ČEZNEM

Čeznem da se uselim u tebe, da ti postanem način i jedini mogući odraz onog najskrivenijeg u tebi. Da ti obojim svijet bojama ljubavi, i da prepoznaš moj lik u svemu što vidiš.

Čeznem da ti kažem sve riječi koje sam godinama skupljala i čuvala, koje su postale dio mene i koje su jedini način da ti poklonim dušu.

I ljubav. Ljubav koja se svakim pogledom iznova rađa i ne umire. Ljubav, čija se veličina ne može otkriti, kao ni veličina svemira. Ljubav, koja se riječima ne može iskazati.

Ali ipak čeznem da ti kažem sve riječi, iako mi je teško da se usudim da izrazim i ograničim tu neobjašnjivu veličinu na par možda besmislenih riječi.

Čeznem da tražeći sebe pronađemo jedno drugo. Da jedno u drugom otkrijemo ostvarenje naših želja. Da ispunjeni jedno drugim savladavamo prepreke na putu u neki novi svijet koji će dobiti ime naše ljubavi.

Čeznem… da i bez riječi shvatiš sve što želim da ti kažem.

Danica Radović

MEDITACIJE LJUBAVI 4.

Šta treba učiniti da bi se dostigla sreća? Ništa - ne­ma ničega što bi vi ili bilo ko drugi mogli da učinite. Za­što? Iz jednostavnog razloga što ste danas u suštini već srećni. Kako se može osvajati nešto što već imate? Ako je tako, zašto vam nikada ne polazi za rukom da uživate u toj sreći koja je već vaša? Zato što vaš duh stvara teskobe na svakom koraku. Izbacite ove teskobe iz svoga duha i sreća koja je oduvek bila u vama smesta će procvasti.

Kako da se oslobodite nesreće? Pokušajte da otkrije­te i do kraja analizirate razloge te nesreće - ona će tada iščeznuti.

Na ovoj tački, ako produbite svoje istraživanje, videćete da postoji samo jedna stvar koja proizvodi teskobu, a zove se „kačenje". Šta znači „kačenje"? To je emoci­onalno stanje izazvano ubeđenjem kako bez određene osobe ili stvari ne možete biti srećni. U tom emocionalnom stanju vidljiva su dva elementa, pozitivan i negati­van. Pozitivni je sačinjen od onog bljeska naslade i opi­jenosti, onog ushićenja koje doživljavate kada vam pođe za rukom da dosegnete objekat za koji ste se zakačili. Negativni element sazdan je od osećanja ugroženosti i napetosti koje uvek prati kačenje za nešto. Zamislite ne­kog zatočenika u koncentracionom logoru koji konačno dobija svoj komad hleba: jednom rukom prinosi hleb ustima, dok ga drugom štiti od ostalih logoraša koji sto­je oko njega, spremni da mu ga oduzmu pri prvom zna­ku njegove nepažnje. Ovo je prava slika osobe koja je žr­tva kačenja.

Suštinska priroda kačenja čini vas ranjivim na emo­cionalnu uznemirenost i ono je uvek tu, da razori vaš unutrašnji mir. Kako se onda može pomisliti da bi neko ko je tako opsednut mogao da uđe u okean sreće koji se zove Carstvo Božije? To je baš kao kad bi kamila prošla kroz ušice jedne igle!

Tragedija kačenja je u tome što ono proizvodi nesre­ću ako se ne dosegne željeni objekat. Međutim, čak i ka­da se taj objekat dosegne, to vam ne daje željenu sreću, već samo kratkotrajnu opijenost, za kojom odmah sledi umor, a zatim strepnja da ne izgubite objekat za koji ste zakačeni.

Reći ćete: „Zar ne mogu nijednu vezu da sačuvam?" Kako da ne - možete ih sačuvati koliko god vam drago. Ali za svaku ćete platiti određenu cenu nesreće. Takva je priroda kačenja, jer čak i kada biste u jednom danu uspeli da zadovoljite sve za šta ste vezani, a ostane vam jedna jedina stvar nezadovoljena, to bi bilo dovoljno da vam stvori teskobu u duši i učini vas nesrećnim. Nikada se ne može dobiti bitka protivu veza. Zar postoji voda bez vlage? Tako ne postoji kačenje bez nesreće. Još nije rođen taj koji bi otkrio formulu kako da se sačuvaju objekti kačenja bez borbi, strepnji, briga i, pre ili posle, neuspeha.

