Paradoks vremena i novca
Ne samo da treba da odredimo nivo našeg angažovanja i odgovornosti kao građana već moramo da razmišljamo i o tome kada da se angažujemo. Odluka kada da se umešamo veoma je bitna, budući da u životu ne možemo da radimo sve što poželimo, i da su nam vreme, energija i novac ograničeni. Upoznao sam jednom prilikom pedesetpetogodišnju ženu sa odraslom decom koja je svoje snage usmerila na građansku neposlušnost. Ne samo da je imala vremena i energije za takvu aktivnost, već je imala i strpljenja. Ona je, zapravo, smatrala da nije produktivna ako barem jednom mesečno ne ode u zatvor. Čisto sumnjam da bi Bog pozvao majku ili oca koji treba da izdržavaju porodicu da idu u zatvor zbog građanske neposlušnosti.
Sve u svoje vreme, kaže izreka. Mnogima je već dosta izdržavanja i vaspitanja dece. Ljudi imaju različite izbore. Čuo sam za mnoge aktiviste koji nisu bili uspešni roditelji. Očito su daleko više vremena provodili u brizi za društvo nego za sopstvenu decu i kuću. Ali, neki od njih zaista su bili pozvani za taj posao i mada možda žale što više vremena nisu proveli s decom, svet se zbog toga što su se oni žrtvovali popravio.
Pojedinci koji smatraju da im je to građanska dužnost učinili su mnogo za društvo posvećujući mu vreme, novac i druga sredstva. „Volonterizam“ je reč koju koristimo za opisivanje truda da se nešto dobro uradi u sferama izvan ličnog materijalnog interesa i porodice. Čim se neka osoba bori za nešto, a ne očekuje nikakvu nadoknadu za to, njeno angažovanje u suštini je dobrovoljno, volontersko. Filantrop dobrovoljno daje novac. Nastavnik može da daje besplatne časove siromašnoj deci iz komšiluka. Učenik može da pomaže u prihvatilištu za smeštaj beskućnika. Zidar može jednom nedeljno da odlazi u starački dom i provede korisno vreme s nekim koga niko ne posećuje.
Volonterski rad u stvari je poziv. To je legitiman i kompleksan izbor isto kao i izbor profesije. Verujem da većina ljudi treba ponekad da radi dobrovoljno i da su volonterski rad i njegovi rezultati korisni i za društvo i za pojedinca. Bez obzira da li je čovek koji se bavi dobrovoljnim radom mlad, srednjih godina ili star, on ima priliku da uči i da se razvija kroz to što drugima čini uslugu. Entuzijazam i energija mladih i raspoloživost, iskustvo i razumevanje starijih čine da oni budu veoma posvećeni svom dobrovoljnom radu.
Odluka o dobrovoljnom radu mora da bude dobro preispitana, jer zavisi od mnogih činilaca, od kojih je najznačajniji pravi trenutak. Prema jezgrovitim rečima duhovnika Eklazijasta:
Za svaku stvar pod nebesima postoji određeno vreme;
Vreme za rađanje i vreme za umiranje; vreme za sejanje i vreme za prikupljanje plodova onoga što je zasejano;
Vreme za ubijanje i vreme za lečenje; vreme za rušenje i vreme za građenje;
Vreme za plakanje i vreme za smejanje; vreme za žalost i vreme za igru;
Vreme za rasipanje kamena i vreme za sakupljanje kamenja; vreme za grljenje i vreme za bežanje od zagrljaja;
Vreme za dobijanje i vreme za gubljenje; vreme za čuvanje i vreme za rasipanje;
Vreme za paranje i vreme za šivenje; vreme za ćutanje i vreme za priču;
Vreme za ljubav i vreme za mržnju; vreme za rat i vreme za mir.
