PURITANAC

 Puritanac je, međutim, agresivan čovek. Njegovoj agresivnosti nemalu snagu daje to što on misli kako je pronašao jedini pravi način življenja. Neko može biti puritanac i ako je materijalista i ako je idealista, budista ili talmudist, jer puritanizam nije pogled na svet nego temperament. Tome treba dodati još dve stvari: slepu veru u čvrsto utvrđene principe, mračnu organičenost i suludu i podmuklu borbenu spremnost u ime tih istih principa. Istinsku snagu puritancu daje što je on očajni ateista. Svaku bi ženu koja je lepša od proseka poslao na lomaču; isto bi tako svaki masni zalogaj bacio svinjama; onoga ko se smeje osudio bi na doživotnu robiju; ništa ne mrzi više od vina (metafora Boga), to jest, ustvari, ničega se toliko ne boji kao vina.

Puritanac je apstraktni čovek. Bezdušan. Kod ateista je uvek veći problem sa srcem nego sa pameću. Puritanac je istinski duševni bolesnik. Najkrvavije bitke i najstrašnije revolucije svetska istorija može da zahvali jedino puritancima. I sve zbog toga što je on, jadnik, umesto Boga otkrio princip. I on to zna. Zna i da je očajan. Vidi kako to dalje ne ide, ali ipak to i dalje čini. …
Lek apstrakntnog života, ateizma, je zaljubiti se u prelepu ženu, i to brzo,… šetati po cveću, preseliti se i stanovati četinarskoj šumi, slušati muziku, diviti se slikama i piti, piti vino…Život ne vredi ništa ako ga ne možemo dati za veću vrednost.

Bela Hamvaš

A KOLIKO SI IMALA LJUBAVNIKA?

 A koliko si imala ljubavnika? i gdje si sve s njima
spavala? i što su ti govorili?i kako, kako je bilo?

Daj mi mira.
Čuješ, daj mi mira, fućkam ti na tvoje
fotografije spremljene u kutiju od cipela
pisamca o vjernoj ljubavi sakrivena po manžetama i u
policama pod rubljem, prestani,
prestani, idi već, kao nesnosnu muhu
pratim očima tvoj lik po svim kutovima,
idi,
izleti kroz prozor, nek te odnese propuh, idi, nemam vremena,
moram se ispavati, idi, rasplini se,
rastopi se negdje u toj narandžastoj lokvi pod svjetiljkom,
izgubi se među slovima ove glupe knjige što
je čitam.
idi, ne volim te, ništa neću, ništa te ne pitam,
to me ne zanima,
fućkam ti na tvoje adrese i telefonske brojeve i sijed
i sijed ću te još voljeti, no za ime isusovo
koliko,
koliko si ih imala?

Jirži Sotola

11 ŽIVOTNIH LEKCIJA BRUS LIJA

1. Ciljevi: Cilj ne postavljamo uvijek samo da ga ostvarimo, već da imamo nešto čemu stremimo.

2. Fleksibilnost: Najtvrđe drvo najlakše se slomi dok bambus ili vrba opstaju jer umiju da se savijaju na vjetru.

3. Vrijeme: Ako voliš život ne gubi vrijeme, jer je život satkan od vremena.

4. Služenje: Pravi život je život za druge.

5. Prihvatanje: Ne razmišljaj ko je u pravu ili u krivu ili ko je od koga bolji. Prosto prihvati da su ljudi takvi kakvi su.

6. Jednoumlje: Ne bojim se čovjeka koji je vježbao 10.000 udaraca odjednom, već se bojim čovjeka koji je vježbao jedan udarac 10.000 puta.

7. Kreativnost: Idi kud niko nije išao, neka ti granica bude bezgraničnost.

8. Jednostavnost: Jednostavnost je ključ briljantnosti.

9. Nađi svoj put: Upijaj bitno, odbaci nebitno i dodaj ono što je samo tvoje.

10. Djeluj: Znanje nije dovoljno ako ga ne primijeniš. Želja nije dovoljna, moraš djelovati.

11. Ego: Borilačke vještine su suštinski samospoznaja. Pravi udarac ne služi da prebiješ čovjeka ispred sebe, već da prebiješ svoj ego, svoj strah ili svoje inhibicije.

NERUDA

Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagno umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika,
postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne mijenja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odjenuti u novu boju,
onaj koji ne priča sa ljudima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji bježi od strasti
i njenog izvora emocija;
onih koje daju sjaj u očima i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne mijenja svoj život
kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima; onaj koji sebi neće dozvoliti,
niti jednom u svom životu, da pobjegne od smislenih savjeta…….
Živi danas, učini danas, rizikuj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti sretan!

