Hey Jude - Live at the White House (ili više od paradoksa?)

Čip Konli:o merenju onog što je u životu vredno

VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 15.

Moć

U Putu kojim se ređe ide naveo sam razliku između duhovne i političke moći. Politička moć u suštini je sposobnost da nekog naterate ili navedete da radi ono što vi želite. Tu funkciju ima struktura u organizaciji. Politička moć zapravo se ne nalazi u samoj toj osobi, već u položaju koji ona zauzima u hijerarhiji ili u količini novca koji je uložila u stvaranje organizacija. Ipak, ta moć omogućuje joj da radi ono što ona želi. Politička moć uvek je „privremena“. Neko može da je ima određeno vreme, ali onda mora da je napusti, ako ne zbog zamene ili isteka mandata, onda zbog starosti ili, eventualno, smrti – bilo prirodne ili nasilne.
Duhovna moć, pak, nema nikakve veze sa organizacijom ili strukturom. Nju ne donosi položaj niti novac, već leži u samom biću neke osobe. Ona se ogleda u sposobnosti uticaja na druge, često sopstvenim primerom, odnosno samo time što je neko osoba kakva jeste. Politički moćnici obično ne poseduju mnogo duhovne moći. Duhovni moćnici najčešće se nalaze među siromašnima i obespravljenima.
...
Dok je politička moć dostupna samo relativno malom broju ljudi, duhovnu moć mogu skoro svi da dostignu. Premda je ona u znatnoj meri božji dar, ljudi mogu, počinjući od stvaranja sopstvene duše, da izaberu da zapuste ili neguju svoju dušu. Ako odaberete svesnost, učenje i razvoj, onda ste odabrali put duhovnog razvoja koji se odvija u vašem biću i ne stiče se položajem.
Razmatrajući dihotomiju između biti i raditi, teolozi su vekovima zaključivali u korist biti. Drugim rečima, ko ste vi – koja vrsta osobe – mnogo je važnije nego šta stvarno radite. To se teško prihvata u našoj sredini usmerenoj na delo. Ne mogu vam reći koliko sam samo puta na kraju radnog dana došao kod Lili i rekao joj: „Danas sam uradio nešto fenomenalno s Tomom. Sjajno sam to izveo.“ Problem je bio u tome što bi Tom potom došao na sledeću seansu i ponašao se kao da se ništa nije dogodilo. Onda bih ga posle izvesnog vremena zapitao šta misli o prošloj seansi. „A šta s njom?“ – pitao bi Tom. Onda bih ga podsetio na onu briljantnu stvar koju sam uradio ili rekao, a Tom bi se češkao po glavi i komentarisao: „Jedva da se toga sećam kao kroz maglu.“
Drugi put bi, opet, Tom došao na seansu i uzviknuo: „Bože, doktore Pek, ono što ste rekli prošle nedelje potpuno mi je izmenilo život.“ Tada je bio moj red da se češkam po glavi i da se pitam šta sam ja to važno uradio ili rekao. Tom bi mi onda kazao: „Zar se ne sećate da ste mi na kraju seanse, baš dok sam izlazio iz kancelarije, rekli to i to. Hvala vam.“ Nisam se sećao da sam rekao bilo šta toliko isceljujuće. To zapravo i nije bilo nešto što sam uradio već što je „isteklo“ iz moga bića.
...
Tačno je da najbolji psihoterapeuti na kraju nauče, ako dovoljno dugo ostanu u praksi, da odustanu od pokušaja da izleče pacijente. Oni treba maksimalno da se trude da izgrade najbolji mogući odnos – ili zajednicu – sa svojim pacijentima, pa će u okviru tog odnosa, sasvim prirodno, doći do izlečenja bez potrebe da se bilo šta „radi“.
Najbolji način da se moć, duhovna ili privremena, iskoristi – jeste da se ona prenese na druge.

Kultura

Kultura može da se definiše kao sistem isprepletanih uzora i vrednosti, implicitnih i eksplicitnih, u okviru neke organizacije. Svaka organizacija, čak i brak, ima svoju kulturu. Govorimo o porodičnoj kulturi. O kulturi u poslovanju napisano je mnogo. Sasvim je normalno da svako društvo ima svoju kulturu. Čak i oni koji ne umeju da razmišljaju u smislu sistema znaju da se američka kultura razlikuje od francuske kulture, koja se, opet, razlikuje od japanske.
...
Koncepcija kulturološkog relativizma mnogo je doprinela proširenju naših umova – umova kojima je veoma potrebno proširenje. Na primer, sasvim jasno se sećam kada sam kao devetnaestogodišnjak s jednom grupom Amerikanaca bio na krstarenju i kad se brod ukotvio u Napulju. U jedanaest sati uveče naša grupa šetala je ulicama duž prelepog napuljskog zaliva. S nama su šetale i gomile Napolitanaca raznih godina. Moji sunarodnici bili su iznenađeni videvši s njima i decu od dve do dvanaest godina. „Zašto bi oni morali da budu u krevetu?“ – čudili su se Napolitanci. „Kakvi su ti Italijani kad decu drže budnu u jedanaest sati uveče? To je užasan odnos prema deci“ – mislili su Amerikanci.
Ali moji sunarodnici nisu shvatili ili nisu razmišljali o tome da je sijesta deo italijanske kulture – barem je tada bila, a to je bilo pre više od četrdeset godina. Svi, odrasli i deca, odlaze na spavanje između dva i pet popodne. U to vreme ništa ne radi. Sve se ponovo budi oko pet-šest sati. Ljudi najnormalnije večeraju tek u devet uveče. Deca nisu zakasnila u krevet, niti im neko nešto loše čini što su još uvek budna. Da su moji sunarodnici znali nešto više o kulturološkom relativizmu, možda ne bi tako arogantno osuđivali Italijane.
Ponekad, opet, nije dobro ni da ne kažete svoj sud. Godine 1969. Lili i ja bili smo u turističkoj poseti Indiji. Među Amerikancima koji posećuju Indiju kao da postoje dva tipa. Jedna vrsta vraća se oduševljena lepotom Indije, a druga užasnuta onim što su doživeli. Mi smo spadali u ove druge. Bili smo užasnuti ne samo siromaštvom i bedom već i neverovatnom neefikasnošću. Jedanaest dana posmatrali smo kako se stvari po navici rade loše, premda bi sasvim lako mogle dobro da se obave. Prvi put u životu dogodilo nam se da shvatimo da tolerancija može da bude preterana, mada je obično vrlina. Videli smo da ljudi tolerišu ono što nama izgleda kao nepodnošljiva neefikasnost.
To je za nas bila zagonetka sve do pretposlednjeg dana. Bili smo na doručku. Jedan konobar ispustio je posudu sa šlagom na pod u sali za doručak. Ne obrisavši šlag rasut po podu, samo se izgubio. Ostali konobari, glavni konobari, šefovi prošli bi, pogledali gomilu šlaga, pregazivši preko nje. Čitava sala bila je u tragovima šlaga po podu. To smo gledali kao primer odakle potiče beda u Indiji. Ali zašto? Konačno nam je sinulo o čemu se radi. Nijedan od konobara niti ostalih zaposlenih koji su bili na dužnosti nije zadužen za brisanje prosutog šlaga. To radi čistač, pripadnik niže kaste, a on dolazi tek popodne. Iz tog incidenta, kada smo o njemu razmislili, shvatili smo da je bukvalno svaka neefikasnost koju smo primetili bila posledica sistema kasta, koji je, mada odavno van zakona, još uvek duboko usađen u indijsku kulturu i svi vode život u skladu s njim. Kulturološki relativizam tvrdio bi da nema ničeg lošeg u sistemu kasta. Ne slažem se s tim. Po mojoj proceni to je greška u kulturi, i to ne samo zato što je samo po sebi nepristojno već i zato što je izuzetno neefikasno i degradira čitavo društvo.
Ni američka kultura nije bez svojih grešaka, mada one možda nisu toliko velike kao ta greška u sistemu kasta. Mogao bih da navedem na desetine velikih grešaka u američkoj kulturi, ali, po mom mišljenju, najveći problem u SAD nisu greške u kulturi već činjenica da kultura propada. Još početkom šezdesetih godina naši najvažniji kulturni uzori ozbiljno su dovedeni u pitanje. Smatram da je to bilo ispravno. Međutim, to nas je dovelo do toga da sve veći broj ljudi sve manje zna kako treba da se ponaša. Uništili smo mnoge stare kulturne nazore, a i dalje ih uništavamo. Sada se postavlja ozbiljno pitanje da li ćemo biti u stanju da stvorimo nove i pogodnije norme. Ne znam odgovor na to pitanje. Budućnost našeg društva sve je mračnija.
Norme u principu uspostavljaju ili menjaju, podržavaju ili ruše oni koji su na vlasti u organizacijama, bez obzira da li je ta organizacija porodica ili posao. Nešto ranije naveo sam da najveća moć koju imaju direktori jeste moć da sopstvenim duhom stvore duh organizacije kojom rukovode, a iz toga proističe njihova moć da stvaraju kulturu organizacije...
Tu dužnost često napuštaju ne samo rukovodioci u poslovnom svetu već i porodični lideri. U vreme propadanja kulture sve više roditelja ne zna tačno kako da se ponaša s decom. Često se čini da oni od svoje dece očekuju da uspostave porodičnu kulturu, kao da se oni ustežu da pokažu moć neophodnu za uspostavljanje jasnih porodičnih vrednosti i nazora. Roditelji ne bi smeli da budu despoti, ali ni deca ne treba da budu odgovorna za stvaranje porodične kulture. Ako im se da odgovornost, postaće ili veoma konfuzna ili veliki tirani. Moć stvaranja duha u organizaciji više je nego analogna moći stvaranja njene kulture. To dvoje je nerazdvojivo. Na kraju krajeva, duh organizacije prožima njenu kulturu.

