Lični doživljaj

BUDUĆEM PESNIKU

Ne poznajem ljude. Beznadezno,
vec godinama ih trazim i bezim od njih.
Ne razumem ljude? Ili ih mozda suvise dobro
razumem? Daleko bolje od ovih
koji imaju jasno oblicje, grubo
meso i kosti sto se brzo lome
na slabasni dasak ako im se priblizis strasno,
razumem one iz legendi, mrtve.
I zivima se vracam od njih
osnazen, sam i druzeljubiv,
kao da idem od skrivenog vrela
reci koja bezvoljno nalazi usce.

Ne razumem reke. Bezglavo jure...
Izvor je obecanje koje more samo ispunjava,
mnogoliko, nepostojano, vazdasnje more.
U buducnosti, kao u dalekom zdencu,
moguce forme zivota spavaju
u snu bez snova, nesvesne nule,
spremne da postanu odraz bozanskih misli.
Medju tim bicima koja ce jednog dana tek biti
sanjas i ti svoj san, nemoguci druze.

Ne razumem ljude. Al' nesto u meni dodaje ovde
da bih tebe razumeo lako, k'o sto razumem
zivotinje, kamenje, lisce,
moje vazdasnje, nemuste, verne drugare.
Sve se u ovom zivotu svodi na problem
vremena, dugog, sirokog vremena ciji se ritam
nikad ne uklapa sa drugim jadnim ritmom
naseg vremena, ljudskog, krhkog i sturog.
Kada bi ljudsko vreme i bozansko
bili jedno, ova beleska koju u meni pokrenu ritam
stopljena s tvojom prirodno bi se slila u dvoglas
i ne bi bez odjeka muklo nestala pred ravnodusnim pukom.

Al' ne cuvam se od zaborava
okruzen telima skoro savremenim
koja su ziva na drukciji nacin nego sto moje telo zivi,
ovo od lude zemlje koje se bori
da bude krilo i da dosegne zid
isprecen izmedju tvojih buducih godina i mojih.
Jedino zelim da spustim ruku na prijateljsku ruku,
da druge oci podele sa mnom ovo sto vidim.
Neces saznati s koliko ljubavi trazim danas
po belom ambisu sutrasnjice
sen tvoje duse da bih naucio od nje
kako cu prema novoj meri da krotim strasti.

Ako me danas vec klasifikuju ljudi
u svoje fise, epohe i fioke,
odbacuju me: jedni sto sam hladan a drugi sto sam cudak,
a u mom ljudskom drhtaju nalaze samo uspomene mrtve.
I ne treba da znaju da je moj jezik,
ako je jednom pevao o svetu, pokretala ljubav, nista vise.
Niti cu moci da ti kazem koliko se borim
da ne umine moja rec, da ne ucuti
sa mnom, nego da stigne do tebe, kao odjek,
kao oluja koja je prosla i ostavila
u mirnom vazduhu uspomenu, nerazgovetne zvuke.

Neces saznati kako vaspitavam strah
da bih pretvorio glas u hrabrost,
dok zaboravu dajem bezvredne udese
koji bujaju naokolo, s glupim uzitkom
spoticu, ruse i gaze nase zivote,
zivot koji ces uskoro biti, koji sam ja skoro vec bio.
Jer predosecam, odvojen tako od ljudi,
da ce morati moj da bude buduci covek,
da ce da nasele ovu samocu jednog dana,
u mome odsustvu, cisti drugovi s tvojim likom.
Ako se odricem danas zivota posle cu ga pronaci
u tvome pamcenju i u skladu sa mojom zeljom.

Kada u kasni sat, citajuci jos uvek
pod sjajem stone lampe, odlozim knjigu
da bih slusao kisu koja podseca, teska,
na pijanicu sto mokri u hladnoj gradskoj tmini,
nesto lomno u meni sapuce tada:
slobodni elementi sputani u mom telu
jesu li samo zbog ovog dovedeni na zemlju?
Zar nema niceg vise? A ako ima gde da ga nadjem?
Dato mi je da zivim samo u ovom svetu
koji je ponekad bez tebe pust. Zelim da me zavolis kao senku,
sa nostalgijom, kao sto ja tokom zivota voleh
istinu nekih davnih ljudi, kroz pesmu iskazanu.

Jednom, kad se oslobode ljudi uzasa, magle
i primitivnog sveta gde smo ponovo dosli,
pa kad sudbina spusti u dugom miru
jos nerodjenu tvoju ruku na knjigu u kojoj leze
zaboravljeni stihovi moji, otvorices je:
znam da ces osetiti kako ti stize moj glas,
ne iz stare knjizevnosti, nego iz zive
dubine tvoje utrobe, s nemustim nemirom
kojim ces umeti da vladas. Saslusaj me i pokusaj da me razumes.

Ako se moja dusa u limbu necega seti
znacice da su u tebi moji snovi i zelje
imali opravdanje. Znacice da sam ziveo.

L.S. (Izvor)

Emocije i telo

Pored toga što emocije predstavljaju subjektivni doživljaj i subjektivnu reakciju na spoljašnje ili unutrašnje okolnosti, emocije se sastoje i od telesnih reakcija. Bez tela, odnosno bez telesnih promena ne bi ni bilo emocija. Zamislite šta bi bio strah bez svih onih telesnih senzacija koje se jave kada se uplašimo. Sve te telesne promene koje se javljaju kada doživaljamo neko osećanje imaju neku svoju adaptivnu funkciju. Na primer, kada se uplašimo, telesne reakcije koje se dešavaju u organizmu imaju funkciju da nas pripreme za bekstvo ili borbu u situaciji koja se procenjuje kao opasna. Kada takvih promena u organizmu ne bi bilo, zamislite kako bi uopšte bilo moguće da pobegnemo ili se borimo kada se nađemo u nekoj situaciji za koju mislimo da preti da ugrozi naš život ili psihički integritet.
S obzirom da same emocionalne reakcije ne traju dugo (ako ih mi ne održavamo) i telesne promene (na primer: promene krvnog pritiska, srčanog pulsa, dubine i ritma disanja, hormonalne promene, znojenje itd.) koje su sastavni deo emocionalne reakcije relativno brzo prestaju, odnosno organizam se vraća u stanje uobičajenog funkcionisanja. Organizam poseduje svoje specifične mehanizme putem kojih vrši unutranju autoregulaciju, odnosno omogućava da se procesi u organizmu ponovo uravnoteže kada na primer opasnost prođe. Ti mehanizmi nisu pod direktnom kotrolom naše volje i osoba ne mora ništa da čini kako bi telesne promene nastale tokom emocionalnog reagovanja se vratile na uobičajeni nivo funkcionisanja.
Telesne promene koje se događaju kada osoba emotivno reaguje mogu nekada biti veoma intenzivne a često i veoma neprijatne (na primer, kada osećamo intenzivan strah, paniku, intenzivan bes itd.). Međutim iako su neprijatne, ove senzacije same po sebi nisu opasne i ne mogu da ugroze vaše telesno funkcionisanje i zdravlje. Međutim, hroničan stres, hronično strahovanje, bes i drugi intenzivni afekti ako traju danima pa čak i mesecima, mogu negativno uticati na vaše telesno zdravlje i dovesti do tzv. psihosomatskih poremećaja.
Kod psihosomatskih poremećaja, usled dugotrajnog, hroničnog stresa može doći do poremećaja u funkcionisanju pojedinih organa ili do njihovog trajnog oštećenja (na primer, visokog krvnog pritiska, migrena, čira na želudcu, dijabetisa, infarkta miokarda itd.). Osobe koje pate od psihosomatskih poremećaja obično ne izražavaju svoja osećanja i ne umeju da misle o svojim osećanjima (ne umeju da ih verbalizuju i mentalizuju) što za posledicu ima to da se ti afekti direktno izlivaju u telo. Samim tim što osoba ne ume da misli o onome što oseća ne može na te afekte ni da utiče. Dakle, u osnovi psihosomatskih poremećaja su emocionalni problemi koji zahtevaju psihološki tretman.
Pošto osećanja imaju svoju telesnu komponentu, jasno je zašto se osećanja nikada ne mogu potisnuti u potpunosti. Vi možete potisnuti misli koje su sastavni deo vaših osećanja (tako što ćete naterati sebe da ne mislite o nečemu što je za vas bolno i sa čim ne umete da izađete na kraj) ali same telesne promene koje su sastavni deo osećanja ne možete potisnuti i eliminisati. Tako na primer, neko ko ima izrazitu tremu pred javni nastup, može zavaravati sebe da se on/ona uopšte ne plaši kada javno nastupa ali zato može imati na primer, dijareju pred svaki javni nastup.
Hronično potiskivanje emocija dovodi do poremećaja u funkcionisanju skoro čitavog organizma. Pored hormonskih promena tu su i promene u krvnom pritisku, načinu disanja itd. Hronično potiskivanje i stres se odražavaju i na stanje mišićne napetosti u telu. Mnogi ljudi koji su pod stresom pate od hroničnih mišićnih tenzija (kojih obično i nisu svesni jer se radi o hroničnom stanju napetosti koje je za njih svakodnevnica) koje takođe mogu izazivati glavobolje (tzv. tenzione glavobolje), bolove u leđima i druge organske smetnje.
Stanje hronične mišićne napetosti karakteristično je za osobe koje stalno strahuju ili se često i intenzivno ljute. Kod ovakvih klijenta pored rada na psihološkim aspektima problema potrebno je raditi i na obučavanju klijenata veštinama relaksacije. To se postiže različitim metodama i tehnikama poput tehnika progresivne mišićne relaksacije, tehnika disanja, biofidbek metoda, autogenog treninga itd.