*

Kada umrem stavi dlanove svoje na moje oči,
hoću svjetlost tvojih ruku koje volim sa svojom svježinom
još jednom da prođu kroz mene.
Da još jednom osjetim nježnost što mi je promijenila sudbinu.
Želim da živiš dok te ja spavajući čekam,
da i dalje slušaš vjetar,da osjećaš i dalje voljeni dah mora
i da produžiš hodati pJo  pjesku po kojem smo zajedno koračali.
Želim da i dalje živi ono sto volim, a ja sam volio tebe,
i pisao sam pjesme za tebe.
Zato produži da cvjetaš,
da bi dodirnula sve ono što moja ljubav traži.
Da moja sjena prolazi ti kroz kosu
da bi se shvatila ova pjesma.

Pablo Neruda

Hod




Drukčiji sam od ostalih i to je moja muka. Težak, od jezgra načinjen, ja lečim mentalnu potrebu da briznem u plač od straha i lepote. A ja ni ne volim tugu, ne volim plač, iako imam potrebu za njime. Neugasivu želju da potečem zajedno sa suzama niz lice do ruku, i onda hodajući na prstima proputujem ovaj svet. Ali moje suze nisu čiste (ako suze uopšte to mogu biti). Prate ih neke male bubice mraka, svetlosti, mira i rata. Ne umeju da pronađu pravi put jer nemaju koga da pitaju za put.

Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer uvek znače drugo nego što ja to želim. Sve dalje su od govora i teško ih razabirem u šumovima beskraja. Suviše toga me ponese van mene. Ne umem da kontrolišem svoj brod. Ja sam mornar bez kompasa kome uvek polude lađe. Ali tragam! Moje reči, ma kako haotične i izgubljne se činile ipak imaju u sebi onaj iskonski nagon da pronađu pravu dušu (moju, tvoju, nekog trećeg...). Plivaju okeanom snova, rekama dodira... Govor je opasna umetnost. Nemoj misliti da je lako naučiti reči snalaženja u vodi. O ne, to je posao koji nikada ne uradiš do kraja... Možeš ih naučiti osnovnim pokretima, jedna ruka (slovo, glas) levo, druga desno, potisni prostor. Pa staneš, i kao da gledaš ribu u veoma plitkoj vodi koja se bori da nastavi svojim putem, ali jedino što postiže je da bude bliže smrti. No, one ne odustaju, uporne su to male zveri... Prepreke, ako ih ima, ne nalaze se u stvarima, nego u našoj nemoći. A nemoć ne smeš svima pokazati. To je jednostavna borba za opstanak. Postoje ljudi koji vole mir i postoje ljudi koji vole rat. Oni koji gaze napred i oni koji lagano koračaju. A gaziti nije lepo. Čak je i zabranjeno gaziti travu (zar i možete učiniti tako nešto dok igra uz, samo njoj znan, tango vetra?). Hod je naporan posao. Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti. Jer raspršiti se u sebi je blaženi osećaj. Reći da možeš osetiti JA u svakoj pori, veni, misli... donosi spokoj i sreću. A svi mi težimo ka toj nekoj sreći. Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke. Najveća nevolja na svetu je imati neuredan um. To nam se suviše čestim čini... Napravimo dar-mar tamo. Slučajno (namerno) oborimo police sa knjigama. Ostavimo prljave tanjire na stolu. A ni um ne može sve sam. On voli da se druži i sa srcem i sa dušom, čak iako ga one ignorišu ponekad... Strpljiv je, ali ne u beskonačnost. Može on sve, samo mu daj priliku i omogući da dela. Pospremi stvari sa poda. Oboj zidove u novu boju. Oduvaj prašinu sa kremičkih figura. Mi smo nalik na cvetove:

rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaška sunca.

Dokuči nedokučivo. Spoj dopadljivo sa nedopadljivim. Nemoj se previše prepustiti svojoj glumi. Postani kuća. I pravi prozore. Polako, ne moraš da žuriš. Zaboravi na rešetke, mračne boje. Sunce dovoljno jako sija da se ne potroši za tvoj vek... Svakog se jutra ponovo kristalno rađamo i živimo do večeri po jedan ljudski vek. Onda, u zoru, započinjemo novo stoleće. Nemoj nikada zaboraviti da se probudiš! Usled nepažnje možeš izgubiti sve. Leći sa saznanjem da ćeš sutra odplesati jedan novi dan (život) je bolje od bilo koje uspavanke... Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije herojsko doba. Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije ni čudesan, ni pravi. Svaki je trenutak istina, samo što poneki ima lažnog čoveka. Kada mi se nasmeši nepoznato dete u parku ili se rascveta cvet koji je do juče bio pupoljak ili nekog pomilujem po kosi... Ja sam junak svog dana.

