Pri određivanju psihičke normalnsti i abnormalnosti možemo primeniti dva osnovna tipa normi: statističke norme, koje se odnose na prosek odnosno na ono što odgovara većini, i vrednosne norme, koje određuju kako bi nešto trebalo da bude.
Statističko određivanje normalnosti vezano je za prosek, tako da je po tom merilu normalno ono što je prosečno, te će stoga visina jednog čoveka biti ocenjena kao normalna, ako se nalazi u granicama proseka.
Međutim pri takvom određivanju normalnosti nailazimo na jednu ozbiljnu poteškoću, jer ovde ne postoji jasno određivanje kriterijuma o širini raspona na osnovu kojih bi smo mogli da odredimo da li će se 50%, 75% ili 90% svih slučajeva smatrati normalnim.
I više od toga: ocenjivati abnormalnim svako odstupanje od norme proseka, čak i u pozitivnom smislu, neprihvatljivo je jer na osnovu takvog merila bismo svakog natprosečnog umetnika ili naučnika označili kao abnormalnog, dok bismo sa druge strane, bili prinuđeni da jednu masovnu psihičku epidemiju, kao što je, na primer, «lov na veštice» označimo normalnim.
Da prosečno ne znači uvek i normalno, posebno u psihologiji, potvrđuje i činjenica da kada bismo kriterijum norme proseka primenili na ljudsku inteligenciju, natprosečno inteligentne osobe bismo morali označiti abnormalnim. Ili ako je u jednoj populaciji prosečan čovek glup, odnosno lakše debilan, po tom kriterijumu debilnost bi bila normalna, što je naravno neprihvatljivo.
Sa stanovišta dinamičke psihologije i psihijatrije, neprihvatljivo je ovakvo određivanje normalnosti i abnormalnosti, jer se veoma izražene crte ličnosti, kao što su bezvoljnost i impulsivnost, ne mogu i ne smeju generalizovati na celu ličnost i na taj način je etiketirti kao abnormalnu, već i stoga što ćemo kod svakog čoveka, otkriti savim specifične crte koje odstupaju od norme proseka. Prema tom kriterijumu teško bismo mogli naći i jednog normalnog čoveka, izuzev malog broja veoma nivelisanih, bezbojnih i neutralnih tipova, čija ličnost nije oštro profilisana, odnosno koji su lišeni osnovne i nužne individualnosti.
Ovakav stav doveo je do toga da se pojam abnormalnosti suviše široko primenjuje... Pri tome se zaboravlja da je individualnost osnovna karakteristika ljudske prirode.
Pošto su ove norme kako se vidi neupotrebljive u psihologiji i psihijatriji moralo se tražiti rešenje u drugoj vrsti normi.
Ovo je dovelo do uvođenja i prihvatanja vrednosnih normi.
VREDNOSNE NORME
Ove norme nam za razliku od statističkih normi daju informacije o vrednosti fenomena koji se promatra; jer kao što ističe PETRILOVITSCH, ne može se izvesti sud da li je neko depresivan, hipertimičan ili emocionalno labilan samo na osnovu čiste deskripcije, već to možemo saznati tek u kontekstu vrednosnih normi, odnosno u kontekstu pojma normalnosti koji vlada u jednom društvu.
Odavde proističe da su vrednosne norme povezane sa socijalnim i kulturnim činiocima koji učestvuju u određivanju da li će se jedan psihički fenomen ili ponašanje smatrati normalnim ili abnormalnim, te otuda ponašanje jedne osobe, na primer, u jednoj konzervativnoj i netolerantnoj sredini može biti ocenjeno kao veoma upadljivo i neadaptirano, za razliku od druge, tolerantnije sredine, u kojoj će to isto ponašanje biti shvaćeno kao dobro prilagođeno.
Stoga možemo reći da se u smislu vrednosnih normi može smatrati normalnom ona osoba koja odgovara ili se približava idealu društva u kome živi, tako da vrednosne norme variraju u okviru različitih socijalnih struktura.
Čak i neke somatske bolesti, uprkos činjenici da se pojam normalnog izjednačava sa pojmom zdravlja, mogu izgubiti obeležje patološkog ako se dosta često javljaju. Kod jednog južnoameričkog indijanskog plemena, još i danas važi kao sasvim normalno jedno veoma rašireno kožno oboljenje, i to u toj meri da se veoma mali broj muškaraca, koji od nje nisu napadnuti, tretiraju čak kao abnormalni, te im se zbog toga ne pruža mogućnost da se ožene...
