Ranije ili kasnije, u svakom ljudskom duhu javlja se želja za svetošću i duhovnošću, želja za Bogom, kako god ga nazvali. Mistici govore o „božanskom" što je svuda oko nas, na dohvat ruke, koje bi dalo smisao našem životu, učinilo ga lepim i bogatim, samo kad bismo znali da ga otkrijemo. Ljudi imaju neku nejasnu ideju o tome i, da bi shvatili šta im je činiti da bi došli do nečega što nazivaju Svetost i Duhovnost, listaju knjige i odlaze kod duhovnih učitelja. Usput operišu najrazličitijim metodama, tehnikama, duhovnom praksom, formulama; i, na kraju, nakon godina i godina uzaludnih pokušaja, ostaju obeshrabreni i izgubljeni, pitajući se u čemu je greška. Najčešće, krivicu svaljuju na sebe, uz samoubeđivanje da je tehnike trebalo praktikovati uredno i po propisima, s više marljivosti i upornosti, da bi na kraju došli do uspeha.
Ali do kakvog uspeha? Niko nema jasnu ideju kakva je ta svetost za kojom se traga, i ostaje osećanje da se život stalno odvija u stanju konfuzije, u duši ostaje magla nemira, nesigurnosti i strepnji, i mi vidimo sebe i dalje kao neelastične, posesivne i rđave u odnosima sa bližnjim. I tako se ponovo bacamo, s obnovljenim žarom, u napore koji nam se čine neophodnim da bismo dostigli nešto za čim težimo.
Takve osobe nikada nisu zastale da razmotre jednostavnu činjenicu: njihovi napori samo su put bez izlaza, oni samo pogoršavaju stvari, kao što se požar pogoršava kad se vatra gasi vatrom. Napor ne podstiče razvoj i zrelost. Napor - kakav god oblik poprimio: snagu volje, naviku, tehniku, duhovnu praksu - ne vodi nikakvom preobražaju. Može najviše odvesti do neke vrste represije, ili pribaviti lek za bolest koja je duboko ukorenjena.
Napor i tenzija mogu promeniti nečiji stav, ali ne i njegovu ličnost. Zamislite čoveka koji hoće da osvoji ljubav žene i zato pokušava da popravi svoj izgled, da „oblikuje" savršenije telo, da učini svoje ponašanje prijatnijim, a tehnike zavođenja efikasnijim. Ljubav se ne osvaja praktičnim vežbama, već realnošću svoje ličnosti. A do toga se nikada ne stiže puteni napora i tehnika.
Tako je i sa Duhovnošću i Svetošću - ne donosi vam ih ono što činite, one nisu prekrivač koji neko može kupiti, ili nagrada koja se dobija za svoje zasluge. Od značaja je samo jedno - kakvi ste, šta možete postati. Svetost nije plod osvajanja, već milosti. Milosti koja se zove „spoznaja", milosti koja je „gledanje", „posmatranje", „razumevanje". Ako biste pristali da uključite svetlost spoznaje, i da pažljivo posmatrate sebe i svaku stvar koja vas okružuje u svakodnevnom životu; ako biste videli sebe odražene u ogledalu spoznaje na isti način na koji vidite svoje lice u ogledalu (znači jasno, oštro, baš onakvo kakvo je) bez ikakvog iskrivljenja i popravki; ako biste na taj način posmatrali sebe, bez ikakve dodatne procene i suda, postali biste najednom svesni čudesnih promena koje se dešavaju u vama.
Međutim, vi ne možete kontrolisati ove promene, ne možete ih unapred planirati, kao što ne možete odlučiti kada i kako će se obistiniti. Samo je ta spoznaja koja ne prosuđuje u stanju da izleči i preobrazi, ali na svoj način i u svoje vreme.
Na šta je najvažnije uperiti svetlost spoznaje? Na vaše reakcije i vaše odnose. Kad god se nađete u prisustvu neke osobe ili stvari, bilo kakve da su, u bilo kojoj situaciji, vi imate beskrajno različite reakcije, pozitivne ili negativne. Analizirajte ove reakcije, posmatrajte šta one u stvari znače i odakle potiču, ali bez osude ili okrivIjavanja sebe, bez ikakve želje za bilo čim, a pogotovo bez truda da ih promenite. To (i samo to) se traži od vas da bi svetost napravila prvi korak u vama.
Ali, reći ćete možda, zar nije sama ta spoznaja napor? Ne, ako ste je bar jednom oprobali. Jer tada shvatate da je spoznaja radost, kao radost deteta koje začuđeno izlazi da otkrije svet. Čak i kada ova spoznaja otkrije neprijatne stvari u vama, ona uvek u sebi nosi oslobođenje i radost.
Na ovoj tački shvatićete da nesvestan život nije vredan da bude proživljen, jer je prezagađen mrakom i patnjom.
Ako se u početku osećate lenjim da ostvarite ovu spoznaju, nemojte primoravati sebe, jer to bi samo obnovilo vašu napetost i nemir. Budite jednostavno svesni svoje lenjosti, bez ikakve osude ili okrivljavanja sebe. Shvatićete tada da spoznaja ima u sebi onoliko tenzije koliko i čovek koji treba da ode kod ljubljene osobe, ili toliko napora koliko treba gladnome da ustima prinese komad hleba, ili koliko treba alpinisti da se popne na vrh svoje omiljene planine: velika energija, uz velike teškoće, ali bez ikakve prinude. Sve postaje takoreći kao igra! Drugim rečima, spoznaja je aktivnost koja se odvija bez napora, bez tenzija.
Da li će vam ova spoznaja doneti svetost koju tražite? Da i ne.
Činjenica je da nikada nećete moći da proverite. Jer, autentična svetost, ona koja se ne može dostići naporima, tehnikama i prinudom, potpuno je nesvesna same sebe. Ako je u vama, vi nemate ni najmanje svesti o tome. Još više: vi nećete ni misliti o njoj, jer u vama potpuno nestaje svaka ambicija da postanete svetac ili svetica, od momenta kada živite svaki trenutak postojanja koje je spoznaja učinila ispunjenim, srećnim i oslobođenim.
Dovoljno je da budete budni i otvorenih očiju...
Antoni De Melo
