U svetu nereda, katastrofa i prevara, ponekad se može verovati samo lepoti. Nepotkupljiva je samo umetnička izuzetnost. Ne može se cenkati oko zadovoljstva. I ponekad je obrok jedina vrednost koja je stvarna.
Stoga posvećenost uživanju u stvaranju i lepoti može da bude ozbiljan posao - ne uvek neophodno sredstvo bežanja od stvarnosti ali ponekad sredstvo pridržavanja za stvarnost kada se sve ostalo svodi na... retoriku i zaveru. Ne tako davno, vlasti su uhapsile bratstvo katoličkih monaha na Siciliji zbog kovanja zavere u sprezi sa mafijom. Kome onda čovek da veruje? U koga da se uzda? Svet je nepravedan i surov. Ukoliko se protiv te nepravde pobunite na Siciliji, zasigurno ćete završiti u temeljima neke ružne stambene zgrade. Šta možete da učinite u takvom okruženju a da pri tom zadržite osećaj sopstvenog ljudskog dostojanstva? Verovatno ništa. Osim, možda, da se ponosite činjenicom da savršeno tranžirate ulovljenu ribu ili da pravite najbolju rikotu u celom gradu?
Neću nikoga da uvredim praveći preveliko poređenje između sebe i napaćenog sicilijanskog naroda. Tragedije u mom životu su bile lične, uglavnom samoinicirane i ne preterano opresivne. Prošla sam kroz razvod i depresiju, ne kroz vekovnu smrtonosnu tiraniju. Imala sam krizu identiteta ali sam takođe imala resurse (finansijske, umetničke i emotivne) koje pokušavam nekako da iskoristim. Ipak, ista stvar koja je pomogla generacijama Sicilijanaca da održe svoje dostojanstvo, pomogla je i meni da započnem ovaj proces oporavka - pre svega ideja da poštovanje zadovoljstva može da bude osnova nečije humanosti. Kada je Gete rekao da morate da dođete na Siciliju, verujem da je to mislio zbog razumevanja Italije. Ono što sam nagonski osetila kada sam shvatila da moram da dođem u Italiju, pretpostavljam da sam učinila radi razumevanja same sebe...
U Italiju sam došla ispijena i mršava. Nisam znala šta zaslužujem. Možda još uvek u potpunosti ne znam šta zaslužujem. Ali znam da sam skupila svoje komadiće - kroz uživanje u bezazlenim zadovoljstvima - u nekog mnogo postojanijeg i čvršćeg. Najlakši i generalno najljudskiji način da to kažem je da sam se ugojila. Sada više postojim nego pre četiri meseca. Italiju ću napustiti primetno krupnija nego što sam bila kada sam u nju došla. I napustiću je u nadi da širenje jedne osobe - veličanje nečijeg života - zaista predstavlja čin vredan bitisanja u ovom svetu. Čak i kada taj život, makar samo jednom, ne pripada nikome drugome do meni.
Izvodi iz knjige Elizabeth Gilbert - Jedi, moli, voli