Disfunkcija nasuprot sposobnosti

Danas je veoma moderno da se za organizacije, poslovne i porodične, koristi termin „disfunkcionalan“. On je toliko moderan da kao i „zajednica“ i „civilizovanost“ lako gubi značenje. Dok sam još držao predavanja, običavao sam da povremeno upitam: „Da li bi onaj među vama ko je odrastao u disfunkcionalnoj porodici bio dobar da podigne ruku?“ Niko ne bi podigao ruku. Sve organizacije su manje ili više disfunkcionalne.
Pre nekoliko godina zamolili su me da budem konsultant u jednoj velikoj saveznoj agenciji zato što je bilo očito da je ona disfunkcionalna. U tom sektoru bilo je mnogo problema, ali najveći sam odmah uočio čim sam pogledao nacrt rukovođenja. Šef sektora (zvaću ga Piter) bio je viši službenik. Zapanjio sam se kad sam video da su njegova dva zamenika imenovani kao političari. Političari se uvek postavljaju na najviša mesta. Piter i njegova dva zamenika pokušavali su da me uvere da to nije ništa neobično i da je u sistemu sve u redu. Ali mnogo stvari bilo je pogrešno već na prvi pogled. Tek na kraju naišao sam na još jednog iskusnog službenika pri vrhu koji je bio spreman da prema meni bude otvoren. „Piter je pokriven.“ Očito političari toliko nisu verovali Piteru da su postavili svoja dva čoveka u taj sektor da motre na njega i da ga „miniraju“ kad god smatraju da treba.
Nisam mogao da otkrijem nijedan razlog zašto se Piteru ne bi verovalo. Zaista je bio neverovatno zrela i odgovorna ličnost. Ali, u toj agenciji otkrio sam da je čitava kultura nepoverenja toliko jaka da bi se mogla nazvati kulturom paranoje. Pošto se takva kultura stvarala na vrhu – stvarali su je političari visokog ranga do kojih nisam mogao da dospem – nijedna moja preporuka nije bila prihvaćena i organizacija je i dalje bila disfunkcionalna kao i kad sam stigao u nju.
„Disfunkcionalna“ i „kultura paranoje“ jesu apstraktni pojmovi. Manje je bila apstraktna činjenica da je čovek na vrhu potpuno onesposobljen i da dvojica njegovih zamenika samo gube vreme uhodeći ga. To znači da se stotine hiljada dolara prikupljenih od poreza baca u knalizaciju. Pored toga, moral čitavog sektora je klimav, pa je i njegov učinak razumljivo mali...
Ova priča ima dve pouke. Prva je da se takva nepristojnost ne isplati. Ona je izuzetno skupa i uzaludna. Druga je da se kultura veoma teško menja, bez obzira koliko je sirova i disfunkcionalna.
Već smo videli da je jedan od principa teorije sistema da kad god se menja jedan deo sistema, svi ostali delovi moraju takođe da se promene. Sada stižemo do drugog principa: sistemi se sami po sebi opiru promeni. Oni se opiru izlečenju. Prosta je činjenica da većina organizacija, uprkos jakoj disfunkcionalnosti i neisplativosti, više voli da i dalje bude neuspešna nego da se razvije do višeg stepena civilizovanosti. Zašto je to tako? Prisetimo se koliko je složena definicija civilizovanosti, odnosno da ona glasi: „Svesno motivisano organizacijsko ponašanje koje je etičko u prepuštanju višoj moći.“
Civilizovanost ne dolazi sama po sebi. Da bi se ona ostvarila, neophodni su svesnost i akcija. Necivilizovanost je nama ljudima prirodnija jer smo lenji pa nam je jednostavno lakše da budemo nepristojni.
Ako vam se ovo čini kao pesimistički stav, još uvek ima prostora za optimizam. On se može izvući iz moje izjave da su sve organizacije disfunkcionalne. Da li vam to ne kazuje da mogu da postanu savršene? Stvari ne mogu nikada da postanu savršeno sređene. Neka vas ne obeshrabri početni neuspeh. On je deo kompleksne uloge roditelja i rukovodilaca. U stvari, ako očekujete savršenstvo, samo možete da pogoršate situaciju. Imate pravo da budete zadovoljni što se borite koliko možete na ovome svetu. Vi činite sve što je u vašoj moći. Biti što civilizovaniji u tim kompleksnim i zahtevnim ulogama jeste put mudre sebičnosti, a on zahteva veliki duhovni napor. Zašto se uzbuđujete kad nepristojnost dolazi lakše od pristojnosti? Odgovor na to pitanje je, kao što sam naveo u knjizi Svet koji čeka da se rodi: Premda je nepristojnost lakša, stvaranje relativno civilizovane organizacije ili kulture, dugoročnije posmatrano, isplativije je. To je i put za stvaranje nečeg što je lekovitije i vitalnije.


Skot Pek

UPORNOST

UM...

MOTIVACIJA JE…

MOTIVACIJA

Mnogi ljudi propuste šansu jer je obučena u krpare i podsjeća na rad.

Tomas Edison

Blagoslovljeni su oni koji mogu davati bez pamćenja i uzimati bez zaboravljanja.

Elizabet Bibesko

Ako prolaziš kroz pakao, samo nastavi.

Vinston Čerčil

Većina važnih stvari na svijetu postigli su ljudi koji su pokušavali čak i kad nije bilo nikakve nade da će uspjeti.

Dejl Karnegi

Toliko mnogo snova ispočetka izgleda nemoguće, pa nevjerovatno, a onda, kad prikupimo volju, brzo postanu neizbježni.

Kristofer Riv

Postoje ljudi koji rade po cijeli dan. I oni koji sanjare cijeli dan. A postoje i oni koji provedu sat vremena sanjareći prije nego se bace na posao da ostvare svoje snove. Budite u trećoj kategoriji jer tamo doslovce nema konkurencije.

Stiven Ros

Test koji moramo sebi postaviti nije da sami marširamo, nego da marširamo tako da drugi požele da nam se pridruže.

Hubert Hemfri

Nije stvar u tome koliko knjiga košta. Stvar je u tome koliko te košta da je ne pročitaš.

Džim Ron

Živi svoj život svakog dana kao da se penješ na planinu. Usputni pogled ka vrhu podsjeća nas na cilj, ali bezbrojne prelijepe slike ćeš vidjeti sa svakog zaustavnog mjesta.

Harold Melčart

Životna tragedija nije u nedostizanju vašeg cilja. Tragedija je u tome da nemate cilj koji trebate ostvariti.

Bendžamin Mejs

Ne priželjkuj da je bilo lakše, nego da si bio bolji. Ne priželjkuj manje problema, nego da imaš više vještina. Ne priželjkuj manje izazova, nego više mudrosti.