Samo je jedan put da čovek prevaziđe zavisnost od veza - odbacivanje. Nasuprot ustaljenom mišljenju, to uopšte nije teško. Sve što treba da učinite je da ozbiljno sagledate i shvatite istine koje ću vam nabrojati.

Prva istina: vi se slepo držite lažnog ubedenja da bez određene osobe ili stvari ne možete biti srećni. Ana­lizirajte sve svoje veze, jednu po jednu, i uvidećete lažnost takvog ubeđenja. Možda se pojavi otpor u vama, ali u trenutku kada zaista shvatite ovu istinu, desiće se neposredna promena na planu emocija. U tom trenutku vaše kačenje i zavisnost izgubiće svaku snagu i vlast nad vama.

Druga istina: ako naučite da uživate u stvarima tako što nećete dozvoliti sebi da im robujete, odbivši da verujete u lažno ubeđenje kako bez njih ne možete biti srećni, poštedećete sebe svih borbi i napora da ih zaštitite i saču­vate. Da li vam se uopšte desilo da sačuvate sve objekte za koje ste bili vezani, a da pri tom niste bili primorani da se odreknete bar jednog od njih? Međutim, ako se oslobo­dite veza i gledate na njih bez posesivnosti, znatno više uživate u njima, jer tada niste u sukobu sa samim sobom, spokojni ste i neugroženi.

Treća i poslednja istina: ako naučite da uživate u mirisima hiljadu cvetova, neće vam se više desiti da se kačite i vezujete samo za jedan od njih, ili da patite ka­da vam ne uspe da uberete taj jedan jedini cvet koji vam nedostaje. Ako nalazite zadovoljstvo u hiljadu različitih stvari, nedostatak jedne od njih proći će neopaženo i ne­će ugroziti vašu sreću. Ali baš vas kačenje i zavisnost od određenih stvari sprečavaju da razvijete širi i raznovr­sniji ukus prema svemu što vas okružuje.

U svetlosti ovih triju istina nema takvog kačenja ko­je bi se održalo. Ali ta svetlost mora neprekidno da zra­či da bi bila efikasna. Kačenja i vezanost bujaju samo u mraku iluzija.

Antoni De Melo

Martin Selidžmen o pozitivnoj psihologiji

http://www.ted.com/talks/lang/scc/martin_seligman_on_the_state_of_psychology.html

DVA PRIJATELJA

Ovo je priča o dva prijatelja koji su se igrom slučaja našli u pustinji. Hodajući tako ko zna već koliko časova počeli su da se svađaju. Nakon duge i mučne rasprave, jedan je udario drugoga. Udareni se osjetio jako povrijeđeno, ali je bez riječi napisao ovo na pijesku:
“Danas sam dobio udarac od mog najboljeg prijatelja.”
Produžili su tako sve dok nisu konačno stigli do jedne oaze.
Odlučili su da se okupaju odmah.
Onaj što je dobio udarac zamalo što se nije udavio kupajući se, ali život
mu je spasio onaj drugi. Kad je došao sebi, taj što se zamalo nije udavio,
urezao je u jednom kamenu ovu rečenicu:
“Danas mi je najbolji drug spasio život!”
Drugar koji je udario svog najboljeg prijatelja pitao ga je:
“Kad sam te udario ti si napisao na pijesku, a sad graviraš u kamen, zašto?”
Drugar mu je odgovorio:
“Kad neko napravi nešto loše, to treba da zapišemo na pijesku da bi vjetrovi
izbrisali, ali kad neko uradi nešto dobro, to treba da izgraviramo na kamenu
da ništa ne može da ga izbriše!”

Nauči se da zapisuješ rane na pijesku, a sreću ugraviraj u kamen.

MARFIJEV ZAKON

Ako imaš čekić sve ti liči na ekser.

Ne možeš nadgovoriti čovjeka koji zna o čemu priča.

Mudrost se sastoji u tome da znaš kada treba izbjeći perfekciju.

Ako znaš da razlikuješ dobar savjet od lošeg savjeta, onda ti savjet i ne treba.

Učiniš li nekome uslugu, to će postati tvoj posao.

