Verovanje da većina ljudi sasvim prirodno zna kako se razmišlja u sebi sadrži skrivenu pretpostavku da razmišljanje ne zahteva ni napor ni vreme. Pošto imamo sreće da živimo u društvu koje nam omogućuje da u svakodnevnom životu efikasno koristimo svoje vreme (možemo da pokupimo stvari sa hemijskog čišćenja i ručak iz restorana na povratku s posla), počeli smo da očekujemo da i rezultati budu isto tako brzi kao i usluge u restoranu brze hrane. Podstiču nas da uspešno koristimo vreme, ali mi retko odvajamo vreme za efikasno razmišljanje. Kada naiđemo na životne probleme, zamišljamo da ćemo se s njima izboriti isto tako brzo i uspešno kao što vidimo da se to rešava na televiziji u polučasovnoj emisiji.
Upravo zbog toga mnogi ljudi ne pokazuju gotovo nikakvo interesovanje za kontemplaciju. Trud potreban za istinsko razmišljanje često ih navodi da od nje odustanu i da se vrte ukrug samo zato što izbegavaju da se uspešno bore sa raznovrsnim životnim problemima. Ne bi im palo na pamet da krenu na dug put kolima, a da prethodno ne pogledaju kartu i odluče kojim putem da idu. Međutim, na svom dugom psihološko-duhovnom životnom putu retko zastaju da bi razmislili o tome zašto idu, kuda idu, kuda zapravo žele da idu ili kako najlakše i najbrže da putuju.
U tom uprošćenom pristupu, često previđamo razne vidove života koji nam izmiču pažnji sve dok se ne pretvore u goruće probleme. Ili, recimo, odbacujemo nove ideje koje bi mogle da nam donesu dalji razvoj samo zato što se ne uklapaju u opšti okvir naših zamišljenih predstava i ideja o sebi. Veoma mnogo vremena trošimo na jednostavne reakcije. Ponašamo se kao da smo roboti programirani da reagujemo kad nas pritisnu na dugme i radimo ono što zahteva najmanje vremena i pažnje. Zanemarujemo sve što zahteva veće ulaganje vremena i energije u razmišljanje. Klizimo po površini ne razmišljajući. Ipak, moramo da priznamo da dobro razmišljanje jeste proces koji zahteva vreme. Ne možemo očekivati trenutne rezultate. Moramo malo da usporimo i odvojimo vreme za kontemplaciju, meditaciju, pa i molitvu. To je jedini put ka punijem i uspešnijem životu.
...
Razmišljati samostalno na znači ići suviše daleko da se isključuje obaveštavanje i učenje od drugih. Prema tome, premda je pravilno da razmišljamo nezavisno, to nikako ne znači da treba da se ponašamo kao raspuštena deca, da odbacujemo svu tradicionalnu mudrost i ne prihvatamo društvene norme. To bi bilo nepotrebno trošenje snage i uzaludno gubljenje vremena. Svakako možemo mnogo da naučimo od dobrih lidera i nastavnika – bilo zvanično ili nezvanično. Upravo su oni što dobro razmišljaju dobri primeri koji nam pokazuju šta znače uspešnost i pun život.
Smatram da je (među ostalima) i moja ličnost pravi stručnjak za efikasnost. I kao psihijatar i kao pisac, trudio sam se da pomognem ljudima da žive uspešnije, što ne znači da sve vreme moraju da budu srećni i zadovoljni, već više da uče koliko god mogu, u svakoj prilici, i tako ostvare najviše od života.
Dok sam držao predavanja, često su me pitali kako uspevam toliko da radim, da držim predavanja, pišem, budem otac i suprug, bavim se aktivno društvenim radom i pasionirano čitam. To uspevam zbog toga što najmanje dva sata dnevno provodim ne radeći ništa – odnosno odvajam vreme za razmišljanje, molitvu i određivanje prioriteta – pa tako postajem efikasniji.
Kada ste efikasni, možete da uradite više stvari za kraće vreme. U efikasnom razmišljanju naučite kako da date prednost onome što je važno da biste se direktno suočili sa životnim problemima, a ne da se pravite da ih ne vidite.
Efikasnost neizostavno uključuje disciplinu. Disciplinovanost uključuje sposobnost odlaganja zadovoljstva, kao i spremnost na razmatranje mogućnosti. S druge strane, površno razmišljanje donosi nedisciplinu. Rešenja se donose na brzinu a ne posle razmatranja mogućnosti, što obično ne rezultira mudrim i korisnim odlukama.
Biti efikasan ne znači postati čovek mašina. Bilo bi smešno kada biste pokušali da isplanirate svaki trenutak dana. Efikasnost ne podrazumeva samo planiranje već i pripremanje. Kada se pojavi neka neodložna situacija, što neminovno mora da se dogodi, bićemo sposobni da uradimo ono što je u tom trenutku najvažnije jer smo već uradili svoj domaći zadatak. Efikasnost uključuje i spremnost za one stvari koje moraju da se urade pre nego što se pretvore u teške probleme, koji su inače mogli da se spreče.