Vladimir Mišić dipl. psiholog
http://www.vaspsiholog.com/2010/09/emocije-i-telo/

Simon Sinek: How great leaders inspire action

http://www.ted.com/talks/lang/scr/simon_sinek_how_great_leaders_inspire_action.html

MUDRE MISLI

Kad je čovjek u dilemi koje je mišljenje najistinitije, treba da se opredijeli za ono koje je najpoštenije. Merime

Ko se sveti za jednu podlost, pričinjava drugu. Didro

Moj način zbijanja šale je da kažem istinu. To je najsmješnija šala na svijetu. Šo

Dokolica je izvor svih poroka, ali je zato porok otac svih umjetnosti. Nesin

Problem 19. vijeka: umro je bog. Problem 20. vijeka: umro je čovjek. Ingmar Bergman

Ne govorimo zlu o đavolu. On je, možda, izaslanik drugog boga. Fernandel

Pravo i dužnost su kao palme koje ne donose plod ako ne rastu jedna pored druge. Tekeri

Kad neko ubije čovjeka, onda je ubica, kad neko ubije milione ljudi, onda je osvajač, a kad ih pobije sve, onda je bog. Rostan

Neki ljudi se svete prije nego što ih neko uvrijedi. Mrozek

Ljudsko društvo nije ni raj ni pakao, jer se u njemu nalaze elementi i jednog i drugog. Hičkok

Najjači je onaj čovjek koji umije da vlada svojim strastima. Singer

http://www.mudremisli.com/2009/09/mudre-misli-3/

Bruce H. Lipton - BIOLOGIJA VJEROVANJA 34.

Izvor

Sjaj u očima vaših roditelja:

Svjesno začeće i svjesna trudnoća

Svi znate za izraz »Dok si bio samo sjaj u očima svojih roditelja«

- frazu koja oslikava sreću zaljubljenih roditelja koji istinski

žele začeti dijete. Ispostavlja se da je to također fraza koja sumira

najnovija genetska istraživanja koja sugeriraju da bi roditelji trebali

kultivirati taj sjaj u mjesecima prije začeća djeteta. Ta svijest

i namjera koje potiču rast mogu stvoriti pametniju, zdraviju i

sretniju bebu.

Istraživanja otkrivaju da roditelji u mjesecima prije začeća

djeluju kao genetički inženjeri svoje djece. U posljednjim fazama

sazrijevanja jajne stanice i spermija, proces zvan »genomski upis«

prilagođava aktivnost određenih skupina gena koje će oblikovati

karakter djeteta koje tek treba biti začeto. [Surani, 2001.; Reik i

Walter, 2001.] Istraživanja pokazuju da ono što se događa u životima

roditelja za vrijeme procesa genomskog upisa ima snažan

utjecaj na um i tijelo njihovog djeteta - zastrašujuća pomisao,

imamo li u vidu u kojoj je mjeri većina ljudi nespremna na djecu.

U knjizi 'Pred-roditeljstvo: Odgajanje vašeg djeteta od začeća'

(Pre-Parenting: Nurturing Your Child from Conception), Verny

piše: »Nije svejedno jesmo li začeti u ljubavi, brzini ili mržnji, te

da li majka želi biti trudna... roditelji čine bolje kada žive u mirnoj

i stabilnoj okolini, slobodnoj od ovisnosti i s podrškom obitelji i

prijatelja.« [Verny i Weintraub, 2002.] Zanimljivo, kulture Aboridžina

tisućljećima su priznavale utjecaj okoline na začeće. Prije

začeća djeteta, par obredno pročišćava svoj um i svoje tijelo.

Sada je pravi trenutak da naglasim da Nova biologije nije

povratak u stare dane kada je majka bila kriva za svaku bolest

koju medicina nije razumjela, od shizofrenije do autizma. Iako

je majka ta koja nosi dijete u svojoj maternici, majke i očevi u

začeću i trudnoći sudjeluju zajedno. Ono što čini otac snažno

utječe na majku, koja sa svoje strane utječe na dijete u razvoju. Na

primjer, ako otac ode i majka počne sumnjati u svoju sposobnost

preživljavanja, njegov odlazak duboko utječe na interakciju između

majke i nerođenog djeteta. Slično tome, društveni faktori, kao

kad majka nema posao, dom ili zdravstvenu zaštitu, ili beskrajni

ratovi koji odvode očeve u vojsku, mogu utjecati na roditelje, a

time i na dijete u razvoju.

Suština svjesnog roditeljstva je u tome da i majka i otac imaju

veliku odgovornost u odgajanju zdravog, inteligentnog, produktivnog

i radošću ispunjenog djeteta. Sigurno je da ne možemo kriviti sebe ni

svoje roditelje za promašaje u svom životu ili životima naše djece.

Znanost je usredotočila našu pozornost na stanovištu o genetskoj

predodređenosti, ostavljajući nas u neznanju kada se radi o utjecaju

vjerovanja na naše živote i, što je još važnije, načinu na koji naša

ponašanja i stavovi programiraju živote naše djece.

...

Ako je majka pod stresom, ona aktivira os hipotalamus-hipofiza-

nadbubrežne žlijezde, koja osigurava reakcije borbe ili bijega u

prijetećem okolišu. Hormoni stresa pripremaju tijelo na zaštitnu reakciju.

Nakon što ti majčini signali uđu u krvotok fetusa, oni djeluju na iste

organe i tkiva u fetusu kao što su djelovali i u majci. U stresnoj

okolini krv fetusa najviše odlazi u mišiće i stražnji mozak, pružajući

hranjive elemente potrebne rukama i nogama i području mozga

odgovornom za refleksno ponašanje. Podržavajući funkciju

sustava koji se odnose na zaštitu, krv se povlači iz utrobe i

hormoni stresa suzbijaju funkciju prednjeg mozga... Prolazeći kroz

posteljicu, hormoni majke koja proživljava kronični stres duboko utječu

na distribuciju krvotoka u njenom fetusu i mijenjaju karakter psihologije

djeteta koje se razvija. [Lesage et al., 2004.; Christensen, 2000.; Arnsten,

1998.; Leutwyler, 1998.; Sapolsky, 1997.; Sandman et al., 1994.]

