Фрактално доба и смрт Информатике
Фрактал је геометријски лик који се може разложити на мање делове тако да је сваки од њих, макар приближно, умањена копија целине.
Фрактали, холограми, монаде...
Крај 20. и почетак 21. века доноси материјализацију слутње, коју су у својим делима исказивали многи уметници и мислиоци. Необична је та материјализација, пошто се у највећој мери догађа у тумачењу и уму, док чулна спољашњост све више губи своју конзистенцију и ставља се на располагање новом виду обраде – по томе је ово доба судбоносно за човечанство и планету Земљу, можда и више од претходних глобалних догађаја, који су се, углавном, сводили на друштвено-технолошку револуцију или, једноставно – рат.
Хоће ли и ово доба кибернетике, генетике, нанитоида и физике плазме, бити упамћено на сличан начин, или ће у себи имати још нешто, величанстеније али и страшније, поражавајуће или пак коначно узношење?
Фрактално виђење (тумачење) додаје нову димензију идеји холограма. Док се холограм састоји од безброј честица које постоје у истој димензији, код фрактала се овај безброј шири у апстрактни безброј димензија, које су једна од друге одвојене просто разликом перцепције реда величине (непојмљиви бројеви).
Основно егзистенцијалистичко питање се, сходно овоме, односи на форму живота који треба да појми овакву вишедимензионалност. Ова форма, свакако, мора бити нешто „више“ од људске.
Све више се говори о квантној обради података – линеарна и паралелна обрада података дошле су до својих крајњих граница, а увид у глобални информацијски океан захтева много већи капацитет свођења рачуна. Тежи се тренутности пријема, обраде и одлучивања.
У суочењу с технологијом данашњег нивоа губи се класна структура друштва, а друштво без класа није ни могуће као консензуално изоловани систем. Ово је, можда, и најопаснији превид који се тиче тренутне и даље судбине човечанства. Сума технологије је превагнула над масом људскости, и ова потоња је, читава, стрпана у јединствену категорију – слично судбини скицираној у филму Матрикс, постаје јасно да је људски род просто – скуп енергетских ћелија, гориво.
Питање сврхе опстанка, већ сада доводи у питање и сврху самог живота, пошто се он остварује у овако пасивизираном и утилитаристичком положају.
Оваква тенденција дистрибуције енергије у људском друштву одувек је постојала, али се сада уместо божанстава, као жаришта сврхе, појављује сама технологија – која у себи нема никакве сличности с људским или другим живим бићима. Она Звер се остварила као машина, или процес, која је већ увелико надрасла границе општељудског хоризонта.
Сада, тај хоризонт догађања, већ почиње да притиска и ремети друштвене и биолошке осмоске границе и јавља се страх од неминовног колапса.
Ово се може двојако тумачити. Или је оно што следи права пропаст, у смислу имплозивног распада, или је тај распад само предвидљива последица еволуционог скока који управо почиње да се догађа, при чему се иживљена форма мора одбацити за рачун једног другачијег ума којем је потребно, или уопште није, ново „тело“. У случају да тело није потребно, ради се о помаку у сферу метафизичког.
Шта ће се стварно десити, тешко је предвидети, поготово на глобалном нивоу, али могуће је, чак највероватније, да постоји неколико паралелних опција.
... наука је постепено дошла до прага с којег се отварају врата у мултидимензионалност постојања, али не само наука, него је оваква антиципација присутна у скоро свим облицима модерног уметничког изражавања који своју визију црпе из тзв. подсвесног – односно тамне материје.
... И мада природна наука (физика) и даље покушава да оправда своје име, јасно је да се упорно прибегавање тежњи кретања к лимесу (што резултира „рђавом“ бесконачношћу) мора у једном тренутку реализовати као квантни скок (или скок вере) – то јест, физика неминовно мора да се споји с метафизиком (да јој се врати) како би човеку ставила на располагање и онај непојмљиви аспект свемира, за којим (и с којим, али и због порицања истог) човечанство пати од памтивека.
Нема никакве сумње да би обелодањивање овакве радикалне промене суштине природне науке за последицу имало уништење свих религија, па и познатих друштвених формација, којих су религије заправо интегрални део. Можда ће нам већ ових дана постати јасно да је дошао крај лабавом примирју између „вере и науке“, склопљеном у тренутку када је Галилеју дозвољено да напусти судницу на сопственим ногама, па још и да његова буде последња.
...
Упорни покушаји да се докаже да материја јесте извор гравитације (потрага за Хигсовим или Божјим бозоном – што је обична политичка манипулација) је још један показатељ да природна наука, у апсолутном – не у техничком, смислу нема добро дефинисан темељ и да се главне теорије и даље налазе изоловане у непознатом и неспознајном. Разлика између ова два последња јесте оно што сваку теорију не само доводи у питање, већ је и обезвређује.