Vjeruj svakome, ali presjeci karte.

Obuci pravi kostim i uloga se sama igra.

Pamćenje služi samo onome ko je zapamtio.

Više štete napraviš pokušavajući da uhvatiš lomljivu stvar koja pada nego da je pustiš da padne.

Ako nema veze, nema veze.

Ne vjeruj u čuda, računaj na njih.

Nikad nije kasno da se stigne kasno.

Ako se zaglavi-primijeni silu. Ako se slomi, ionako ga je trebalo zamijeniti.

Ako ih ne možeš ubijediti-zbuni ih.

Nije teško dovesti konja na pojilo, ali ga naučiti da pliva leđno, e to je već nešto.

Svi zakoni su imitacije stvarnosti.

Bolje je doživjeti užasan kraj, nego trpiti užase bez kraja.

ŠEKSPIR JE GOVORIO

«Ne daj misli jezika,

ni djela kakvoj misli nezgodnoj.

Druževan budi, al’ nikada prost;

kad prijatelja imaš oprobana,
čeličnom alkom za srce ga veži:

al’ stiskom ruke ne žulji svoj dlan

sa svakim novim žutokljunim drugom.

Kloni se kavge; al’ dođe li baš,

držanjem uli protivniku strah.

Svima sluh pokloni, rijetkima svoj glas.

Primi sud od svakog, a za se čuvaj svoj.

Kol’ko kesa daje, bogato se nosi,

al’ ne k’o kicoš – lijepo, ne šareno,

jer odijelo često odaje čovjeka.

Nit’ budi dužnik, niti povjerilac;

dug često gubi i sebe i druga,

a zajam tupi oštricu štedljivosti.

Al’ prvo: budi vjeran sebi sam,

i onda će doći, k’o za danom noć,

da nećeš biti krivac nikome.»

Šekspir (Hamlet)

MALI PRINC 15.

XV poglavlje

Sesta planeta bila je deset puta prostranija. Na njoj je stanovao neki stari Gospodin, koji je pisao ogromne knjige.

-Gle! Evo jednog istrazivaca! uzviknu on kad spazi malog princa.
Mali princ sede na sto malo zaduvan. Toliko je vec putovao!
-Odakle dolazis? upita ga stari Gospodin.
-Kakva je to debela knjiga? upita mali princ. Sta vi radite ovde?
-Ja sam geograf, rece stari Gospodin.
-Sta je to geograf?
-To je naucnik koji zna gde se nalaze mora, reke, gradovi, planine i pustinje.
-To je vrlo zanimljivo, rece mali princ. Najzad jedno pravo zanimanje! I on baci pogled oko sebe po geografskoj planeti. Jos nikada nije video tako velicanstvenu planetu.
-Vasa planeta je vrlo lepa. Ima li na njoj okeana?
-To ne mogu da znam, rece geograf.
-Ah! (Mali princ je bio razocaran.) A planina?
-Ne mogu ni to da znam, rece geograf.
-A gradova, reka i pustinja?
-Ni to ne mogu da znam, rece geograf.
-Ali vi ste geograf!
-Tacno rece geograf, ali ja nisam istrazivac. Nedostaju mi istrazivaci. Nece valjda geograf ici da broji gradove, reke, planine, mora, okeane i pustinje. Geograf je suvise vazna licnost da bi tumarao. On ne napusta svoju radnu sobu. On u njoj prima istrazivace. Ispituje ih i belezi njihove uspomene. I ako mu uspomene jednog od njih izgedaju zanimljve, geograf se raspituje o moralnoj vrednosti istrazivaca.
-A zasto?
-Zato sto bi istrazivac koji laze izazvao velike nesrece u geografskim knjigama. A isto tako i istrazivac koji mnogo pije.
-A zasto?
-Zato sto pijanice sve vide dvostruko. I tako bi geograf zabelezio dve planine tamo gde postoji jedna.
-Poznajem nekog, rece mali princ, ko bi bio rdjav istrazivac.
-Mozda. Dakle, kada moralna vrednost istrazivaca izgleda dobra, onda se ispituje njegovo otkrice.
-Ide se na lice mesta?
-Ne. To je suvise zamrseno. Ali se trazi od istrazivaca da pribavi dokaze. Ako je u pitanju, na primer, otkrice neke velike planine, onda se od njega trazi da donese odatle veliko kamenje.
Geograf se najednom uzbudi.
-Ali ti, ti dolazis izdaleka! Ti si istrazivac. Opisi mi svoju planetu!
I geograf, otvorivsi svoju ogromnu knjigu zareza olovku. Kazivanja istrazivaca najpre se zapisuju olovkom. Da bi se zapisalo mastilom ceka se da istrazivac podnese dokaze.
-Dakle? upita geograf.
-Oh! kod mene, rece mali princ, nije narocito zanimljivo, sve je tako malo. Imam tri vulkana. Dva ziva i jedan ugasen. Ali nikad se ne zna.
-Nikad se ne zna, rece geograf.
-Imam i jednu ruzu.
-Ne belezimo cvece, rece geograf.
-Zasto? To je najlepsi cvet!
-Zato sto je cvece prolazno.
-Sta znaci to "prolazno"?
-Geografije su, rece geograf, najdragocenije knjige. One nikad ne zastarevaju. Vrlo je retko da neka planina promeni mesto. Vrlo je retko da neki okean presusi. Mi pisemo o stvarima koje su vecne.
-Ali ugaseni vulkani mogu proraditi, upade mu u rec mali princ. Sta znaci "prolazno"?
-Bilo da su vulkani ugaseni ili zivi, za nas je to svejedno, rece geograf. Za nas je vazna planina. Ona se ne menja.
-Ali sta znaci "prolazno"? ponovi mali princ koji nikada u svom zivotu nije odustajao od vec jednom postavljenog pitanja.
-To znaci "ono sto ce ubrzo nestati".
-Moja ruza ce ubrzo nestati?
-Naravno.
"Moja ruza je prolazna, rece u sebi mali princ, a ima samo cetiri trna da se brani od sveta. I ja sam je ostavio sasvim samu kod kuce!"
Tada je prvi put zazalio. Ali se ponovo ohrabri:
-Sta mi savetujete da posetim? upita on.
-Planetu Zemlju, odgovori mu geograf. Ona je na dobrom glasu...
I mali princ podje misleci na svoju ruzu.