Erl Šuf

Refik Mujezinović

Pišem prilično mračan roman o suicidnom narkomanu, paraplegičnoj prostitutki, inertnoj čimpanzi i duhu sarajevskog pisca. Svakodnevno mi se nameću novi kandidati za registar likova u glavi. Romani, predstave i filmovi se odigravaju pred našim očima u tramvajima, tržnim centrima, kafanama... Čovjek samo treba da vidi te stvari.

„Anarhista poput mene se uklopio u pravosudni sistem, iz nužde, ali u sistem trivijalne književnosti neće, izgleda, nikada.“

TRI ELEMENTA SREĆE

Vudi Alen je poznat po izreci: »Osamdeset posto života sastavljeno je od razmetanja«. Hrabrost izražavamo bezbrojnim sitnicama kad ispunjavamo svoje obaveze ili iskušavamo nove stvari koje bi nam mogle poboljšati život. Mnogi se ljudi pribojavaju rizikovati i više im se sviđa prazan, predvidljiv život koji se uvijek iznova ponavlja.

Zato nas je preplavila dosada koja je jedna od glavnih karakteristika našega doba. Mahniti pokušaji prevladavanja dosade izgledaju poput žeđi za zabavom i stimulacijom koje su, na kraju krajeva, bez ikakvog smisla.

Najteže nas pritišće odgovor na pitanje »Zašto?« Zašto smo ovdje? Zašto odabiramo baš ovakav život? Zašto bismo se uopšte trudili? Očajnički odgovor sadržan je u popularnoj uzrečici: »Nije važno«.

Tri su elementa sreće: nešto što možemo raditi, osoba koju volimo i nešto čemu se možemo radovati. Razmislite o tome.

Teško je biti nesrećan ako imamo koristan posao, trajne odnose i naznake o budućem zadovoljstvu. Pojmom “rad” obuhvatam svaku aktivnost, plaćenu ili neplaćenu, koja nam pruža osjećaj lične važnosti. Ako imamo dobro zanimanje koje nam život ispunjava smislom, to je onda naš rad. Pohvalno je što su ljudi tako različiti da zadovoljstvo i smisao mogu pronaći u prosječnoj partiji malog fudbala ili jamba. Zamislite samo kakve bismo imali probleme u prometu kada bismo svi voljeli jedno te isto?!

Gordon Livingston

10 EMOCIJA MOĆI

1. LJUBAV i SRDAČNOST – njegujte emocije ljubavi i srdačnosti. Prelijepo vjerovanje koje preporučujem da usvojite dolazi iz knjige “Kurs o čudima”: svaka komunikacija je ili odgovor prožet ljubavlju ili vapaj u pomoć. Ako vam se neko obrati u stanju povrijeđenosti ili gnjeva, a vi odgovorite sa ljubavlju i srdačnošću, stanje te osobe će se vremenom promijeniti, a njezin intenzitet emocija će oslabiti.

2. UVAŽAVANJE i ZAHVALNOST – njegujte emocije uvažavanja i zahvalnosti. Te su emocije među najduhovnijim emocijama koje možemo osjetiti i one naš život čine boljim više od bilo čega drugoga. Živite sa stavom zahvalnosti!

3. RADOZNALOST – njegujte radoznalost. Ukoliko se zaista želite razvijati, naučite biti radoznali poput djeteta. Znatiželjnim ljudima nikada nije dosadno, a život za njih postaje beskonačno otkrivanje radosti.

4. UZBUĐENJE i STRAST – njegujte emocije uzbuđenja i strasti. Te emocije mogu izazov pretvoriti u veliku životnu priliku pružajući nam ujedno i snagu da napredujemo u životu brže nego ikada prije. Raspalite svoju strast.

5. ODLUČNOST – odlučnost čini razliku između zaglavljenosti u nekom poslu i predanosti tome poslu. Puko „prisiljavanje“ samoga sebe neće biti dovoljno; potrebno je dovesti se u stanje odlučnosti.

6. PRILAGODLJIVOST – budite prilagodljivi. Ako ijedna emocija jamči uspjeh, tada je to sposobnost promjene pristupa. Zapravo svi signali za akciju, samo su poruke koje govore da trebamo biti prilagodljivi. Tokom života naći ćete se u situacijama kojima nećete biti u stanju da upravljate. Vaša sposobnost da budete prilagodljivi po pitanju svojih pravila, značenja koja pridajete situacijama i svojih postupaka dugoročno će odrediti vaš uspjeh ili neuspjeh, a da ne spominjem vašu ličnu radost i ispunjenost.

7. SAMOPOUZDANJE – dosljedno njegujte samopouzdanje. Ako ste ikada nešto uspješno učinili, u stanju ste to ponoviti. Međutim, uz moć vjere, samopouzdani možete biti čak i u okruženjima i situcijama sa kojima se još niste susreli. Zamislite emocije koje zaslužujete i osjetite njihovu izvjesnost umjesto da čekate da se jednoga dana u dalekoj budućnosti spontano pojave.

8. RADOST – radost jača vaše samopoštovanje, čini život zabavnijim i uveseljava ljude koji vas okružuju. Biti radostan ne znači da morate zatvarati oči pred stvarnošću, promatrati svijet kroz ružičaste naočale i odbijati priznati da postoje i izazovi. To znači da ste nevjerovatno inteligentni jer znate da, živeći u stanju ugode i pozitivnog iščekivanja, toliko intenzivnog da osjećaj radosti širite na sve oko sebe, posjedujete moć prevladati bilo koji izazov na koji naiđete.

9. VITALNOST – od presudne je važnosti njegovati svoju vitalnost; ne vodite li brigu o svome zdravlju, mnogo je teže uživati u ostalim emocijama. Suprotno opštem vjerovanju, mirnim sjedenjem ne štedite energiju. Čovjekov se nervni sistem mora kretati da bi posjedovao energiju. Dok se krećete, kiseonik kola kroz vaš sistem, a taj fizički nivo zdravlja stvara emocionalan osjećaj vitalnosti koji vam je potreban da biste izazove pretvarili u prilike.

10. DAVANJE DOPRINOSA – lično ne poznajem dublju emociju od osjećaja davanja doprinosa: osjećaj da ste svojom ličnošću, svojim načinom života duboko i smisleno uticali na druge najveći je životni dar. TAJNA ŽIVOTA JE U DAVANJU.

Toni Robins, “Divovski koraci.”

UMJETNIK-ŽURBA-SAMOĆA

U čudnu me nedoumicu stavlja umjetnik koji ne osjeća potrebu da bude u stalnom svakodnevnom dodiru sa prirodom, koji godinama gazi kroz krtičji rov sve samih krutih razumskih stvari, a piše pjesme uvijek o onim istim zvijezdama koje je doživio kad mu je bilo sedamnaest godina. Znam, znam: umjetnik doživljava u imaginaciji, u duhu: po tome i jeste umjetnik, time se razlikuje od običnog čovjeka, neumjetnika, itd. I sam sam nekad tako govorio. I nadodavao da je naivna, i diletanstska, i staromodna, i provincijalna ovakva predstava umjetnikova lika. Pa ipak! Divim se ljudima koji mogu da stvaraju u tim krtičjim uslovima. Ali onako kao što se divimo žonglerima po sajmovima koji gutaju krhotine stakla. I čudim se kako mogu da nešto poetsko još istisnu iz sebe.

…

A putem prema gradu mislio sam: Čemu toliko žure? Zar se boje da neće stići na svoj dio patnje i gorkih saznanja? Naučio sam da je svaka žurba uzaludna i svaki nemir jalov; svejedno se dočeka sve, svejedno se otkrije smisao ili besmisao svega. Svejedno čovjek obiđe čitav svoj krug. Pa onda čemu tolika žurba? Po mom starom običaju usamljenog šetača, upuštam se u zabavu da u sebi razvijam dalje tu temu. Odakle u čovjeku ta duboka strast za što bržim kretanjem u prostoru, ta težnja za lokomocijom, ili taj nagon lokomocije? Je li to uvijek ona ista, iskonska težnja pramajke amebe za kretanjem, tek osmišljena nekim aposteriornim smislom i ciljem, i porasla do grdnih razmjera? Evo kako to izvodim: malobrojne su radosti primitivnog čovjeka. Ono što me kod primitivca najviše rastužuje, to je krajnje ograničena skala njegovih radosti. Slast od moći, afirmacija svoga golog ja,  zadovoljavanje primarnih animalnih apetita – to je više-manje sve. A kao kruna svega, kao sam cvijet na stablu života – strast lokomocije.