Površnost je neefikasan i nemaran način rešavanja problema. Nikakav napredak nije moguć kada se u razmišljanju koriste kratice da bi se izbegli uobičajeni napor i patnja koji prate disciplinovano rešavanje problema. Uprošćavanje, odnosno površnost, nije samo sredstvo kojim održavamo iluziju da postoje jednostavni odgovori; ono je i siguran put do krutosti i blokade. Upravo zbog toga i pravim razliku između uprošćavanja – površnosti – koja sadrži proste odgovore i efikasne jednostavnosti u određivanju prioriteta pre donošenja odluka.
Paradoks i celovito razmišljanje
Verujem da da oni koji tvrde da postoje jednostavni odgovori – jedan jedini razlog za sve – u stvari podstiču uprošćavanje, to jest pojednostavljivanje, i intelektualno licemerje. Putujući po svetu otkrio sam da je takvo licemerje češće uobičajenost nego izuzetak. Ako pretpostavimo da postoji neko objašnjenje za sve stvari, sasvim je prirodno da ga tražimo i odbacujemo sve ostale mogućnosti koje se u njega ne uklapaju, ukoliko bismo ih uopšte i tražili. Iznenađen sam koliki broj obrazovanih ljudi daju ili traže prosta objašnjenja za složene pojave kao što su pobune, homoseksualnost, abortus, siromaštvo, bolest, zlo i rat. Verujem da bi često bilo mnogo zdravije da se usudimo da živimo bez objašnjenja za mnoge stvari nego da živimo s tumačenjima koja su uprošćena.
U Potrazi za kamenčićima preneo sam razgovor koji sam vodio s jednim bogatim belim brokerom. Pričajući o pobunama u Los Anđelesu posle sudske odluke da policajac koji je pretukao Rodnija Kinga nije kriv, taj broker, visokoobrazovan, inteligentan i uspešan čovek, rekao mi je samouvereno da je uzrok pobuna „pad porodičnih vrednosti“. Taj zaključak izvukao je na osnovu svog zapažanja da su svi pobunjenici bili mladi crnci. „Da su oženjeni i da rade da bi izdržavali porodicu, ne bi imali vremena za pobune“ – objasnio mi je.
Činilo mi se da ću iskočiti iz kože. Rekao sam mu da tokom dvesta godina ropstva nismo dopuštali većini crnaca da se žene i osnivaju zakonite porodice. Mi smo doveli do toga da njihove porodične vrednosti budu nezakonite.
Naveo sam mu nekoliko kulturoloških i istorijskih razloga zbog kojih su crnkinje u proseku bolje obrazovane i lakše se zapošljavaju nego crnci. Podsetio sam ga da je privredna recesija u to vreme u Kaliforniji bila veća nego u bilo kojoj drugoj državi. Govorio sam mu o padu vrednosti u vladi SAD. Pričao sam mu o borbi protiv predrasuda i psihologiji beznađa. „Pad porodičnih vrednosti možda je jedan od uzroka pobune“, zaključio sam, „ali samo jedan u čitavom kompleksu mnogobrojnih uzroka.“
Učio sam ga šta je „globalna određenost“, koncepcija da sve suštinsko ima mnogobrojne uzroke. To nije nimalo jednostavno; globalno određivanje zahteva integraciju višestrukih dimenzija da bi se sagledala čitava slika. To je neophodno za razumevanje mnogih stvari. Dobro razmišljati znači sagledavati na višedimenzionalan način. To je suština integralnog razmišljanja. Reč „integritet“ dolazi od latinske reči „integritas“, celokupnost, završetak. Da bismo mislili i, na kraju, radili objedinjeno, moramo da spojimo u celinu višestruke uzroke i dimenzije našeg neverovatno složenog sveta.
Mi psihijatri koristimo i reč „komparticija“, što znači uzeti stvari koje su u odgovarajućoj vezi, spojiti ih i smestiti u odvojen, bezvazdušni pregradak u mozgu u kome ne mogu da se sudaraju jedna s drugom i izazivaju bilo kakav stres, bol, trenje ili tenziju. Primer koji sam naveo u Drugačijem bubnju i U potrazi za kamenčićima jeste priča o čoveku koji nedeljom odlazi u crkvu iskreno verujući da voli Boga i sve što je Bog stvorio, a zatim se ponedeljkom uopšte ne uzbuđuje što njegova kompanija izbacuje toksične materije u obližnju reku. Naravno, do toga dolazi zato što je religiju smestio u jedan pregradak, a posao u drugi. Za njega bismo mogli da kažemo da je nedeljni hrišćanin. To je veoma ugodan način funkcionisanja, ali nije integralan.