Antoan de Sent Egziperi

Monday by Ludovico Einaudi

MEDITACIJE LJUBAVI 3.

Da li vas je ikad uzdrmalo osećanje kako ste predo­dređeni da budete nesrećni, i da će zato, šta god preduzeli u pravcu dostizanja sreće, svi napori biti osuđeni na propast? Kao kada biste nahranili kompjuter matematič­kim formulama, da bi svaki put pobesneli kada mu za­tražite da vam pokaže Šekspirove stihove! Želite li sre­ću? Ono što vam je potrebno nije napor, čak ni dobra volja, nisu to ni iskrene želje - potrebna vam je samo precizna svest o sopstvenoj programiranosti.

Eto kakav je preokret nastao: pre svih ostalih, vaša okolina i kultura naučili su vas da verujete kako ne mo­žete biti srećni bez određenih ljudi i određenih stvari. Pogledajte oko sebe - na sve strane ljudi koji uistinu ba­ziraju sopstveni život na slepo utemeljenoj pretpostavci da je bez određenih stvari (recimo novca, moći, uspeha, dobrog glasa, ljubavi, prijateljstva, duhovnog uzdizanja, Boga) nemoguće biti srećan. Kad smo već kod toga, ko­ja je vaša formula?

Kada jednom progutate pilulu ličnog ubeđenja, u va­ma se prirodno javlja strast prema određenoj osobi ili nekoj stvari, za koje ste uvereni kako su vam neophodni da biste bili srećni. Zato ulažete silnu energiju i trud da se što čvršće vežete za te, vama tako dragocene objekte, kada ste ih se konačno dočepali; istovremeno, morate da uložite određen napor kako biste otklonili svaku moguć­nost da ih izgubite. To vas osuđuje na veliku emocional­nu zavisnost, jer su objekti za koje ste se vezali nad va­ma zadobili moć da drhtite kada ih osvojite, da vas drže u napetosti kada ih nemate, da se osetite mizerno kada vam se desi da ih izgubite. Zaustavite se sada na trenu­tak i zgrozite se nad beskonačnom listom veza čiji ste zatočenik i rob postali. Dovoljno je da mislite na kon­kretne osobe i stvari, ne na apstraktne pojmove.

