi shvatio da ga poštovanje religioznih normi može odvesti u grijeh.

Zahvaljujući otkrićima u snu, Bal Šem Tov je stvorio novi vid vjerske poslušnosti, po kome se Bog poštuje radošću koja dolazi iz srca.

***

Kada su ljudi radosni, uvijek su dobri; kada su ljudi dobri, nisu uvijek radosni.

***

Indijski mistik Saraha kaže: “Osjeti ukus ovog dara, koji potiče iz ukinutog saznanja”.

Bog skriva stvari izlažući ih našim očima
Čuj! Oslušni pjesmu ptica,
hujanje vjetra među drvećem,
šum morskih talasa;
pogledaj biljku, list koji pada, cvijet,
kao da ih prvi put vidiš.
Iznenada, mogao bi da stupiš u dodir
sa Stvarnošću,
sa tim rajem iz koga smo,
izgubivši nevinost,
zbog našeg saznanja izgnani.


http://www.mudremisli.com/2010/10/dvije-vrste-sabata/

Rasap mene - Luko Paljetak

Rue du soleil - In my heart

Elizabeth Gilbert - Jedi, moli, voli 7.

Ima toliko toga u vezi s mojom sudbinom što ne mogu da kontrolišem ali druge stvari ipak potpadaju pod moju nadležnost. Postoje određeni lozovi koje mogu da kupim i tako povećam svoje šanse u pronalaženju zadovoljstva. Mogu da odlučim kako ću da provodim vreme, s kim ću da razgovoaram, s kim ću da delim svoje telo, život, novac i energiju. Mogu da odaberem šta ću da jedem, čitam, učim. Mogu da biram kako ću da se nosim sa nesrećnim okolnostima u životu - da li ću da ih posmatram kao prokletstva ili kao mogućnosti (i u situacijama kada ne mogu da se nateram na optimistički stav jer previše sažaljevam sebe, mogu da odaberem da nastavim da menjam svoj stav). Mogu da biram reči i ton glasa kojim ću da ih izričem drugima. I najvažnije od svega, mogu da biram svoje misli.
Poslednji koncept je za mene radikalno nova ideja. Ričard iz Teksasa mi je nedavno na njega skrenuo pažnju kada sam mu se požalila na svoju nemoć da prestanem sa mozganjem. Rekao mi je: "Njupalice, moraš da naučiš kako da biraš svoje misli, na isti način na koji biraš odeću koju ćeš da obučeš. To je moć koju možeš da povećaš. Ako baš toliko želiš da kontrolišeš sve u životu, onda radi na svom umu. To je jedina stvar koju bi trebalo da pokušaš da kontrolišeš. Batali sve ostalo. Jer, ako ne možeš da naučiš kako da savladaš svoje misli, onda si u gadnom sosu."
Na prvi pogled, ovo deluje skoro kao nemoguća misija. Kontrolisati svoje misli? Umesto obrnuto? Ali zamislite da to zaista možete? Ovde se ne radi ni o represiji ni o poricanju. Represija i poricanje su podloga za zamršene igre samoubeđivanja kako se negativne misli i osećanja ne događaju. Ono o čemu Ričard govori je zapravo priznanje postojanja negativnih misli, razumevanje odakle su i zašto izviru, a zatim - s velikom dozom praštanja i jačanja sebe - njihovo odbacivanje. Ovo je vežba na koju vas svaki dobar psiholog nagoni tokom klasične psihoterapije. U njegovoj ordinaciji možete da dokučite zašto se ove destruktivne misli uopšte javljaju; možete da ih prevaziđete uz pomoć duhovnih vežbi. Naravno, njihovo prevazilaženje je velika žrtva. U pitanju je prekidanje starih navika, prijatne mrzovolje i poznatih obrazaca. Za sve ovo potrebni su volja i trud. To nije učenje koje jednom čujete i očekujete da ga odmah savladate. U pitanju je konstantan oprez i voljna sam da ga izvedem. Moram, zbog sopstvene snage. Devo farmi le ossa je kako to zovu Italijani. U prevodu: "Moram da očvrsnem."

*
Tišina i samoća su univerzalno prepoznatljive prakse i postoje dobri razlozi za njihovo upražnjavanje. Disciplinovanje verbalnih sposobnosti je način prevencije rasipanja energije kroz usta. Pričanjem se iscrpljujemo, puneći svet rečima, rečima, rečima, umesto iskrenošću, mirom i blaženstvom.

