KONCERT ZA 1001 BUBANJ
Možda te niko nikad neće ovako tesno grliti,
uznemirenu i belu,
ovako presno,
šašavo,
i sumanuto
i riđe.
Možda ti niko nikad neće ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu
i ne umeti nikad iz tebe da izađe.
Možda nikada više nećeš ovako divno truliti
u običnom hotelu,
penjući se samo kad znaš da siđeš.
Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom
mog mrkog dlakavog trbuha.
Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim ramenima i tvojim dojkama.
Ti si najbeskonačnije,
najplavlje nebo kraj mog rumenog uha.
Ti si najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama
i najstidljivija žena koju sam sreo među devojkama.
———————
Možda nikada niko nije uspeo da te želi ovako
kao ja noćas:
tvoje ruke bele kao samoća,
tvoja bedra sa ukusom platna i voća,
tvoj malo šaputavi glas
Sa nosom dečački zalepljenim uz okno vagona,
nejasan samom sebi kao oproštajno pismo padavičara
i čudno uznemiren toplinom kao razmažen pas,
putujem,
evo,
putujem da natrpam u glavu neke neslućene predele.
Da drveću poželim najlepšu laku noć na svetu.
Da se vrtim kao lišće,
zvezde
i ptice.
Da malo nemam plan.
Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.
Da zaboravim ruku na tvome struku
i lice uz tvoje lice.
———————-
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam još uvek ona mera
po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli?
Ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavljeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?
