Zavisnost je odlika svake veze koja se zasniva na osećanjima. Sve počinje kada vam predmet vašeg obožavanja udeli tu opojnu, halucinogenu dozu nečeg što nikada ne bi priznali da želite - emotivnu injekciju, strasnu ljubav i neizmernu ushićenost. Ubrzo počinjete da žudite za tom silnom pažnjom, sa opsesivnom glađu svakog narkomana. Kada dejstvo ljubavne droge prođe, brzo postajete bolesni, razdražljivi i prazni (da ne spominjem ravnodušnost dilera koji vas je pre svega navukao na nju a sada odbija da vas i dalje snabdeva istom - uprkos činjenici da vi znate da ju je negde sakrio, do đavola, zato što vam ju je dotad davao besplatno). U sledećoj fazi ste mršavi i drhtite u uglu, sigurni samo u to da biste prodali dušu ili orobili svog komšiju samo da dobijete dozu, bar još jednom. U međuvremenu, predmet vašeg obožavanja počinje da vas prezire. Posmatra vas kao nekog koga nikada pre nije sreo, a ne kao osobu koju je nekada strasno voleo. Da ironija bude veća, zbog toga ne možete da ga krivite. Mislim, pogledajte se samo. Pretvorili ste se u patetičnu masu koju više ni sami ne možete da prepoznate.
I tako. Zapali ste u poslednju fazu zaljubljenosti - krajnje i nemilosrdno obezvređivanje samog sebe.
Činjenica da sada ovo mogu tako mirno da pišem moćan je dokaz da vreme leči sve, upravo zato što nisam dobro prihvatila u vreme kada mi se dešavalo...
*
Veliki islamski pesnik i filozof Rumi jednom je savetovao svoje učenike da napišu tri stvari koje najviše žele u životu. Ukoliko se neke od njih između sebe potiru, upozaravao je Rumi, onda ste osuđeni na nesreću. Bolje da živite usredsređeni na jedenu stvar, tvrdio je. Ali šta je sa blagodetima življenja u harmoniji nekoliko krajnosti? Šta ako nekako uspete da ostvarite dovoljno plodonosan život koji može da uskladi prividno nepodudarne suprotnosti u celovitu sliku sveta koji ništa ne isključuje? Moja istina je bila upravo ona koju sam saopštila vraču na Baliju - želela sam da iskusim oboje. Želela sam zemaljske užitke i božansku onostranost - dvostruko veličanstvo običnog ljudskog života. Želela sam ono što bi Grci nazvali kolos kai agatos, fantastičnu ravnotežu dobrog i lepog. I jedno i drugo mi je nedostajalo u tim teškim godinama, zato što i zadovoljstvo i duhovnost zahtevaju prostor bez stresa u kojem bih procvetala, a ja sam, nažalost, živela u ogromnom kontejneru neprekidne strepnje. A što se tiče uravnoteživanja potrebe za zadovoljstvom sa čežnjom za božanskim... pa, sigurno je postojao način da se i taj trik savlada...
Četiri noge na zemlji, glava puna cveća, posmatranje sveta kroz srce...
Izvodi iz knjige Elizabeth Gilbert - Jedi, moli, voli