Od trenutka kada se upetljate u ovu mrežu zavisno­sti, vi usmeravate sve svoje snage, u svakom trenutku svog života, da drukčije rekonstruišete svet oko vas, ne bi li vam to obezbedilo osvajanje objekata za koje ste ve­zani. Ali to vremenom postaje sve stresnije i ostavlja vam sve manje snage da se upustite u stvarni život, da živite punim plućima. Povrh svega, to je veoma težak za­datak, u ovom svetu koji se neprestano menja i izmiče svakoj našoj težnji da ga kontrolišemo.

I tako, umesto maksimalno ostvarenog života, nala­zite sebe osuđene na život prepun frustracija, strepnji, nesigurnosti, razočaranja. Svakako, u kratkotrajnim inter­valima svet popušta pred vašim naporima i prilagođava se vašim željama - i vi ste onda privremeno usrećeni. Ili, bolje rečeno, doživljavate bljesak užitka koji u suštini ni­je sreća, jer se iza toga krije strah da će taj svet stvari i osoba koji ste s teškom mukom prilagodili svojoj meri, iznenada izmaknuti vašoj kontroli i ostaviti vas na cedilu; a to je ono što se neumitno dešava, pre ili kasnije.

Ima još jedan detalj na koji treba obratiti pažnju - kad god vas obuzmu zabrinutost i strah, to je samo za­to što možete izgubiti ili ne dostignuti objekat za koga ste vezani. Zar nije tako?

Kad god vas obuzme ljubomora, zar to nije zato što bi neko mogao da utekne s dragocenim objektom za ko­ji ste se zakačili? A sav vaš bes - zar ne potiče gotovo uvek od činjenice da je neko stao između vas i objekta koji vam je potreban? Zar ne vidite kako lako postajete paranoični kada se pojavi i senka pretnje da će taj objekat biti ugrožen - više niste sposobni da realno rasuđu­jete, počinjete naopako da gledate svet oko sebe. Nije li tako?

I kad god osetite zamor od svega, zar to nije zato što ne uspevate da u odgovarajućoj meri dostignete ono za šta smatrate da će vas usrećiti ili za šta ste posebno vezani? A kada ste depresivni i ojađeni, razlog za to sva­kome je očigledan: život vam ne pruža ono bez čega (po vašem ubeđenju) ne možete biti srećni.

Svako negativno osećanje koje se javlja u vama sko­ro uvek je direktna posledica vaše vezanosti za nešto.

Tako otkrivate da ste negativno određeni svojim ve­zama, i svi vaši napori da dostignete sreću samo pojača­vaju taj negativni naboj u vama. Nalazite se u totalno apsurdnoj situaciji. Tragedija leži u činjenici da je svako od nas indoktriniran kako je to jedini sistem da bi se do­šlo do sreće. Međutim, to je metod koji nepogrešivo pro­izvodi strepnju, zabrinutost, razočaranja i patnje. Teško da se ikome od vas ikada ukazala sledeća istina: da bi­smo bili autentično srećni, neophodno je samo otkloniti svoju uslovljenost, otarasiti se svake veze koja nas čini zavisnim.

Kada se ljudi suoče sa tako očiglednom istinom, po­staju plen užasavanja nad mogućnošću patnje koju bi morali da pretrpe prilikom pokušaja da se oslobode svih svojih veza. Međutim, to uopšte nije tako bolno. Napro­tiv, oslobađanje od veza može postati vrlo prijatna ope­racija ako se ne koristi tehnika snage volje ili odricanja, već samo tehnika sagledavanja - potrebno je samo otvo­riti oči da biste videli kako vam u suštini nije potreban nijedan objekat za koji ste vezani; otvoriti oči da biste videli kako ste od samog početka uslovljeni, kako ste pretrpeli pranje mozga čiji je jedini cilj bio da vas ubedi da ne možete biti srećni bez određene osobe ili stvari. Prisetite se svojih duševnih muka, ubeđenosti da nikada vi­še ne možete biti srećni, kada ste izgubili neku stvar ili osobu koje su vam izgledale tako neophodne. Ali šta se zatim desilo? Prošlo je vreme, i vi ste naučili da sasvim dobro isplivate iz toga, zar ne? To bi trebalo da vas uči­ni opreznim kada su u pitanju vaša ubeđenja, da uočite prevaru u kojoj živite, zahvaljujući svojoj uslovljenosti.