…

I dnevni obrok samoće. Strani su mi ljudi kojima je strana ljepota samoće. Oduvijek sam jedan dio mog svjesnog dana morao provesti sam. Bježao sam iz društva, otkidao dio vremena od nužnog odmora, čak i od življenja, da bih bio nasamo sa sobom. Kad smo neprestano sa ljudima, upoznamo tuđu unutrašnjost kao ponutricu izlizane kese. Ali desi se da ne znamo što sami mislimo i osjećamo. U besprekidnom društvu istapa se naša ličnost. Da bismo saznali našu intimnu misao, da bismo načuli naš vlastiti glas, potreban je dnevni čas usamljenosti.

Vladan Desnica

VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 14.

Međuzavisnost i saradnja

U Putu kojim se ređe ide rekao sam da svi mi imamo potrebe i osećanja zavisnosti, ali da ona ne znače ljubav, kao i da ćemo, ako dopustimo da ona nama upravljaju, upasti u veliku zamku zavisnosti. To je zamka zbog toga što zavisnoj ličnosti daje osećanje da ne može da bude celovita niti srećna bez takoreći neprekidne pažnje drugih ljudi. Jedan od mnogobrojnih problema koji mogu da se izrode iz takve zavisnosti jeste patološka ljubomora. Ništa od ovoga što sam rekao o zavisnosti nije netačno, ali moju kritiku moram da ublažim jednom himnom u slavu međuzavisnosti. U vreme dok sam pisao Put kojim se ređe ide još uvek sam do izvesne mere živeo prema etici dobrog starog, američkog izrazitog individualizma, po kome smo svi pozvani da postanemo nezavisni, da stanemo čvrsto na svoje noge i budemo kapetani svoga broda, ako ne i gospodari svoje sudbine. Sve je to lepo; verujem da smo pozvani da budemo nezavisni kad god je to moguće. Ali, veliki problem sa etikom izrazitog individualizma jeste što ona zanemaruje onu drugu stranu istog novčića, odnosno da smo pozvani i da se pomirimo sa sopstvenim grehom, svojim neizbežnim nesavršenstvom, neadekvatnošću i uzajamnom međuzavisnošću. To je zbog toga što je etika individualiste samo polovina istine koja nas podstiče da skrivamo svoje slabosti i neuspehe i da se stidimo svojih ograničenja. Tera nas da pokušamo da budemo super žene i super muškarci, i to ne samo u očima drugih već i u svojim sopstvenim. Nagoni nas da iz dana u dan izgledamo kao da „je sve u najboljem redu“ i dovodi do takve pojave da ljudi koji sede u istoj klupi u crkvi nisu u stanju da razgovaraju o svom bolu i razočaranju, jer se skrivaju iza maske sabranosti, tako da deluju kao da imaju kontrolu nad svim stvarima u životu.
U Drugačijem bubnju, koji sam napisao nekoliko godina posle prve knjige, otkrio sam da je ta etika pojednostavljena, jednostrana, paradoksalna i, prema tome, lažna. Govoreći o zajednici, počeo sam da se zauzimam za međuzavisnost. Najočiglednije primere vrednosti međuzavisnosti nalazio sam dok sam upućivao grupe kako da izgrade zajednicu. Ali, moram odati priznanje i najmanjim organizacijama: braku uopšte, a posebno mom braku s Lili. U našem braku njena osnovna dužnost bila je da se brine o kući, a moja da zarađujem. Nekoliko godina čudili smo se do kog stepena te uloge određuju društveni i polni stereotipi. Tek kasnije sasvim mirno shvatili smo da njih zapravo ne nalažu stereotipi već naše veoma različite ličnosti.
Još na početku braka uočio sam da je Lili donekle dezorganizovana. Neretko se događalo da se toliko unese u mirisanje cveća da zaboravi na neki sastanak ili da napiše pismo kako je obećala. Ja sam, opet, od samog početka sebi, blago rečeno, stalno postavljao određene ciljeve. Nikada nisam imao vremena da pomirišem cvet, ukoliko se njegovo cvetanje ne bi poklopilo s mojim planom, prema kome je svakog trećeg četvrtka vreme između dva i pola tri popodne bilo planirano za mirisanje cveća, ukoliko ne pada kiša.
Osim toga, prekorevao sam Lili zbog sklonosti da priča o stvarima koje sam smatrao nevažnim – detaljima za sagledavanje čitave slike – kao i zbog čestog ignorisanja najvažnije sprave civilizacije – sata. Njoj je isto toliko smetala moja ludačka tačnost, sitničavost i uporno započinjanje misli sa „Pre svega..., drugo..., treće... i u zaključku...“. Lili je verovala da je njen pristup bolji, a ja sam tvrdio da je moj savršen. Lili je podnela najveći deo odgovornosti za vaspitanje naše dece. Ne mislim pod tim da ja nikakve veze nisam imao s decom, ali ne mogu da kažem da sam bio idealan otac. Posebno mi nije odgovaralo da se igram s njima. Da li ste ikada probali da se igrate s decom po planu? Ili, eventualno, kad po planu kasnite i ne možete da mislite ni o čemu osim o poglavlju koje treba da završite? Lili se, međutim, s našom decom igrala s beskrajnom radošću. Mnogo je doprinela i mojim knjigama. Zaista mi je, kao što sam napisao u uvodnom delu Puta kojim se ređe ide, „toliko toga pružila da teško mogu da odvojim njenu mudrost... od moje sopstvene.“ Ali, ona nije mogla da se organizuje tako da piše (i prepisuje) rečenice, pasuse i poglavlja nedeljama i mesecima.
Zbog toga smo se Lili i ja polako dogovorili da počnemo da gledamo na dotadašnje mane kao na vrline, prekore kao na milost, obaveze kao na bogatstvo. Lili je imala dara za opuštenost, a ja za organizaciju.
Kako je vreme odmicalo, naučio sam da budem malo opušteniji i strpljiviji, kao i spremniji da se bavim decom i drugima. Isto tako, Lili je shvatila da nikada neće uspeti sasvim dobro da se organizuje, premda je postigla neka poboljšanja. Međutim, počeli smo da cenimo različitost u stavu onog drugog kao dar i polako smo unosili dar onog drugog u sebe. Tako smo, zahvaljujući tome, ona i ja polako postali celovitiji kao ličnosti. To nikako ne bismo mogli da postignemo da se najpre nismo prilagodili svojim ograničenjima i uvideli vrednost naše međuzavisnosti.
Jedini problem kod reči „međuzavisnost“ jeste u tome što ona može da ukazuje na „kozavisnost“. Ta reč, koja je bila u modi poslednjih desetak godina, tiče se odnosa u kome se partneri hrane slabostima jedno drugog, a time ih i podstiču. Mislim da bismo o tome morali da vodimo računa, jer je veliki deo učenja o braku učenje kako da postupamo sa ograničenjima drugog partnera. Kad treba da se bavimo njima, kada da ih kritikujemo, a kada da im se usprotivimo, odluka je koja može da se donese, opet, samo prolaskom kroz „prazninu neznanja“.
Mada ne želim da umanjim važnost reči „međuzavisnost“, možda biste je lakše shvatili preko reči „saradnja“: zajednički rad. U radu s većim organizacijama, Lili i ja shvatili smo da one često moraju mnogo da uče o saradnji. Ali kad smo pogledali organizaciju našeg braka, došli smo do zaključka da smo stvarno mnogo uradili na zajedničkom radu. Ako je saradnja u nekoj organizaciji slaba, sistem može da deluje prilično ružno. Ali, kada je saradnja dobra, organizacija je uspešna i osim toga njen sistem može da bude toliko lep da se prosto približava nekoj vrsti mistične lepote.