Isto koliko je važno vreme, toliko i ostali faktori utiču na nečiju sposobnost da bude na usluzi društvu. Mnogi uprošćeno shvataju aktivizam kao poziv na radikalno siromaštvo, pa ga zato i odbijaju. Rad za društveno dobro na mora da bude sinonim za potpuno žrtvovanje komfora. Pre nekoliko godina pročitao sam materijal za konferenciju društvenih aktivista u Novoj Škotskoj. Jedan od govornika koji je mnogo godina posvetio društvenom angažovanju i volonterizmu, kaže: „Siromašnima možete najviše da pomognete time što nećete postati siromašni.“ Ova tvrdnja može na prvi pogled da deluje surovo, ali mene je pogodila jer ima oreol istine...
Premda siromaštvo samo po sebi nije vrlina, postavlja se pitanje da li veliko bogatstvo jednostavno podrazumeva gramzivost. To svakako zavisi od toga kako se taj novac troši. Ima dosta istine u izreci da je koren sveg zla u novcu. Ali, ne mora uvek tako da bude. Pošto novac može da se upotrebi i da se nešto dobro uradi, čovek po imenu Leonard Or ukazao je da novac može da se shvati i kao „Bog u opticaju“.
Ali kada je dovoljno novca? Oni koji stiču novac ili čuvaju već stečeni, skloni su da odgovore: „Nikada.“ Po mom shvatanju novac služi za nešto, a nije sam po sebi cilj. A, ako je namenjen za nešto dobro, može se desiti da ga nikada ne bude dovoljno. U svakom slučaju, to pitanje retko se javlja osim ukoliko „imamo dovoljno“ novca i moramo da odlučimo šta s njim da radimo.
Često se shvata da novac možda više zarobljava nego što oslobađa. Novac je zavodljiv. U potrazi za kamenčićima napisao sam da se daleko više brinem zbog novca danas nego što sam se brinuo kad ga nismo imali mnogo. Ta briga razumljiva je do izvesne mere. Ali ja brinem zbog novca više nego što bi trebalo i na neodgovarajući način, tako da bi to lako moglo da mi postane opsesija. Svakako da nas novac oslobađa brige za budućnost. Ali on može da dovede i do lažnog ponosa i samozadovoljstva, kao da je novac merilo nečije vrednosti.
Ja sam možda podložniji toj opsesiji nego ostali ljudi. Rođen sam maja 1936. godine i dete sam recesije. Dok sam bio mali, otac je meni i bratu objašnjavao: „Momci, morate da naučite vrednost dolara.“ Stalno nam je ponavljao: „Otići ćemo u dom za siromašne.“ Deo mene tada je znao da se on šali. Međutim, urezalo se u pamćenje. Kad bih kao momak pozvao neku devojku na večeru, brinuo bih da ne naruči nešto drugo osim najjeftinijeg predjela. To sam uspeo da prevaziđem, ali i mnogo godina pošto smo supruga i ja dobili decu brinuo sam se da ne završimo u domu za siromašne. Šta ako dobijem srčani napad i ne mogu da radim? Šta ako budem osuđen? Šta ako propadne berza? Šta ako dođe do galopirajuće inflacije? Šta ako?
Mnogi ljudi izjednačavaju novac i sigurnost. Ali, potpuna sigurnost samo je iluzija. Život je sam po sebi nesiguran posao. Još kao sasvim mali, spoznao sam da je u životu jedino sigurno da je život neizvestan. O tom otkrovenju pričam od kad znam za sebe, ali do dana današnjeg moram stalno iznova da usvajam taj nauk. Novac je jedna vrsta sigurnosti i nikada ga ne može biti dovoljno – ne barem ako se trudimo da ostvarimo iluziju potpune sigurnosti.
... Ljudi koji se bave proučavanjem duše utvrdili su da ljudska rasa pati od „psihologije nedovoljnosti“ i teraju nas da prihvatimo „psihologiju obilja“, odnosno osećaj da će svega uvek biti dovoljno i da će Bog sve obezbediti u velikim količinama. Verujem u to učenje. Problem je samo u tome što kao dete recesije teško mogu tako da se ponašam, mada se trudim koliko god mogu...
Skot Pek
