Dobro, loše i nešto između
Izreka da ste ono o čemu razmišljate potpuno je tačna. Vi ste ono o čemu najčešće razmišljate. Vi ste i ono o čemu ne razmišljate. U suštini, dobro, loše i ono između to dvoje o čemu razmišljamo ili ne razmišljamo mnogo govore o tome ko smo. Kada uprošćeno razmišljamo o svemu, sebe stavljamo u priliku da uvek očekujemo i jednostavne, očite odgovore i jasne rezultate čak i u složenim situacijama. Moramo da se prilagodimo realnosti da mnoge situacije, kao što su da li da se oženimo/udamo ili ne, koju profesiju da odaberemo, kada da kupimo kuću, uključuju rizik. Moramo da se naučimo da živimo s tom nesigurnošću.
Podnošenje nesigurnosti, kako sam naveo u knjizi Put kojim se ređe ide, bitno je za proces preispitivanja naših pretpostavki... Međutim, pošto nikada ne možemo da budemo sasvim sigurni da smo razmotrili neku situaciju iz svih aspekata, spremnost da se duboko razmišlja često dovodi do neodlučnosti. Uvek postoji mogućnost da nešto propustimo i moramo biti spremni da podnesemo bol, koji je obavezan kada smo nesigurni. Suočeni s nesigurnošću, ipak moramo da budemo sposobni da delujemo i u određenom trenutku donesemo odluku. Kada odmeravamo misli i osećanja, najvažnije je da li smo sposobni da se borimo sa ostvarenjem nečega što ne poznajemo u potpunosti. To ne podrazumeva isključivo samoposmatranje već ispoljavanje sumnje. Sumnja je često, po mom mišljenju, početak mudrosti.
...
U uvodnom delu Puta kojim se ređe ide napisao sam da pravim veoma malu razliku između svesti i duha, pa, prema tome, nema razlike između duhovnog i mentalnog razvoja. Ne možete da razdvojite razmišljanje – intelekt – od psihološkog i duhovnog razvoja. Dok sam bio na praksi bilo je moderno da se ne obraća pažnja na intelekt. Jedino je bilo važno da se sagleda emocionalna strana, kao da intelektualno razumevanje nije važno. To je bilo uprošćeno razmišljanje. Mada i ja smatram da, u krajnjem slučaju, emocionalna spoznaja mora da postoji, uglavnom ne možete ni da shvatite emocionalne aspekte pojedinih slučajeva sve dok ne sagledate njihov intelekt...
Razmišljanje i slušanje
Jedan industrijski psiholog mi je jednom prilikom ukazao da je vreme koje posvećujemo učenju dece određenim predmetima u školi obrnuto proporcionalno učestalosti kojom će ih deca koristiti kada odrastu. Ne verujem da bi bilo dobro da ono što učimo decu u školi bude proporcionalno onome što će biti korisno posle školovanja, ali zaista mislim da bi bilo mudro da decu više uputimo u proces dobrog razmišljanja i slušanja.
U najvećem broju privatnih i javnih škola, praktično se ne uče ti bitni aspekti komuniciranja...
Mnogi smatraju da je slušanje pasivna interakcija. Greše. Dobro slušanje je aktivno vežbanje pažnje, a, po potrebi, i naporan rad. Ti ljudi tako misle zato što ne shvataju, ili zato što ne žele da shvate, da većina ljudi ne sluša pažljivo. Kada se maksimalno potrudimo i pokušamo dobro da razmišljamo i komuniciramo, pravimo korak više ili prelazimo jednu milju više. To radimo suprotstavljajući se inerciji lenjosti ili otporu straha. Dobro slušanje uvek zahteva veliki rad.
Dobro slušanje zahteva da budemo potpuno koncentrisani na drugog, što predstavlja izraz ljubavi u najširem smislu te reči. Bitan deo dobrog slušanja jeste i disciplina izjednačavanja, privremeno napuštanje ili odbacivanje sopstvenih predrasuda, ograda i želja da bi se, što je moguće više, doživeo svet neke druge osobe iz njene perspektive, praktično u njenoj koži. To sjedinjavanje osobe koja govori i osobe koja sluša zapravo je proširenje i produženje sebe, i iz toga se uvek nauči nešto novo. Pored toga što dobro slušanje podrazumeva i izjednačavanje, uključuje i prihvatanje druge osobe. Osetivši to prihvatanje, osoba koja govori biće sve manje ranjiva a sve više sklona da osobi koja je sluša iznese ono što joj stoji na duši. Kada dođe do toga, govornik i slušalac se bolje razumeju. Dobra komunikacija teče i počinje igra ljubavi udvoje. Disciplina izjednačavanja i usredsređivanje čitave pažnje na drugoga zahtevaju toliko mnogo energije da ona može da su uloži samo s ljubavlju, koju ja definišem kao želju da se neko proširi u interesu uzajamnog razvoja.