Odgovornost i struktura

Međuzavisnost ne podrazumeva samo saradnju među pojedincima različitih uloga. Obično je tako. Kao što sam opisao, Lili i ja imali smo veoma različite uloge u tridesetsedmogodišnjoj organizaciji našeg braka. A kad god postoje drugačije uloge u nekoj organizaciji, odmah na scenu stupaju dva važna faktora, odnosno odgovornost i struktura.
Ja mogu da zavisim od Lili u većini kućnih poslova, ne samo zato što ih ona obavlja već što ih dobro obavlja. Ona može od mene da zavisi u obezbeđivanju novca iz istog razloga. Mi te svoje uloge dobro obavljamo zato što smatramo da smo za to odgovorni. Drugim rečima, smatramo jedno drugo odgovornim osobama. Negativno značenje reči odgovornost podrazumeva da nekom treba da se sudi. Pozitivno značenje je da se u odgovornu osobu ima poverenja...
... različite uloge i odgovornosti zahtevaju ustrojstvo. U maloj (ali ne uvek i jednostavnoj) organizaciji kao što je brak, uloge i raspodela mogu da budu relativno neformalne. Ali što je veća i složenija organizacija, važnije je da raspodela odgovornosti bude zvanično potvrđena. Danas je potreban opis radnih mesta (ili kako ga danas ponekad zovu profili odgovornosti) i ulazimo u carstvo formalnih organizacija.
Skoro svaka poslovna škola ima obavezan kurs pod nazivom „Teorija organizacije“. Standardno za taj predmet postoji debeo udžbenik u kome su opisane sve moguće organizacijske strukture. Premda strukture mogu da budu velike i komplikovane, taj predmet je skoro iznenađujuće jednostavan. Zasniva se na samo jednom principu, a to je „teorija slučajnosti“. Teorija slučajnosti (koja kao i teorija sistema zapravo nije nikakva teorija već činjenica) jednostavno tvrdi da ne postoji savršena organizacija. Najbolja struktura za određenu organizaciju zavisi od cilja, kolektivne saradnje, napora, kao i ostalih faktora.
U ostale faktore spada i priroda uključenih ljudi. Ekspertska organizacija neće imati istu vrstu ljudi kao standardna proizvodna kompanija. U marketingu neće raditi ista vrsta ljudi kao u prodaji. Ali, to nigde ne može da bude očiglednije nego u organizaciji braka. Premda je Lilin i moj brak organizovan prema takoreći stereotipnim ulogama, ta organizacija je, kao što sam već rekao, produkt naših veoma različitih ličnosti i poziva, i ni na koji način nije nešto čega se slepo držimo. Dobrota ne može da bude stereotip. Mogao bih da vam ponudim utvrđena pravila za rđav brak, ali ne mogu da vam ponudim pravilo za organizaciju dobrog braka. Svaki slučaj je drugačiji zato što uključuje veoma različite partnere.
Kad god je odgovornost ugrađena u sistem, bilo mali kao brak ili veliki kao korporacija, postoji i struktura vlasti. To ne znači da vlast ne može da se deli. Recimo, novac koji Lili i ja uštedimo delimo napola. Svaku važnu odluku u vezi s decom, ili velikom investicijom ili troškovima uvek donosimo zajednički. Ipak, kao pojedinci, svako od nas ima ograničenu vlast u svom domenu.
Predsednik jedne korporacije u podružnici FCE uputio nas je u pojam „vladati znanjem“. Lili može da ispunjava svoju ulogu a da je ja ne kontrolišem upravo zato što ima takvu vlast. Na primer, pre nekoliko nedelja, kad sam se spremao da odem u kupovinu, Lili me je zamolila da joj donesem vezu peršuna. Iako je peršun u radnji bio uveo, kupio sam ga da ne bih lutao i tražio svež. Pomalo tužno sam ga predao Lili. Odmah je rekla: „Ne brini, nije to nikakv problem; samo se potopi u vodu.“ Sutradan je peršun izgledao sveže kao da je tek ubran. Lili vlada veštinama svog zanata.
...

Granice i ranjivost

Kad god se uspostavi struktura odgovornosti i različitih uloga, naići ćete ne granice. Te granice su mač sa dve oštrice. Svaka od njih je važna. Ako ljudstvo u sektoru prodaje ima potpunu slobodu da uđe u sektor marketinga i kaže im kako da plasiraju proizvod, nastaće zbrka. S druge strane, ako su granice između ta dva sektora toliko krute da među njima nema komunikacije, rezultat će biti imobilizacija i neefikasna konkurencija...
Ali i svako ljudsko biće treba da se bavi pitanjem granica u okviru organizacije svoga braka, uže porodice, šire porodice, prijateljstva i posla.
Svi mi kao pojedinci moramo svakodnevno da određujemo sopstvene granice u okviru neke organizacije.
Možda se najlakši od tih izbora odnosi na stepen do koga ćete poštovati tuđe granice. Te odluke lakše se donose zato što ćete na kraju biti kažnjeni, na ovaj ili onaj način, ako ne uočite te granice, pa se tako i ponašate. Te granice su kod svakoga drugačije, a različite su i u različitim sredinama...
...
Ipak, granice moraju ponekad da se povrede. Možda su najteže odluke one koje se odnose na to kad treba da se umešamo u stvari naše dece, prijatelja, i kad ostare, naših roditelja. Kako da znate kada da se umešate u život deteta adolescenta a kada da imate poverenja u put koji dete samo odabere? Ili, kada da se suočite s prijateljem koji je izgleda krenuo krivim putem? Ili, kada da uporno nastojite da ubedite stare roditelje da prihvate negu koja im je očigledno neophodna, a oni je odbijaju? Vi to ne možete da znate. Ne postoji nikakvo pravilo. Sve takve odluke moraju da proizađu iz „agonije neznanja“. Opet se suočavamo sa životnim paradoksima i činjenicom da smo uvek pozvani da poštujemo druge, a da možemo, u zavisnosti od prilike, da se umešamo u njihove živote bez obzira koliko oni zbog toga mogu da nas mrze.
Prema mom iskustvu, postoji jedan mnogo veći problem nego što je naučiti da budete svesni tuđih granica i kada i kako da ih poštujete. To je problem izbora i postavljanja sopstvenih granica. Dok sam radio kao psihoterapeut, izgledalo mi je da barem polovina mojih pacijenata ima problema koje ja zovem problemi „pokretnog mosta“. Pre ili kasnije rekao bih im: „Svi mi živimo u nekom dvorcu. Oko dvorca nalazi se kanal, a preko kanala pokretni most koji možete da spustite ili podignete, u zavisnosti od želje.“ Problem je bio u tome što pokretni most kod mojih pacijenata nije radio kako treba. Ili su ga sve vreme držali spuštenog, tako da je baš svako mogao da uđe u njihov lični prostor, da se po njemu šeta, ostane koliko hoće i radi sve što poželi, ili su ga stalno držali podignutog tako da niko i ništa nije moglo da prodre u njihovu izolovanu usamljenost. Nijedan od ovih dvaju slučajeva nije bezopasan.
...
Na nama je da odlučimo kada ćemo da spustimo, a kada da podignemo most. Ali, ni ta odluka ne može lako da se donese. Ako most držimo spušten, ljudi ili problemi mogu da uđu u naše živote i da nas povrede, ne toliko fizički koliko emocionalno. Mnogi tu dilemu razrešavaju tako što fizičke mostove drže donekle spuštene, a emocionalne čvrsto podignute... Jedno od večnih pitanja u životu jeste kako da odredimo stepen do koga ćemo dopustiti da na nas emocionalno utiču problemi i drugi ljudi. To je pitanje ranjivosti.
Reč „ranjivost“ znači mogućnost da budemo povređeni. Prilikom određivanja koliko ćemo, kao ljudska bića, biti ranjivi, bitno je da razlikujemo povređivanje od oštećenja...
Bila bi čista glupost da pod bilo kojim okolnostima zapadnete u situaciju u kojoj postoji velika verovatnoća da ćete zadobiti neko trajno oštećenje. Međutim, bilo bi veoma pametno da se otvorite, u okviru granica, za prilike u kojima ćete verovatno doživeti neki emocionalni bol, kao što je, recimo, rizik da ćete se sa ulaskom u neku vezu eventualno oženiti. I ovde morate da vodite računa o razlici između puta mudre sebičnosti i puta glupe sebičnosti. Glupa sebičnost, podsetite se, jeste pokušaj izbegavanja svake emocionalne, odnosno egzistencijalne patnje, dok je mudra sebičnost pravljenje razlike između patnje koja je neurotska, odnosno nepotrebna i neproduktivna, i patnje koja je neodvojivi deo života i koja je produktivna jer se iz nje uči.
Prema tome, za emocionalno zdravlje i učenje neophodno je da zadržimo sposobnost izbora da budemo otvoreni, odnosno da budemo ranjiva osoba...
...
Nikome ne savetujem da bude potpuno niti neprestano ranjiv. Ali ako odaberete da budete isceliteljsko prisustvo na ovome svetu, moraćete da odlučite da kroz život zadržite sposobnost da budete ranjivi barem na izvesnom stepenu...
Ali, i ovde moraju da postoje granice. Od čoveka po imenu Džon Kili čuo sam za zen-budističku frazu „plakati jednim okom“. Plakati jednim okom ne znači da je patnja koju donosi ranjivost mlaka, već da, u principu, ne bi trebalo da nam nanese neko oštećenje. Empatija, sposobnost da se oseti i do izvesnog stepena olakša nečiji bol, uvek je vrlina. Saosećanje je, opet, više sjedinjavanje ili postupno poistovećivanje s nekom drugom osobom. Ne tvrdim da je svaka saosećajnost lepa, ali ako uronite u nečiju depresiju toliko duboko da i sami postanete potišteni, vi ne samo da ste na sebe preuzeli veliki teret već najverovatnije nećete biti u stanju da toj osobi pomognete.
Ta razlika svakako je od izuzetne važnosti za psihoterapeute. Najveća sposobnost koju psihoterapeut može da poseduje jeste da istovremeno bude i uključen i odvojen. Na to se misli kada se kaže „plakanje jednim okom“. Taj talenat ne treba da razvijaju samo psihoterapeuti. Tu sposobnost moraju da razvijaju i svi koji žele da se bave isceljivanjem.