Na Sveučilištu u Melbournu istraživanja E. Marilyn Wintour

na gravidnim ovcama, koje su fiziološki prilično slične ljudima,

utvrdila su da prenatalno izlaganje kortizolu na kraju vodi do

povišenog krvnog tlaka. [Dodic et al., 2002.] Razina kortizola u

fetusu ima vrlo važnu regulatornu ulogu u razvoju bubrežnih jedinica

za filtriranje, nefrona. Stanice nefrona blisko su povezane s

reguliranjem ravnoteže soli u tijelu, zbog čega su važne u kontroliranju

krvnog tlaka. Višak kortizola apsorbiranog iz majke koja je pod stresom

utječe na formiranje nefrona u fetusu. Još jedna posljedica viška kortizola

je da on istovremeno prebacuje i majčin i fetusov sustav iz stanja rasta u stav

zaštite. Kao rezultat toga, višak kortizola koji inhibira rast u maternici

uzrokuje da se beba rodi manja.

Suboptimalni uvjeti u maternici koji vode do niske porođajne težine beba

povezani su s većim brojem zdravstvenih problema kod roditelja koje

Nathanielsz navodi u svojoj knjizi 'Život u maternici' (Life in the Womb),

uključujući dijabetes, srčane bolesti i pretilost. [Nathanielsz, 1999.]

Na primjer, dr. David Barker sa Sveučilišta u Southamptonu u Engleskoj

otkrio je da muško dijete koje pri porodu teži manje od 2,5 kilograma ima

50 posto veće izglede da će umrijeti od srčane bolesti od djeteta s većom

porođajnom težinom. Istraživači s Harvarda otkrili su da ženska djeca koja

pri porodu teže manje od 2,5 kilograma imaju za 23 posto veći rizik od

kardiovaskularnih bolesti od ženske djece koja se rađaju s većom masom.

A David Leon, iz londonske Škole higijene i tropske medicine, otkrio je da

je dijabetes triput češći kod šezdesetogodišnjaka koji su pri porodu bili mali

i mršavi.

Nov fokus na utjecajima prenatalnog okoliša širi se i na istraživanja kvocijenta

inteligencije, kojeg su genetski deterministi i rasisti nekada povezivali

isključivo s genima. Međutim, godine 1997. Bernie Devlin, profesor psihijatrije

s Medicinskog fakulteta Sveučilišta u Pittsburghu, pažljivo je analizirao 212

ranijih studija koje su uspoređivale kvocijente inteligencije blizanaca, braće, te

roditelja i njihove djece. Zaključio je da su geni odgovorni za samo 48 posto

faktora koji određuju kvocijent inteligencije. A kada se uračuna i sinergijski

učinak miješanja majčinih i očevih gena, prava naslijeđena komponenta

inteligencije pada još niže, na 34 posto. [Devlin et al., 1997; McGue, 1997.]

Devlin je, s druge strane, otkrio da uvjeti tijekom prenatalnog razvoja znatno

utječu na kvocijent inteligencije. On otkriva da do 51 posto potencijalne

inteligencije djeteta kontroliraju faktori iz okoline. Ranija istraživanja već

su otkrila da uzimanje alkohola ili pušenje tijekom trudnoće može uzrokovati

smanjenje kvocijenta inteligencije kod djece, kao i izlaganje olovu u maternici.

Lekcija za ljude koji žele biti roditelji: možete radikalno zakinuti inteligenciju

svoga djeteta jednostavno načinom na koji pristupate trudnoći. Te promjene

u inteligenciji nisu slučajne: one su izravno povezane s promjenama krvotoka

u mozgu koji je pod stresom.

Na svojim predavanjima o svjesnom roditeljstvu citiram istraživanja, ali

također prikazujem i video snimak jedne talijanske organizacije za svjesno

roditeljstvo, Associazione Nazionale Educazione Prenatale, koji slikovito

ilustrira međuzavisni odnos između roditelja i njihovog nerođenog djeteta.

Na tom videu majka i otac započinju glasnu svađu dok je žena na sonogramu.

Jasno se može vidjeti kako je fetus poskočio kad je počela svađa. Preplašeni fetus

izvijao je tijelo i poskakivao kao na trampolinu kad je svađa prekinuta razbijanjem

stakla. Moć moderne tehnologije, u obliku sonograma, pomaže nam u rušenju mita

da nerođeno dijete nije dovoljno sofisticiran organizam da reagira na bilo što drugo

osim svoje prehrambene okoline.

LEDINA

Sve ima svoje vreme i svoju priču, devojko.

Zora, stara kurva, opet dolazi, ali pevca o kojem je reč, 

to više ne zanima.

Nema pesme, devojko.

Pas koji je lajao na sve živo, opružen na ledini, škilji i ne mrda.

Na ledini, leži pas, i uopšte se ne trudi.

Sve se strmoglavilo.

I ovi oblaci po nebu samo se bez veze vucaju po nebu.

One što su nekada pohađale školu baleta sada pohađaju kurseve pletenja u staračkom domu.

Macani što su zviždali za devojkama koje pohađaju školu baleta sada tove telad i zalevaju bašte.

Zar je to bilo to, devojko?

Ja znam da jeste, a ti odrasti i saznaj curice.

To se uvek sazna, ako si na vreme prostrla novine ispod sebe, 

da te ne škaklji trava kad budeš brojala zvezde sa njegovim uzdasima na sebil

I nije kasno.

Ljudi kažu da je kasno kako bi manje patili.

Ne veruj ljudima, devojko.

Veruj mravima.

Mravi znaju koliko je duboka voda u fildžanu.

Mravi znaju da nema puta koji ne vodi nekud.

Samo krenuti treba, devojko.

Otisni se.

Toliko njih nije smelo, ali ti, koja ljubiš kao da sahranjuješ, ti ćeš zagaziti.

Boro Kapetanović

http://www.mudremisli.com/2010/11/ledina/

Sreća u nesreći

IGRA NADMOĆNOSTI

Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osjećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvijek sve odgađamo, kao u strahu od rješenja. Ovako je mogućnost, cvjetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama.
A kad pređemo tu granicu, naći ćemo se na čvrstom tlu tačno određenog odnosa i obaveza kojih se bojim. Samo ona i ja, u uskom kavezu moguće ali nedovoljne nježnosti, omeđeni sobom i osjećanjima koja bi se mogla zaviti, ili koja bismo pokazivali da ne bude sasvim mučno. Samo ona i ja, bez svjetla, bez neomeđenih širina, koje nas draže kao mogućnost…
I ne znam šta je jače, šta je važnije, i zato se ispitujemo i čekamo. Bez ikakve logike, dirnut sam što osjećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim. Žao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo vjerovatno. Užasavaju me obaveze, mogle bi da budu mučne, a privlači me što ih ona nudi. To rađa nadmoćnost, koja može da bude surova, ali i velikodušna: čuvam se i jednog i drugog…

Meša Selimović – Tišine

Sebastian Seung: I am my connectome

http://www.ted.com/talks/lang/scr/sebastian_seung.html

Bruce H. Lipton - BIOLOGIJA VJEROVANJA 33.