Na osnovu svega rečenog možemo kazati da socijalni činioci ne utiču smo na pojavu psihičkih poremećaja, već i da dobrim delom određuju šta će se smatrati normalnim i abnormalnim.
Kada govorimo o vrednosnim normama bitno je razgraničiti idealne od realnih vrednosnih normi.
Idealne vrednosne norme u psihologiji određuju sadržaj i smisao idealne forme psihičke normalnosti, koja se sastoji u potpunoj realizaciji našeg bića, što po JUNGU predstavlja nedostižan ideal s obzirom da «u odraslima egzistira dete, koje se nalazi uvek u razvoju, nikada dovršeno, te iziskuje stalnu negu, pažnju i vaspitanje. Razvoj ličnosti je jedna takva vrsta sreće koja se mora skupo platiti».
«Ideali nisu ništa drugo do putokazi a ne ciljevi.» (JUNG)
Idealnoj formi psihičke normalnosti najviše se približava JUNGOV pojam individuacije, što ne smemo poistovetiti sa individualizmom, odnosno egoizmom. Krajnji cilj je ono što je JUNG nazvao Selbst koji obuhvata svestan i nesvestan deo ličnosti. Selbst je ona forma normalnosti koja se najviše približava idealnoj normalnosti a koju mogu da ostvare samo izabrani.
Razvoj ličnosti, u smislu realizacije Selbsta, predstavlja jedan «nepopularan poduhvat, jedno nesimpatično odstupanje od širokog puta» (JUNG), prihvaćenih socijalnih vrednosti i normi, uslovljen unutrašnjom nužnošću i voljom individue, koja goni ličnost da ide svojim vlastito odabranim putem, izvan okvira ustaljenih socijalnih konvencija, jer se «stvaralački život nalazi s one strane konvencije» (JUNG).
Već i sama činjenica da se ličnost na svome putu individuacije nalazi u stalnom razvoju ukazuje da pojam psihičke normalnosti ne može biti isti kod dece i kod odraslih.
Idealne forme normalnosti, iako izlaze iz kolektivnih normi, ipak su nužne i socijalno korisne. Ne samo zato što predstavljaju kompenzaciju u odnosu na jednostranost kolektivnih normi, već i stoga što ličnosti koje su uspele da realizuju svoje potencijalne mogućnosti, deluju socijalno pozitivno, u smislu pospešivanja društvenog progresa. Međutim, nagomilavanje individualnosti može imati negativno dejstvo, jer se individualnosti ne sumiraju već međusobno isključuju. Stoga JUNG tvrdi da: «jedan skup od sto visokointeligentnih glava u svojoj sumi čini jednu veliku glupu glavu.»
Uprkos nužnosti i socijalnoj koristi idealnih formi normalnosti, one su ipak u svakodnevnom praktičnon radu neupotrebljive, posebno u okviru kliničke psihologije i psihijatrije, gde je nužno korišćenje realnih vrednosnih normi.
Realne vrednosne norme našle su svoj puni izraz i široku primenu u fenomenu adaptacije. Otuda će se jedna osoba označiti kao normalna kada je potpuno adaptirna na svoju sredinu ili ako u velikoj meri realizuje taj životni cilj. Adaptacija predstavlja jedan aktivan proces, tako da se i ne primenjuje više u smislu – pasivno se potčinjavati datim okolnostima – jer sam pojam adaptacije već sadrži težnju da se okolnosti menjaju.
Međutim, bar sa stanovišta dubinske, dinamičke psihologije, sposobnost spoljašnje adaptacije ne bi smela da se poistoveti sa pojmom normalnosti, jer jedna osoba može biti spolja adaptirana, a da nam to još ne garantuje da je i normalna.
Potvrdu za činjenicu da spoljašnja adaptacija ne znači obavezno i prisustvo normalnosti, nalazimo kod onih osoba koje su postigle adaptaciju putem totalne identifikacije sa svojom personom (maskom), odnosno sa ustanovom i položajem koji zauzimaju u društvu, tačnije: sa svojom socijalnom ulogom. Prema tome, bilo bi uzaludno, po rečima JUNGA, iza te maske tražiti ličnost, jer «redovno nilazimo na čovečuljka dostojnog sažaljenja». Otuda je za takve osobe neodoljivo primamljiv «lov na titule», jer one za njih predstavljaju jeftinu kompenzaciju za osećanje vlastite nedovoljnosti...
