Mada možemo da podstičemo različite sposobnosti i talente koji nam omogućuju da ispunimo životne zahteve ili razvijamo veštinu rešavanja problema, opšta kompetentnost daleko je kompleksnija. U vezi s razvojem svesti, ona je više nego puko ovladavanje osnovnim veštinama za preživljavanje, učenje o uređenju stvari ili izvanredna memorija. Prava kompetentnost više se odnosi na razvijanje mudrosti nego na sticanje samog znanja. Ona podrazumeva težnju ka psihičkoj i duhovnoj zrelosti, koja daje pravu snagu ličnosti.
Mnogi ljudi umeju da kuvaju bez recepta ili da poprave motor bez priručnika; ili imaju briljantnu memoriju koja im omogućuje da se brzo sete kako treba da reaguju u određenim situacijama. Međutim, zbog nesposobnosti ili nespremnosti da se razmišlja šire ili da se kreativno rešavaju raznovrsne situacije, može da se dogodi da oni ne uspevaju da reše probleme koji se ne uklapaju u poznate obrasce...
...
Dok sam se bavio psihoterapijom, redovno bih pacijentima govorio: „U psihoterapiji nije po sredi sreća; posledi je snaga. Ne mogu da vam garantujem da ćete nakon terapije biti bar trunku srećniji. Mogu samo da vam jamčim da ćete postati sposobniji... Međutim, u svetu postoji vakuum sposobnosti tako da, čim ljudi postanu kompetentniji, Bog, ili život, daće im u zadatak veće stvari. Prema tome, terapiju možete da završite s brigom o mnogo većim problemima nego s kojima ste došli. Ipak, izvesna vrsta radosti i duševnog mira svakako stiže iz saznanja da se brinete o velikim stvarima, i ne lupate više glavu zbog sitnica.“
Kad su ga upitali šta je cilj psihoterapije, Frojd je odgovorio: „Da nesvesno postane svesno.“ Terapija ima za cilj da pomogne ljudima da postanu svesniji, tako da mogu jasnije da misle i uspešnije da žive.
O razvoju svesti ili svesnosti može se govoriti i u svetlu onoga što je poznato kao razvoj ega. U Svetu koji čeka da se rodi naveo sam da je ego vodeći deo naše ličnosti i da njegov razvoj i sazrevanje mogu da se prikažu u tri faze. Prva je faza ranog detinjstva, period apsolutnog ili skoro apsolutnog nedostatka samosvesti. Tu je ego potpuno nisko na nivou emocija i potpuno izmešan s njima. Upravo zbog nedostatka samosvesti, mala deca često su tako ljupka i bezazlena. Kada su srećna, ond je to stoprocentna sreća. Predivno su spontana i nevina. Ali, baš zbog nedostatka samosvesti, ona mogu da budu često i naporna. Kada su deca tužna, ona su stoprocentno tužna, ponekad čak toliko da ih ničim ne možemo utešiti. Kada su ljuta, njihov gnev je prava provala, ponekad izražen kroz nemoguće ponašanje.
Prvi znaci samosvesti javljaju se u uzrastu od devet meseci i kapacitet samosvesti postepeno se povećava tokom detinjstva. U doba adolescencije samosvest se naglo razvija. Prvi put mladi ljudi dobijaju sasvim očit „ego koji opaža“. Sada oni mogu sebe da posmatraju kako su veseli, tužni ili ljuti dok se tako i osećaju. To znači da ego više nije ograničen na nivo emocija. Sada je jedan njegov deo – ego koji opaža – odvojen od emocija, i posmatra ih odozgo. Zbog toga dolazi do izvesnog gubitka spontanosti.
Ego koji opaža u doba adolescencije nije još uvek u potpunosti razvijen. Tako su adolescenti često spontani, ponekad čak do opasnih granica. Nekad, opet, deluju samo kao skup afektacija jer samosvesno pokušavaju da steknu drugačiji identitet, pa nose neobičnu frizuru i odeću i neobuzdano se ponašaju. Ta naizgled samouverena bića, koja se stalno porede sa vršnjacima i roditeljima, često su veoma stidljiva i stalno su u grču zbog iscrpljujućeg nemira i samopotcenjivanja.
