XI poglavlje
Na drugoj planeti ziveo je neki uobrazenko.
-Ah! Ah! Evo jednog obozavaoca, koji mi dolazi u posetu, uzviknu izdaleka uobrazenko, cim je spazio malog princa.
Jer za uobrazene ljude svi drugi ljudi su obozavaoci.
-Dobar dan, rece mali princ. Imate smesan sesir.
-Zato da bih mogao da pozdravljam, odgovori mu uobrazenko. Da bih mogao da otpozdravljam kad mi klicu. Na zalost ovde nikad niko ne prolazi.
-Zbilja? rece mali princ koji nije razumeo.
-Tapsi rukama, posavetova ga uobrazenko.
Mali princ poce da tapse rukama. Uobrazenko skromno otpozdravi dizuci sesir.
-Ovo je zabavnije od posete kralju, rece u sebi mali princ. I ponovo poce da tapse rukama. Uobrazenko ponovo otpozdravi dizuci sesir.
Posle pet minuta ovakve gimnastike, malog princa zamori jednolikost igre:
-Sta treba uciniti da sesir padne? upita on.
Ali uobrazenko ga nije cuo. Uobrazeni ljudi cuju samo pohvale.
-Da li mi se zaista mnogo divis? upita on malog princa.
-Sta znaci diviti se?
-Divi ti se znaci priznavati da sam ja najlepsi, najbolje odeven, najbogatiji i najpametniji covek na ovoj planeti.
-Ali ti si sam na svojoj planeti!
-Ucini mi to zadovoljstvo! Divi mi se ipak!
-Divim ti se, rece mali princ, slezuci malo ramenima, ali zasto ti je to tako vazno?
I mali princ ode dalje.
"Odrasli su cudni, nema sta", rece on prosto samom sebi dok je putovao.
Antoan de Sent Egziperi
