Termin anksioznost potiče od nemačke reči angst, što znači strah. Anksioznost je posebna vrsta straha i najadekvatniji prevod u našem jeziku za ovaj pojam bio bi strepnja ili strašljivo iščekivanje. Strepnja (strašljivo iščekivanje, anksioznost) je posledica predviđanja da bi se moglo dogoditi (doživeti) nešto što osoba procenjuje kao užasno, grozno, nepodnošljivo i opasno za svoj psihofizički integritet. U osnovi anksioznosti je iracionalan način mišljenja koji se može ogledati u precenjivanju negativnih karakteristika pretnje, podcenjivanju mogućnosti da se pretnja savlada, stvaranju još veće pretnje u svojim mislima itd.
Anksioznost je nezdrava emocija jer nam ne pomaže da se izborimo i suočimo sa pretnjama i izazovima koji su pred nama, posledica je nelogičnog i nerealističnog načina sagledavanja situacije. Anksioznost dovodi do fizičkog i/ili mentalnog povlačenja od pretnje (izbegavanja suočavanja sa pretnjom), pokušaja poništavanja pretnje (na primer putem sujevernog mišljenja i rituala), umrtvljivanja osećanja itd.
Anksioznost (strepnja) se može odnositi na raznovrsne objekte i situacije koje osoba procenjuje kao opasne, pa tako postoje razne vrste anksioznosti (socijalna anksioznost, generalizovana anksioznost, zdravstvena anksioznost, fobična anksioznost itd). Uprošćeno rečeno, može se reći da je anksioznost zapravo nezdrava i preterana forma zabrinutosti.
Za razliku od anksioznosti, zabrinutost (briga) predstavlja zdravu emociju. Zabrinutost kao zdrava emocija se takođe javlja povodom neke pretnje. Ali u osnovi zabrinutosti je racionalan (samopomažući) način mišljenja koji uključuje realistično sagledavanje karakteristika pretnje, realistično procenjivanje mogućnosti da se pretnja savlada, odsusutvo misli kojima se pretnja preuveličava itd. Zabrinutost je zdrava emocija jer nam pomaže da se suočimo sa pretnjom i uradimo nešto konstruktivno kako bi se zaštitili. Kada ne bismo nikada bili zabrinuti ne bismo dugo preživeli u svetu koji nas okružuje... Za razliku od brige, anksioznost (a naročito panika) deluje parališuće i ometa nas u izvođenju nekog zadatka ili aktivnosti. Kada smo anksiozni (preplašeni) imamo mnogo irelevantnih misli u odnosu na zadatak koji želimo da izvedemo, naša koncetracija opada jer se više fokusiramo na sam doživljaj anksioznosti i misli koje je prate, nego na ono što radimo.
Svi ljudi su ponekad (u nekim situacijama) anksiozni ali u različitom stepenu. Anksioznost se može nekada pojačati i javiti nakon preživljenih traumatskih događaja, velikih životnih promena (na primer: promena ili gubitak posla, sklapanje braka ili razvod, promena mesta življenja itd.), dugotrajnog stresa itd. Pojava anksioznosti nakon ovakvih događaja ukazuje da osoba još uvek nije u stanju da se adaptira na novonastale promene. Anksioznost u svojim različitim oblicima se javlja u okviru životnih kriza, neurotskih poremećaja, posttraumatskog stresnog poremećaja ali i u okviru drugih težih mentalnih poremećaja. Javljanje anksioznosti samo po sebi ne govori da osoba pati od nekog mentalnog poremećaja, jer anksioznost može biti čisto akutna i prolazna, odnosno biti reakcija na specifične situacije i trenutna događanja u životu. U slučaju prolongiranog (hroničnog) anksioznog reagovanja, može se raditi o početku nekog mentalnog (obično lakšeg) poremećaja koji zahteva psihološki (a ponekad i farmakološki) tretman.
U REBT-u (racionalno emotivno bihejvioralnoj terapiji) razlikujemo dve vrste anksioznosti, ego i diskomfor anksioznost. Ego anksioznost odnosi se na pretnju našem ličnom vrednovanju, slici o sebi i psihičkom integritetu, dok se diskomfor anksioznost odnosi na netoleranciju i užasavanje povodom mogućih neprijatnosti za koje osoba veruje da ne može podneti. U osnovi svake anksioznosti je užasavanje, odnosno verovanje osobe da se određena pretnja (nepovoljna situacija) ne može podneti i da je iz tih razloga nužno takve situacije sprečiti, izbegavati ili kontrolisati.
REBT (kao i druge kognitivno bihejvioralne terapije) je veoma uspešan metod tretiranja različitih vrsta anksioznosti. Tretman anksioznosti podrazumeva analizu i otkrivanje načina na koji osoba svojim uverenjima stvara i održava anksioznost, menjanje takvog načina razmišljanja i usvajanje novog samopomažućeg načina razmišljanja, osećanja i ponašanja, primena i testiranje naučenih veština u realnim životnim situacijama, učenje veština relaksacije itd.
Vladimir Mišić dipl. psiholog
http://www.vaspsiholog.com/?p=40