Pošto je u toj fazi psihičkog i duhovnog razvoja svest o sebi bolna, mnogi ljudi prelaze u odrasle odustajući od svog razvoja. Postavši odrasli, oni više ne razvijaju svoj ego koji opaža, pa je njihova sposobnost samoopažanja prilagodljivija (i manje bolna). Do toga često dolazi samo zbog stvarnog sužavanja svesti. Kada se većina ljudi, nesvesno, pripremi za ograničenu, pa čak i umanjenu, svest o sopstvenim osećanjima i manama, oni se zaustavljaju i ne idu dalje putem razvoja ličnosti; tako ne koriste sav svoj ljudski potencijal, niti stiču pravu psihičku i duhovnu snagu.
Ali, srećom, manjina, iz nekih neobjašnjivih razloga nastavlja tim putem, jača svoj ego koji opaža i ne dozvoljava mu da zakržlja. Možda je, između ostalog, psihoanalitički orijentisana terapija toliko efikasna i zato što navodi na pokretanje ega koji opaža i uvežbava ga. Dok leži na kauču kod psihoanalitičara pacijent ne priča, zapravo, samo o sebi, već i opaža sebe dok o sebi govori i opaža svoja osećanja dok to radi.
Uvežbavanje ega koji opaža bitno je zato što on time postaje dovoljno jak da ličnost dođe do stadijuma iz kojeg može da pređe u sledeću fazu i razvije ono što ja zovem transcendentalni ego. S transcendentalnim egom postajemo svesniji svojih većih dimenzija i spremniji smo da u stvarnosti odlučimo kada, gde i zašto da pokažemo suštinu toga što jesmo. Dok postajemo svesniji celokupnog raspona svojih misli i spremniji smo da objedinimo i poštujemo ono što jesmo u celosti – i dobro i loše. Možemo da razvijemo sposobnost da živimo sa svojim nedostacima, pa čak da im se podsmevamo. Kada spoznamo svoje nedostatke, imamo mnogo bolju mogućnost da radimo na onim stvarima koje možemo da menjamo, kao i da prihvatimo stvari koje ne možemo da promenimo.
Činjenica je da samo postojanje razvijenog ega koji opaža podrazumeva i izvestan gubitak spontanosti. Pošto se razvoj transcendentalnog ega zasniva na prethodnom stvaranju ega koji opaža, potpuno svesna osoba zna da često nema slobodu da radi sve što joj padne na pamet. S druge strane, ona ima psihičku fleksibilnost, tako da može svesno da odluči kada da bude spontana i da zna kada situacija zahteva obazrivost.
Jednog dana pokušao sam svom pacijentu da objasnim šta je to transcendentalni ego. Taj pacijent dolazio je kod mene zbog problema sa ispoljavanjem gneva. Nekoliko godina pre toga bio je na visokom položaju u upravi univerziteta baš u vreme studentskih štrajkova. Iznenad je uzviknuo: „Sada shvatam o čemu govorite.“ Ispričao mi je da je u jeku štrajka predsednik univerziteta dao otkaz, tako da je na njegovo mesto odmah došao drugi.
„Imali smo sastanke jedan za drugim. Najčešće se žustro diskutovalo. Novi predsednik uglavnom je ćutao i slušao. S vremena na vreme samo bi smireno prokomentarisao da je politika univerziteta takva i takva, ali nije bio baš sasvim siguran jer je još uvek pokušavao da pohvata konce. Divio sam se njegovoj sposobnosti da ostane smiren. Pitao sam se nije li možda previše pasivan, pa čak i neefikasan. Na kraju smo u amfiteatru imali veliki sastanak čitavog fakulteta. Tema je bila izuzetno važna. Jedan veoma mlad član fakultetskog odbora počeo je nadugo i naširoko da priča kako je čitava uprava skup bezosećajnih i neodgovornih fašističkih svinja. Kada je završio, novi predsednik je ustao i uzvratio mu svojim uobičajeno smirenim glasom: ’S vama sam već tri nedelje, i za to vreme niste imali priliku da vidite svog novog predsednika kad se ljuti. Danas ćete imati tu priliku’. Onda se izvikao na tog arogantnog mladića. Delovalo je impresivno. Možda je to primer za ono što vi podrazumevate pod transcendentalnim egom na delu.“
Premda svest i stalno samopreispitivanje donose i mali gubitak slobode, oni koji su se navikli na svest shvatili su da im ona, zauzvrat, omogućuje način života koji im donosi znatno oslobađanje. Do toga dolazi zato što visok nivo svesti podrazumeva i određeni stepen samokontrole ili, drugačije rečeno, psihičku kompetentnost.
