Ako dozvolimo sebi da budemo tužni, ako plačemo i izražavamo tugu, mi ne samo da se suočavamo i prihvatamo realnost onakvu kakva jeste već i dozvoljavamo sebi da prebolimo dati gubitak. Kada izgubimo neku značajnu osobu, osobu za koju smo bili jako emocionalno vezani (kao na primer: člana porodice, partnera itd.) nastupa proces tugovanja. Naučna istraživanja ukazuju da proces normalnog tugovanja traje oko 40 dana. U tom periodu osoba ima nalete sećanja na izgubljenu osobu, priseća se proživljenih trenutaka i aktivnosti sa tom osobom, što je praćeno osećanjem tuge, žalosti, plačem, osećanjem telesne malaksalosti i drugim telesnim senzacijama. U ovom procesu, tuga se obično javlja u talasima, u početku često a kasnije kako se proces odvija sve ređe i ređe. Tokom vremena i intenzitet emotivne reakcije počinje da opada i završava se time da možemo da se setimo izgubljene osobe i asocijacija povezanih sa njom a da ne budemo preplavljeni intenzivnim osećanjima. Ovaj proces je od izuzetne važnosti jer omogućava našem psihičkom aparatu da preboli gubitak, sačuva sećanja, održi vlastiti integritet i omogući dalje normalno funkcionisanje.
Mnogi ljudi suzbijaju svoju tugu, ne dozvoljavaju sebi da budu tužni, da plaču. Ljudi to rade iz raznih razloga, neki (najčešće muškarci iz kulturuloških razloga) misle da ih tuga čini slabima, a neki se jednostavno plaše svoje tuge jer misle da će ih ona preplaviti i da više nikada neće moći da normalno funkcionišu, odnosno da budu srećni. To naravno nije tačno. Upravo potiskivanje tuge stvara dodatne probleme. Ko ne dozvoljava sebi da bude tužan, sebe čini podložnim anksiozno-derpresivnim stanjima, sužava svoj kapacitet za radost, uživanje i nova emocionalna vezivanja za druge osobe. Ljudi koji sebi ne dozvoljavaju da tuguju, sprečavaju proces tugovanja, preduzimaju razne odbrambene manevre kako bi sebe zaštitili od psihičkog bola za koji misle da ne mogu podneti. Neki od tih odbrambenih radnji su: euforičnost, prisilno izlaženje i druženje, korišćenje psihoaktivnih supstanci, promiskuitetno ponašanje itd. Dakle, sprečavajući sebe da budemo tužni mi se ustvari udaljavamo od sebe, otuđujemo od vlastitih osećanja, što za posledicu donosi mnogo više štete nego koristi. Svako ko je ikada voleo morao je da pati neko vreme. Kada prebolimo patnju to nas čini jačim, zrelijim i spremnijim za nove emocionalne veze.
Nakon završetka partnerske veze (naročito dugogodišnje) period tugovanja je uobičajena pojava. Neki ljudi iz straha od usamljenosti i straha od osećanja tuge i žalosti nastoje da ta osećanja suzbiju, pokušavaju prisilno da pronađu novog partnera kako bi poništili osećanje gubitka i praznine. To svakako nije dobra strategija jer se od sopstvenih osećanja ne može pobeći. Pokušaj bekstva od datih osećanja stvara konfuziju, anksioznost, veštački povišeno raspoloženje (hipomaniju) što stvara dodatne probleme. U ovakvom stanju osoba nije u stanju da se ponovo emocionalno veže, da prati i prepozna sopstvene autentične želje i osećanja, što često dovodi do pogrešnih izbora partnera i posledično niza razočaranja. Dakle, kako bi ste izbegli navedene probleme, dozvolite sebi da budete tužni, prihvatite svoja osećanja, jer ta osećanja su deo vas, ona su potpuno bezopasna i svakako će proći. Nakon svega bićete jači, zadovoljni i ponovo spremni da volite i budete voljeni.
Vladimir Mišić dipl. psiholog
http://www.vaspsiholog.com/2010/09/ljubav-i-tugovanje/