Та разлика је квантни скок, а овај је чисти потенцијал да се перцепција у потпуности реструктуише и да се тако оствари један потпуно другачији свемир, који је у вези с нама познатим свемиром управо преко такве – метафизичке везе.
Проблем практичне науке је да одговори на питање колико је енергије неопходно да би се такав скок догодио – али ја сумњам да се уопште не ради о томе. Неће се тај проблем решити увођењем енергијског пакета у постојеће форме, већ укидањем тих форми, што и јесте предуслов да се створи нека нова перцепција. Ради се о ослобађању енергије, а не о довођењу још енергије у постојећи систем. Ослобађање енергије је управо она ентропија која се у пракси спречава довођењем енергије из спољашњих система у наводно изоловану форму, како би се она одржала на рачун других – а то је основни принцип, не само човечанства и његових форми постојања, него и самог живота – пошто се живе јединке хране једна другом и тако принципијелно, непрекидно самоуништавају.
Ово самоуништавање наука упорно не признаје, већ уместо тога инсистира на томе да се ради о борби за опстанак – ствари изврће наглавачке и оно што је лажно покушава да представи као истинито, а у ту сврху се троше огромни ресурси, чиме се неминовно исцрпљује снага људског рода и читаве планете Земље, с тенденцијом да се, у предвидивој будућности, и околни свемир искористи у исту сврху.
...
Дакле, људско друштво лажно тежи утопији, а остварује се као антиутопија – и то увек, у сва историјска времена и убудуће. Оно је по дефиницији управо такво.
Фрактално поимање живота је нешто друго. Живот се не посматра као идеал, јер он то, доказано, није. Последице тога су јасне – тежи се сингуларности, која није исто што и индивидуалност, а није ни исто што и скуп или заједница истомишљеника који су и даље у поседу индивидуалних форми живота. Овакву теорију развијали су многи – од филозофа и уметника до теолога. Проблем је у томе што је немогуће у друштвеној пракси остварити сингуларност. Друштво се увек поставља непријатељски према тежњи да се превазиђу његови истински темељи – изнутра неорганизоване јединке на које се споља делује силом – насиљем у свим познатим облицима – од грубе силе, уцене, до коришћења психолошких и на крају крајева технолошких агенса. Овакво насилно дејство, које је у суштини поробљавање, спроводи се систематском, постнаталном и пренаталном (еугеника) селекцијом и условљавањем. Функција оваквог система је да се онемогући уплив тамне материје тј. подсвесног, односно знања или силе која нема способност да афицира, али ју је немогуће и афицирати. Тако је сада јасно да се ради о игри намештеној да се докаже како је изоловани систем једна једина реалност свемира вредна одржавања – пошто се ту ради о уређеној (грубо речено – геометријски) материји, за разлику од оне неуређене, хаоса који је ознака за подсвесно, тј. сингуларност.
Сингуларност се не схвата као нешто уређено јер нема делове – нема ону разноликост која се претпоставља као неопходна за постојање система (састава, склопа). Сингуларност је оно од чега се систем изолује – али то је процес који се не сме зауставити, јер ентропија заправо значи пробој сингуларности у систем а тиме и његову смрт.
Смрт је синоним за сингуларност.
У горе цитираној дефиницији фрактала каже се да је фрактал копија других фрактала. То је провизорно тумачење. Он то, заправо, није. Фрактал је копија која је идентична себи. Он уопште и није копија. Оно што је копија јесте перцепција фрактала као мноштва. Сама перцепција је та која копира или имитира – али управо због тога што је она принцип разликовања, она и не може да се сложи са сингуларношћу. Видљиво је да се овај проблем понавља у многим аспектима – од апстрактно филозофског, као на овом месту, до саме праксе живљења и њене многоструке стварности. Није у питању проста аналогија, већ заиста само – принцип, који се привидно умножава али је увек исти.
Фрактал је принцип сингуларности.
...
Неки овај принцип умножавања (размножавања) схватају као основни принцип живота. Он то и јесте, али у основи живота је заправо размена – последица умножавања, која је тежња да се енергија врати у свој оригинални облик – сингуларност. Тај одмак од сингуларности јесте узрок живота као сталног пропадања, а отуда и утисак борбе за опстанак. Жели се да копија буде исто што и оригинал.
Размена подразумева одвајање (губитак) нечега да би се добило нешто. У сингуларности је на делу учествовање, суделовање, што је принцип који искључује размену, јер би се тиме поништила целовитост – којој је основна форма сила тј. знање. У стварности, размена никада није правична. Она остаје неостварени идеал као таква. Сва су друштва неправедна, она само теже праведној дистрибуцији добара. Та тежња је, наравно – лажна. Друштву је најважније одржање принципа разликовања. А живот је управо парадигма тог принципа.
...