Štaviše, ponekad se dešava, piše JUNG, da sretnemo prividno sasvim normalne osobe sa veoma uspešnom spoljašnjom adaptacijom. Među njima mogu biti lekari, pedagozi koji svojom normalnošću služe kao uzor za okolinu. Njihova normalnost samo je «veštačka kompenzacija za latentnu psihozu», o čijem prisustvu oni nemaju ni pojma, a koja bi već pri prvom pokušaju konfrontacije sa njihovim nesvesnim sadržajima, postala manifestna...
Jung smatra da je već u samom pojmu normalnosti i adaptacije sadržana redukcija na prosečnost, tako da je normalnost «idealni cilj za ljude bez uspeha, kao i za sve one koji se nalaze na opštem adaptivnom nivou dok bi za one, koji mogu da idu dalje od prosečnog čoveka, prihvatanje normalnosti značilo prepreku i smetnju za dalji razvoj», odnosno za njihov proces individuacije...
U tom smislu i FROM ističe da «osoba koja je normalna, s obzirom na svoju dobru prilagođenost, često je manje zdrava od neurotične osobe, s obzirom na njene ljudske vrednosti. Ona se često vrlo dobro prilagođava jedino po cenu odstupanja od svog ličnog Ja da bi manje-više postala onakva kakva treba da bude. Pri tom je možda iščezla sva instinktivna individualnost i spontanost. S druge strane, neurotičara možemo označiti kao osobu koja nije bila spremna da se potpuno angažuje u borbi za svoje lično Ja. Svakako da njen pokušaj da spase svoje pojedinačno Ja nije uspeo, te je ona umesto da svoje lično Ja stvaralački izrazi, potražila spas u neurotičnim simptomima, povlačeći se u svoje fantazme. Pri tome ona je sa stanovišta ljudskih vrednosti manje osakaćena od one vrste normalnih osoba koje su potpuno izgubile svoju individualnost...»
Sve ovo ide u prilog BINDEROVOG tvrđenja da «ne može biti ni govora o tome da samo adaptacija na sredinu, koja je doduše nužna u ljudskom društvu ali često konzervativna i sterilna, predstavlja odlučujući kriterijum pri određivnju normalnosti». «Unutrašnja nužnost normalnog psihičkog života može jednoj osobi dati povoda da se od svoje sredine okrene ili da joj se energično suprotstavi» u cilju «traženja novih društvenih formi i životnih vrednosti. Stoga bi bilo pogrešno označiti takve osobe abnormalnim, zato što se po svojim ubeđenjima i ponašanju razlikuju od vladajućih socijalnih normi», koje u sebi neminovno sadrže i svoju protivurečnost, pa su njeni predstavnici najčešće upravo napredni jeretici.
Uostalom, HERBERT MARKUZE je dokazao da je «princip realnosti» pragmatički princip efekta koji iziskuje društvo u korist vladajuće klase i upravlja ga u pravcu svoga održanja, tako da se svaka pobuna ocenjuje kao psihopatološki simptom a ljudski odnosi analiziraju isključivo pod uglom prilagođavanja obliku vladavine. Zatim princip realnosti prihvaćen i nametnut od grupe, često nije identičan sa principom realnosti koji važi u društvu koje okružuje grupu, odnosno u kome grupa egzistira...
Otuda možemo reći da je sposobnost spoljašnje socijalne adaptacije važan i nužan kriterijum pri određivanju psihičke normalnosti, ali ne i jedini i odlučujući, jer pored spoljašnje postoji i unutrašnja adaptacija, tako da na zahteve spoljašnjeg sveta čovek može potpuno da odgovori samo ako je adaptiran i na svoj unutrašnji svet, odnosno ako živi u saglasnosti sa samim sobom.
Sposobnost unutrašnje adaptacije psihološki je daleko pouzdanije merilo od sposobnosti spoljašnje adaptacije za određivanje psihičke normalnosti.
UNUTRAŠNJA ADAPTACIJA
Sposobnost unutrašnje adaptacije psihološki je daleko pouzdanije merilo od spoljašnje adaptacije za određivanje psihičke normalnosti, zato što se nalazi u prisnoj vezi sa sposobnošću održavanja psihičke ravnoteže, koja u dubinskoj psihologiji predstavlja odlučujući kriterijum za procenjivanje psihičke normalnosti.
Ovim smo došli do dinamičkog shvatanja pojma pshičke normalnosti.