Veza nije konkretna činjenica - to je samo vaše ubeđenje, fantazija vašeg duha, prelomljena kroz vašu uslovIjenost. Da se ta fantazija nije uselila u vaš duh, veze ne bi bilo - voleli biste ljude i stvari i duboko biste uživali u njima, ali bez te bolesne fiksacije, uživali biste duhom koji je oslobođen veza koje samo sputavaju.

Da li uistinu postoji drugi način da bi se stvarno uživalo u nečemu? Izvršite „smotru" svih svojih veza, i svakoj osobi ili stvari koja vam padne na pamet pokušaj­te da kažete: ,Ja u suštini nisam vezan za tebe - potpu­no je iluzorno moje ubeđenje da bez tebe ne mogu biti srećan." Ponavljajte ovo iz sveg srca i videćete kakva će se promena odigrati u vama: „Ja u suštini nisam vezan za tebe - samo sam obmanjivao sebe, ubeđen da bez te­be ne mogu biti srećan."

Antoni De Melo

ANTOLOGIJA NEŽNOSTI

ni u jednoj antologiji nežnosti

nije zapisano tvoje ime

nijedna pesma nije mogla
tako nežno
da govori ono što ćuti

(najlepša pesma nikada nije napisana
najveće istine nikada nisu rečene)

i jednoga dana
kada beskonačno ZAŠTO postane
konačno TI

ti-tako mnogo jedna
(moja najlepše nenapisana pesma)

ni u jednoj antologiji nežnosti
neću pomenuti tvoje ime

(najveće istine nikada neće biti rečene
najlepša pesma nikad neće biti napisana)

2.

uvek sam za jednu nežnost bio lepši
od svih tvojih tuga
uvek si za jedno “ne smem” bila nevinija
od svih mojih razloga

moja najsentimentalnija legenda o nežnosti
neodređena dimenzija svih mojih čula
u namerama odjeka
neka najlepša večnost sa hiljadu lica
i jednom prolaznošću

mit o volim

uvek si za jedno “ne smem” bila nevinija
od svih mojih razloga
uvek sam za jednu nežnost bio lepši
od svih tvojih tuga

Mita Golić – Iz zbirke ‘Moja najlepša nenapisana pesma’

BIJELO DUGME / EVO ZAKLEĆU SE / Solo piano cover / Dejan Ilijić

ZBOG NJE

Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje. Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude. Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje. Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pećinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja.
Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži.

Meša Selimović – Tvrđava

ODRŽAVANJE RAVNOTEŽE

Konopac je zategnut! Ali, oko vrata. Cirkus je opet tu,  na scenu vodi sadržajni besmisao.
Ako ne znate ko ste, zatreperite svetlošću lampe, da se bolje ne vidimo. Jer, ja se ne spotičem  o reči lebdeći u vazduhu. Znak da održavam ravnotežu je moj zategnuti vrat, koji povremeno škripi (ali je ceo!) i , ja molim za malo tišine pre nego što padne zavesa kao veo.

Vesna Vujić

MALI PRINC 14.

XIV poglavlje

Peta planeta bila je vrlo cudna. Najmanja od svih. Na njoj je bilo upravo toliko mesta da se smeste jedan fenjer i covek koji ga pali. Mali princ nije nikako mogao sebi da objasni cemu sluze fenjer i fenjerdzija, negde na nebu, na nekoj planeti bez kuca i stanovnika. Ali rece on u sebi:
"Mozda je taj covek zbilja bezuman. Ipak, on je manje bezuman od kralja, od uobrazenka, od poslovnog coveka i od pijanice. Njegov posao ima bar nekog smisla. Kad upali svoj fenjer, to je kao da se rodila jedna nova zvezda ili jedan cvet. Kad ugasi fenjer, on uspavljuje cvet ili zvezdu. To je vrlo lepo zanimanje. To je zaista korisno jer je lepo."