Najčešće nemamo tu energiju. Iako možda smatramo da na poslu i u društvu dobro slušamo, mi, zapravo, slušamo selektivno. Često u glavi imamo utvrđeni dnevni red i pitamo se, dok slušamo, kako da stignemo do nekih željenih tema, kako da razgovor što pre završimo ili da ga preusmerimo na način koji nam više odgovara. Mnogi ljudi su više zainteresovani da govore nego da slušaju, ili, pak, jednostavno, odbijaju da slušaju ono što ne žele da čuju...
Utvrdio sam da saznanje da vas neko stvarno sluša često ima veoma dobro terapeutsko dejstvo. Kod otprilike jedne četvrtine pacijenata, dece i odraslih, uočio sam znatno, pa čak i naglo, poboljšanje u toku prvih nekoliko meseci psihoterapije, pre nego što se otkrije koren problema ili neko značajno tumačenje. Do te pojave dolazi iz nekoliko važnih razloga, ali je najvažniji, verujte mi, što pacijent oseća da ga neko istinski sluša, često prvi put u poslednje vreme, a u nekim slučajevima i prvi put u životu.
Sloboda i razmišljanje
Postoji velika razlika između poremećenog i jasnog razmišljanja. Ali, po pravilu, u psihijatriji ne postoje stvari kao što su loše misli ili osećanja. To je donekle korisno pravilo. S druge strane, ono je suviše uprošćeno.
Moralne ocene možemo da donosimo samo o delima. Ako neko razmišlja o tome da vas ubije i zatim veže za luster, to je loše. Zamišljanje da to radi nije. Po tome se razlikuju intimne misli i „javna“ dela. Ova druga uključuju pokazivanje misli njihovim sprovođenjem u delo. U suštini, nemoguće je proceniti nečije misli ukoliko se one ne iskažu u ponašanju.
Tako stižemo do paradoksa u vezi sa slobodom i razmišljanjem. S jedne strane imamo slobodu da razmišljamo o bilo čemu. Da bismo se izlečili, treba da budemo slobodni, da budemo ono što jesmo. Međutim, to ne podrazumeva da imamo slobodu da bez ikakvih posledica po nas budemo kriminalci, namećemo svoje misli drugima, niti da budemo destruktivni. Prema tome, uz slobodu da mislimo i osećamo šta god hoćemo ide i obaveza da disciplinujemo svoje misli i osećanja. Neki, kao i ja, moraju sebi da dopuste da nauče da plaču. Drugi, koji su veoma osetljivi, treba da nauče da ne plaču suviše. Imamo slobodu da razmišljamo i osećamo, ali to ne znači da treba glasno da izgovorimo svaku misao, niti da uvek otvaramo svoju dušu.
... Sloboda bez discipline može da nam stvori probleme. Zapravo, sloboda da se misli bilo šta nije nimalo jednostavna. Postoje određena pravila ograničenja slobode dobrog razmišljanja, a svako razmišljanje nije dobro razmišljanje. Loše razmišljanje često dovodi i do lošeg ponašanja. Pored toga, kao što smo već videli na primerima uprošćenog, odnosno površnog razmišljanja u društvu, postoji mnogo razloga za oprez, budući da se pokazalo da se mnoga loša i ekstremna razmišljanja tumače kao dobra samo zato što su opšteprihvaćena kao normalna.
Pamtim reči iz pesme Keta Stivensa „Ne možeš ga zadržati“, koja se završava rečima: „Reci šta želiš, želi ono o čemu misliš, misli bilo šta.“ Dopada mi se ta pesma. Međutim, kad kaže „Misli bilo šta“ postajem sumnjičav. Dati ljudima slobodu da razmišljaju o bilo čemu može da bude mač sa dve oštrice. Ali, smatram da moramo da im dopustimo tu slobodu. Istovremeno moramo da priznamo da to ne znači da će svi ljudi misliti dobro. Svesni slobode razmišljanja, ne smemo smetnuti sa uma da možemo da napravimo dobar ili loš izbor. Uz slobodu razmišljanja moramo da naučimo da podnosimo i slobodu da budemo nesigurni.
Najviše mi se sviđa ideja jednog mog prijatelja koji je ovo simbolično opisao. On misli da na Zapadnoj obali treba da postavimo Statuu odgovornosti, koja bi bila u ravnoteži sa Statuom slobode postavljenoj na Istočnoj obali. Tačno je da ne možemo da odvojimo slobodu od odgovornosti. Moramo znati da sloboda misli podrazumeva i odgovornost za način i suštinu našeg razmišljanja i da je na nama da odlučimo da li ćemo iskoristiti svoju sposobnost da razmišljamo i tako sasvim ispuniti svoj život.
Skot Pek