Iako su pojmovi psihička normalnost i abnormalnost formalno dijametralno suprotni, ipak se oni u okviru dinamičke psihologije i psihijatrije sadržinski nalaze u veoma prisnoj vezi, tako da je u tom smislu još FREUD pisao: «danas više ne verujem da su bolest i zdravlje, stanje normalnosti ili stanje nuroze jasno odvojeni, niti da u jednom karakteru neurotske crte označavaju inferiornost», jer «iste zakonitosti obuhvataju i normalno i abnormalno». Otuda su prema FREUD-u «neurotičari ljudi isto kao i ostali, koji se ne mogu oštro razgraničiti od ostalih».
Ovo je eksperimentalno potvrdio JUNG. Dokazano je da kod zdravih osoba srećemo iste komplekse kao i kod neurotičara, odnosno da su svi fenomeni koje srećemo kod bolesnih prisutni i kod normalnih, ali samo u veoma sažetoj, zgusnutoj formi...
Na osnovu izloženog možemo se pitati: kako to da duševno zdrave osobe nose iste one sadržaje kao duševno blesne osobe pa ipak ostaju u relativno dobroj psihičkoj ravnoteži.
Odgovor na ovo pitanje je dala Ego-psihologija. Celokupni psihički život čoveka, uključujući i svestan i nesvestan deo ličnosti, sastoji se iz niza suprotnosti, koje zahvaljujući Egu sačinjavaju jednu relativno harmoničnu celinu. Osnovni zadatak Ega je sjedinjavanje suprotnosti psihičkih funkcija. Po tom kriterijumu ćemo jednu osobu označiti kao normalnu, ako joj uspe da uprkos dijametralno suprotnim tendencijama u njoj samoj i prisustva spoljašnjih frustracija održi svoju psihičku ravnotežu.
Po HARTMANU, jednog čoveka možemo nazvati psihički zdravim ako se u svakoj situaciji adekvatno ponaša.
Pa ipak, ne smemo i ne možemo shvatiti normalnim samo one osobe čije se težnje harmonično podnose i ne zapadaju u konflikte. Jedan takav stav bi nas doveo do suviše uskog pojma normalnosi. Konflikt predstavlja sastavni deo ljudske egzistencije. Pri tome treba razlikovati unutrašnje, psihološke od spoljašnjih, socijalnih konflikata.
Pošto Ego predstavlja «specifični organ adaptacije» a time i psihičke ravnoteže, opravdano je u Egu tražiti pouzdaniji kriterijum psihičke normalnosti...
- Zdravlje je suprotan pol bolesti, a normalnost suprotan pol abnormalnosti.
- Pojam normalnosti i pojam zdravlja potpuno su identični po sadržaju i funkciji.
Za razliku od pojmova normalan i zdrav, pojmovi: abnormalan i bolestan nisu identični, ne poklapaju se ni po sadržaju ni po funkciji. Abnormalno ne mora uvek da znači i bolesno. Abnormalnost u pravom smislu je vezana samo za kvantitativnu abnormalnost, za razliku od kvalitativne abnormalnosti, koja je isključivo vezana za patološko, odnosno za bolest.
Kvantitativno odstupanje po stepenu i intenzitetu je na primer: veoma burno reagovanje na jednu beznačajnu uvredu ili upadljivo dugo trajanje tuge posle smrti veoma voljene osobe.
Kvalitativno, suštinsko odstupanje od normalnog je kod psihotičnog poremećaja ličnosti, na primer.
Sa stanovišta psihologije Ega, jednu osobu možemo nazvati normalnom, ako njegovo Ego, odnosno njegove funkcije, raspolažu takvim sposobnostima, da joj omogućavaju održavanje zadovoljavajuće psihičke ravnoteže, a time i uspešnu spoljašnju i unutrašnju adaptaciju, što u dinamičkoj psihologiji i pshijatriji predstavlja osnovni kriterijum pri određivanju psihičke normalnosti.
Jedno zdravo zrelo Ego će biti sposobno da zadovolji svoje potrebe u pravo vreme, na pravom mestu, na adekvatan način i na pravom objektu, a to će mu poći za rukom ako su njegove funkcije normalne.
Međutim, bilo bi pogrešno smatrati da jedno zdravo, normalno Ego uvek funkcioniše besprekorno u smislu gore opisanog idealnog modela, jer jedna takva osoba bi više ličila savršenom automatu nego pravoj ljudskoj prirodi. Ovo s toga što je odnos individue prema okolini više ili manje poremećen, tako da mora stalno da se dovodi u stanje ravnoteže.
Stoga su normalno Ego kao i normalnost uopšte, samo jedna idealna fikcija (ideal), a ideali nisu ništa drugo do putokazi a ne ciljevi.
Izvodi iz knjige Dr Ivana Nastovića
Izvor