Kad se iskrca na planetu, on sa postovanjem pozdravi fenjerdziju:
-Dobar dan. Zasto si ugasio svoj fenjer?
-Tako je naredjeno, odgovori covek. Dobar dan.
-Sta je naredjeno?
-Da ugasim svoj fenjer. Dobro vece.
I on ga ponovo zapali.
-Ali zasto si ga ponovo zapalio?
-Tako je naredjeno, odgovori on.
-Ne razumem, rece mali princ.
-Nema sta da se razume, rece fenjerdzija. Naredba je naredba. Dobar dan.
I on ugasi svoj fenjer.
Zatim obrisa celo crvenom kariranom maramicom.
-Strasan je to zanat. Nekada je imao smisla. Ujutru sam gasio a uvece palio. Ostali deo dana mogao sam da se odmaram, a ostali deo noci da spavam...
-A, od tog vremena naredba se promenila?
-Naredba se nije promenila, rece covek. U tome i jeste tragedija! Planeta se iz godine u godinu sve brze i brze okrece, a naredba se ne menja!
-Pa, rece mali princ.
-Pa sada, kad se okrece jedanput u minuti, nemam vise ni sekunde odmora. Svakog minuta ga jedanput upalim i jedanput ugasim!
-To je smesno! Dani kod tebe traju jedan minut!
-Nije nimalo smesno, rece fenjerdzija. Prosao je citav mesec kako nas dvoje razgovaramo.
-Citav mesec?
-Da. Trideset minuta. Trideset dana! Dobro vece.
I on ponovo zapali svoj fenjer.
Mali princ ga pogleda;dopadao mu se taj covek koji je toliko postovao naredbu. Setio se zalazaka sunca za kojima je nekada isao povlaceci svoju stolicu. Hteo je da pomogne svom prijatelju:
-Znas... poznat mi je jedan nacin da se odmoris kad budes hteo...
-Hocu odmah, rece fenjerdzija.
Jer covek moze u isto vreme da se drzi naredbe i da bude lenj.
Mali princ produzi:
-Tvoja planeta je tako mala, da je mozes obici u tri koraka. Imas samo da ides sasvim lagano, pa da uvek budes na suncu. Kad budes hteo da se odmoris ti koracaj... i dan ce trajati koliko budes zeleo.
-To mi ne pomaze bogzna koliko, rece fenjerdzija. Od svega u zivotu najvise volim spavanje.
-Steta, rece mali princ.
-Steta, rece fenjerdzija. Dobar dan.
I on ugasi svoj fenjer.
Ovog ovde, rece u sebi mali princ dok je produzavao svoj put, prezirali bi svi, i kralj, i uobrazenko, i pijanica, i poslovan covek. Medjutim to je jedini koji meni nije smesan. Mozda zbog toga sto se bavi necim drugim, a ne sobom.
On uzdahnu sa zaljenjem i rece sebi opet:
"Taj tu je jedini s kojim bih se mogao sprijateljiti. Ali je njegova planeta suvise mala. Nema mesta za dvojicu..."
Ali mali princ se nije usudivao da prizna sebi da je on u stvari zalio za tom blazenom planetom zbog njenih hiljadu cetiri stotine cetrdeset suncevih zalazaka za dvadeset cetiri sata!

Antoan de Sent Egziperi

POTREBNO MI JE

Potrebno mi je mnogo sunca,
i to noću, jedno da me susreće,
jedno da za mnom svetlost baca,
u ponoru jednom dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči,
potrebno mi je primirje
između srca i sećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.

Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi je prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.

Desanka Maksimović

MALI PRINC 13.

XIII poglavlje

Na cetvrtoj planeti ziveo je poslovan covek. Taj je bio toliko zauzet da cak ni glavu nije podigao kada je mali princ stigao.