Posedovanje transcendentalnog ega može da se uporedi s dirigentom u orkestru. Ko pomenuti predsednik univerziteta, ličnost s transcendentalnim egom postaje toliko svesna svojih emocija da bukvalno može da im zapoveda. Može da oseća izvesnu tugu, ali upravlja sobom, tako da može da kaže, recimo: „Sada nije vreme za tugu ili violine; vreme je za radost. Violine, prestanite. Horne, svirajte svom snagom.“ Ovde njenu kompetentnost – snagu ličnosti – određuje to što ona ne potiskuje, niti negira svoju tugu. Ona je samo sklanja u stranu ili je ograđuje. Isto tako, sa emocionalnom i intelektualnom sposobnošću transcendentalnog ega, biće u stanju da se obrati radosnom delu sebe: „Horne, volim vas, ali ovo nije prilika za ispoljavanje radosti. Ova situacija zahteva gnev. Zato neka udaraju bubnjevi.“
Da bismo bili realniji, još jednom moramo da se podsetimo da je svaka sreća potencijalna nesreća, i da su i svest i kompetentnost neizostavno isprepletane bolom. U Putu kojim se ređe ide rekao sam da veličina neke ličnosti verovatno najbolje može da se izmeri njenom sposobnošću da pati. Ovu temu razradio je u svojoj knjizi „Princ veličine“ Arnold Ludvig, profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Kentakiju. Ludvigova knjiga zasnovana je na desetogodišnjem istraživanju života hiljadu i četiri eminentne ličnosti dvadesetog veka. Među njima su glumci, pisci, inovatori i druge kreativne ličnosti. Proučavajući vezu između genija i mentalnog zdravlja, Ludvig je rekao da veliki geniji našeg doba pokazuju spremnost da odbace opšteprihvaćena shvatanja, da ne poštuju vlast, da dobro podnose usamljenost i da nisu „laki“, što može da dovede do psihičkih teškoća kao što su depresija, anksioznost ili alkoholizam. Međutim, ako te osobine nisu previše izražene, one stvarno doprinose sposobnosti ličnosti da postigne znatnu kreativnost, započne nove opite, predloži radikalna rešenja i zagovara nove pravce misli.
Drugi vid bola zbog nadarenosti i visoke svesti povezan je s borbom da se osoba pomiri sa sopstvenom superiornošću. Kao što sam rekao u Svetu koji čeka da se rodi, mnogi koji su istinski superiorni boriće se protiv prirodne težnje da ispolje svoju moć kao ličnosti i građani zato što se plaše da je pokažu. Obično sebe ne smatraju „boljim od“ ili „iznad“ ostalih, u velikoj meri zahvaljujući osećanju skromnosti koje prati njihov lični i duhovni razvoj.
Žena po imenu Džejn, pravi je primer za takav slučaj. Bila je lepa devojka, briljantan student druge godine poslovne škole, koja je kod mene došla zbog preterane razdražljivosti. Momci su joj bili dosadni, profesori izveštačeni. Kolege i koleginice za nju su bili prilično ograničeni i nemaštoviti. Nije znala u čemu je problem, ali je bila dovoljno bistra da zna da nešto nije u redu kad joj je u životu stalno dosadno.