Prošlost je sramno dopisivati, iako svi to rade, od istorije do uspomena. Ni sadašnjosti se ništa ne može dodati, jer oprezna je i vreba. Jedino ostaje budućnost. Tako da i nemaš “neki izbor”. Hteo, ne hteo, budućnost te čeka. Tvoje je samo da li ćeš raširiti ruke ka njoj, ili kao mali mrgud gunđati sebi u bradu... Vreme je da odrastem bar do sopstvenog temena. Biću velika! Velika devojčica koja može sama da dohvati džem sa poslednje police. Koja ume da se popne na drvo, ubere trešnje i stavi ih na uvo. I smejaću se. Svima. Svemu. SEBI. Od sreće.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.

Ali, to je samo limit...



*korišćeni delovi pesama Miroslava Antića



by limit

STEFAN CVAJG





Vrlo često prisustvo uma i energije osobe koja je daleko od svih javnih zbivanja, ustvari određuje tok istorije vijekovima koji dolaze.



Pola istine nema nikakvu vrijednost.



Tek u nesreći čovjek zaista sazna ko je on ustvari.



Iz tuge ne može nastati nikakvo djelo.



Ko jednom sebe pronađe, taj više ništa na ovome svijetu ne može izgubiti.



Knjige su napisana pitanja.



Čovjek mora biti ubijeđen da bi mogao i druge da ubijedi, mora i sam imati entuzijazma da bi mogao i u drugima da ga probudi.



Svaki talas, bez obzira koliko visok i snažan bio, mora jednom da se uruši u sebe.



Čovjek mora započeti mir isto kao što započinje i rat.



Istina i politika rijetko žive pod istim krovom.

MOŽDA

Dovuci jednostavne reči
pred moja vrela stopala
i nateraj me da klečim.
Da im se divim i slavim ih.
Možda tada odrastem.

Možda se ipak
i usudim
da ti jednog dana kažem previše (ili sve).
Pustim vino sa usana da poteče
i krvavo crvenu haljinu
obučem za izlazak.
Do tad ću pričati sa jastukom.
Ti ne spavaš na njemu.

Nema te ni danas.
i trešnje u grudima su sve zgaženije.
Otrgo si mi misli od mene same
pa ne znam gde su otišle.
Ali znam da ih niko ne čeka.
A moglo je jednostavnije.

Noći su prekratke za one koji umeju da sanjaju.
A snovi su nekad toliko stvarni da ostaju urezani u kožu.
Mirišete posle na njih, nosite ih uvek sa sobom kao dragi privezak.
Nekad se i ne mora buditi.
Dok god imate saputnika.

Šiler

Hiroshima - Gary Moore

Scorpions - Humanity

MAŠTA

 Za ljubav kao i za religiju treba prije svega imati imaginacije. U religiji su najpotpuniji oni koji imaju fantazije: oni postaju vizionari, od kojih su mnogi postali sveci i junaci. U ljubavi su takvi postali veliki tumači srca i rafinirani nosioci pola. Bez velike mašte nema velike ljubavi.

Ljubav koja nije potekla iz fantazije, ima tužnu prisebnost u kojoj je sve izmjereno, sve predviđeno i sve kategorisano; ona ne zna za sreću iznenađenja ni za radost velikih prepada.

Ljubav bez mašte jeste sebična, jer je subjekt uvijek mjerilo za objekat, i jer je cijena odgovorila mjeri, a pazar dobroj procjeni.

Žena bez mašte je plitka, prazna i vulgarna, kao čovjek koji nema duha. Čovjek kad počne da ljubi duboko, postaje odmah čedan, i traži da bude protektor: a najčednija žena, kad počne da ljubi, gubi čednost i postaje raskalašna.

Zato ako nema mnogo mašte, ona to ne umije da zagladi ljupkom igrom hiljadu finih kontrasta: da se umnogostruči; da se pretvara iz vuka u jagnje i iz jagnjeta u vuka; i da od svoje strasti napravi intrigu koja i najpametnijeg zbunjuje i najprisebnijeg zasjenjuje.