Da bismo celovito razmišljali i delovali, moramo kompletno da doživimo napetost nadmetanja misli i zahteva u našoj glavi. Tada treba da postavimo najbitnije pitanje: da li je nešto izostavljeno? Od nas se zahteva da prevaziđemo uobičajene uprošćene iluzije i pretpostavke, i da pokušamo da vidimo šta nedostaje.
Još na samom početku psihijatrijske prakse naučili su me da je ono što pacijent ne kaže mnogo važnije od onoga što kaže. To je izvanredan put do korena stvari koje nedostaju. Na primer, tokom nekoliko seansi, zdravi pacijenti govore o svojoj sadašnjosti, prošlosti i budućnosti veoma celovito. U slučaju da pacijent govori samo o sadašnjosti i budućnosti, a prošlost uopšte ne spominje, budite sigurni da postoji bar jedan neobjedinjen, nerazrešen, a važan problem u detinjstvu, koji mora da se osvetli da bi se pacijet sasvim izlečio. Ako pacijent priča samo o detinjstvu i budućnosti, terapeut može da zaključi da ima neki veliki problem koji se odnosi na sadašnjost – često teškoću u vezi sa intimnim životom i rizikom. A ukoliko pacijent ne spominje svoju budućnost, to navodi na sumnju da ima problem s fantazijom i nadom.
Ako želite integralno da razmišljate i spremni ste da podnesete bol koji to neminovno povlači, morate neizbežno da računate na paradoks. Grčka reč „para“ znači pored, uz, duž, dalje. „Daxa“ znači mišljenje. Tako izlazi da je paradoks tvrdnja suprotna opštem ubeđenju ili ona koja izgleda kontradiktorna, neverovatna ili apsurdna, ali, zapravo, može biti istinita. Ako je neka ideja paradoksalna, ona sama po sebi treba da iskaže celovitost i da ima oreol istine. Obrnuto od toga, ako neka ideja nije ni najmanje paradoksalna, možete posumnjati da joj nedostaje neki aspekt celine.
...
Ako na slici ne nedostaje ni delić stvarnosti, ako su sve dimenzije uključene, verovatno ćete se suočiti s paradoksom. Kada stignete do samog korena stvari, sva istina postaje paradoksalna u suštini. Istina je, recimo, da ja jesam i nisam pojedinac. Prema tome, traženje istine zahteva sapripadnost stvari koje izgledaju odvojene i deluju kao suprotne, a zapravo su isprepletane i na neki način povezane. Sama stvarnost paradoksalna je utoliko što mnoge stvari u životu na prvi pogled deluju jednostavno, ali su često kompleksne, premda nisu uvek zamršene. Postoji razlika koja je isto tako jasna kao i razlika između uprošćavanja i jednostavnosti. U stvari, postoji velika jednostavnost delova u odnosu na celinu.
... Zapravo, jedna od najtajanstvenijih i najparadoksalnijih istina jeste da život, pored bola, može da prati nezamisliva radost onda kada prođemo kroz bol.
Paradoks prvenstveno znači biti u stanju prihvatiti dve kontradiktorne ideje na mentalnom planu, a ne poludeti. Kao psihijatar ne koristim reč „lud“ na neumesan način. Ljudi stvarno mogu da se osećaju kao ludi kada se dovede u pitanje nešto što samo po sebi uzimaju kao istinu – i jedinu istinu. Svakako je neophodna sposobnost mentalne akrobatike da bi se dve suprotne ideje u nečijem umu obradile, a da se pritom realnost nijedne od njih automatski ne negira niti odbaci. Čak i kada se javi najjači poriv da se porekne nešto što neko eventualno smatra da teško može da se prihvati – kao, na primer, činjenica da u našem svetu zlo koegzistira sa dobrim – potrebna je sposobnost shvatanja paradoksa u procesu odabiranja među iluzijama, poluistinama i čistim lažima.
Skoro svi ljudi sposobni su za paradoksalno razmišljanje, samo što je opseg korišćenja te sposobnosti veoma raznolik. Korišćenje te sposobnosti ne zavisi mnogo od našeg kvocijenta inteligencije niti od toga koliko duboko razmišljamo. Da biste postali vešti u paradoksalnom zaključivanju, morate ga, kako to izreka kaže, uzeti ili ostaviti. Što više koristimo veštinu paradoksalnog razmišljanja, to najverovatnije povećavamo tu sposobnost.
Nesumnjivo su potrebne određene promene u društvu da bi se podstaklo brže razmišljanje. Međutim, istovremeno je svaki pojedinac odgovoran za svoje razmišljanje i način suočavanja s tim izazovom. Konačno, ako naučimo ljude da dobro razmišljaju, mogli bismo da izlečimo bolesti pojedinaca i većinu bolesti društva. U krajnjem slučaju, dobro razmišljanje doneće mnogo toga korisnog, pa se zato vredi i potruditi. To je, svakako, posao od koga se mnogo očekuje. Pre mnogo godina, čuo sam da je neko rekao: „Kada se um stvarno razvuče, nikada se više ne vraća na svoju staru veličinu.“
Skot Pek