*
Donesete neku grandioznu odluku u vezi s tim šta bi trebalo da radite ili šta biste želeli da budete, a onda se stvore okolnosti koje vam momentalno razotkriju koliko zapravo ne poznajete sebe. Ne znam koliko puta je Svamidži za života to izgovorio i ne znam koliko je još puta moj guru to ponovila posle njegove smrti, ali izgleda da još uvek nisam sasvim apsorbovala suštinu njegove omiljene izjave:
"Bog obitava u tebi takvom kakav jesi."
Kakav JESI.
Da postoji jedna sveta istina u vezi sa jogom, bila bi sažeta u toj rečenici. Bog obitava u tebi takvom kakav jesi, upravo takvom kakav jesi. Njega ne zanima da li ćemo usvojiti ličnu praksu u cilju povinovanja nekim ekscentričnim pogledima o tome kako bi religiozna osoba trebalo da izgleda ili se ponaša. Čini se da smo svi stekli predstavu o tome kako, radi dostizanja svesnosti, moramo dramatično da menjamo svoj karakter, odnosno, da se odreknemo svoje ličnosti. Ovo je klasičan primer onoga što istočnjaci nazivaju pogrešnim shvatanjem. Svamidži je često ponavljao da oni koji se svakodnevno odriču sebe, stalno pronalaze nešto novo čega će se odreći, međutim, ono što obično uspevaju da steknu je samo depresija a ne smirenje. Svamidži je neumorno propovedao da askeza i odricanje - sami po sebi - nisu ono što nam je potrebno. Da bismo spoznali boga, moramo da se odreknemo samo jedne stvari - svog osećaja odvojenosti od boga. Stoga ostanimo onakvi kakvi jesmo, unutar svoje prirodne ličnosti.

*
Uzgred, otkrila sam svoju reč.
Otkrila sam je u biblioteci, naravno, knjiški moljac kakva sam. Pitala sam se koja je moja reč još od onog dana u Rimu kada mi je moj italijanski prijatelj Đulio rekao da je rimska reč SEKS i kada me je upitao za moju. Tada nisam znala odgovor ali mi se reč s vremenom nekako sama nametnula. Prepoznala sam je čim sam je ugledala.
I to tokom poslednje nedelje boravka u ašramu. Čitala sam stari tekst o jogi kada sam naišla na opis drevnih duhovnih tragača. U pasusu sam ugledala sanskrtsku reč ANTEVAZIN koja znači "onaj koji živi na granici". U stara vremena to je bio književni opis i ukazivao je na osobu koja je napustila užurbani centar svetskog života kako bi živela na rubu šume gde obitavaju duhovni učitelji. Antevazin više nije bio jedan od seljana - niti domaćin koji živi po tradicionalnim principima. Međutim, još uvek nije bio postao transcendent - niti jedan od onih mudraca koji žive duboko u neistraženim šumama, u potpunosti ostvaren. Antevazin je bio nešto između. Obitavao je na granici. Živeo je s pogledom na oba sveta ali je gledao u nepoznato. I bio je istraživač.
Kada sam pročitala ovaj opis, bila sam toliko uzbuđena da mi se oteo glasan uzvik. To je moja reč, dušo! U moderno doba, naravno, ta slika neistražene šume bi mogla da bude figurativna, pa čak i granica bi takođe mogla da bude figurativna. Ali je na njoj i dalje moguće živeti. I dalje je moguće živeti na toj svetlucavoj granici između starog, uvreženog mišljenja i novih shvatanja, u stanju večnog učenja. U figurativnom smislu, ovo je granica koja se stalno pomera - dok napredujete u svojim učenjima i shvatanjima, ta misteriozna šuma nepoznatog uvek ostaje nekoliko koraka ispred vas, tako da ste prinuđeni da putujete svetlosnom brzinom kako biste je pratili. Morate da ostanete pokretni i gipki. Pa čak i klizavi...
Ja sam samo klizavi antevazin - ni tamo ni ovamo - učenica večno pomerajuće granice nadomak čudesne, strašne šume nepoznatog.