Jovan Dučić

ŽIVOT POSTOJI PO NEKOM VIŠEM SMISLU

 Čovjek želi moć (rekao je, gledajući u Mula Ibrahima, koji je pažljivo slušao). Zato što živi, što se kreće, što se sudara s ljudima. A želi da nešto ostavi iza sebe, da nešto stvori, da ne bi samo bitisao, kao drvo. I izgleda mu da je nešto postigao, da je snažan i važan, da može mnogo. Ali bog učini da odjednom progleda i vidi, ne ovim očima, već onim drugim, vidovitijim, da je samo zrnce pijeska u nesagledljivoj pustinji ovoga svijeta, sitan i nevažan koliko i mrav u mravinjaku. Da li mravi žele moć? Žele li da budu snažniji i značajniji od drugih? Imaju li svojih briga, muka, nesanica, očajanja? Ne znamo, i ne tiče nas se, suviše su sitni za nas. Zar onda ne bi mogao da postoji neko veći i od nas, kome su beznačajne naše brige i nevolje? Mi ga ne vidimo, jer je neuhvatljiv za našu misao, osjetimo ga samo kad nam se u nečemu pokaže njegova volja. Ni, mrav ne vidi čovjeka cijelog, zbog svoje veličine čovjek i ne postoji za mrava, vidjeće samo prst, ili grančicu, ako mu prepriječimo put, osjetiće potres ako rasturimo mravinjak. A čovjek prema vasioni sitniji je nego mrav. I zašto bi postojao samo čovjek i njegov način mišljenja? Svijet je postojao i prije nas, postoji i mimo nas, postojaće i bez nas. Hoće li svega nestati ako svi ljudi pomru? Neće. Sve će ostati, i ono što znamo i što ne znamo, samo nas neće biti. Mnogo je tajni kojima se ne možemo ni približiti, a kamoli ih razjasniti. A možda je najveća tajna smrt, tajna i užas. I kad ne mislimo na nju, ona misli na nas. Sačekuje nas na nekom ćošku, uvijek nespremne, i sve što je bilo, više nije. Uzalud smo prošli ovim zemaljskim putem, uzalud se nadali, uzalud tugovali zbog gubitaka, uzalud se radovali zbog uspjeha, sve uzalud. Smrt čini besmislenim i život i ono što se u životu stvara. A iza te strašne kobi, nepoznata tama. Znaš kraj, a ne znaš ništa o njemu. Pomiriti se s njim ne možeš, a ništa ne možeš izmijeniti. Po našoj volji to se ne dešava, jer bi malo ko htio da umre, već po nekoj svemoćnoj volji o kojoj ništa ne znamo, osim da je neumoljiva i do kraja dosljedna, možda je neki sveopšti duh, nimalo sličan našem, a nesaznatljiv, jer je van našeg iskustva. Ako ga ne možemo saznati, ne znači da ga nema. On ga ne zamišlja po ljudskoj slici, već kao nadnaravnu snagu, i nadnaravni um, koji hladno ravna vidljivim i nevidljivim svijetom. Uzaludno ga je moliti, uzaludno preklinjati, jer njegove mjere i razlozi nisu ljudski, a kakvi su, ne možemo čak ni naslutiti. Eto, i sam kaže: on i njegov, jer ne znamo šta je, niti je naš jezik sposoban da izrazi ono što naša misao ne može dokučiti. A ako je tako, a sigurno jest, nemoguće je zamisliti da taj svemirski duh igra nedostojnu igru s ljudima, puštajući ih da protrče kroz život, dolazeći iz ničega i nepovratno odlazeći u ništa. Bilo bi to besmisleno traćenje tolike snage. Mnogo je vjerovatnije, i logičnije, i manje uvredljivo, da je tijelo smrtno a duša besmrtna, duša je djelić sveopšte svemirske energije, poklonjen nam, privremeno ustupljen, na rođenju, koja će živjeti svojim nepoznatim životom i poslije smrti tijela, ili će se useliti u novorođenče, da nastavi svoje vječno kretanje. Ni kap vode se ne gubi, samo se mijenja, kako se može izgubiti sve čovjekovo? Mora biti da život postoji po nekom višem načelu, a ne samo po besmislu, po zlu, po ludilu!

Meša Selimović

“TO JE DOBRO”

Nekada davno živio jedan afrički kralj koji je imao jako bliskog prijatelja, prijatelja sa kojim je odrastao. Taj njegov prijatelj imao je naviku da, šta god da se desi u životu, kaže: "To je dobro."
Jednog dana kralj pođe u lov sa svojim prijateljem. Prijatelj je prethodnno pripremio puške, ali ispostavilo se da jednu pušku nije dobro podmazao. Kad je kralj spazio lovinu i nanišanio, puška se jako trznu, ispade mu iz ruku i opali. Na njegovu žalost, metak mu je otkinuo palac na lijevoj ruci. Prijatelj mirno gledajući šta se dešava i vjeran svojoj navici reče: “To je dobro!“ Na to pobješnjeli kralj urliknu: “Neee!!! To NIJE dobro. To NIJE dobro.“  I naredi da se njegov prijatelj baci u najdublju tamnicu.

