"Ali volim ga."
"Pa voli ga."
"Ali nedostaje mi."
"Pa neka ti nedostaje. Pošalji mu nešto ljubavi i svetlosti svaki put kada pomisliš na njega i batali ga. Zapravo se plašiš da izbaciš iz sebe poslednje deliće Dejvida jer ćeš onda zaista biti sama. Liz Gilbert se na smrt plaši onoga što će se dogoditi ako zaista ostane sama. Ali evo šta moraš da shvatiš, Njupalice. Ako oslobodiš sav taj prostor u svom umu koji trenutno koristiš za razmišljanje o njemu, napravićeš vakuum, otvorenu tačku - prolaz. I pogodi šta će univerzum da učini s tim prolazom? Ući će unutra - bog će ući unutra - i ispuniće te ljubavlju kakvu dosad nisi ni sanjala. Zato prestani Dejvidom da zatvaraš ta vrata. Pusti ga."
*
A onda se setim priče koju mi je jednom prilikom ispričala moja prijateljica Debora, psiholog. Davnih 1980-ih godina, grad Filadelfija ju je zamolio da volontira u psihološkom savetovanju grupe kambodžanskih izbeglica, pomoraca koji su se nešto ranije tu iskrcali. Debora je izuzetan stručnjak u svojoj oblasti, ali ju je taj zadatak prilično obeshrabrio. Kambodžani su proživeli ono najgore što ljudi jedni drugima mogu da pričine u ratu - genocid, silovanja, mučenja, glad, ubistva najbližih i to na njihove oči, zatim duge godine izbeglištva u logorima i opasne plovidbe na zapad, tokom kojih su ljudi umirali od bolesti i njihovim telima su hranjene ajkule. Kako je Debora takvim ljudima mogla da pomogne? Kako je uopšte mogla da se saživi s njihovim patnjama?
"Da li znaš", kasnije mi je pričala, "o čemu su ti ljudi hteli da razgovaraju kada su shvatili da želim da im pomognem?"
Sve je bilo u fazonu: Upoznala sam tog momka dok sam živela u izbegličkom logoru i zaljubila se. Mislila sam da me voli ali su nas onda razdvojili u različite brodove i on se smuvao s mojom rođakom. Sada su u braku ali on tvrdi da me i dalje voli, i stalno me zove i znam da bi trebalo da ga oteram od sebe ali i ja njega još uvek volim i razmišljam samo o njemu. Ne znam šta da radim...
Eto kakvi smo mi ljudi. Kolektivno, kao vrsta, neumorno gajimo taj naš emotivni pejzaž. Jednom sam upoznala staricu od približno sto godina, koja mi je rekla: "Postoje samo dva pitanja s kojima se ljudska bića večito bore, od pamtiveka: Koliko me voliš? i Ko je glavni?" Sve ostalo se nekako prevaziđe ali ova dva pitanja ljubavi i kontrole nas sve poražavaju, sapliću nas i izazivaju ratove, stradanja i bol. Nažalost (ili možda evidentno), trenutno su oba predmet moje unutrašnje borbe. Kada sedim u tišini i ispitujem svoj um, spoznajem da je prepun pitanja čežnje i kontrole, koja se tu vrzmaju samo da bi me nervirala, a ta nervoza me sprečava da dalje napredujem.
Kada sam jutros, posle punog sata nesrećnog mozganja, ponovo uronila u meditaciju, otkrila sam kod sebe novu osobinu: saosećajnost. Upitala sam srce da li bi moglo da mi oplemeni dušu s nešto velikodušnijim izgledima za moje umne trudove. Umesto da razmišljam o tome kolika sam luzerka, mogu li nekako da prihvatim to da sam samo ljudsko biće - i to normalno, zar ne? Misli su standardno potekle - okej, neka ti bude - a s njima su se probudile i emocije. Počela sam da se osećam frustrirano i da se osuđujem. Pa čak i usamljeno i gnevno. A onda se odnekud pojavila snažna reakcija, u najboljem kutku mog srca, i rekla sam sebi: "Neću da te osuđujem zbog ovih misli."
Moj um je pokušao da protestuje, govoreći: "Ne zanosi se, ti si luzerka koja nikada neće bilo čemu dorasti..."
Najednom, kao da mi je lav riknuo u grudima, nadjačavajući sve to đubre. Glas kakav nikada ranije nisam čula u sebi. Bio je tako intiman ali tako moćan, da sam bukvalno pokrila šakom usta iz straha da zvuk ne izađe napolje jer bi potresao temelje zgrade čak u Detroitu.
A riknuo je ovo:
NEMAŠ POJMA KOLIKO JE JAKA MOJA LJUBAV!!!!!!!
Brbljive, negativne misli su se raspršile pred ovom izjavom, poput uplašenih ptica i antilopa - bežeći iz mog uma glavom bez obzira. Nastala je tišina. Napeta, vibrirajuća, zapanjujuća tišina. U velikoj savani mog srca, lav je zadovoljno proglasio svoje novo carstvo. Oblizao je svoje velike čeljusti, sklopio svoje žute oči i nastavio da spava...
Izvodi iz knjige Elizabeth Gilbert - Jedi, moli, voli