Izvodi iz knjige Elizabeth Gilbert - Jedi, moli, voli

NORMALNOST

Izvor

Pri određivanju psihičke normalnsti i abnormalnosti možemo primeniti dva osnovna tipa normi: statističke norme, koje se odnose na prosek odnosno na ono što odgovara većini, i vrednosne norme, koje određuju kako bi nešto trebalo da bude.
Statističko određivanje normalnosti vezano je za prosek, tako da je po tom merilu normalno ono što je prosečno, te će stoga visina jednog čoveka biti ocenjena kao normalna, ako se nalazi u granicama proseka.
Međutim pri takvom određivanju normalnosti nailazimo na jednu ozbiljnu poteškoću, jer ovde ne postoji jasno određivanje kriterijuma o širini raspona na osnovu kojih bi smo mogli da odredimo da li će se 50%, 75% ili 90% svih slučajeva smatrati normalnim.
I više od toga: ocenjivati abnormalnim svako odstupanje od norme proseka, čak i u pozitivnom smislu, neprihvatljivo je jer na osnovu takvog merila bismo svakog natprosečnog umetnika ili naučnika označili kao abnormalnog, dok bismo sa druge strane, bili prinuđeni da jednu masovnu psihičku epidemiju, kao što je, na primer, «lov na veštice» označimo normalnim.
Da prosečno ne znači uvek i normalno, posebno u psihologiji, potvrđuje i činjenica da kada bismo kriterijum norme proseka primenili na ljudsku inteligenciju, natprosečno inteligentne osobe bismo morali označiti abnormalnim. Ili ako je u jednoj populaciji prosečan čovek glup, odnosno lakše debilan, po tom kriterijumu debilnost bi bila normalna, što je naravno neprihvatljivo.
Sa stanovišta dinamičke psihologije i psihijatrije, neprihvatljivo je ovakvo određivanje normalnosti i abnormalnosti, jer se veoma izražene crte ličnosti, kao što su bezvoljnost i impulsivnost, ne mogu i ne smeju generalizovati na celu ličnost i na taj način je etiketirti kao abnormalnu, već i stoga što ćemo kod svakog čoveka, otkriti savim specifične crte koje odstupaju od norme proseka. Prema tom kriterijumu teško bismo mogli naći i jednog normalnog čoveka, izuzev malog broja veoma nivelisanih, bezbojnih i neutralnih tipova, čija ličnost nije oštro profilisana, odnosno koji su lišeni osnovne i nužne individualnosti.
Ovakav stav doveo je do toga da se pojam abnormalnosti suviše široko primenjuje... Pri tome se zaboravlja da je individualnost osnovna karakteristika ljudske prirode.
Pošto su ove norme kako se vidi neupotrebljive u psihologiji i psihijatriji moralo se tražiti rešenje u drugoj vrsti normi.
Ovo je dovelo do uvođenja i prihvatanja vrednosnih normi.


VREDNOSNE NORME

Ove norme nam za razliku od statističkih normi daju informacije o vrednosti fenomena koji se promatra; jer kao što ističe PETRILOVITSCH, ne može se izvesti sud da li je neko depresivan, hipertimičan ili emocionalno labilan samo na osnovu čiste deskripcije, već to možemo saznati tek u kontekstu vrednosnih normi, odnosno u kontekstu pojma normalnosti koji vlada u jednom društvu.
Odavde proističe da su vrednosne norme povezane sa socijalnim i kulturnim činiocima koji učestvuju u određivanju da li će se jedan psihički fenomen ili ponašanje smatrati normalnim ili abnormalnim, te otuda ponašanje jedne osobe, na primer, u jednoj konzervativnoj i netolerantnoj sredini može biti ocenjeno kao veoma upadljivo i neadaptirano, za razliku od druge, tolerantnije sredine, u kojoj će to isto ponašanje biti shvaćeno kao dobro prilagođeno.
Stoga možemo reći da se u smislu vrednosnih normi može smatrati normalnom ona osoba koja odgovara ili se približava idealu društva u kome živi, tako da vrednosne norme variraju u okviru različitih socijalnih struktura.
Čak i neke somatske bolesti, uprkos činjenici da se pojam normalnog izjednačava sa pojmom zdravlja, mogu izgubiti obeležje patološkog ako se dosta često javljaju. Kod jednog južnoameričkog indijanskog plemena, još i danas važi kao sasvim normalno jedno veoma rašireno kožno oboljenje, i to u toj meri da se veoma mali broj muškaraca, koji od nje nisu napadnuti, tretiraju čak kao abnormalni, te im se zbog toga ne pruža mogućnost da se ožene...
Na osnovu svega rečenog možemo kazati da socijalni činioci ne utiču smo na pojavu psihičkih poremećaja, već i da dobrim delom određuju šta će se smatrati normalnim i abnormalnim.
Kada govorimo o vrednosnim normama bitno je razgraničiti idealne od realnih vrednosnih normi.