Prošla je godina dana, kralj opet krenu u lov. No igrom slučaja, uhvatiše ga ljudožderi, svezaše ga i odnesoše u svoje selo. Skupiše drva, zapališe vatru i prinesoše kolac. I kada dovukoše kralja do vatre, vidješe da mu fali palac. I kako su bili mnogo sujevjerni i nisu jeli nikada čovjeka kome nešto fali, odvezaše kralja i pustiše ga na slobodu.

Kada je došao sebi, poslije susreta sa smrću, kralj se duboko zamisli nad sudbinom i sjeti se svoga prijatelja, koji je već cijelu godinu trunuo u zatvoru. Kralj naredi da se njegov prijatelj istog trenutka pusti na slobodu: „Bio si u pravu. – reče mu-  Zaista je bilo dobro što mi je metak otkinuo palac.“
I nakon što mu ispriča za svoju dogodovštinu sa ljudožderima, rasplaka se govoreći: “Osjećam se užasno zbog toga što sam ti napravio, bacajući te u tamnicu.“
„Ne!“ – odgovori prijatelj – „To je dobro!“
„Kako dobro?! Šta tu ima dobro što si proveo godinu dana u zatvoru?!
„Pa da nisam bio u zatvoru, sada bi me jeli ljudožderi.“ – bio je odgovor.

***

Sve je dobro kad se dobro svrši! :)

ISTINSKI PROŽIVLJENO VRIJEME

Ovo je priča o jednom čovjeku koga bih nazvao Tragačem.
Tragač je neko ko traga, ko traži, ali ko ne mora i da nađe ono za čim traga. To je neko, ko ne mora ni da zna šta traži. To je prosto čovjek čiji život predstavlja traganje.

Tako jednog dana jedan Tragač osjeti snažnu potrebu da krene za grad Kamir. Naučivši se da ozbiljno obraća pažnju na takva osjećanja, koja dopirahu iz nepoznatih mjesta do njega samog, ostavi sve i krenu na put.

Hodajući dva dana po prašnjavim putevima, najzad spazi u daljini obrise grada Kamira. I malo prije nego da stigne do samih kapija grada, pažnju mu privuče jedan brežuljak desno od puta, prekriven čudnim zelenilom i mnoštvom raznoraznog proljećnog cvijeća. Sa svih strana brežuljak bješe ograđen lakiranom ogradom. Bronzana vratašca na ulazu namamiše ga da uđe.

Iznenada osjeti da je čak i zaboravio na grad i da treba da se malo zadrži na tom mjestu. Tragač uđe kroz bronzana vratašca i lagano pođe da se kreće između bijelog kamenja koja su ležala nasumično razbacana po zemlji.

Pusti da mu pogled kao leptir prelijeće preko svakog detalja u tom šarenom raju. Imao je oči tragača i možda je zato i otkrio natpis na jednom bijelom kamenu:
Abdul Tareg, živio 8 godina, 6 mjeseci, 2 sedmice i 3 dana.

Malo se uznemirio kad je shvatio da taj kamen nije uopšte bio kamen, već nadgrobna ploča. Rastuži se pri pomisli da je tu bilo sahranjeno tako malo dijete. Osvrnuvši se oko sebe, spazi, da je na susjednom kamenu takođe stajao neki natpis. Približi se kamenu i pročita:
Jamir Khalib, živio 5 godina, 8 mjeseci i 3 sedmice.

Tad se Tragač osjeti jako uznemireno. To predivno mjesto bilo je ustvari groblje, a svaki kamen nadgrobna ploča. Jednu po jednu on poče da čita ploče. Na svakoj je stajao određen natpis: ime i životni vijek. Obuze ga užas kada je ustanovio da je najstarije dijete koje je tu bilo sahranjeno jedva imalo nešto više od 11 godina. Pritisnut neizmjernom tugom, sjede na travu i zaplaka.

Stari upravnik groblja koji je slučajno tuda prolazio, vidjevši nepoznatog čovjeka krenu prema njemu. Neko vrijeme ga je posmatrao kako plače, pa ga upita da li oplakuje nekog bliskog.

- Ne, ne plačem za nekim svojim – odgovori Tragač. Šta je sa ovim gradom? Kakav užas se ovdje dešava? Zašto ima toliko mrtve djece zakopane na ovom mjestu? Kakvo se to strašno prokletstvo nadvilo nad ovim ljudima i natjeralo ga da napravi dječije groblje?!