Posle nekoliko dolazaka na terapiju, u očajanju je izjavila: „Mislim da ovde samo cmizdrim. Ne želim da budem plačljivica.“
„U tom slučaju morate da naučite kako da prihvatite svoju superiornost“ – uzvratio sam.
„Šta ste rekli, moju...?“ – zapanjila se. „Ja nisam superiorna.“
„Sva vaša vajkanja i vaše plakanje, ako baš hoćete, potiču najverovatnije od vaše tačne ocene da vaši momci nisu toliko pametni kao vi, da profesori nisu tako skromni kao vi i da vaše kolege nisu interesantne kao vi. Drugim rečima, sva vaša nesreća potiče od činjenice da smatrate da ste – a verovatno i jeste – superiorniji od većine ljudi.“
„Ali ja se ne osećam superiornom.“ – rekla je donekle razočarano. „U tome je problem. Ne bi ni trebalo da se osećam superiornom. Svi smo jednaki.“
„Da li ste sigurni da jesmo? Ako verujete da je svako isto toliko pametan kao i vi, onda mora da vam uvek zasmeta kad ljudi dokažu da nisu toliko pametni. Stalno ćete biti razočarani ako se oni ne uklapaju u vaša očekivanja.“
...
Uz povećanu svest i kompetentnost ide još jedno bolno opterećenje, a to je usamljenost u uzdizanju iznad tradicionalnih shvatanja. Već vekovima se samo nekoliko ljudi, kao Sokrat i Isus, očito uzdiglo iznad krutih shvatanja i uprošćenog razmišljanja svog vremena. Danas zahvaljujući sredstvima masovne komunikacije, psihoterapiji i dobroj volji, mogu da kažem da ima stotine hiljada odraslih osoba u našoj zemlji koje se nalaze na toj ivici oštrice. Ti pojedinci misle dovoljno dobro da bi mogli da dovedu u pitanje tradicionalno i iracionalno razmišljanje. Da bi mogli da se razvijaju, oni preispituju slepu nacionalnu lojalnost i ograničenja koja im postavlja društvo. Oni više ne veruju u sve što pročitaju u novinama. Oni traže istinu i dovode u pitanje iluzije o „normalnosti“ koje su nam nametnuli društvo i masovni mediji. Pokazuju smelost i odbijaju da se uklope u uprošćeno razmišljanje koje vlada svuda oko njih. Njihova definicija porodice ne obuhvata samo krvne srodnike već i značajne odnose s onima s kojima imaju zajedničke interese i zajednički – na razvoj usmeren – pristup životu.
Dok postaju sve svesniji, mnogi ljudi u tom procesu doživljavaju osećanje slobode i oslobađanja u težnji da zaista postanu ono što jesu. Njihova svest ukorenjuje se u večnost, a evolucija svesti sama je suština duhovnog razvoja. Međutim, oni plaćaju i određenu cenu, jer na tom putu mogu da budu usamljeni. Većina koja i dalje uprošćeno gleda na život i svet, teško shvata one koji duboko razmišljaju. Pošto svesni ljudi nisu spremni da prihvate ukorenjeno mišljenje u društvu da ne treba „štrčati“, teško im je da se uklope u tokove tog društva. Uviđaju da ih ostali teško razumeju i da teško s njima komuniciraju. Osećaju se bar delimično otuđeni od porodice i izolovani od starih prijatelja i kulturnih događanja.
Ta intelektualna i duhovna „elita“ potiče iz različitih sredina. Mogu da budu siromašni ili bogati, bilo koje rase, roda ili stepena obrazovanja. Ali, pošto svest zahteva veliku unutrašnju snagu, mnogi koji imaju potencijala za njen razvoj ne mogu da se uzdignu iznad većine – zbog menataliteta u kojem su odgojeni – i zato biraju put koji im se čini lakši. Više vole stagnaciju nego razvoj.
...veliki broj ljudi kloni se svesnosti u manjem ili većem obimu, zato što smatraju da se tako lakše živi. Iako pričaju o važnosti svesti i razvoja, njihova dela nisu u skladu s njihovim rečima.
Skot Pek
...