Podsvjesni um:

Stalno zovem, a nitko se ne javlja

Dok »razmišljajuća« priroda svjesnog uma evocira slike

»duha u stroju«, u podsvjesnom umu ne djeluje nikakva slična

svijest o sebi. Ovaj drugi mehanizam sličniji je džuboksu napunjenom

programima ponašanja, od kojih je svaki spreman zasvirati

čim se pojavi odgovarajući signal iz okoline i pritisne dugme

za izbor pjesme. Ako nam se ne sviđa neka pjesma u džuboksu,

koliko treba vikati i svađati se sa strojem da bi on reprogramirao

svoju listu pjesama? U svojim studentskim danima viđao sam

mnoge pijane studente kako uzalud proklinju i nogom udaraju

džubokse koji nisu odgovarali na njihove zahtjeve. Slično tome,

moramo shvatiti da nikakva količina vikanja ili nagovaranja od

strane svjesnog uma nikada ne može promijeniti »ploče« ponašanja

programirane u podsvjesnom umu. Kada shvatimo nedjelotvornost

ove taktike, možemo se prestati upuštati u bitke s podsvjesnim umom

i prihvatiti klinički pristup njegovom reprogramiranju. Vođenje bitaka

s podsviješću jednako je besmisleno kao šutiranje džuboksa u nadi da

će reprogramirati svoju listu pjesama.

Uzaludnost borbe s podsvjesnim umom poruka je koju ljudi

teško prihvaćaju, jer je jedan od programa koji je većina nas

usvojila dok smo bili mladi da je »snaga volje vrijedna divljenja«.

Tako uvijek iznova pokušavamo zaobići podsvjesni program.

Obično takvi napori nailaze na razne stupnjeve otpora, jer su stanice

prisiljene držati se podsvjesnog programa.

Napetosti između svjesne snage volje i podsvjesnih programa

mogu dovesti do ozbiljnih neuroloških poremećaja. Po meni,

dojmljiva slika razloga zašto se ne bismo smjeli suprotstavljati

podsvijesti dolazi iz filma 'Sjaj'. U tom filmu, snimljenom prema

istinitoj priči, australski koncertni pijanist David Helfgott prkosi

svom ocu tako što odlazi studirati glazbu u London. Helfgottov

otac, koji je preživio Holokaust, programirao je podsvjesni um svoga

sina vjerovanjem da je svijet opasno mjesto i da »isticanje« može biti

opasno po život. Njegov otac insistirao je na tome da će sin biti

siguran samo ako ostane vezan za svoju obitelj. Usprkos očevom

neumoljivom programiranju, Helfgott je znao da je pijanist svjetske

klase i da se mora odvojiti od oca kako bi ostvario svoj san.

U Londonu, Helfgott je na natjecanju odsvirao zloglasno

teški Rahmanjinovljev 'Treći klavirski koncert'. Film prikazuje

sukob između njegovog svjesnog uma koji želi uspjeh i njegovog

podsvjesnog uma zabrinutog zato što je biti vidljiv, biti međunarodno

priznat, opasno po život. Za vrijeme teškog koncerta,d ok mu se znoj

slijeva niz čelo, Helfgottov svjesni um pokušava zadržati nadzor,

dok njegov podsvjesni um, bojeći se pobjede, nastoji preuzeti kontrolu

nad njegovim tijelom. Helfgott se svjesno prisiljava da za koncerta

zadrži kontrolu sve dok nije odsvirao posljednju notu. Tada pada u

nesvijest, shrvan energijom koja je bila potrebna za borbu s njegovim

podsvjesnim programiranjem. Za tu »pobjedu« nad podsviješću platio

je visoku cijenu - kada je došao k svijesti, bio je lud.

Većina nas upušta se u manje dramatične bitke s podsvjesnim

umom dok pokušavamo poništiti programiranje koje smo

primili kao djeca. Pogledajte našu sposobnost da neprestano tražimo

poslove u kojima smo neuspješni ili ostajemo na poslu koji

mrzimo zato što ne »zaslužujemo« bolji život.

Konvencionalne metode suzbijanja destruktivnog ponašanja

uključuju lijekove i terapiju razgovorom. Noviji pristupi obećavaju

da će promijeniti naše programiranje, priznajući da nema

smisla »uvjeravati« podsvjesni gramofon. Te metode koriste otkrića

kvantne fizike koja povezuju energiju i misli. U stvari, te

metode koje reprogramiraju ranije naučena ponašanja mogu se

zajedničkim imenom nazvati »energetska psihologija« - područje

koje je zasnovano na Novoj biologiji.

Ali, koliko bi bilo lakše da smo od početka života odgajani

tako da možemo ostvariti svoje genetske i kreativne potencijale.

Koliko bi bolje bilo postati osviješten roditelj, kako bi naša djeca

i njihova djeca bila osviješteni roditelji, čineći reprogramiranje

nepotrebnim i stvarajući sretniji, mirniji planet!

MUZIKA

Žene koje se zaljubljuju u narcise/psihopate/ženomrsce

Danas često čujemo o ženama koje se nalaze u partnerskom odnosu koji im zadaje više muke nego radosti. Kada ih pitamo zašto trpe loš tretman svojih partnera, one često kažu „zato što ga volim“, ili „zato što se plašim da ga napustim“, neke jednostavno odgovore „šta trpim?“ pokazujući na taj način da svoje nezadovoljstvo ne dovode ni u kakvu vezu sa partnerovim ponašanjem. Ove žene najčešće su upletene u odnos sa veoma problematičnim muškarcem čije ponašanje može da se svrsta u kategoriju narcisa, psihopate i ženomrsca. Oni sa sobom u vezu unose niz problema kao što su alkoholizam, narkomanija, kockanje, novčani problemi itd.
Psihološki profil ovih muškaraca već smo detaljno opisali i on mahom ukazuje na potrebu da se žena podredi sebi i sopstvenim potrebama bez uvida u to da je ona biće za sebe sa svojim željama i potrebama. Veza sa ovakvim muškarcem za ženu može biti vrlo zbunjujuća. Veoma snažne emocije upletene su u odnos ovog tipa što ženu čini podložnom da toleriše partnerovo loše ponašanje. U narednom delu teksta pokušaćemo da opišemo psihološki profil žene koja je sklona da se vezuje za problematične muškarce kao i da ukažemo na neke razloge koji stoje u osnovi njenog izbora. Napravićemo osvrt na psihološke mehanizme koji doprinose tome da ona ostane u odnosu koji je poguban po nju a nastojaćemo da osvetlimo i porodično poreklo ženske sklonosti da bira pogrešne muškarce.

Zavisna ljubav

Ono što objašnjava težnju žene da ostane u odnosu u kome doživljava više patnje nego radosti jeste takozvana zavisna ljubav. Ova vrsta zavisnosti funkcioniše kao i svaka druga zavisnost, bilo od alkohola, droga, kockanja ili hrane. Osećamo prinudnu, nagonsku potrebu za drugom osobom. Žena koja se nalazi u zavisnoj ljubavnoj vezi, oseća snažan bol i patnju kada je lišena svog partnera, oseća da ne može da živi bez njega. Veza joj daje osećaj smirenosti i da bi imala tu smirenost ona će tolerisati mnoga maltretiranja. Dakle, što više partnera doživljava kao jedini izvor lepih osećanja, to će osećati veću potrebu za njim kao središtem svog života.