Starac mu odgovori:
- Smirite se, nema nikakvog prokletstva. Radi se o tome, da kod nas postoji jedan drevni običaj. Dozvolite da vam pojasnim: kada neko dijete navrši petnaest godina, roditelji mu poklone jednu sasvim malu svesku, kao ova koju ja nosim oko svog vrata. I kad god ga nešto mnogo obraduje, on treba da otvori tu svesku i da zapiše: lijevo, to što ga je obradovalo i desno, vrijeme trajanja te radosti.
Upoznao se sa djevojkom i zaljubio se u nju: koliko je trajala ta neizmjerna strast i radost? Jednu sedmicu? Dvije? Tri i po?… Zapiši.
…
Uzbuđenje prvog poljupca? Koliko je trajalo? Minut i po, koliko i poljubac? Dva dana? Jednu sedmicu?…
Trudnoća i rađanje prvog djeteta?
Ženidbe prijateljá?
Putovanje iz snova?
Susret sa bratom koji dolazi iz daleke zemlje?
Koliko je trajala radost svih tih događaja? Satima? Danima?… Tako mi u naše male sveske zapisujemo svaki trenutak naše radosti…Svaki trenutak.

Kada neko umre, običaj je da mu otvorimo svesku i da mu saberemo svo vrijeme njegove životne radosti i da ga zapišemo na grobu. Zato što vjerujemo da je to jedino istinski proživljeno vrijeme.

„Tragač“,

Horhe Bukaj

SLOVO O LJUBAVI

 Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećeš spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.

Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge
i osetimo se nesrećni i krivi.

Desanka Maksimović

ANTOLOGIJA NEŽNOSTI

 ni u jednoj antologiji nežnosti

nije zapisano tvoje ime

nijedna pesma nije mogla
tako nežno
da govori ono što ćuti

(najlepša pesma nikada nije napisana
najveće istine nikada nisu rečene)

i jednoga dana
kada beskonačno ZAŠTO postane
konačno TI

ti-tako mnogo jedna
(moja najlepše nenapisana pesma)

ni u jednoj antologiji nežnosti
neću pomenuti tvoje ime

(najveće istine nikada neće biti rečene
najlepša pesma nikad neće biti napisana)

2.

uvek sam za jednu nežnost bio lepši
od svih tvojih tuga
uvek si za jedno “ne smem” bila nevinija
od svih mojih razloga

moja najsentimentalnija legenda o nežnosti
neodređena dimenzija svih mojih čula
u namerama odjeka
neka najlepša večnost sa hiljadu lica
i jednom prolaznošću

mit o volim

uvek si za jedno “ne smem” bila nevinija
od svih mojih razloga
uvek sam za jednu nežnost bio lepši
od svih tvojih tuga

Mita Golić – Iz zbirke ‘Moja najlepša nenapisana pesma’

VANJSKI USLOVI

 Vanjski uslovi su izraz vašeg mentalnog stanja, ništa više.
Vanjski uslovi nisu uzrok već posljedica.
Oni nisu temelj, nego zdanje koje na njemu nastaje.
Promijenite li svoje misli i osjećanja,
vanjski će se uslovi promijeniti u skladu sa tim,
i to je jedini način na koji stvari funkcionišu.
Niste vi sretni zato što se osjećate dobro,
vi se osjećate dobro zato što ste sretni.
Nije vjera u vama zato što vam sve ide kako treba.
Sve vam ide kako treba upravo zato što imate vjere.

Tajna života je u tome da držite pod kontrolom svoja mentalna stanja,
jer budete li činili tako, sve ostalo će slijediti samo od sebe.
Prihvatiti bolest, probleme i neuspjeh kao nešto neizbježno
i po svemu sudeći sudbinski neumitno, ludost je.
Jer upravo vaše prihvatanje održava zlo.
Čovjek nije ograničen svojom okolinom.
On stvara tu okolinu onim što osjeća i u šta vjeruje.
Misliti drugačije, isto je kao i misliti da rep maše psom.

Emet Foks

ČITANJE IZ LATICA

Što je bilo uvračano
To više ne važi.
Ima da se razvrača
kad proleće dođe.

Cvetovi su otvorili
svoje bele usne
Oni izađu u sumrak
mirisavim glasom:

“Da li živiš ovog sebe,
il nekakvog drugog sebe?
Možda je tvoj život san
između dve biljke?

Možda si ti seme
koje sanja da je čovek.
Čekamo te da dođeš
Opet među cveće.”

Što je bilo uvračano
to više ne važi.
Ima da se razvrača
Kad proleće dođe.