Idealne vrednosne norme u psihologiji određuju sadržaj i smisao idealne forme psihičke normalnosti, koja se sastoji u potpunoj realizaciji našeg bića, što po JUNGU predstavlja nedostižan ideal s obzirom da «u odraslima egzistira dete, koje se nalazi uvek u razvoju, nikada dovršeno, te iziskuje stalnu negu, pažnju i vaspitanje. Razvoj ličnosti je jedna takva vrsta sreće koja se mora skupo platiti».
«Ideali nisu ništa drugo do putokazi a ne ciljevi.» (JUNG)
Idealnoj formi psihičke normalnosti najviše se približava JUNGOV pojam individuacije, što ne smemo poistovetiti sa individualizmom, odnosno egoizmom. Krajnji cilj je ono što je JUNG nazvao Selbst koji obuhvata svestan i nesvestan deo ličnosti. Selbst je ona forma normalnosti koja se najviše približava idealnoj normalnosti a koju mogu da ostvare samo izabrani.
Razvoj ličnosti, u smislu realizacije Selbsta, predstavlja jedan «nepopularan poduhvat, jedno nesimpatično odstupanje od širokog puta» (JUNG), prihvaćenih socijalnih vrednosti i normi, uslovljen unutrašnjom nužnošću i voljom individue, koja goni ličnost da ide svojim vlastito odabranim putem, izvan okvira ustaljenih socijalnih konvencija, jer se «stvaralački život nalazi s one strane konvencije» (JUNG).
Već i sama činjenica da se ličnost na svome putu individuacije nalazi u stalnom razvoju ukazuje da pojam psihičke normalnosti ne može biti isti kod dece i kod odraslih.
Idealne forme normalnosti, iako izlaze iz kolektivnih normi, ipak su nužne i socijalno korisne. Ne samo zato što predstavljaju kompenzaciju u odnosu na jednostranost kolektivnih normi, već i stoga što ličnosti koje su uspele da realizuju svoje potencijalne mogućnosti, deluju socijalno pozitivno, u smislu pospešivanja društvenog progresa. Međutim, nagomilavanje individualnosti može imati negativno dejstvo, jer se individualnosti ne sumiraju već međusobno isključuju. Stoga JUNG tvrdi da: «jedan skup od sto visokointeligentnih glava u svojoj sumi čini jednu veliku glupu glavu.»
Uprkos nužnosti i socijalnoj koristi idealnih formi normalnosti, one su ipak u svakodnevnom praktičnon radu neupotrebljive, posebno u okviru kliničke psihologije i psihijatrije, gde je nužno korišćenje realnih vrednosnih normi.

Realne vrednosne norme našle su svoj puni izraz i široku primenu u fenomenu adaptacije. Otuda će se jedna osoba označiti kao normalna kada je potpuno adaptirna na svoju sredinu ili ako u velikoj meri realizuje taj životni cilj. Adaptacija predstavlja jedan aktivan proces, tako da se i ne primenjuje više u smislu – pasivno se potčinjavati datim okolnostima – jer sam pojam adaptacije već sadrži težnju da se okolnosti menjaju.
Međutim, bar sa stanovišta dubinske, dinamičke psihologije, sposobnost spoljašnje adaptacije ne bi smela da se poistoveti sa pojmom normalnosti, jer jedna osoba može biti spolja adaptirana, a da nam to još ne garantuje da je i normalna.
Potvrdu za činjenicu da spoljašnja adaptacija ne znači obavezno i prisustvo normalnosti, nalazimo kod onih osoba koje su postigle adaptaciju putem totalne identifikacije sa svojom personom (maskom), odnosno sa ustanovom i položajem koji zauzimaju u društvu, tačnije: sa svojom socijalnom ulogom. Prema tome, bilo bi uzaludno, po rečima JUNGA, iza te maske tražiti ličnost, jer «redovno nilazimo na čovečuljka dostojnog sažaljenja». Otuda je za takve osobe neodoljivo primamljiv «lov na titule», jer one za njih predstavljaju jeftinu kompenzaciju za osećanje vlastite nedovoljnosti...
Štaviše, ponekad se dešava, piše JUNG, da sretnemo prividno sasvim normalne osobe sa veoma uspešnom spoljašnjom adaptacijom. Među njima mogu biti lekari, pedagozi koji svojom normalnošću služe kao uzor za okolinu. Njihova normalnost samo je «veštačka kompenzacija za latentnu psihozu», o čijem prisustvu oni nemaju ni pojma, a koja bi već pri prvom pokušaju konfrontacije sa njihovim nesvesnim sadržajima, postala manifestna...
Jung smatra da je već u samom pojmu normalnosti i adaptacije sadržana redukcija na prosečnost, tako da je normalnost «idealni cilj za ljude bez uspeha, kao i za sve one koji se nalaze na opštem adaptivnom nivou dok bi za one, koji mogu da idu dalje od prosečnog čoveka, prihvatanje normalnosti značilo prepreku i smetnju za dalji razvoj», odnosno za njihov proces individuacije...
U tom smislu i FROM ističe da «osoba koja je normalna, s obzirom na svoju dobru prilagođenost, često je manje zdrava od neurotične osobe, s obzirom na njene ljudske vrednosti. Ona se često vrlo dobro prilagođava jedino po cenu odstupanja od svog ličnog Ja da bi manje-više postala onakva kakva treba da bude. Pri tom je možda iščezla sva instinktivna individualnost i spontanost. S druge strane, neurotičara možemo označiti kao osobu koja nije bila spremna da se potpuno angažuje u borbi za svoje lično Ja. Svakako da njen pokušaj da spase svoje pojedinačno Ja nije uspeo, te je ona umesto da svoje lično Ja stvaralački izrazi, potražila spas u neurotičnim simptomima, povlačeći se u svoje fantazme. Pri tome ona je sa stanovišta ljudskih vrednosti manje osakaćena od one vrste normalnih osoba koje su potpuno izgubile svoju individualnost...»
Sve ovo ide u prilog BINDEROVOG tvrđenja da «ne može biti ni govora o tome da samo adaptacija na sredinu, koja je doduše nužna u ljudskom društvu ali često konzervativna i sterilna, predstavlja odlučujući kriterijum pri određivnju normalnosti». «Unutrašnja nužnost normalnog psihičkog života može jednoj osobi dati povoda da se od svoje sredine okrene ili da joj se energično suprotstavi» u cilju «traženja novih društvenih formi i životnih vrednosti. Stoga bi bilo pogrešno označiti takve osobe abnormalnim, zato što se po svojim ubeđenjima i ponašanju razlikuju od vladajućih socijalnih normi», koje u sebi neminovno sadrže i svoju protivurečnost, pa su njeni predstavnici najčešće upravo napredni jeretici.
Uostalom, HERBERT MARKUZE je dokazao da je «princip realnosti» pragmatički princip efekta koji iziskuje društvo u korist vladajuće klase i upravlja ga u pravcu svoga održanja, tako da se svaka pobuna ocenjuje kao psihopatološki simptom a ljudski odnosi analiziraju isključivo pod uglom prilagođavanja obliku vladavine. Zatim princip realnosti prihvaćen i nametnut od grupe, često nije identičan sa principom realnosti koji važi u društvu koje okružuje grupu, odnosno u kome grupa egzistira...
Otuda možemo reći da je sposobnost spoljašnje socijalne adaptacije važan i nužan kriterijum pri određivanju psihičke normalnosti, ali ne i jedini i odlučujući, jer pored spoljašnje postoji i unutrašnja adaptacija, tako da na zahteve spoljašnjeg sveta čovek može potpuno da odgovori samo ako je adaptiran i na svoj unutrašnji svet, odnosno ako živi u saglasnosti sa samim sobom.
Sposobnost unutrašnje adaptacije psihološki je daleko pouzdanije merilo od sposobnosti spoljašnje adaptacije za određivanje psihičke normalnosti.