Osećanje neadekvatnosti

Žene koje su sklone da se vezuju za problematične muškarce imaju duboko ukorenjen osećaj neadekvatnosti koji nastoje kompenzovati kroz ljubav partnera. Kod njih je prisutan specifičan pogled na ljubav koji podrazumeva da ukoliko nemaju ljubav, život nije vredan življenja. Razmišljajući na ovaj način, gubitak ljubavi znači i gubitak životnog smisla zbog čega je žena spremna da pređe preko svega samo da bi zadržala partnerski odnos.
Nije retkost da su veoma jake žene upletene u ovaj tip zavisnog odnosa. Paradoks jake žene ogleda se upravo u tome da je ona veoma nezavisna u drugim oblastima života. Ona je često veoma uspešna poslovna žena koja se međutim u partnerskom odnosu oseća bespomoćno i zavisno od svog partnera. S obzirom da jedino ljubav dovodi u vezu sa doživljajem sopstvene adekvatnosti i vrednosti, ona veruje da ne može emocionalno opstati bez partnerove ljubavi. Osećanje sopstvene vrednosti vezano je za njegovo mišljenje o njoj, bez obzira na uspehe koje postiže u drugim sferama života.

Promenjivo raspoloženje partnera - od ljubavi do zlostavljanja

Iako bi zdravorazumski mogli reći da je sasvim očekivano da će se žena prema kojoj partner loše postupa otrgnuti od njega, to se vrlo retko desi. Ono što stvara najveću zavisnost žene od muškarca jeste njegovo promenjivo ponašanje - od ljubavi do zlostavljanja. Partnerski odnos na ovaj način poprima oblik igranja na sreću na nekom od onih aparata koje viđamo u kockarnicama. Razlog zašto se tako lako navučemo na ove igre jeste verovanje da ćemo svakog časa dobiti zgoditak. Iščekivanje stvara napetost i donosi nam uzbuđenje. Nagrada dolazi neredovno i u različitim sumama i drži nas prikovane za igru u nadi da ćemo svakog časa dobiti. Sličan mehanizam primećujemo u vezama u kojima muškarac demonstrira čas ljubazno čas distancirano ili čak nasilno ponašanje. Na taj način žena se nalazi u klopci i neizvesnosti, nadajući se da će nakon lošeg perioda nastupiti dobar. Ovakvo muškarčevo promenjivo ponašanje može kod žene stvoriti uverenje da ona treba da popravi ono što ne valja. Na taj način ona ulazi u trampu za partnerovu ljubav, stalno pokušavajući da pronađe ono ponašanje kojim će on biti zadovoljan. S obzirom da u njegovoj ljubavi vidi potvrdu svoje vrednosti, ona se upušta u eksperimentisanje sa sopstvenim ponašanjem koje nastoji da podesi tako da maksimalno odgovara njemu. Ono što međutim ne shvata jeste da njegovo promenjivo ponašanje ima veze sa njegovom patologijom a ne sa bilo čim što ona uradi ili ne uradi.

Strah od samoće

Za ovaj tip žene, samoća predstavlja stanje koje je užasava. Na samu pomisao o samoći ona se uspaniči. Kada misli o usamljenosti, ona ne računa prijatelje, kolege, rodbinu i druge bliske ljude. Izvor panike je pre svega u neizvesnosti hoće li ikada naći drugog partnera. Obuzeta ovakvim strahom, ona će ostajati u vezi kojom možda i nije zadovoljna jer gubitak ljubavi doživljava kao put ka samoći za koju veruje da je nepodnošljiva.
Pošto joj je njegova ljubav tako važna da bi se osećala potpunom, kada joj on uskrati ljubav njen ceo svet je uzdrman. Fizički i emocionalni bol u koji žena zapadne zbog partnerovog nezadovoljstva može biti tako jak da će ona biti spremna da učini sve da bi ga izbegla, pa tako i da trpi partnerovo nerazumno ponašanje.
Obzirom da samoću doživljava kao nepodnošljivo stanje ni njen izbor partnera ne predstavlja slobodan izbor već u partneru ona vidi pojas za spasavanje od samoće. Ukratko, ona je uverena da mora da ostane sa njim jer bi u suprotnom bila sama. Stoga ona je spremna da trpi i maltretiranje jer je i to bolje od samoće.

Terapijska moć ljubavi

Žena koja ostaje u vezi sa muškarcem koji je po nju loš, vodi se idejom da će kroz snagu svoje ljubavi uspeti da ga promeni. Njeno shvatanje ljubavi može se sažeti u rečenici: „Ljubav čini čoveka boljom i kvalitetnijom osobom“. U skladu sa ovom ljubavnom formulom, ona je sklona da bira upravo problematične muškarce na koje će gledati kao na projekat koji treba da dovede u red. Ulazeći u ovaj tip odnosa ona sebe vidi kao boginju, isceliteljku i majku i kroz ove funkcije stiče osećanje adekvatnosti i kompetentnosti.
Kada naiđe na neuspeh u izmeni njegovog karaktera ona se nada da će se nešto dogoditi i da će se on promeniti. Ona mašta da će je on jednog dana zagrliti i reći: „Znam da sam bio odvratan prema tebi, oprosti mi. Obećavam da ću se promeniti, od sada će sve biti drugačije.“ Na žalost, ova obećanja se nikada ne obistine i ona se posle izvesnog vremena uveri da ne postoji ta snaga ljubavi koja nekoga može učiniti sasvim drugačijom osobom.

Obrasci razmišljanja

Tipični stavovi svojstveni ovom tipu žene koji je onemogućavaju da se istrgne iz destruktivnog odnosa u kome se nalazi su sledeći:

Nikada neću naći nekoga ko će me voleti.
Ne mogu živeti bez muškarca.
Uvek ću ostati sama, a od toga nema goreg na svetu.
Svi će me smatrati promašenim čovekom zato što sam raskinula vezu.
Suviše sam stara da bih ponovo privukla muškarca.

Psihički manevri

Žena koja ostaje u odnosu sa muškarcem koji je ponižava ili maltretira pribegava određenim mehanizmima kako bi opravdala svoj izbor. Najčešće ona racionalizuje njegovo ponašanje. Pod tim podrazumevamo da ona daje opravdanja za njegovo grubo ponašanje tipa „Uplašila sam se kada se drao na mene ali ipak je pod velikim pritiskom zbog poslovnih problema“, ili „Ne mogu mu zameriti što se ljuti na mene kada je imao tako nesrećno detinjstvo“.
Nije retkost ni da ona počne da preuzima krivicu na sebe kada se on prema njoj ponaša grubo objašnjavajući sebi da on na taj način pokušava od nje da napravi boljeg čoveka. Ovaj stav samo je na korak od uverenja da je on dobar a ona rđava i da stoga svaka njegova kritika predstavlja zapravo njegov pokušaj da je popravi. Ovaj fenomen u psihologiji poznat je kao stokholmski sindrom koji je ustanovljen da bi opisao ponašanje taoca koji su bili zarobljeni u pljački jedne banke i koji su posle izvesnog vremena počeli da brane kriminalce. Pripisivanje pozitivnih namera onima koji nas zlostavljaju predstavlja način da se obezbedi sigurnost u neprijateljskoj, po život opasnoj situaciji. Vrlo verovatno da se sličan sindrom razvija i kod žena koje se nalaze u destruktivnom partnerskom odnosu. Posle dužeg vremena u kome su izložene psihičkom zlostavljanju kod njih se kao vid odbrambenog mehanizma razvija uverenje da njihov partner ipak zna najbolje. Na taj način se stvara potajni sporazum između njih dvoje koji je naravno na njenu štetu.