Nagnem se na cvetove
Vidim: na njih ličim.
Možda su svi oni ljudi
što ovako sanjaju.

I ja sanjam da sam cveće
Od postanka sveta
I kad god se probudim
vidim da sam opet čovek.

Vidim da je život bašta
Od groblja do kolevke
Jedan veliki san o bilju
Između dva čoveka.

Miroslav Antić

PROLJEĆE

Ima u mome kraju jedan zelen, gusto obrastao, nenapučen otočić s ruševinama starog benediktinskog samostana. Optočen čivitnim pojasom mora i bez počinka opkoljavan kruženjem vremena koje očarano oko njega struji, on već odavna fatamorganski lebdi nad maglicama mojih snova. Nekad se govorilo da tamo namjeravaju urediti koloniju za raspuštenu djecu. To sad mami moju misao. Pomišljam da bih možda tamo mogao biti malko, malko koristan. Stidljivo gajim još samo tu malu ambiciju: da, ovakav kakav sam, i na svoj način, bar nešto sobom doprinesem očovječenju čovjeka. Možda bih mojom ranjivošću uspio da pomalo omekšam one odveć grube oblike u kojima vitalnost provaljuje iz te nesrećne zanemarene djece.
Zavozim se u maštanja i blaženo žmirim na blagom proljetnom suncu. Nada mnom, u nježnom, još blijedom lišću drveća, među pupovima o koje se lijepi paučinica što putuje bez cilja, u snenim pazušcima grana, živka proljeće.
Još jedno proljeće!
S proljeća u nama uskrsavaju sva naša minula proljeća. To su godovi duše. Svako je od njih jedno mitarenje: iz njega klisne biće u novom perju i uzlijeće k suncu sa cijukom novim. Čovjek vjeruje da je njegovo djetinjstvo, zaglušeno čitavim docnijim životom, zauvijek pokopano. A ono se negdje pod starost odjednom opet javi i snažno provali na sunce. Čovjek vjeruje da je proljeće, to djetinjstvo zraka, za nj zauvijek umrlo, a ono se, s novim strujanjem soka pod zimskom otvrdlom korom, ponovo razbudi i glasa.
I, popuštajući navici koju sam dobio za dugih mjeseci samoće među zidovima bolnice, zapodijevam unutrašnja obračunavanja. Suočavam se sa samim sobom. Sravnjujem moj život sa životom drugih ljudi i nastojim da se nekako tješim. Ma koliko neosmišljen, ma koliko uzaludan, opet mi se čini da nije bio siromašniji od života drugih.
U stvarima je jedna luda zbrka i jedna mudra harmonija; jedan pijani besporedak i jedan dublji smisao. Kome je dano da to spozna, dobro je proživio svoj vijek. Taj je obišao čitav svoj krug.
Sklapam ponovo oči, i gle, kao da to nije roj mladih mušica što oko moje glave igra tjeran u kovitlac daškom vjetra koji po tek prosušenoj zemlji šara male virove prašine, već da to oko mene šume moja minula proljeća. Žmirim na mladom proljetnom suncu i osjećam da sad već životu ne treba tražiti drugog cilja ni dubljeg smisla. Vedar sunčani dan, i kora ljuka, i krpa neba sa šakom zvijezda nad glavom – i ja ne mogu da zamislim veće ni stvarnije sreće: sve želje šute i čula dremlju, a misli imaju prazničko ruho i bijele skrštene ruke.
Na koncu sviju staza stoji šutnja i mir sa svime: široki mir sa bolom, s ljudima, sa životom – sa samim sobom. U meni tišina, nada mnom podne bez ruba, uokolo prizori zemlje u dobroj poplavi sunca.
Zar se na tako malo život sveo? Je li to starost, preživjelost, umor? Ili posljednja, vrhovna mudrost: krajnja odreka svega?
Ne znam. Osjećam samo da nema stvarnijeg dobra od toga: mir sa radošću, s bolom – i preplavljenost – suncem.
 
Vladan Desnica – Proljeća Ivana Galeba

GREŠIO SAM MNOGO

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji – sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.
Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

Duško Trifunović

ZORAN ŽIVKOVIĆ - ODBACIVANJE PESNIŠTVA

Posle prvog jedinog dolazi drugo jedino.