... постоји вероватноћа да ће сума технологије „пожурити“ људе да се „освесте“ – но по мом мишљењу, овакво освешћивање и долажење себи као сингуларности, могуће је једино на личном плану, као последица личног напора (медитација), а никако као последица фузије с технолошким, кибернетским, биохемијским итд. протезама, које побољшавају постојеће функције организма, али не додају суми искуства личности.
Како ће се овај рафал технолошких револуција, с почетка 21. века, одразити на биће човечанства, још ћемо видети, али бојим се да се не догоди шок терапија одн. хладан туш.
Питање „освешћења“ технологије је осетљиво јер је амбивалентно. Може се принцип технологије схватити као „самосвест“, што је тачно. Људи воле да мисле да они управљају стварима, али тачно је обратно – да ствари, систем који је створен – а у овом тренутку то је већ истински киборг, управља људима.
Систем је асимиловао људе у себе, увелико се граде сензорске мреже које прате кретање и активности појединаца на глобалном нивоу – све је усмерено к томе, а циљ је контрола – и спољашња и унутрашња.
Шта је сврха тога? Функционалност?
Функционалност, ефикасност, то је основни модус ропског бивствовања. И Хитлерова аријевска раса је по дефиницији била надљудска у том смислу – послушна, спремна на беспоговорно извршење наредби. Та идеја о извршавању протокола, унапред задатих радњи никако не трпи принцип фрактаљења, који квари поредак – јер је тај поредак линеаран, програм се извршава ред по ред.
Фрактаљење је, насупрот овоме, чиста импровизација. Цепање истог (у перцепцији) које очувава то исто (у аперцепцији). Овакво делање је могућно једино уколико јединка поседује знање целине – што је супротно идеји целине која поседује разноврсна и међусобно различита знања јединки.
Знање целине, у пракси, јесте искључиво познавање принципа а не суме појединачних знања.
Друштвено-политичка пракса тежи супротном. А то важи и за технологију.
Можда је сада јасније да je људски род, па, с обзиром и на тврдњу да је рад створио човека, исто што и технологија, уколико се схвати да је идеја та која заиста ради, а не човек – него је човек само набеђен да је обрнуто.
На овој лажној тврдњи почивају многе познате и признате теорије (нпр. марксистичка).
Питање је, још, има ли наука уопште свој глас? Или је строго цензурисана од стране оних који је финансирају и користе по свом нахођењу? Ово важи и за многобројне филозофе-апологете. Одговор је, наравно – има. Но, проблем је у томе што је онај део природне науке који се највише и бави егзистенцијалним проблемом, а то је квантна физика, скоро у потпуности неприступачан (јер је неразумљив) праволинијским умовима, а производња таквих умова у друштву заиста преовлађује и јесте ствар политике. Могли би се овде цитирати многи велики научници који су увидели сличност старих источњачких филозофских система с модерном науком. У књизи Тао физике, Фритјофа Капре, има доста оваквих паралела. Послужићу се само једним цитатом који је он употребио, Нилса Бора: „Паралелу лекцији коју нам даје атомска теорија... (морамо потражити) у оним врстама епистемолошких проблема с којима су се већ сусрели мислиоци попут Буде и Лао Цеа, када су покушавали да ускладе нашу позицију гледалаца са позицијом глумца у великој драми постојања.“ (N. Bohr, Atomic Physics and Human Knowledge, John Wiley & Sons, New York, 1958, p. 20)
Ова спрега, паралела или истоветност мистицизма и науке ће неком лаику можда изгледати необична (мистицизам се неретко брка с религијом), али велики умови су се одувек напајали мистичким акашама-знањима и отуд црпли свој увид те на основу тога сачињавали оперативне теорије уз помоћ којих се преобликује/разумева стварност.
Технологија се увек мота, ту негде, около мистика, тражећи неку корист и за себе, заправо, ако је могуће, сву корист искључиво за себе. У друштво су интегрисани многи закони и правила који онемогућавају ширење знања – приватна својина, патенти, копирајт, итд. То пречесто представља и праву физичку баријеру између појединца и знања. Знајући ово, може се слободно рећи да је човечанство већ одавно доживело пораз у сусрету с технологијом, јер је технологија наметнула своја правила о томе како спознавати и коме спознато припада.
На крају, питање је, исто оно с почетка овог текста – хоће ли технологија, као освешћена (јер има свој моментум) успети да умре? Постоји ли заиста она тачка на којој квантитет прелази у квалитет? Означава ли та тачка трансценденције крај технологије али истовремено и нови почетак, ново расипање у бескрајне правце и универзуме уз прекид континуитета који је постојао до тачке експлозије? Уз потпуни губитак памћења претходног путешествија? Понавља ли се то у бескрај, од памтивека?
Означава ли сингуларност истинску суму континуитета, и хоће ли се технологија коначно досетити тога?
(S. Škerović)
(S. Škerović)
