*
Pesnici nisu čitali između pesama, kad su saželi ceo život u par ritma, očajnički prizivajući prošla vremena, ili dok smelo srcem truju sledeća.
Umetnost srca, ponovljena bezbroj puta, otupljujuće je dosadna, dok se 'pak dimenzija njima sužava.
Pesniče, ti si poklonik novih ideja?
Stvaraoc, kreator onoga u nama je pak vešt lažov, jer se rupa na saksiji rađa sama.
Oh, kulturno li ojađenog naroda, gde se pak svako za svakog zanima, al' vapaj se ne čuje dalje od jednog metra.
Tuđa samospoznanja, nije li nas njihovog manjka sramota, tek kada iscrpimo izvorišta svoga? I unutar rama platna našeg života, akvarelna tehnika zahteva tonalitet tuđih boja.
Svako od nas piše pesmu velikog života, ali najnepismeniji imaju najviše ploda, presipaju iz čaše u čašu, dok ne nestane i sama voda. I umetnost je tu umetak, služi samo kao pristup, dok čitaoc korak po korak, sve je bliži primordijalnom kriku.
Oslepi nas klatno, kroz zvukove u rečima, pisac nam se udvara, i zavede nas u neku avliju mračnu.
Placebo, to mi postajemo oni, gde se na početku kostur ne vidi, u mraku nam šapuću reči koje nam tope kosti.
Da li nas boli? Nimalo, jer mi svi volimo da presipamo.
Ali pesnik ima potrebu da iskoristi, gde nam polako, gotovo neprimetno u kalup pretače kosti.
I otud plodno tlo za umetnike bez umetnosti, blede marionete sitne pasije, što im vid zastaje kod prve opsene,
veličamo ih unutar svoje idolatrije.
Nejakog li bića, pesnik, pesnik što uzdiše punim plućima.
I otud postajemo i mi pesnici, pretočenih kostiju u par cigli, koje uzidamo u veliki zid realnosti.
I dok često zaslepljeni propuštamo pitanje: gde nam naše srce stoji? mi kao bledi instrumenti polažemo sebe na oltar, čekajući da budemo žrtvovani negde u toj čuvenoj "simbiozi" pesnika i "nas samih"...
Ali potreba, zaista postoji, i opstaje.
Lovac i oružje.
Bedno ne uspevamo da promenimo sebe, dok nam tuga sama traži sebe, dok ljubav sama traži sebe,
mi se svi pomoću konca krećemo.
Zadrmaj konce, Maestro!
Umetnost srca, ponovljena bezbroj puta, otupljujuće je dosadna, dok se 'pak dimenzija njima sužava.
Pesniče, ti si poklonik novih ideja?
Stvaraoc, kreator onoga u nama je pak vešt lažov, jer se rupa na saksiji rađa sama.
Oh, kulturno li ojađenog naroda, gde se pak svako za svakog zanima, al' vapaj se ne čuje dalje od jednog metra.
Tuđa samospoznanja, nije li nas njihovog manjka sramota, tek kada iscrpimo izvorišta svoga? I unutar rama platna našeg života, akvarelna tehnika zahteva tonalitet tuđih boja.
Svako od nas piše pesmu velikog života, ali najnepismeniji imaju najviše ploda, presipaju iz čaše u čašu, dok ne nestane i sama voda. I umetnost je tu umetak, služi samo kao pristup, dok čitaoc korak po korak, sve je bliži primordijalnom kriku.
Oslepi nas klatno, kroz zvukove u rečima, pisac nam se udvara, i zavede nas u neku avliju mračnu.
Placebo, to mi postajemo oni, gde se na početku kostur ne vidi, u mraku nam šapuću reči koje nam tope kosti.
Da li nas boli? Nimalo, jer mi svi volimo da presipamo.
Ali pesnik ima potrebu da iskoristi, gde nam polako, gotovo neprimetno u kalup pretače kosti.
I otud plodno tlo za umetnike bez umetnosti, blede marionete sitne pasije, što im vid zastaje kod prve opsene,
veličamo ih unutar svoje idolatrije.
Nejakog li bića, pesnik, pesnik što uzdiše punim plućima.
I otud postajemo i mi pesnici, pretočenih kostiju u par cigli, koje uzidamo u veliki zid realnosti.
I dok često zaslepljeni propuštamo pitanje: gde nam naše srce stoji? mi kao bledi instrumenti polažemo sebe na oltar, čekajući da budemo žrtvovani negde u toj čuvenoj "simbiozi" pesnika i "nas samih"...
Ali potreba, zaista postoji, i opstaje.
Lovac i oružje.
Bedno ne uspevamo da promenimo sebe, dok nam tuga sama traži sebe, dok ljubav sama traži sebe,
mi se svi pomoću konca krećemo.
Zadrmaj konce, Maestro!
A ipak, samo je jedno sigurno.
Ako umrem ove noći, sahranite me u zelenom.
Rasprostrite krošnje jablana, okitite me cvetovima kestena, zasadite travu u mojim ustima, uvijte me lozom. Na mestu gde zastanem, na crnu zemlju prolijte vodu, golog me blatom zamažite, sa žirom i kukuruzom, među svinje bacite.
Ako umrem ove noći, mene nikad ni bilo nije.
I ako vam negde uz prašnjavi put, goli koren nogu saplete, i to su moje ruke.
Ako vam velike kapi obrve skvase, i to su moje suze, ili vetar vam kišobran oduva, i to su moje usne,
igraću se sa vama, samo ako, ako ove noći umrem.
I ako zaista preminem, na podnožje planine me bacite, da bi moj duh mogao da se uspenje,
nemojte me saditi na vrhu planine.
Ako me noćas putevi puste, i ja na mestu klonem, padnem, sahranite neki cvet umesto mene.
Zatrpajte ga grumenima zemlje, tišinu mu na latice spustite, neka cvet zaboravi mene, kada ne budem imao puteve.
Ako umrem noćas, dok me u zemlju spuštate, setite se poljupca u čelo, na očima novčića, a u ustima tela Hrista. I kada konačno postanem zemlja, zaboga, pustite vetrove, aman ljudi prdnite!
Ako umrem noćas, pocepajte sve moje pesme, zapalite sve moje, zapalite sve što goret’ može
ali ostavite mi šume.
Ubijte me sutra ujutru, ako noćas umrem, kada nađete moju lešinu, pljunite, pljunite na mene i šutnite me, kao kakvo pregaženo stvorenje.
Ako su tu krila rasla, isčupajte mi ih, jer ako umrem noćas, mene nikad ni bilo nije.
Ja nikad nisam proputovao zemlju kao moje reči, i moje telo zaista je njima bezvredno osim u tome što ih rađa. Sve ono što sam dao nikad nije doputovalo do mene, kao lasta, lasta, da li se ona seća svog prvog doma? Posle svake zime...
Ako umrem ove noći od tuge, tuga neće sa mnom umreti, i zato zaboravite me.
Jer ako ja nisam u svemu oko nas, onda me ni bilo nije.
https://docs.google.com/Doc?docid=0AYK2VS2r17uIZGN0NmZqNXRfMWY3dzh6Zmhi&hl=en
https://docs.google.com/Doc?docid=0AYK2VS2r17uIZGN0NmZqNXRfMWY3dzh6Zmhi&hl=en