*

Pesnici nisu čitali između pesama, kad su saželi ceo život u par ritma, očajnički prizivajući prošla vremena, ili dok smelo srcem truju sledeća.
Umetnost srca, ponovljena bezbroj puta, otupljujuće je dosadna, dok se 'pak dimenzija njima sužava.
Pesniče, ti si poklonik novih ideja?
Stvaraoc, kreator onoga u nama je pak vešt lažov, jer se rupa na saksiji rađa sama.
Oh, kulturno li ojađenog naroda, gde se pak svako za svakog zanima, al' vapaj se ne čuje dalje od jednog metra.
Tuđa samospoznanja, nije li nas njihovog manjka sramota, tek kada iscrpimo izvorišta svoga? I unutar rama platna našeg života, akvarelna tehnika zahteva tonalitet tuđih boja.
Svako od nas piše pesmu velikog života, ali najnepismeniji imaju najviše ploda, presipaju iz čaše u čašu, dok ne nestane i sama voda. I umetnost je tu umetak, služi samo kao pristup, dok čitaoc korak po korak, sve je bliži primordijalnom kriku.
Oslepi nas klatno, kroz zvukove u rečima, pisac nam se udvara, i zavede nas u neku avliju mračnu.
Placebo, to mi postajemo oni, gde se na početku kostur ne vidi, u mraku nam šapuću reči koje nam tope kosti.
Da li nas boli? Nimalo, jer mi svi volimo da presipamo.
Ali pesnik ima potrebu da iskoristi, gde nam polako, gotovo neprimetno u kalup pretače kosti.
I otud plodno tlo za umetnike bez umetnosti, blede marionete sitne pasije, što im vid zastaje kod prve opsene,
veličamo ih unutar svoje idolatrije.
Nejakog li bića, pesnik, pesnik što uzdiše punim plućima.
I otud postajemo i mi pesnici, pretočenih kostiju u par cigli, koje uzidamo u veliki zid realnosti.
I dok često zaslepljeni propuštamo pitanje: gde nam naše srce stoji? mi kao bledi instrumenti polažemo sebe na oltar, čekajući da budemo žrtvovani negde u toj čuvenoj "simbiozi" pesnika i "nas samih"...
Ali potreba, zaista postoji, i opstaje.
Lovac i oružje.
Bedno ne uspevamo da promenimo sebe, dok nam tuga sama traži sebe, dok ljubav sama traži sebe,
mi se svi pomoću konca krećemo.
Zadrmaj konce, Maestro!

A ipak, samo je jedno sigurno.

              Ako umrem ove noći, sahranite me u zelenom.

Rasprostrite krošnje jablana, okitite me cvetovima kestena, zasadite travu u mojim ustima, uvijte me lozom. Na mestu gde zastanem, na crnu zemlju prolijte vodu, golog me blatom zamažite, sa žirom i kukuruzom, među svinje bacite.

Ako umrem ove noći, mene nikad ni bilo nije.

I ako vam negde uz prašnjavi put, goli koren nogu saplete, i to su moje ruke.

Ako vam velike kapi obrve skvase, i to su moje suze, ili vetar vam kišobran oduva, i to su moje usne,

igraću se sa vama, samo ako, ako ove noći umrem.

I ako zaista preminem, na podnožje planine me bacite, da bi moj duh mogao da se uspenje,

nemojte me saditi na vrhu planine.

              Ako me noćas putevi puste, i ja na mestu klonem, padnem, sahranite neki cvet umesto mene.

Zatrpajte ga grumenima zemlje, tišinu mu na latice spustite, neka cvet zaboravi mene, kada ne budem imao puteve.

              Ako umrem noćas, dok me u zemlju spuštate, setite se poljupca u čelo, na očima novčića, a u ustima tela Hrista. I kada konačno postanem zemlja, zaboga, pustite vetrove, aman ljudi prdnite!

              Ako umrem noćas, pocepajte sve moje pesme, zapalite sve moje, zapalite sve što goret’ može

ali ostavite mi šume.

Ubijte me sutra ujutru, ako noćas umrem, kada nađete moju lešinu, pljunite, pljunite na mene i šutnite me, kao kakvo pregaženo stvorenje.

Ako su tu krila rasla, isčupajte mi ih, jer ako umrem noćas, mene nikad ni bilo nije.

Ja nikad nisam proputovao zemlju kao moje reči, i moje telo zaista je njima bezvredno osim u tome što ih rađa. Sve ono što sam dao nikad nije doputovalo do mene, kao lasta, lasta, da li se ona seća svog prvog doma? Posle svake zime...

Ako umrem ove noći od tuge, tuga neće sa mnom umreti, i zato zaboravite me.

Jer ako ja nisam u svemu oko nas, onda me ni bilo nije.


https://docs.google.com/Doc?docid=0AYK2VS2r17uIZGN0NmZqNXRfMWY3dzh6Zmhi&hl=en