Skot Pek

DOSADA I RAD

Kad je ljudima dosadno, dosadno im je ponajprije stoga što su dosadni sebi samima.
Erik Hofer

Čovjekova mržnja prema dosadi jedan je od najvažnijih pokretača napretka.
Ralf Linton

Lijenost tako polako korača, da je siromaštvo brzo stigne.
Bendžamin Frenklin

Misliti je lako, raditi teško, raditi slijedeći svoju zamisao najteža je stvar na svijetu.
Gete

Bolje je biti neuljudan nego dosadan.
Šekspir

Radimo kao da ćemo 100 godina živjeti, pripremamo se kao da će sutra rat.
Tito

Rad je ucjena koja ostaje ucjenom čak i kad ti se sviđa. Uvijek radiš za nekoga, nikad za sebe. Radiš uvijek s mukom, nikad s radošću. I nikad u trenutku, u vrijeme kad bi ko želio raditi. Iako ne ovisiš ni o kome i obrađuješ svoj komadić zemlje, moraš kopati kad to hoće sunce i kiša i godišnja doba.
Oriana Falači

Svijet je pun ljudi dobre volje, jedni su voljni raditi, a drugi su voljni pustiti ih da rade.
Robert Frost

ZA RAZMIŠLJANJE

Ako ne znate kuda idete, svi vas putevi tamo vode.Kineska poslovica

Mogući rang je uvijek veći od stvarnog. Martin Hajdeger

Moguće je odbraniti se od najezde vojske, ali je nemoguće odbraniti se od najezde ideja. Viktor Igo

Od dva zla uvijek biram ono, koje još nikad nisam probala. Me Vest

Nema veće nagrade na svijetu od iskrenog prijateljstva. Toma Akvinski

Zar nije zanimljivo, da ljudi koji odmahuju rukom na naučnu fantastiku, istovremeno slušaju prognozu vremena ili ekonomske prognoze. Kelvin Trop

Slobodno društvo je ono, u kojem je čovjek siguran i kad je nepopularan. Adlai Stivenson

POKORITI ILI ZAVOLJETI?

Neki čovjek odluči urediti svoj vrt pred kućom,
posija englesku travu i uskoro izniknu prelijepa zelena površina.
Puno je vremena i pažnje posvećivao tom vrtu, ali na proljeće se začudi i naljuti,
jer je u gustoj travi pronašao nekoliko žutih cvjetova.
Požurio ih je iščupati. Ali su već sljedećih dana nicali novi cvjetovi, cvjetovi maslačka.
Ode u trgovinu i kupi otrov za poljsko cvijeće.
Nije pomoglo.

Od tog vremena njegov rad u vrtu pretvori se u bjesomučnu borbu protiv žutog cvijeća,
cvijeća koje je svakim danom sve više raslo i cvjetalo.

„Šta još mogu preduzeti?“, povjeri čovjek brigu svojoj ženi.
„A zašto ne pokušaš da zavoliš to cvijeće?!“, odgovori mirno žena.
I čovjek posluša.
I uskoro su mu divni uzorci maslačaka postali najljepši ukras zelenoj podlozi vrta.
Od tada je mirno i zadovoljno živio.
___________

KO NAS NALJUTI POKORIO NAS JE!
E. Keni

NAUČIO SAM…

Naučio sam, da ne možeš nekoga natjerati da te voli.

Sve što možeš učiniti jeste, da budeš neko koga se može voljeti,

Ostalo zavisi od drugih.

Naučio sam, da ako je meni stalo do nekoga,

Ne mora značiti da je i njemu stalo do mene.

Naučio sam, da su potrebne godine da bi se izgradilo povjerenje,

A samo sekunde da bi se uništilo.

Naučio sam, da se ne računa šta imaš u životu,

Nego koga imaš u životu.

Naučio sam, da mi je potrebno mnogo vremena,

Da bih postao osoba kakva želim biti.

Naučio sam, da smo odgovorni za naša djela,

Bez obzira kako se osjećamo zbog njih.

Naučio sam, da ti kontrolišeš svoje ponašanje ili

Ono kontroliše tebe.

Naučio sam, da bez obzira koliko je veza strašna i burna,

Vatra se postepeno gasi i bolje bi bilo da na njeno mjesto

Dođe nešto drugo.

Naučio sam, da imam pravo biti ljut, ali nemam pravo biti okrutan.

Naučio sam, da se pravo prijateljstvo i na velikoj udaljenosti ne gasi,

Što vrijedi i za pravu ljubav.

Naučio sam, da ako me neko ne voli onako kako bih ja to želio,

Ne znači da me ne voli uopšte.

Naučio sam, da zrelost ne zavisi od broja rođendana, nego od iskustva

I onog što si naučio.

Naučio sam, da nije samo dovoljan oproštaj od drugih,

Nekada moraš naučiti kako oprostiti sam sebi.

Naučio sam, da se svijet neće zaustaviti, bez obzira na moju

Patnju i bol…

Naučio sam, da ne mora značiti da se dvije osobe ne vole,

Ako se svađaju, a da se vole , ako se ne svađaju.

Naučio sam, da ne moramo mijenjati prijatelje,

Ako shvatimo da se oni mijenjaju.

Naučio sam, da ne trebaš uvijek težiti da otkriješ tajnu,

Jer bi to moglo promijeniti tvoj život zauvijek.

Naučio sam, da dva čovjeka mogu gledati istu stvar,

a vidjeti potpuno različito.

Naučio sam, da oni do kojih vam je najviše stalo,

Budu prerano oduzeti.

Met Ridli: Kada ideje upražnjavaju seks

VIŠE OD PUTA KOJIM SE REĐE IDE 13.

ŽIVOT U ORGANIZACIJI

Izbori

Možemo da verujemo da pravimo izbor u ličnom životu kao pojedinci, kao da jedinke žive u većoj ili manjoj izolaciji. Međutim, u stvarnosti nije tako. Ljudi su društvena bića i praktično sve naše odluke donosimo pod uticajem ili u sklopu raznih organizacija u kojima delujemo. Pod organizacijom ne podrazumevam one poslovnog karaktera. Porodice su organizacije i mnogi principi koji važe za porodice važe i za posao, a i obrnuto. Čitavo naše društvo je organizacija. Svako druženje organizacija je na najmanjem nivou. Svaki odnos između dvoje ili više ljudi uključuje i neku vrstu organizacije.
Prema tome, organizacijsko ponašanje obuhvata čitavu sferu ljudske psihologije, pošto se, u suštini, svo ljudsko ponašanje odvija u sklopu jedne ili više organizacija. Organizacijsko ponašanje uključuje ne samo ponašanje pojedinaca u privremenim grupama već i funkcionisanje čitave grupe – pa čak i same organizacije. To polje je ogromno, pa ću se zato usredsrediti na organizacijske izbore, koje ja smatram najvažnijim, odnosno odluke i dela koji utiču na druge ljude – bilo dobro ili loše. Ako odluka koju donosimo šteti samo nama, mi jednostavno možemo da radimo šta god hoćemo, da preuzmemo odgovornost za to i da snosimo posledice svojih dela. Ali, kada su tu uključeni drugi, zalazimo sasvim jasno u carstvo etike i pitanje pristojnosti.

