(„Baltimor“, Jelena Lengold, „Stubovi kulture“/2003)
Svojim prvim romanom, autorka poznata širokoj čitalačkoj publici po svojim pričama („Pokisli lavovi“ i „Lift“ prihvaćeni su sjajno, kako od čitalaca tako i od književnih kritičara), a pravim posvećenicima i po intrigantnoj i snažnoj poeziji, učinila je isto što i prethodnim knjigama. Osnovna odlika svih njenih knjiga je, naime, ta da – o čemu god i kako god da su napisane, uzdrmaju čitaoca. Ne svet, već baš onog čoveka koji se zadovoljno zavali u fotelju sa knjigom u ruci, očekujući da se to zadovoljstvo na svaki način proširi i produbi, a kada sklopi korice ne zna kako da ustane. A onda shvati da je i to jedna vrsta zadovoljstva.
Pažljivim iščitavanjem lako je utvrditi da je osnovna tema, tema nad temama, i ove kao i svih autorkinih prethodnih knjiga ista – istraživanje čovekove duše, traganje za uzrocima njegovog ponašanja i kopanje po najdubljim zabitima prošlosti, kako bi se objasnila sadašnjost i, može biti, budućnost. Formalno, po metodu građenja priče, „Baltimor“ je neka vrsta inverznog „on the road“ romana. Na početku (ne pripovedačkom, već suštinskom) imamo želju (nameru, potrebu!) glavnog lika, koji je pritom i narator, pa zatim putovanje na čijem kraju se nalazi ispunjenje. Inicijalna kapisla, povod za pisanje ovog romana je – gle čudesa postmoderne – upravo potreba glavnog lika da napiše roman. Naravno, nešto joj se ne da (inače ovog i ovakvog romana ne bi ni bilo, jer kud ćeš roman bez zapleta), pa ona kreće na putovanje. Samo što je ovoga puta to putavanje kroz lavirinte prošlosti, a koje se odvija na povremenim sesijama kod psihoanalitičara. Nije slučajno što je i ovde u pitanju ženski lik, psihoanalitičarka?, jer da se radi o muškarcu, radnja bi sledstveno otišla u malo drugačijem smeru. Uloga muškog psihoanalitičara bi neminovno bila aktivnija (ne želim sada da kažem da bi se razvio i nekakav emotivni ili erotski naboj, mada ni to nije isključeno), što bi unelo još jednu liniju pripovedanja (možda zanimljivije za čitaoce) i dodatno (nepotrebno) zakomplikovalo radnju. Ovako lik doktorke ostaje pasivan, poput zida ili ogledala od koga se odbija sve što naratorka ima da kaže. Sve krećući se kroz džombe i krivine sopstvene prošlosti, kroz pustinje i prašume ozleđene duše, narator stiže do svog romana, u isto vreme kada i autorka do svog. Naravno. I, kao i u svakom „on the road“ romanu, na kraju shvatamo da je samo putovanje mnogo važnije od njegovog prvobitnog razloga, pa i od samog ostvarenja cilja. Roman je napisan – čudna mi čuda. Ono što narator saznaje na putovanju, mnogo je važnije od toga. I za naratora i za autorku i za čitaoca.
No, ono što je najvažnije ovde, pokazuje nam vešti pisac, to je tužni fakat da konačnog i pravog razrešenja problema nema, niti ga može biti. To što smo upoznali uzroke i korene nastanka problema dobro je ili loše, zavisno od čovekovog karaktera, ali ne vodi njihovom razrešenju i prevazilaženju, možda samo smanjenju besa. Što je urađeno – urađeno je, što je slomljeno – slomljeno je. Davno i nepovratno. Možemo samo da prestanemo da se zbog toga svaki put iznova nerviramo, da nanesemo malo pudera preko ožiljaka, ali tuga ostaje. Autorka to naglašava i naizgled nepotrebnim uvođenjem lika tajanstvenog muškarca po imenu Edgar iz Baltimora, koga glavni lik kroz čitav roman teži da upozna i uspostavi odnose sa njim. Kada to učini, problemi će nestati i sve će biti dobro. Ali neće. Oni se nikada ne susreću, ali i kad bi se to dogodilo, saznali bismo (i naratorka i autorka i svi mi) da Edgar nije ćup sa zlatom, već običan muškarac kao i svaki drugi, da Baltimor nije duga, već običan grad, baš kao i Beograd, Temišvar ili Prokuplje i da rešenja nema pa nema. Najbolje što možemo učiniti je da povremeno pobegnemo u san o ćupu na kraju duge.
Ovaj roman može biti težak čitaocu, svaka je pilula po definiciji gorka, ali ja mu predlažem da izdrži. Lekovito je.
Branislav Bane Dimitrijević