Porodično poreklo

U porodičnoj istoriji žena koje se vezuju za problematične muškarce najčešće postoji već ustanovljen obrazac odnosa koji podrazumeva da žena trpi muškarcu čitav niz problematičnih ponašanja. Ukoliko je porodična sredina u kojoj je odrasla neprijatna i bolna, ona će verovatno sebi da obeća da kada odraste, stvari će postaviti bolje od njenih roditelja. Međutim, pošto nam je poznato ono što smo naučili kao deca, kada odrastemo mi tragamo za odnosima koji nam pružaju sigurnost poznatog. Tako, uprkos našim zaklinjanjima da ćemo „mi to drugačije“, često završimo kopirajući situacije i odnose iz detinjstva. Dobar primer toga je žena, čiji otac je alkoholičar, koja završi u braku sa alkoholičarem. Ona ponovo proživljava ono što joj je poznato. Pokušava sada, kada je odrasla, da dokaže da može da prekroji staru porodičnu istoriju dopisujući joj srećan ishod. Nekada je patila zato što joj je zbog pića uskraćena očeva ljubav i sada pokušava da se izbori za tu istu ljubav od muškarca koji pije.
Nagon da se ponovi poznato, udružen sa nagonom da se sve učini bolje, stvara klopku u koju upadaju mnoge žene koje završe sa muškarcima koji se bore sa sličnim problemima sa kojima su se borili njihovi očevi. Ovo naravno ne mora biti pravilo i nije tačno da će svaka žena koja je imala oca alkoholičara ili nasilnika nužno birati i takvog partnera. Ipak, postojeća literatura koja se bavi ovom problematikom zaista ukazuje da se veliki broj terapeuta u praksi sreće sa ženama koje ponavljaju određene roditeljske odnose.

Na koji način izaći iz destruktivnog partnerskog odnosa

Prvi korak u nastojanju da se izađe iz destruktivnog odnosa jeste osvešćivanje odbrambenih mehanizama kojima pribegavamo da bi ostali u vezi. Dakle, važno je uvideti problematično ponašanje partnera i shvatiti da ono nema nikakve veze sa nama već isključivo sa njegovom problematičnom prirodom. Njegove kritike i ponižavanja nisu pokušaji da od žene napravi boljeg čoveka već predstavljaju načine kojima on pokušava da uruši njeno samopuzdanje i na taj način osigura da ga ona nikada neće ostaviti. Više o taktikama kojima se koristi kako bi svoju partnerku potpuno vezao za sebe možete da pročitate u tekstu Muškarci koji mrze žene. Dakle, prvi i najvažniji korak jeste sticanje uvida u to da je njegovo ponašanje problematično zbog njega a ne zbog bilo čega što žena radi ili ne radi!
Kao što muškarac pokušava kroz ubijanje ženinog samopuzdanja da je uveri da je on jedini koji će da je trpi i da joj je stoga bolje da ostane uz njega, tako je i žena sklona da bira muškarca kome će biti potrebna kako bi se osigurala da je on neće ostaviti. Iz tog razloga ona bira problematične muškarce kojima će njena briga biti potrebna. Ona ne pravi razliku između toga da nekome bude potrebna i da bude voljena. Zbog toga je veoma važno da uvidi da ona sama iz straha da ne ostane sama bira muškarce sa problemima, bilo da su to psihički problemi ili problemi praktične prirode (finansijski i poslovni problemi) zbog kojih će mu ona biti potrebna pružajući mu pomoć i podršku. Važno je da shvati da je nemoguće spasiti neuravnotežene, neodgovorne ljude. Oni uvek iznova prave promašaje i na kraju počnu da mrze i svoje izbavitelje jer se zbog njih osećaju još slabijim.
Jedan od ključnih preduslova da se izađe iz zavisnog partnerskog odnosa jeste prihvatanje sebe i tolerisanje samoće. Veliki broj žena koje strahuju od samoće sklone su da iz jedne veze ulaze u drugu nastojeći na taj način da izbegnu užas usamljenosti. Mnoge od njih nikada i nisu bile same pa samim tim i ne znaju da li to čega se toliko plaše zaista jeste toliko grozno. Ako nikada nismo bili sami, kako uopšte znamo da je samoća nepodnošljiva?! Možda mislimo da bi to bilo strašno ali misli nisu činjenice! To što mislimo da je samoća strašna stvar ne znači da to u stvarnosti i jeste tako.
Erica Jong je u svom romanu o opsesiji Sveženski bluz na vrlo slikovit način opisala kako izgleda destruktivan zavisni odnos između muškarca i žene. U ovoj knjizi ona je ukazala i na neke stavove koje je važno da žena izgradi kako bi se oslobodila sklonosti da se vezuje za pogrešne muškarce.

Ako sama sebi postaneš središte vlastitog života, ako prestaneš davati svoju snagu, privući ćeš drugačije muškarce - sebi jednake, a ne dominantne ili mekušce. (Erica Jong, Sveženski bluz).


Mia Popić, dipl. psihološkinja

Literatura: Muškarci koji mrze žene i žene koje ih vole, Dr Suzan Forvard
http://www.vaspsiholog.com/2010/09/zene-koje-se-zaljubljuju-u-psihopate/

Dok traje san...

HOĆU ŽENU

Hteo bih
Da zaspim snom dužim nego eon ceo
Da zaspim u krilu jedne žene
Koju dugo tražim i koja mene čeka negde
I ne pitaj
Da li ima ime ili se krije iza nadimaka
Da li govori lepe ili ružne reči
Ni da li joj je osmeh zvonak kao hladno
jutro
Ne pitaj
Ima li mladež iznad gornje usne
Da li je mlada ili samo vitka
Ni da li su joj duge noge a kose bujne
Ne pitaj
Da li sam voleo baš takve žene
Da li sam ih grlio pijan ili trezan
Ni da li samo ljubih pohotu u njima
Ne pitaj
Da li sam im dao ikad išta
Ni da li su one pružile meni nešto
Ne pitaj – ne znam
Jer slutim
Samo jednu ženu – ženu bez imena
Sa očima što imaju boju moje tuge
I pogledom zadenutim
Jedino u lutanju mojih zenica
Slutim ženu
Čije usne imaju ukus poljubaca
A koje nikad ljubile nisu
Jer ona ne ljubi usnama nego dušom
Slutim ženu
Koja nikad nije rekla reč Ljubav
A o njoj ćutanjem naglas zborila
Slutim ženu
Čije grudi ne mirišu požudom
Već strašću i čežnjom čistom
Slutim samo
Ženu kojoj drhtim utrobom
A ona u mojoj odanosti nadmoćna i tiha
Kao da na prestolu sedi
I hteo bih
Ali još uvek stojim sam
Zarobljen raskršćima ljubavi i
nesanice