Civilizovanost

Petnaest godina pokušavam da ponovo oživim dve presudne reči: zajednica i civilizovanost. Kada govorimo o zajednici u postojećem društvu, obično mislimo na bilo koju zajednicu ljudi. Recimo, govorićemo o Moristaunu kao zajednici ljudi. Ali, Moristaun je samo geografski sakupljena grupa ljudi koji imaju određenu poresku osnovu i nekoliko zajedničkih komunalnih službi. Teško da imaju bilo šta drugo zajedničko što ih povezuje kao ljudska bića. Ili ćemo o prezbiterijanskoj crkvi u nekom gradu govoriti kao o zajednici, premda se najčešće u stvarnosti vidi da ljudi koji sede u klupama jedni uz druge nisu u stanju da razgovaraju o stvarima koje ih muče, niti o onome što im je najvažnije u životu. Takve zajednice ljudi nazivam pseudozajednicama.
Po mom shvatanju u zajednici mora da postoji neka komunikacija, pa prava zajednica podrazumeva stalnu i visokokvalitetnu komunikaciju između svojih članova. Prvi put sam o zajednici pisao u knjizi Drugačiji bubanj: stvaranje zajednice i mir. Moja osnovna preokupacija u poslednje vreme, međutim, nije pisanje, već rad s ljudima na osnivanju i razvoju Fondacije za podsticanje zajednice. Ova obrazovna fondacija ima zadatak da razrađuje principe zajednice, pod čim podrazumevamo zdravu i nepatvorenu komunikaciju u okviru grupe i između grupa.
Rad u Fondaciji naveo me je da u vreme kriza u društvu i sve većih nevolja pokušam da oživim još jednu reč koja je izgubila svoje značenje, a to je „civilizovanost“. Danas se pod civilizovanošću podrazumeva izveštačena pristojnost.
Međutim, činjenica je da Bog zna koliko već dugo ljudi učtivo zabadaju jedni drugima nož u leđa i učtivo vređaju jedni druge. Do boljeg određenja ovog pojma došao sam zahvaljujući Oliveru Herfordu, engleskom džentlmenu iz prošlog veka, koji je čuven po svojoj izreci: „Džentlmen je neko ko nikada namerno ne povređuje osećanja druge osobe.“ Ja ovo tumačim da je ponekad možda potrebno da povredimo tuđa osećanja, ali najvažnija je namera, odnosno da znate šta radite. Da biste to znali, morate da imate svest. Zato u knjizi na tu temu Svet koji čeka da se rodi civilizovanost definišem „ne kao puku izveštačenu učtivost“, već kao „svesno motivisano društveno ponašanje koje je etičko u prepuštanju višoj sili.“
Pretpostavlja se da svako ko je odlučio da bude svestan želi i da bude pristojna osoba. Sada se javlja najveći problem: da bismo bili pristojni, moramo da budemo svesni ne samo svojih motiva već i motiva organizacije – ili sistema – u kome delujemo. Pristojnost zahteva i organizacijsku i ličnu svesnost. Prema tome, ako težimo većoj civilizovanosti, moramo sve više da razmišljamo pomoću sistema.

Sistemi

...
... godinama sam već „znao“ da je ljudsko telo – kao i telo svakog živog bića – sistem. Ali, pre studija medicine nisam znao da su ti sistemi izuzetno složeni i lepi. Tada mi je do svesti doprlo još nešto što sam već dugo „znao“, ali samo nejasno. Pošto je svaka ćelija sastavni deo nekog organa, a svaki organ deo sistema, a svaki takav sistem sastavni deo čitavog tela, da nije možda i moje telo deo nekog većeg sistema?
Drugim rečima, da nisam možda ja – moje biće – samo jedna jedina ćelija nekog organa koji pripada nekom džinovskom organizmu? Naravno da jesam...
Tako sam postao vatreni pobornik „teorije sistema“. Osnovno načelo teorije sistema (koja zapravo nije teorija već činjenica) jeste da je sve neki sistem. Čak i na nivou koji je mnogo vidljiviji nego što je potrebno za ćelije, organe, sisteme organa i pojedinca, jasno je da smo svi mi sastavni delovi sistema ljudskog društva. Tek sad smo se probudili i shvatili činjenicu da je čitavo to društvo povezano s vodom, zemljištem, šumama i atmosferom, odnosno ekosistemom.
Teoretičari ovakvog sistema često vide čitavu planetu kao jedan jedini organizam. Naša Zemlja je, naravno, deo solarnog sistema. A ako krenemo dalje u svemir, sigurno ćemo videti da su i galaksije u određenim sistemima kao i sam univerzum.
Pored činjenice da je sve što postoji deo nekog sistema, po teoriji sistema ukoliko se promeni jedna komponenta sistema, moraju da se menjaju i svi ostali delovi. Zar nismo poslednjih desetak godina na neki način spoznali tu činjenicu u našem društvu. Shvatili smo da u suštini sve što radimo ima uticaja na našu životnu sredinu, i te posledice mogu da budu korisne ili da nas unište.
Gotovo svako ko ima kola doživeo je da ih odveze u radionicu zbog neke male opravke i da mu kola stanu čim izađe iz radionice i pođe kući. Kada se to desi, možete da grdite mehaničara što je loše uradio posao. Ali, po pravilu, ništa nije loše urađeno. Upravo je prisustvo sasvim novog dela izazvalo tananu promenu u motoru – čitavom sistemu – i potrebno je podešavanje ostalih delova, što ponekad kod starijih delova motora ne može da se učini jer oni pucaju.
Ljudski odnosi takođe su sistemi, posebno brak. Dok smo radili kao psihoterapeuti s bračnim parovima, Lili je smislila termin „labavost“, pod kojim je podrazumevala da u braku mišljenje koje partneri daju jedno o drugom treba da bude labavo – odnosno više fleksibilno nego fiksno. Stalno smo se u praksi uveravali da kad god bi se jedan partner u braku značajnije promenio ili razvio uz pomoć psihoterapije, drugi partner bi zbog toga takođe morao da se promeni ili razvije, inače će se sistem – brak – raspasti.
Ne mislim da do promena dolazi samo zbog psihoterapije. Ima puno stvari koje mogu da menjaju prirodu braka. Priroda mog braka s Lili promenila se čim smo dobili decu. Promenila se i kad su deca ušla u pubertet i kada su otišla od kuće. Morala je da se promeni i kad se menjala naša finansijska situacija: kad smo od ljudi koji su primali pomoć, posle dvadeset godina, postali značajni donatori. Svakako da se menjala i kada smo iz srednjih godina prešli u starije doba i kada sam se penzionisao.
Prema tome, teorija sistema podrazumeva da moramo da budemo u stanju da se prilagođavamo – ponekad i veoma brzo – da se sistem ne bi raspao. Ali, da bismo stekli sposobnost za tako brzo menjanje, moramo stalno da budemo svesni sistema kojima pripadamo. A u tom grmu i leži zec. Stepen ljudske svesti je različit. I dok je skoro svako svestan sebe kao jedinke i zna svoje goruće probleme i želje, ne znamo sasvim jasno kakva je naša društvena motivisanost niti senku iz koje ta maotivisanost eventualno proizlazi. Čak i kod relativno visokog stepena svesnosti, većina nas ostaje prilično nesvesna složenih organizacija i društvenih sistema kojima pripada.
Nedostatak organizacijske i društvene svesnosti veoma je ozbiljna pojava da sam morao da je nazovem rupa u umu. Mada je ta rupa često prazna, ponekad više liči na parče švajcarskog sira. Na primer, neki službenik verovatno će shvatiti da je njegovo preduzeće složen sistem, ali možda nikada neće moći da prihvati da o svojoj porodici razmišlja kao o jednom sistemu. Drugi mogu da budu potpuno svesni da je njihova porodica sistem, ali ne mogu da prihvate da je i organizacija u kojoj su zaposleni isto tako sistem.
Rupa u glavi – ta nesvesnost u razmišljanju o radnoj organizaciji – često se pothranjuje našim samoljubljem. Recimo, u jednoj velikoj proizvodnoj kompaniji, verovatno radnici na montažnoj traci misle da su oni srž kompanije i malo razmišljaju, ili uopšte ne razmišljaju o ostalim zaposlenima i njihovim ulogama. Pre svega, oni su ti koji stvarno proizvode, zar nisu? Prodavci mogu da misle da su oni srž kompanije. Oni prodaju proizvod i kad prodaja ne bi išla, kompanija ne bi ni postojala. Ljudi iz marketinga misle da su oni najvažniji jer da nema njih da obezbede tržište, prodavci ne bi mogli da prodaju...
Isto u principu važi i za naše društvo i rasizam i klasicizam koji ga prožimaju. Neprimećivanje da i drugi oko nas daju svoj doprinos dovelo je do nedostatka civilizovanosti, najverovatnije zato što se trudimo da postanemo svesniji sebe, pa nam ne preostaje snage za razvijanje organizacijske i društvene svesti. Međutim, ne postoji mogućnost da se razvijemo u prosvećenije društvo sve dok većina ne počne ne samo da bude lično svesna već i da razmišlja u okviru čitavih sistema i da proširuje svest da bismo ispunili rupu u glavi.

