LEHET

Štefanija me na moru učila mađarski.More je tenger,
voda je viz,
jo regelt – dobro jutro,
jo isokat – laku noć…A između dobro jutro i laku noć mi na suncu. Mi stanujemo u istoj kući, vrata do vrata. Ja čujem kako Štefanija meni svako veče peva uspavanku. Ja ne ulazim u njenu sobu jer smo se tako dogovorili. Ona u moju ulazi jer se o tome nismo dogovorili. Štefanija ulazi u moju sobu, ali neće da spava kod mene jer želi da se još malo nanosi vitkosti: njene tetke čim su počele da spavaju sa muškarcima – odmah su se udebelile. To je nasledno, kaže.
Ja sam cenio njenu vitkost, zbog toga i jesam glavni na plaži što se družim s njom. Cenim njenu lepotu pa se zato suzdržavam. Suzdržavam se, ali ipak svako veče pitam: Mogu li večeras da dođem u tvoju sobu. Ona je odlazila i zaključavala se i otud mi pevala uspavanku…
Jeli smo krupne breskve – toliko se po nama cedio sok.
Pčele su nas obletale, a ja sam opet pitao mogu li večeras, pošto je poslednji dan na moru, da uđem u njenu sobu.
Rekla mi je da je to ponovo pitam, a ona će mi odgovoriti na mađarskom,  pa ako budem znao šta je rekla, biće kako ja hoću…
Kleknuo sam pred nju onako sladak od bresaka i pčela i pitao: Mogu li večeras da uđem u tvoju sobu?
Lehet. Kaže Štefanija. Lehet…
Činilo mi se od svih mađarskih riječi da jedino nikad nisam čuo reč lehet…
Nisam znao, ali nisam priznao da ne znam, nego sam ponavljao lehet, lehet…skočio u more, sprao sa sebe svu slast i dok se Štefanija ozbiljna sunčala – iskrao sam se sa plaže, otišao u svoju sobu, uzeo stvari i otputovao bez pozdrava…
Pet godina posle toga dođe Lenđel u Sarajevo i prvo što mi padne na pamet – pitam ga: šta je to lehet? Pre se toga nisam setio da pitam, a imao sam priliku, ali nisam se setio, kao što se nerado sećam poraza…
Lehet je – može, kaže Lenđel.
Može!
Odmah sam odjurio u Taj grad. Odmah. Kao što sam i onda odmah pobegao bez pozdrava.
Rana jesen, jutro, aleja, lišće, retki prolaznici, radnici izlaze iz kapija i oživljavaju grad…
Ja stojim iza platana prekoputa adrese i čekam da se pojavi Štefanija, ako je još tu, da joj odgovorim za lehet od pre pet godina.
Pojavila se. Isto ono lice, ona kosa…
Prođe pored mene i ode u prekrasno radničko jutro, moja punačka Štefanija, čvrsta koraka koji odzvanja u aleji…nešto kao – lehet, lehet, lehet…
Isto tako oglašavao se voz kojim sam se vraćao iz jedne od svojih dragih, glupih nespretnosti u ljubavi…Može li mi se to oprostiti?
Lehet!

Duško Trifunović