Anđelko Zablaćanski
http://www.mudremisli.com/2010/11/hocu-zenu/

Muškarci koji mrze žene

Pre nego što pružimo detaljan opis muškarca koji mrzi žene i ponašanja kojima pribegava kako bi stekao potpunu kontrolu nad svojom partnerkom, smatramo da je važno da se osvrnemo i na razloge zašto je važno učiniti dostupnim informacije koje se tiču ove problematike. Naime, u literaturi najčešće nailazimo na dva tipa ličnosti sa kojima partnerski odnos može biti ugrožavajući.
Prvi je narcisoidni tip čoveka. Narcis je potpuno opsednut sobom i teži da stupi u vezu prvenstveno kako bi stekao divljenje drugih i na taj način sebe uverio koliko je poseban. On nema kapacitete da pruži ljubav već nastoji da za sebe prigrabi što više ljubavi i divljenja.
Drugi tip je psihopata koga smo već opisali u jednom od tekstova. Psihopata je sklon da pravi haos od svog života, da izrabljuje svakoga ko mu se nađe na putu (uključujući i svoju partnerku). Služi se lažima i prevarama. Ukratko, njegova glavna odlika jeste nedostatak savesti.
Misogogynist tj. ženomrzac u izvesnom smislu se razlikuje od pomenute dve kategorije. On nije tipični psihopata, narcis ili sadista iako su neke od ovih osobina često u njegovom karakteru. U tom smislu postoje izvesna preklapanja između muškarca koji mrzi žene, psihopate i narcisa koje smo već opisali u našim tekstovima. Ipak, ono što je svojstveno tipičnom ženomrscu jeste to što je on sposoban za dugotrajnu vezu sa jednom ženom. Njegova ljubav deluje kao žarka i žestoka a tragično je na koje sve načine uništava ženu za koju tvrdi da je duboko voli. Ono što je njemu najvažnije u partnerskom odnosu jeste da ima kontrolu nad svim aspektima partnerskog odnosa.
U narednom delu teksta opisaćemo ponašanja ženomrsca i mehanizme kojima on postepeno urušava svaki osećaj samopoštovanja kod svoje partnerke. Ujedno ćemo napraviti i osvrt i na porodične faktore koji mogu da dovedu do razvoja sklonosti da se žena podredi muškarcu. Razlog zbog kojeg smo se opredelili da opišemo muškarca koji mrzi žene a ne ženu koja mrzi muškarce nije zbog toga što ovakvih žena nema. Sigurni smo da postoje i takvi slučajevi. Ipak, postojeća literatura i klinička praksa pokazuju da su muške psihopate kao i muškarci koji mrze žene daleko prisutniji u populaciji u odnosu na žene koje pokazuju ovu sklonost. Razlozi za ovo su verovatno raznovrsni a njihovo razmatranje ostaje jedan od izazova psihologije.
Smatramo da je važno naglasiti da ovaj članak predstavlja rezime istoimene knjige Muškarci koji mrze žene i žene koje ih vole, autorke Dr Suzan Forward, koja je svojevremeno bila jedna od najprodavanijih knjiga u okviru self-help literature u Americi. Preporučujemo je svim ženama koje su se našle u partnerskom odnosu koji je na štetu njihove emocionalne i psihološke dobrobiti. Ujedno, smatramo da je važno napomenuti da ovaj članak nije uperen protiv muškaraca i da on nije produkt feminističkih shvatanja (naročito kada se feminizam pogrešno shvata kao mržnja prema muškarcima). Ovaj članak kao i knjiga na kojoj je baziran, može pomoći ženi da shvati muškarca koji u vezi uništava njeno samopuzdanje kao što može biti od neprocenjive vrednosti za muškarca koji uvidi da se ponaša kao ženomrzac i koji želi da se promeni. Ovaj članak, kao uostalom i sajt VAŠ PSIHOLOG, promoviše pravo na psihološku i emocionalnu dobrobit svakog pojedinca bilo da je on muškarac ili žena.

Kako počinje veza sa ženomrscem

Veza sa ženomrscem najčešće ima vrtoglav početak. Romansa počinje veoma brzo sa velikom dozom uzbuđenja. Imate utisak da ste naleteli na najromantičnijeg muškarca na svetu. On čini sve da vas šarmira, prosto vam skida zvezde sa neba! Ono što se posle izvesnog vremena ispostavi jeste da ovakvi muškarci dolaze u paketu sa nizom problema bilo da se radi o novčanim problemima, alkoholizmu, narkomaniji ili da pati od posledica nesrećnog detinjstva ili prethodnih neuspelih veza.
Veliki deo uzbuđenja na početku veze upravo proizilazi iz ideje žene da će snagom svoje ljubavi da reši sve njegove probleme. Ovo uverenje za mnoge žene predstavlja veoma snažan afrodizijak. Ona veruje da će ga njena ljubav izlečiti od svakog problema i patnje. Upravo kroz ovakvu kompatibilnost potreba, njegovu da bude izbavljen a njenu da mu nadoknadi sve muke koje je pretrpeo u životu, stvara se odnos uzajamne zavisnosti u kome je osećanje samog sebe kao jedinke potpuno potisnuto. Ono što žena na početku ne zna jeste da je svako spasavanje ovakvog čoveka čista iluzija i na taj način upliće se u zavisnički odnos u kome više gubi nego što dobija sve dok se ne nađe u poziciji da je svaki njen korak kontrolisan od strane njenog partnera.

Kojim ponašanjima ženomrzac postiže potpunu kontrolu nad svojom partnerkom

Nakon što prođe period medenog meseca, na scenu stupaju njegova ponašanja koja su vrlo često prožeta besom i napadima iz sasvim nepoznatih razloga. Ono što ženu veoma zbunjuje jeste nagla promena partnerovog ponašanja koja se kreće od šarma ka besu. Ponašanja kojima on postepeno urušava ženino samopoštovanje su nastojanje da kontroliše sve aspekte njenog života, vika, pretnje, povlačenje i ljutito ćutanje, ponižavanje, ljubomora, posesivnost i konstantna kritika za sve i svašta.
S obzirom da žena ne ume sebi da objasni ove ispade ona najčešće pribegava racionalizaciji kao mehanizmu odbrane. Pod ovim se podrazumeva da prelazimo preko svakog saznanja koje je u suprotnosti sa našim dobrim osećanjima. To je način da prihvatimo neprihvatiljivo. Dakle, vidimo ponašanje koje je neprijatno ali ga preimenujemo i opravdamo. Tako smo sklone da njegovu dreku objasnimo prevelikim pritiskom na poslu ili nesrećnim detinjstvom koje ga je načinilo impulsivnom osobom.
Obzirom da je njegovo ponašanje veoma promenjivo, žena je sklona da se vodi sledećom logikom: ako on ume da bude tako divan, onda mora da zbog nečega što ja činim stvari krenu nizbrdo. Ovo uverenje vodi ka tome da se ona dobro oseća u vezi sebe same onda kada je on dobro raspoložen. Njegovo raspoloženje počinje da ima presudnu ulogu u njihovom odnosu a žena preuzima krivicu za sve što u vezi pođe loše. Ona nastoji da pronađe ono ponašanje kojim će on biti zadovoljan ali njegovo raspoloženje u toj meri je promenjivo da ono što mu se danas dopada, možda mu se sutra više neće dopasti. Nema načina da se utvrdi šta će ga „pokrenuti“. Njen život počinje da se svodi na smišljanje kako da mu udovolji.
Kao što smo rekli, svi manevri kojima ženomrzac pribegava za svoj cilj imaju postizanje maksimalne kontrole nad životom svoje partnerke. Nemilosrdna kritika i stalno pronalaženje grešaka jeste jedan od načina. Ovo ponašanje predstavlja vid psihičkog zlostavljanja koje je prerušeno u „želju“ da se od žene napravi bolji čovek.
Sužavanje ženinog sveta je takođe jedan od načina da je u potpunosti veže za sebe. Ovaj proces počinje na način koji u početku ženi može da laska kao recimo kada ona izađe a on joj stavi do znanja kako je brojao sate dok se ne vrati kući i kako je bio usamljen bez nje. Ipak, tanka je granica između ove odanosti i posesivnosti koja postepeno vodi ka tome da se ona odriče mnogih stvari u kojima je ranije uživala samo da se on ne bi osetio usamljenim.
...
Zahtev za kontrolom podrazumeva i kontrolu ženinog društvenog života. Da bi se osećao sigurnim, ženomrzac mora kontrolisati vaše misli, stavove, vaša osećanja i ponašanje. Stoga će jedino oni prijatelji koji podržavaju njegovo mišljenje i njegove stavove biti dobrodošli u vašem životu. Svako ko vam može ukazati na drugačiji pogled na stvari, za njega verovatno neće biti prihvatljiv. On će se koristiti raznim metodama da skuči i suzi vaš svet. Jedna od metoda je da vam druženje učini tako neprijatnim da ćete radije ostati kod kuće.
Izlasci u društvo mogu se pretvoriti u pravu muku. Ženomrzac u društvu ženinih prijatelja može biti naročito šarmantan a potom kada ostane nasamo sa svojom partnerkom on će olajavati njene prijatelje da bi na taj način naglasio nedostatak njene ličnosti. Ako ženu posle svakog izlaska čekaju kritika i bes, ona će verovatno zaključiti da od izlaska sa njim ima više štete nego koristi i počeće sve više da izbegava društvena okupljanja. Još jedna od taktika kojom on nastoji da svoju partnerku izoluje od drugih jeste otvoreno ponižavanje u društvu, on će vređati njenu inteligenciju, karakter, izgled…
Ženomršćeva kontrola nad partnerkom je kao koren biljke: grana se na mnoga područja njenog života-njen posao, njena interesovanja, prijatelje pa čak i njene misli i osećanja. Kao posledica psihičkog zlostavljanja kome je izložena ona vrlo često preuzima njegovu sliku realnosti i sama sebe počinje da doživljava kao rđavu a kritiku kao sasvim zasluženu...