Etika

Jedan moj prijatelj bio je prvi oboren i uhvaćen američki pilot u Severnom Vijetnamu. Prvih dana svog sedmogodišnjeg zatvora on i njegove kolege zatvorenici bili su sistematski mučeni. U izvanrednoj knjizi o svemu što je tamo doživeo, jasno govori o tome da su njegovi stražari imali svesno organizacijsko ponašanje. Tačno su znali šta rade. Bili su svesni svoje namere i šta postižu batinama i još brutalnijim odnosom prema svojim žrtvama. Znali su da će maltretiranjem izvući priznanja – bez obzira koliko lažna – koja mogu da iskoriste za propagandu i misiju svoje organizacije. Ipak, čak i Amerikanci koje je užasnula naša necivilizovanost, samim ulaskom u Vijetnamski rat, nikada ne bi smatrali da tortura može da bude pristojna, niti na bilo koji način opravdana reakcija.
Prema tome, civilizovanost nije samo društveno ponašanje koje je isključivo „svesno motivisano“. Ono mora da bude i etičko. Koristim ovaj primer zato što je toliko očigledan, a ne zato da bih zaobišao činjenicu da mnogo suptilnija necivilizovanost predstavlja pravi i sve veći problem u našem društvu. I to je takođe neetički čin. Biti etičan znači biti, barem, „humanista“, što prema definiciji znači smatrati da su ljudi veoma vredni i da se tako, koliko god je to moguće, prema njima treba i odnositi. Ako mislimo da su ljudi dragoceni, ne maltretiramo ih.
Nedavno je religiozna desnica mnogo kritikovala „sekularni humanizam“. Verujem da bi se većini tih kritičara moglo savetovati da sami postanu humaniji. I pored toga, smatram da su oni donekle u pravu. Sekularni humanizam je kao kuća izgrađena na pesku. Kada stvari ne idu kako treba – kada posao ide loše ili dođe do svađe – svetovni humanistički stavovi mogu lako da se izgube. Na primer, mediji su poznati kao posebno svetovno carstvo. Oni koji rade u medijima ne samo da sebe generalno smatraju za humaniste već misle da njihov rad na stalnom obaveštavanju ljudi ima važnu ulogu u održavanju civilizovanosti i humanosti u društvu. I u tome ima izvesne istine. Međutim, poznati su mi brojni slučajevi kad su reporteri lako i brzo bacili svoj humanizam kroz prozor u želji da dođu do interesantne priče.
Problem kod sekularnog humanizma jeste što on ništa ne govori o tome zašto su ljudska bića dragocena, niti zašto bi odnos prema njima trebalo i da bude takav. Osim toga, sekularni humanizam nema korene ni u jednoj vrsti teologije. Zbog toga civilizacijsko ponašanje ne definišem jednostavno kao „etičko“ već kao „etičko u predavanju višoj sili“. Jer, kao što sam već rekao, svetlost, istina i ljubav sinonimi su za Boga, i ako se iskreno prepuštamo tim stvarima, naše ponašanje biće bogougodno, čak iako sebe možda ne smatramo za religiozne osobe.
...
... utvrdio sam da je veoma važno, bolje reći bitno, napraviti razliku između zakonske etike i situacione etike. Zakonska etika proizišla je iz raznovrsnih etičkih propisa koji su korišćeni kroz istoriju. Najraniji je Hamurabijev zakon. Mi ipak mnogo bolje poznajemo Deset zapovesti. Takvi zakoni proglašavaju određena dela za loša i nedopustiva u bilo kakvim okolnostima. Na primer, jedna od Deset zapovesti glasi: „Ne ubij.“ Ne kaže se: „Ne ubij osim za vreme rata“, ili: „Ne ubij osim u samoodbrani“. Ona samo kaže: „Ne ubij“. Nema nikakvog ako, i, ili, ali.
Osnovni princip situacione etike jeste da nikakav etički sud ne sme da se donese o nekom delu bez razmatranja okolnosti u kojima se događa. Za razliku od Deset zapovesti, situaciona etika dopustila bi ubijanje u uslovima kao što su rat i samoodbrana.
Naše društvo evoluira iz uprošćene zakonske etike ka situacionoj etici. To se posebno opaža u zakonskom sistemu. Posetite svog advokata i najverovatnije ćete videti da su mu police ispunjene teškim knjigama. U većini tih teških, debelih knjiga nalaze se primeri iz sudske prakse. U takvim primerima kaže se: „Ugovor se ne raskida, osim ako ne bude kao u slučaju Džona protiv Smita, gde su postojale takve i takve okolnosti“, ili: „Ugovor se ne raskida osim ako ne bude ista situacija kao u slučaju Braun protiv Tejlora.“
Da bi živeo po situacionoj etici, pojedinac bi morao da služi sebi kao čitav zakonski sistem. Da bismo bili zdravi i celoviti, u svom umu morali bismo da posedujemo kompetentnog branioca, kompetentnog tužioca i dobrog sudiju. Ljudi poremećene ličnosti imaju veoma jakog unutrašnjeg branioca, ali veoma slabog tužioca. Ljudi s neurozama često imaju veoma jakog tužioca i slabog branioca, koji nije u stanju da govori u ime svog klijenta. Konačno, ima i onih koji u svojoj glavi imaju prilično kompetentnog i branioca i tužioca, ali, ipak, iz ovog ili onog razloga, imaju mnogo problema pri donošenju odluke zato što im nedostaje dobar sudija.
Svom dušom podržavam kretanje društva (i pojedinaca u donošenju ličnih odluka) ka situacionoj etici. Kao psihijatar, uverio sam se da kruta zakonska etika često ima nehumane posledice. Ali postoje i dve napomene o kojima treba razmisliti. Jedna je da upotreba situacione etike znači da ne postoje pravila, pa zdravi pojedinci imaju obavezu da ponovo razmisle o svom ponašanju svaki put kad se situacija makar i za trunku izmeni. Dok bi bilo pravilno da se neko okrivi u jednoj situaciji, moglo bi da bude pravilno da mu se oprosti u nešto drugačijoj. Ako ne postoje pravila, nikada ne znamo da li je pravilno ono što radimo. Moramo da imamo sposobnost da opstanemo izvan „praznine neznanja“.
Moja druga napomena je da ne želim da kažem da je zakonska etika beskorisna. Tokom poslednjih godina religiozna desnica sve više se buni protiv situacione etike, i, opet, donekle imaju pravo – iako sumnjam da će njihovi predlozi biti regresivni. Razmislite, recimo, o koncepciji pravednog rata. Shodno sadašnjem stupnju ljudske evolucije u kome izgleda nismo u stanju da se oslobodimo rata, smatram da je katoličkoj crkvi odgovaralo da iskoristi situacionu etiku u razvoju koncepcije pravednog rata. Međutim, siguran sam da ne bismo ni pokušali da napravimo razliku između pravednih i nepravednih ratova da ne postoji ta toliko dugo održiva zakonska etika koja glasi: „Ne ubij.“

Skot Pek