UNUTRAŠNJA ADAPTACIJA

Sposobnost unutrašnje adaptacije psihološki je daleko pouzdanije merilo od spoljašnje adaptacije za određivanje psihičke normalnosti, zato što se nalazi u prisnoj vezi sa sposobnošću održavanja psihičke ravnoteže, koja u dubinskoj psihologiji predstavlja odlučujući kriterijum za procenjivanje psihičke normalnosti.
Ovim smo došli do dinamičkog shvatanja pojma pshičke normalnosti.
Iako su pojmovi psihička normalnost i abnormalnost formalno dijametralno suprotni, ipak se oni u okviru dinamičke psihologije i psihijatrije sadržinski nalaze u veoma prisnoj vezi, tako da je u tom smislu još FREUD pisao: «danas više ne verujem da su bolest i zdravlje, stanje normalnosti ili stanje nuroze jasno odvojeni, niti da u jednom karakteru neurotske crte označavaju inferiornost», jer «iste zakonitosti obuhvataju i normalno i abnormalno». Otuda su prema FREUD-u «neurotičari ljudi isto kao i ostali, koji se ne mogu oštro razgraničiti od ostalih».
Ovo je eksperimentalno potvrdio JUNG. Dokazano je da kod zdravih osoba srećemo iste komplekse kao i kod neurotičara, odnosno da su svi fenomeni koje srećemo kod bolesnih prisutni i kod normalnih, ali samo u veoma sažetoj, zgusnutoj formi...
Na osnovu izloženog možemo se pitati: kako to da duševno zdrave osobe nose iste one sadržaje kao duševno blesne osobe pa ipak ostaju u relativno dobroj psihičkoj ravnoteži.
Odgovor na ovo pitanje je dala Ego-psihologija. Celokupni psihički život čoveka, uključujući i svestan i nesvestan deo ličnosti, sastoji se iz niza suprotnosti, koje zahvaljujući Egu sačinjavaju jednu relativno harmoničnu celinu. Osnovni zadatak Ega je sjedinjavanje suprotnosti psihičkih funkcija. Po tom kriterijumu ćemo jednu osobu označiti kao normalnu, ako joj uspe da uprkos dijametralno suprotnim tendencijama u njoj samoj i prisustva spoljašnjih frustracija održi svoju psihičku ravnotežu.
Po HARTMANU, jednog čoveka možemo nazvati psihički zdravim ako se u svakoj situaciji adekvatno ponaša.
Pa ipak, ne smemo i ne možemo shvatiti normalnim samo one osobe čije se težnje harmonično podnose i ne zapadaju u konflikte. Jedan takav stav bi nas doveo do suviše uskog pojma normalnosi. Konflikt predstavlja sastavni deo ljudske egzistencije. Pri tome treba razlikovati unutrašnje, psihološke od spoljašnjih, socijalnih konflikata.
Pošto Ego predstavlja «specifični organ adaptacije» a time i psihičke ravnoteže, opravdano je u Egu tražiti pouzdaniji kriterijum psihičke normalnosti...