Kako muškarci nauče da mrze žene

Muškarci koji mrze žene vrlo često spadaju u neki od poremećaja ličnosti (granični poremećaj ličnosti, narcistički poremećaj ličnosti, psihopatija…) Njihova mržnja prema ženama predstavlja samo jedan od aspekata njihove patologije. Ipak, muškarac koji ima sklonost da podredi i ponizi ženu ne mora nužno biti i poremećaj ličnosti. Ova sklonost može da se nauči kroz određene sredinske tj. porodične faktore. Vrlo često porodični i genetski faktori udruženo deluju i dovode do destruktivnih tendencija u odnosima, kako sa ženama tako i sa svim ljudima sa kojima ovakav muškarac ulazi u odnos.
Dr Suzan Forward koja je svoju terapijsku praksu usmerila na rad sa ženama koje su bile u vezama sa ženomrscima, ovaj tip muškarca opisuje kao nekoga ko je uhvaćen u sukob između svoje potrebe za ljubavlju žene i duboko ukorenjenog straha od nje. Ovakvom muškarcu, kao i svima nama, je želja da bude voljen ali kod njega je sa željom udružen i strah. On veruje da će ako zavoli ženu ona moći da ga povredi, liši svega ili napusti. Pošto joj je pripisao ovakvu mitsku moć, ona za njega postaje zastrašujući lik. U nastojanju da ublaži taj strah on obično nesvesno pokušava da ublaži moć žene u svom životu. On kroz različite taktike pokušava da je liši njenog samopouzdanja i učini je jednako zavisnom kao što je on zavisan od nje. Čineći nju slabom, tako da ne može da ga napusti, on donekle umiruje svoj strah od pomisli da će biti napušten.
Zbog ovih snažnih, protivrečnih osećanja, ženomrščeva partnerka nije samo predmet ljubavi i strasti već i središna tačka njegovog gneva, panike, straha i mržnje.
Porodični odnosi koji predstavljaju pogodno tlo da se kod dečaka razvije sklonost da mrzi žene jesu oni u kojima ne postoji ravnoteža između majčinke i očinske uloge. U ovakvim porodicama otac je ili suviše strog ili suviše pasivan zbog čega je dečak previše orijentisan prema majci koja postaje centralna figura u njegovom životu. Majka koja najčešće nije zadovoljna u braku, takođe se okreće svojoj deci koju pokušava da navede da udovoljavaju njenim potrebama. Majke u poremećenim brakovima vrlo često iskorišćavaju svoju decu kako bi rešile svoje probleme. Bilo da pribegava preteranim zahtevima od svog deteta, odbacivanju, preteranoj kontroli, rezultat je isti: dečak postaje previše zavisan od nje. Kada odraste on prenosi ovu zavisnost, kao i sukobe i strahove vezane za majku, na svoju partnerku. On je doživeo svoju majku kao nekoga ko ima moć da ga razočara, da mu uskrati ljubav, da ga guši i gnjavi, učini ga slabim ili usmeri svoje nezajažljive potrebe ka njemu i potom je sklon da svoju partnerku doživljava na isti ovaj način. Majka ženomrsca često kod svog sina stvara doživljaj da ona bez njega ne može živeti i da je on dužan da se brine o njoj i da joj nadoknadi sve ono što nije dobila od svog muža. Ona svom sinu na različite načine šalje poruku da nije u stanju da se brine sama o sebi, da bez njegove ljubavi ne bi imala za šta da živi, može se često razbolevati i biti depresivna… sve u funkciji toga da bude centralna figura u životu svog sina. Na taj način, ona ga stavlja u ulogu kojoj on nije dorastao i doprinosi tome da se kod njega javlja osećanje ozlojađenosti, koju će on kasnije pretvoriti u bes prema ženama.
Dečak mržnju prema ženama može naučiti i kroz posmatranje očevog ponašanja. Ukoliko otac predstavlja model agresivnog ponašanja prema ženama, dečak će naučiti da je ovaj vid ponašanja prihvatljiv i legitiman način ophođenja prema pripadnicama suprotnog pola. Posmatrajući oca koji zlostavlja majku, dečaku se šalju poruke da je maltretiranje žene prihvatljivo, da su muškarci moćni, dok su žene bespomoćne. Iako za mnoge sinove ovakve scene mogu biti bolne, u njima se ujedno rađa prezir prema majci zato što nije kadra da se brani i brine o sebi. Muškarac koga je podigao otac ženomrzac, može poprimiti očev prezir prema ženama u ranom detinjstvu. Dečak nauči da muškarac uvek mora kontrolisati ženu, a da je način da se ta kontrola zadobije kroz zastrašivanje, povređivanje i ponižavanje. Na taj način kroz identično očevo ponašanje on istovremeno uči da stekne očevo odobravanje.
Ovo su samo neki porodični uticaji koji mogu imati izvesnu ulogu u razvoju sklonosti da se žene mrze. Ovaj problem je verovatno daleko kompleksniji da bi se mogao objasniti samo porodičnim faktorima. Ne želimo da tvrdimo da će svaki muškarac koji je odrastao pored oca ženomrsca ili preterano zahtevne majke nužno biti i ženomrzac...

Mia Popić, dipl. psihološkinja

Literatura: Muškarci koji mrze žene i žene koje ih vole, Dr Suzan Forvard
http://www.vaspsiholog.com/2010/09/muskarci-koji-mrze-zene/

CITATI O BRAKU

Propali brak je onaj u kome žena provodi u kuhinji isto onoliko vremena koliko je prije udaje provodila pred ogledalom. Tuholski

Prava mana braka jeste što čini čoveka nesebičnim. Ipak, postoje karakteri koje brak čini svestranijim. Zadržavaju svoj egoizam i dodaju mu više drugih ega. Prinuđeni su da žive više života. Postaju organizovaniji, a biti organizovan mislim da je cilj ljudskog postojanja. Oskar Vajld

Brak je nešto za šta se čovjek uvek kaje, bilo da ga sklopi ili ne sklopi. Sokrat

Shvatila sam da je potpuno iscijeđena i posljednja kap svetosti iz moje krvi. Postala sam svjesna istine. A istina je bila da je za mene bolje da budem prostitutka nego obmanuta svetica. Jer sve su žene obmanute. Muškarci su ti koji ih obmanjuju, a potom kažnjavaju zbog obmane. Muškarci su ti koji ih guraju do samog dna, a potom kažnjavaju jer su pale. Oni ih uvlače u brak, a onda kažnjavaju udarcima i psovkama, pretvarajući ih u poslugu koja im je stalno na raspolaganju. Najmanje obmanute žene upravo su prostitutke. A najtežu kaznu žene podnose upravo u ime braka i ljubavi. Knut Hamsun

Brak sjedinjuje za čitav život dva bića koja se uopšte ne poznaju. Onore de Balzak

Emancipovana žena je žena koja i prije i poslije braka ima zanimanje. Glorija Stajnman

http://www.mudremisli.com/2009/11/citati-o-braku/