Postoji jedna činjenica na kojoj se treba zadržati: ljudi koji više od drugih strahuju od smrti, istovremeno su oni koji strahuju od života i, trudeći se da pobegnu od smrti, takve osobe mrze život i suštinski ga ne žive.
Zamislite čoveka koji živi na nekom tavanu, u nekoj zagušljivoj rupi bez svetlosti. Boji se da siđe niz stepenice jer je slušao o ljudima koji su tako padali i lomili vrat. Takav čovek nikada ne bi prihvatio rizik da pređe preko ulice, jer je na hiljade ljudi pregaženo pri prelasku ulice. Samim tim, takav čovek nikada ne bi imao hrabrosti da pređe neki okean, ili kontinent, ili da pređe iz jednog sveta ideja u drugi. Taj čovek živi u svojoj rupi, pokušavajući da pobegne od smrti - ali zar tako ne sprečava sebe, svakodnevno, da živi?
Šta je smrt? Gubitak, nestajanje, jedno zbogom. Kada se zakačite za nekoga ili nešto, kada ne prihvatate da izgubite stvari ili osobe, kada odbijate da im kažete zbogom, vi to činite jer se suprotstavljate smrti. Ali, kada tako postupate, vi se, i ne opazivši, suprotstavljate i opirete samom životu. Jer, dok je život kretanje, vi ste blokirani; dok život prolazi, vi zaostajete; dok je život elastičan, vi ste fosilizirani, zaleđeni; dok život sve odnosi svojim tokom, vi svom snagom prianjate za stabilnost i nepromenljivost.
Takvim stavom, pokazujete užas od života zajedno s užasom od smrti, jer se vezujete za nju. Međutim, kada niste nigde usidreni, kada niste ni za šta okovani, kada se nimalo ne bojite da ćete bilo šta izgubiti, slobodni ste da tečete kao planinski potok, večirto svež, bistar i živ.
Postoje osobe koje ne mogu podneti da izgube roditelja ili prijatelja, koje ne trpe čak ni pomisao na to. Ili se boje da prodiskutuju ili napuste neku teoriju ili stav za koje su vezane. Ili su ubeđene da ne bi mogli da žive bez ove ili one osobe, mesta ili stvari koje im se čine neophodnim. Hoćete li metar da biste izmerili svoju duhovnu neelastičnost, svoju zadrtost? Posmatrajte kako se sve lomi u vama kada ste primorani da se odreknete neke ideje, kada izgubite neku osobu ili stvar za koje ste bili toliko vezani. Bol i patnja čine da osećate kako vas je život izneverio, zar ne? Nikada niste zastali da ozbiljno promislite kako se sve menja, prolazi i ima svoj kraj - zato vas smrt, gubitak i rastajanje uvek iznenade. Vi radije živite na zagušljivom tavanu svojih iluzija, zahtevajući da se nikad ništa ne promeni, da sve ostane uvek isto. Ali, kada život eksplodira i raznese u paramparčad vaše krhke iluzije, vi tada trpite nepodnošljiv bol.
Da biste mogli da živite, morate gledati stvarnosti u lice, i tada će nestati svaki vaš strah od gubitka, smrti, rastajanja i u vama će se razviti smisao za novo, za promenu i ono što nije unapred programirano. Izgubićete strah da će stvarima koje poznajete doći kraj, bićete u stalnom iščekivanju svega što vam nije blisko, i pozdravićete sve što vam je nepoznato.
Ako je život ono što tražite, sledeća vežba, koja vam može biti bolna, obogatiće vas slobodom ukoliko ste u stanju da je izvedete.
Upitajte se postoji li neko ili nešto čiji bi vam gubitak naneo veliki bol. Možda ste jedna od onih osoba koje nisu u stanju čak ni da pomisle na smrt ili gubitak najbližih. Ako je tako, i u onoj meri koliko je tako, vi ste mrtvi.
Ono što treba da učinite je da se odmah suočite, bez odlaganja, sa smrću, gubitkom, rastankom od vama najdražih osoba i stvari.
Zamislite te osobe i stvari, jednu po jednu, mrtve ili izgubljene, i zauvek razdvojene od vas, i recite im u sebi zbogom, recite svakoj od njih: „Hvala ti, i zbogom". Zaboleće vas, ali osetićete kako nestaje vašeg kačenja, zavisnosti od njih. Tada će iz svesnog dela vašeg duha izroniti nešto drugo, samoća koja će se širiti sve više, dok se ne izjednači sa nebom nad vama.
U toj samoći počiva sloboda. U toj samoći je život. U tom odsustvu veza i zavisnosti pustiće korenje vaša volja da idete napred, da živite svaki trenutak svog života, koji je sada neuporedivo primamljiviji, jer je lišen brige, napetosti, nesigurnosti, kao i straha od napuštanja i smrti koji uvek prati želju za nepromenljivošću i posedovanjem.
Antoni De Melo