- Zdravlje je suprotan pol bolesti, a normalnost suprotan pol abnormalnosti.
- Pojam normalnosti i pojam zdravlja potpuno su identični po sadržaju i funkciji.
Za razliku od pojmova normalan i zdrav, pojmovi: abnormalan i bolestan nisu identični, ne poklapaju se ni po sadržaju ni po funkciji. Abnormalno ne mora uvek da znači i bolesno. Abnormalnost u pravom smislu je vezana samo za kvantitativnu abnormalnost, za razliku od kvalitativne abnormalnosti, koja je isključivo vezana za patološko, odnosno za bolest.
Kvantitativno odstupanje po stepenu i intenzitetu je na primer: veoma burno reagovanje na jednu beznačajnu uvredu ili upadljivo dugo trajanje tuge posle smrti veoma voljene osobe.
Kvalitativno, suštinsko odstupanje od normalnog je kod psihotičnog poremećaja ličnosti, na primer.
Sa stanovišta psihologije Ega, jednu osobu možemo nazvati normalnom, ako njegovo Ego, odnosno njegove funkcije, raspolažu takvim sposobnostima, da joj omogućavaju održavanje zadovoljavajuće psihičke ravnoteže, a time i uspešnu spoljašnju i unutrašnju adaptaciju, što u dinamičkoj psihologiji i pshijatriji predstavlja osnovni kriterijum pri određivanju psihičke normalnosti.
Jedno zdravo zrelo Ego će biti sposobno da zadovolji svoje potrebe u pravo vreme, na pravom mestu, na adekvatan način i na pravom objektu, a to će mu poći za rukom ako su njegove funkcije normalne.
Međutim, bilo bi pogrešno smatrati da jedno zdravo, normalno Ego uvek funkcioniše besprekorno u smislu gore opisanog idealnog modela, jer jedna takva osoba bi više ličila savršenom automatu nego pravoj ljudskoj prirodi. Ovo s toga što je odnos individue prema okolini više ili manje poremećen, tako da mora stalno da se dovodi u stanje ravnoteže.
Stoga su normalno Ego kao i normalnost uopšte, samo jedna idealna fikcija (ideal), a ideali nisu ništa drugo do putokazi a ne ciljevi.


Izvodi iz knjige Dr Ivana Nastovića


Izvor

ŽENA SA CVIJETOM

****************************************
Da sam na tvome mjestu ne bih o toj biljci toliko brinula.

Isuviše pažljivo njegovanje moglo bi joj škoditi.

Pusti zemlju da odmara od tolikog kopanja.

I sačekaj da se osuši prije nego je zaliješ vodom.

List je sklon traženju svog sopstvenog puta;
Daj mu šansu da sam pronađe svoje svjetlo.
Previše je rasta zakržljalo stalnim podsticanjem,
nestrpljivom nježnošću.

Stvari koje volimo, moramo da ostavimo na miru.

****************************************

Naomi Long Madžet

MUDRE MISLI TOLSTOJ

Trima putevima možemo da dođemo do mudrosti. Prvo: putem iskustva; to je najteži put. Drugo: putem podražavanja; to je najlakši put. Treće: putem razmišljanja; to je put najplemenitiji.

Debelo drvo počelo je od tankog pruta. Devetospratna kuća počela je od slaganja opeka. Putovanje od hiljadu kilometara počinje od jednog koraka. Pazite na svoje misli: one su početak postupka!

Da razum ne može da upravlja životom, tvrde samo ljudi čiji je razum tako pokvaren da mu ni oni sami ne vjeruju.

Trudi se da ne misliš o onome što smatraš lošim.

Često mladi ljudi govore: „Neću da živim tuđom pameti, sam hoću da razmislim”. To je sasvim svoja misao dragocjenija je od svih tuđih misli. Ali, zašto da razmišljam o onome o čemu je već razmišljano? U tome i jeste snaga čovječanstva što može da se koristi tuđim mislima i da ide dalje.

Cijeni dobre misli i svoje i tuđe kad ih poznaješ. Ništa ti neće toliko pomoći koliko dobre misli da izvršiš istinski zadatak svoga života.

Čovjek se razlikuje od životinje samo time što može da misli. Jedni ljudi razvijaju u sebi tu sposobnost, drugi ne brinu za to.

Sposobnost mišljenja je nešto najdragocjenije u čovjeku, i nju treba svim silama da čuvamo i njegujemo u sebi.

http://www.mudremisli.com/2009/08/mudre-misli-tolstoj/

Bruce H. Lipton - BIOLOGIJA VJEROVANJA 22.