-Dobar dan, rece mu ovaj. Vasa cigareta se ugasila.
-Tri i dva su pet. Pet i sedam su dvanaest. Dvanaest i tri petnaest. Dobar dan. Petnaest i sedam su dvadeset dva. Dvadeset i dva i sest dvadeset osam. Nemam vremena da je ponovo zapalim. Dvadeset i sest i pet su trideset i jedan. Uf! To dakle cini pet stotina jedan milion sest stotina dvadeset i dve hiljade sedam stotina trideset i jedan.
-Pet stotina miliona cega?
-Sta? jos uvek si tu? Pet stotina jedan milion... ne znam vise... Imam toliko posla! Ja sam ozbiljan covek i ne bavim se budalastinama. Dva i pet su sedam...
-Pet stotina jedan milion cega? ponovi mali princ koji nikada u svom zivotu nije odustajao od pitanja koje bi jednom postavio.
Poslovni covek dize glavu:
-Za pedeset cetiri godine koliko stanujem na ovoj planeti, uznemirili su me samo tri puta. Prvi put je to bilo pre dvadeset dve godine, kad je neki gundelj pao bogzna otkuda. Pravio je strasnu buku i ja sam cetiri puta pogresio u sabiranju. Drugi put je to bilo pre jedanaest godina, kada sam oboleo od reume. Nedovoljno se krecem. Nemam vremena da tumaram. Ja sam ozbiljan covek. Treci put... eto sada! Rekao sam dakle pet stotina jedan milion...
-Milion cega?
Poslovni covek najzad shvati da nema nade da ce ga ostaviti na miru:
-Miliona tih stvarcica koje se ponekad vide na nebu.
-Musica?
-Ma ne, stvarcica koje blistaju.
-Pcela?
-Ama ne. Zlatnih stvarcica nad kojima sanjare dangube. Ali ja sam ozbiljan covek! Ja nemam vremena za sanjarenje.
-Ah! Zvezda?
-Da, tako je. Zvezda.
-I, sta ti radis sa pet stotina miliona zvezda?
-Pet stotina jedan milion sest stotina dvadeset dve hiljade sedam stotina trideset i jedan. Ja sam ozbiljan covek, i tacan.
-I sta radis s tim zvezdama?
-Sta radim sa njima?
-Da.
-Nista. One su moje.
-Zvezde su tvoje?
-Da.
-Ali ja sam vec video jednog kralja koji...
-Kraljevi nemaju svojine. Oni "vladaju" nad necim. A to je velika razlika.
-Cemu ti to sluzi sto su zvezde tvoje?
-To me cini bogatim.
-A cemu ti sluzi sto si bogat?
-Da kupim druge zvezde, ako ih neko pronadje.
"Ovaj ovde, rece u sebi mali princ, rasuduje pomalo kao pijanica."
Medutim, on mu postavi jos neka pitanja:
-Kako zvezde mogu biti necije?
-Pa cije su one? odgovori mrzovoljno poslovni covek.
-Ne znam. Nicije.
-Onda su moje, posto sam ja prvi na njih pomislio.
-Zar je to dovoljno?
-Naravno. Kad nadjes dijamant koji nije niciji, on je tvoj. Kad pronades ostrvo koje nije nicije, ono je tvoje. Kad ti nesto prvom padne na pamet, ti svoju misao patentiras: ona je tvoja. A ja, ja sam prisvojio zvezde zato sto nikome pre mene nije palo na pamet da ih prisvoji.
-To je istina, rece mali princ. I sta radis s njima?
-Upravljam. Brojim ih i prebrojavam, rece poslovni covek. To je tesko. Ali ja sam ozbiljan covek!
Mali princ jos nije bio zadovoljan.
-Ali ako ja imam sal, mogu ga staviti oko vrata i odneti ga. Ako imam cvet, mogu ga uzbrati i odneti. A ti ne mozes da uzaberes zvezde.
-Ne, ali mogu da ih stavim u banku.
-Sta to znaci?
-Znaci da napisem na parcetu hartije broj mojih zvezda. Zatim tu hartiju zakljucam u fioku.
-I to je sve?
-To je dovoljno!
-To je zanimljivo, pomisli mali princ. To je cak pesnicki. Ali to nije sasvim ozbiljno.
Mali princ je o ozbiljnim stvarim mislio sasvim drukcije nego odrasle osobe.
-Ja, rece on jos, imam ruzu koji svakog dana zalivam. Imam i tri vulkana koje cistim jedanput nedeljno. Jer cistim i onaj ugaseni. Nikad se ne zna. I za moje vulkane i za moju ruzu je korisno sto ih ja posedujem. Ali ti nisi koristan zvezdama...
Poslovni covek otvori usta, ali nije imao sta da odgovori, i mali princ ode.
"Odrasli su zbilja sasvim neobicni", rece jednostavno mali princ u sebi dok je putovao.

Antoan de Sent Egziperi