Paradoks ljudske prirode
Paradoks dobra i zla u suštini je deo ljudske prirode... Da bi se pravilno sagledao taj paradoks, treba i da objasnim ono što je Metju Foks nazvao „prvobitna milost“. A to je, sasvim jednostavno rečeno, naša sposobnost da se menjamo. Ako smo, kao što sam rekao, svi rođeni lažljivci, lopovi i prevaranti, da bismo se drugaćije ponašali kad odrastemo, po svoj prilici moramo da se ponašamo suprotno ljudskoj prirodi. Ali, mi imamo sposobnost da menjamo ljudsku prirodu – ako tako odlučimo.
Kad god se neko osmeli da me upita: „Doktore Pek, šta je ljudska priroda?“, moj prvi odgovor izgleda otprilike ovako: „Ljudska priroda je ići u klozet u pantalonama.“
To je, pre svega način na koji smo počeli da se praznimo, odnosno da radimo, bilo gde, ono što nam nalaže priroda. A šta se onda dogodilo? Kao detetu od dve godine, majka ili otac počinju da nam govore: „Ti si divno dete i mnogo te volim, ali bilo bi mi jako drago kad to više ne bi radio.“ Ta molba u početku nema nikakvog smisla za dete. Za dete ima smisla da se isprazni kad god ima potrebu, a rezultat je uvek interesantan. Za dete odlaganje te potrebe i odlazak u toalet tek toliko da vidi kako ta zanimljiva stvar odlazi kad se pusti voda potpuno su neprirodni.
Ukoliko postoji dobar odnos između deteta i majke, i ako majka nije previše nestrpljiva i sekantna (a nažalost, ti povoljni uslovi teško mogu da se sretnu, pa su zato psihijatri toliko zainteresovani za sticanje navika odlaska u toalet), dešava se nešto divno. Dete sebi kaže: „Znaš, mama je fina devojka i jako je dobra prema meni. Želeo bih da joj se na neki način odužim, da joj nešto poklonim. Ali, ja sam bespomoćni dvogodišnjak. Kakav bih poklon eventualno mogao da joj dam a da mu se ona stvarno obraduje i da ga želi – osim jedne lude stvari?
I onda se dešava ono što je izraz (dar) ljubavi prema majci. Dete počinje da se ponaša izrazito neprirodno, odnosno zadržava stolicu i izbacuje je samo u toaletu, na vreme. Sa četiri ili pet godina, to isto dete smatra da je potpuno prirodno što odlazi u toalet. Ali, kada u trenutku stresa ili umora zaboravi pa mu se to „dogodi“, dete se oseća veoma neprirodno zbog gužve koja se oko toga digla. Znači, u razmaku od dve-tri godine, dete je uspelo da promeni svoju prirodu.
Ta sposobnost koja nam je data da se menjamo – ta prvobitna milost, sposobnost da se preobražavamo – toliko je izuzetna da kad me pitaju šta je ljudska priroda odmah odgovaram da takva stvar ne postoji. Ljudi se od ostalih živih bića ne razlikuju po prstima na nogama, savršenom larinksu niti ogromnoj moždanoj kori, već po relativnom nedostatku instikata, onih naslednih, prethodno stvorenih obrazaca ponašanja koji, koliko mi možemo da utvrdimo, ostalim živim bićima daju manje fleksibilnu a više predodređenu prirodu nego nama ljudima. Drugim rečima, ljudska bića obdarena su mnogo većim rasponom mogućnosti – društveno, psihološki i fizički – što im daje fleksibilnost u reakcijama i snalaženju u raznovrsnim uslovima i situacijama.
Veliki deo svog života bavio sam se mirotvoračkim aktivnostima. Ljudi koji smatraju da je svet mira nemoguć, za sebe uglavnom govore da su realisti. Ja sam za njih idealista – ili, češće, praznoglavi idealista ili ludi idealista. Oni su donekle u pravu – ali ne kada kažu da sam ja praznoglav ili lud – već kad tvrde da sam idealista. Ja bih definisao idealistu kao osobu koja veruje u mogućnost preoblikovanja ljudske prirode. Nikako nisam romantičar. Romantičara bih definisao kao osobu koja ne samo da veruje u mogućnost transformacije ljudske prirode, već i da je to preobražavanje jednostavno. Romantičari vole uprošćene formule, kao, recimo: „Ljubav je jača od svega.“ Dok sam radio kao psihijatar shvatio sam da se mnogi ljudi neće promeniti niti razviti bez obzira na svu ljubav na svetu. Promena ljudske prirode nije uopšte laka, ali je moguća.
To nije lako iz više razloga. Ono što mi zovemo ličnost može bolje da se definiše kao konzistentan obrazac organizacije psihičkih elemenata, odnosno kombinacija razmišljanja i ponašanja. „Konzistentan“ je ključna reč u ovoj definiciji. Imamo konzistentnost ličnosti pojedinca i konzistentnost „ličnosti“ kulture ili nacije, zapravo konzistentnost koja ima i tamnu i svetlu stranu, odnosno dobru i lošu.
Dok sam se bavio praksom, dolazili su mi novi pacijenti, koji su voleli da mogu da me vide s raskopčanom kragnom, u komotnom džemperu, a možda i s papučama na nogama. Kada bi me i drugi put videli u odelu s kravatom, kao da idem na venčanje, pomislili bi da možda tako treba. Kada bi me sledeći put zatekli u dugoj lepršavoj plavoj haljini i okićenog nakitom kako duvam džoint, ne verujem da bi ikada više došli. Oni su dolazili kod mene zato što sam uvek bio isti stari Skoti. Bilo je konzistentnosti u mojoj ličnosti tako da su imali poverenja. Potrebno je da u svojoj ličnosti imamo izvesnu dozu konzistentnosti – stepen predvidljivosti – tako da uspešno opstajemo kao ljudska bića od poverenja.
Tamna strana te konzistentnosti jeste ono što mi psihoterapeuti zovemo otpor. Ličnost, bilo osobe ili nacije, opire se promeni. Promena plaši čak i kad najverovatnije ide nabolje. Većina pacijenata dolazi na psihoterapiju jer želi da se promeni. Ali od trenutka kad terapija započne, počinju da se ponašaju kao da je promena poslednja stvar koju oni žele, pa se i rukama i nogama brane od nje. Psihoterapija služi za oslobađanje; ona oslobađa svetlost istine koja sija po našem biću. Tvrdnja: „Istina će vas osloboditi, ali će vas prvo izludeti“ – pokazuje koliko se ljudska priroda opire promeni. Tačno je da ne možemo lako da se promenimo. Ali to je moguće, i to je naša valika sreća.
Smatram da se „prvobitni greh“ odnosi na naš prirodan otpor promeni, koji je rezultat lenjosti, straha i narcisoidnosti. Istovremeno, najkarakterističnije svojstvo naše ljudske prirode – naše „prvobitne milosti“ – jeste sposobnost da se menjamo ako to želimo. Pošto nam je data slobodna volja, sami odlučujemo da li ćemo popustiti našem prvobitnom grehu, opirati se promeni, stagnirati, pa čak i propadati, ili ćemo raditi na preoblikovanju svoje ličnosti i društva. Kad ljudi ne bi mogli da se menjaju, bilo bi besmisleno raditi na poboljšanju društva. Ljudi mogu slobodno i da se menjaju. Sukob između inercije nemenjanja i napora menjanja sumirao je ranohrišćanski teolog Origen: „Duh podržava progres, a zlo je, proizlazi onda, ono što se protivi progresu.“
Skot Pek