Izvor

Emocije: Osjećati jezik stanica

U višim odnosno svjesnijim životnim oblicima mozak je

razvio specijalizaciju koja je čitavoj zajednici omogućila da se

uskladi sa statusom njegovih regulatornih signala. Evolucija lim-

bičkog sustava dovela je do jedinstvenog mehanizma koji kemijske

komunikacijske signale pretvara u osjete koje potom mogu

iskusiti sve stanice u zajednici. Naš svjesni um te signale doživljava

kao osjećaje. Svjesni um ne samo da »očitava« tok staničnih

kordinacijskih signala koji sačinjavaju »um« tijela, nego može i

proizvoditi emocije, koje se manifestiraju pomoću kontroliranog

oslobađanja regulacijskih signala od strane živčanog sustava.

U isto vrijeme dok sam ja proučavao mehaniku staničnog

mozga i stjecao uvide o djelovanju ljudskog mozga, Candace Pert

je proučavala ljudski mozak i postajala svjesna mehanike staničnog

mozga. U knjizi Molekule emocija (Molecules of Emotion) Pert

je opisala kako ju je njezino proučavanje receptora za procesiranje

informacija na membranama stanica živčanog sustava dovelo

do otkrića da su isti »neuralni« receptori prisutni u većini, ako ne

i svim tjelesnim stanicama. Njezini elegantni pokusi ustanovili

su da »um« nije fokusiran u glavi, nego da je preko signalnih

molekula raspodijeljen čitavim tijelom. Ne manje važno, njezin je

rad istaknuo da osjećaji ne nastaju samo preko povratnih informacija

koje tijelo dobiva iz okoliša. Putem samosvijesti, um može

upotrijebiti mozak za stvaranje »molekula emocija« i nadvladati

sustav. Dok ispravna upotreba svijesti može bolesnom tijelu

donijeti zdravlje, neprikladno, nesvjesno upravljanje emocijama

lako može zdravo tijelo učiniti bolesnim, što je tema o kojoj ću

govoriti u šestom i sedmom poglavlju. Molekule osjećaja vrlo je

pronicljiva knjiga koja opisuje proces znanstvenog otkrića. Također,

pruža relevantne uvide o bitkama koje nastupaju kada se konzervativnoj

znanstvenoj zajednici pokušavaju predstaviti nove »ideje«, što je tema

s kojom sam više nego dobro upoznat! [Pert, 1997.].

Limbički sustav predstavljao je veliki evolucijski napredak

zbog sposobnosti da osjeti i koordinira tok bihevioralno-regulacijskih

signala unutar stanične zajednice. Kako je unutarnji

signalni sustav evoluirao, njegova veća efikasnost omogućila je

mozgu da se poveća. Višestanični organizmi imali su sve više stanica

posvećenih reagiranju na sve veći spektar signala iz vanjskog

okoliša. Pojedinačne stanice mogu odgovarati na jednostavne

osjetilne percepcije kao što su crveno, okruglo, mirisavo i slatko,

međutim dodatna snaga mozga raspoloživa kod višestaničnih

životinja omogućava im da povežu te jednostavne osjete u više

razine složenosti i percipiraju »jabuku«.

Fundamentalna refleksna ponašanja stečena tijekom evolucije

prenose se na potomstvo u obliku genetski zasnovanih instikata.

Evolucija većih mozgova, s njihovom povećanom populacijom

živčanih stanica, pružila je organizmima priliku ne samo

da se oslone na instinktivno ponašanje nego i da uče iz svojih

životnih iskustava. Učenje novih refleksnih ponašanja u biti je

proizvod uvjetovanja. Na primjer, razmotrimo klasičan primjer

Pavlovljevog dresiranja njegovih pasa da počnu sliniti kada začuju

zvuk zvona. Najprije ih je dresirao zvonjavom zvona i spajanjem

tog podražaja s nagradom to jest hranom. Nakon nekog

vremena, zazvonio bi zvonom ali ne bi ponudio hranu. Tada su

psi već bili programirani da na zvuk zvona očekuju hranu i tako

su instinktivno počeli sliniti iako hrane nije bilo. To je očito »nesvjesno«,

naučeno refleksno ponašanje.

Refleksna ponašanja mogu biti posve jednostavna, poput

spontanog pomicanja noge kada čekić udari u koljeno, ili vrlo

složena, kao, na primjer, vožnja automobila pri brzini od sto kilometara

na sat na prepunoj autocesti, a dok je vaš svjesni um

potpuno preokupiran razgovorom s putnikom. Iako bihevioralne

refleksne reakcije mogu biti neobično složene, za njih nije potrebno

razmišljanje. Putem procesa uvjetovanog učenja, neuralni

putovi između izazivanja podražaja i bihevioralnih odgovora

postaju »ukorijenjeni« kako bi osigurali opetovani uzorak. Ukorijenjeni

putovi su u stvari »navike«. Kod nižih životinja cijeli

je mozak dizajniran da proizvodi isključivo habitualne (koji se

temelje na navici; op. prev) odgovore na podražaje. Pavlovljevi

psi sline refleksno - ne svjesnom namjerom. Djelovanje podsvjesnog

uma je po svojoj prirodi refleksno i njime ne upravlja razum

ili razmišljanje. Fizički gledajući, taj um je povezan s aktivnošću

svih moždanih struktura prisutnih kod životinja koje nisu evoluirale

do samosvjesnosti.

Ljudi i nekolicina drugih viših sisavaca razvili su specijalizirano

područje mozga povezano s razmišljanjem, planiranjem i donošenjem

odluka koje se zove prefrontalni korteks. Taj dio prednjeg mozga

očigledno je sjedište »samo-svjesnog« mentalnog procesiranja. Um

koji je svjestan samog sebe je samorefleksivan; to je novorazvijeni

»osjetilni organ« koji opaža naša vlastita ponašanja i emocije.

Također, um svjestan samog sebe ima pristup većini podataka

pohranjenih u našoj banci dugoročnog pamćenja. To je krajnje važna

značajka koja nam omogućava da na temelju promišljanja povijesti

svojeg života svjesno planiramo svoju budućnost.

Obdaren sposobnošću da bude samorefieksivan, um svjestan

samog sebe izrazito je moćan. Može opažati bilo koje programirano

ponašanje u koje smo se upustili, vrednovati to ponašanje

i svjesno odlučiti da promijeni program. Možemo aktivno

birati kako da odgovorimo na većinu signala iz okoliša, pa čak i

želimo li uopće odgovoriti na njih. Sposobnost svjesnog uma da

nadjača preprogramirana ponašanja podsvjesnog uma osnova je

slobodne volje.

Pa ipak, naš poseban dar donosi i posebnu zamku. Dok većina

organizama u stvari podražaj života mora iskusiti iz prve ruke,

sposobnost ljudskog mozga da »uči« percepcije toliko je napredna

da percepcije u stvari možemo steći i indirektnim putem, od

učitelja. Jednom kada percepcije drugih prihvatimo kao »istine«,

njihove percepcije postanu ukorijenjene u našim vlastitim moz

govima i pretvore se u naše »istine«. Evo gdje nastaje problem:

što ako su percepcije naših učitelja netočne? U tim slučajevima

naši se mozgovi pune pogrešnim percepcijama. Podsvjesni je um

isključivo uređaj za reprodukciju odgovora na određeni podražaj;

u tom dijelu »stroja« ne postoji »duh« koji bi promišljao o

dugoročnim posljedicama programa koje pokrećemo. Podsvjesno

djeluje samo u »sada«. Stoga programirane pogrešne percepcije

u našem podsvjesnom umu nisu »nadzirane« i po navici će

nas uvlačiti u neprikladna i ograničavajuća ponašanja.

Da sam kao dodatak u ovo poglavlje uključio sklizavu zmiju

koja iskače iz ove stranice upravo sada, većina vas bi pobjegla iz

sobe ili izbacila knjigu iz kuće. Tkogod vas je »upoznao« s vašom

prvom zmijom možda se ponašao na slično neugodan način kako

bi vašem umu otvorenom za dojmove dao važnu životnu lekciju:

Vidi zmiju... zmija loooša! Podsvjesni sustav sjećanja vrlo je

sklon brzo pohranjivati i naglašavati percepcije što se tiču stvari

koje su prijetnja za vaš život i tijelo. Ako su vas učili da su zmije

opasne, svaki put kada se zmija nađe u vašoj blizini vi refleksno

(nesvjesno) uključujete zaštitnu reakciju.

No, što da je herpetolog čitao ovu knjigu i da je zmija iskočila?

Bez sumnje, herpetologe bi zmija ne samo zaintrigirala, nego

bi bili oduševljeni kada bi otkrili da je knjiška zmija bezopasna.

Tada bi je primili u ruke i s užitkom promatrali njezino ponašanje.

Smatrali bi da je vaša programirana reakcija iracionalna jer

nisu sve zmije opasne. Štoviše, ožalostila bi ih činjenica što je toliko

mnogo ljudi lišeno užitka proučavanja tako zanimljivih bića.

Ista zmija, isti podražaj, pa ipak jako različite reakcije.

Našim reakcijama na podražaje iz okoliša doista upravljaju

naše percepcije, međutim nisu sve naše naučene percepcije točne.

Nisu sve zmije opasne! Da, percepcija »upravlja« biologijom,

ali, kao što smo vidjeli, percepcije mogu biti točne ili netočne.

Zato bi bilo preciznije da te upravljačke percepcije zovemo vjerovanja.

Vjerovanja upravljaju biologijom!

Promislite o važnosti tog podatka. Posjedujemo sposobnost

svjesnog vrednovanja naših odgovora na podražaje iz okoliša

i mijenjanja starih odgovora kad god to poželimo - ... jednom

kada izađemo na kraj s moćnim podsvjesnim umom, kojeg ću

podrobnije obraditi u sedmom poglavlju. Nismo zaglavili sa svojim

genima ni samoporažavajućim ponašanjima!